КОРАЦИ


Мило Ломпар1

ТРЕБА ВОЛЕТИ КЛОВНА

(Моралистички фрагмент)             

 

           Каква је веза између схватања о краљу као Божијем намеснику и схватања о самозванцу? Слична вези која постоји између пророка и шарлатана. О томе да ли ћемо у пророку видети светли одсјај истине, или запенушаног кловна - одлучују контексти: политички, историјски, културни, симболички. Једна његова особина као да претрајава у сваком од њих. То је охолост. Известан надмоћан однос према околини, исказан у презиру људских страхова и слутњи, представља константу свих пророка: од херојских до модерних времена.          Када је - између два светска рата, у години 1926 - Томас Ман боравио у Паризу, одржавши предавање на позив Карнегијеве задужбине, предавање које се - у складу са угледом домаћина и угледом госта, друштвеним расположењима и настојањима, бројем и врстом званица - претворило у друштвени догађај и снобовски спектакл, Крлежи се учинило да је ту нагомилано довољно назнака које му омогућавају да искаже свој презир: над Маном, над грађанским лицемерјем, над неутемељеношћу политичких споразума. Било је, наравно, довољно важних разлога који су оправдавали тај презир. Јер, није га угрожавало ни одвише лично нерасположење према Ману, ни неукроћена завист или чак отворена мржња према једном свету у којем је могућ такав друштвени догађај. Зашто? Зато што су афективни акценат и интензитет проистекли из личности која их јамчи: самим својим постојањем. Зато што код Крлеже има још таквих наноса: када он нагласи како “Thomas Mann, ‘Европљанин и републиканац’, пише сухопарно и досадно као Galsworthy”2 или када нас нехотично развесели својом ароганцијом у реченици о томе како се “аутор познатих и филмованих Буденброкова, Фиоренце, и Зачараног бријега, а изнад свега добре Смрти у Венецији, развио… марљивим радом од три деценије до извјесне непосредности у изразу”.3 Ово показивање презира увек би се могло схватити као једна завист услед тежње за сродношћу, једна жељена Schaydenreude, будући да су и Ман и Голсворди приповедали о успону и декаденцији грађанских породица, о чему је - са великим амбицијама - писао и Крлежа. Али, лично незадовољство није довољан разлог за Крлежу, будући да он тежи за објективним корелатом и да га проналази у грађанском лицемерју, површности и афектацији: све је то дочарано набрајањем ручкова, вечера, говора, титула, звања, функција и описивањем фракова, марамица, цилиндара, аутомобила и шампањаца који су пратили Манов боравак у Паризу 1926. године.          И сав тај опширни опис дневних обавеза Томаса Мана, опис у којем се може наслутити како цепти једно перверзно сладострашће, доведен је у негативни контраст са драматичном европском стварношћу. Јер, све што је садржано у том опису, ма колико изгледало величанствено и снажно, изнутра подрхтава - у Крлежиној омиљеној слици - од потмулих удара те стварности која је “савршено одвојена од естетских комплекса што се рјешавају цитатима из Nitzschea или Decartesa”.4 И у том часу - пошто је осенчио личну недостојност Томаса Мана пред таквом стварношћу, лицемерно заборављање њеног застрашујућег лика - Крлежа посеже за пророковањем, за предвиђањем у којем треба да се сублимира све његово незадовољство, сва његова завист и сав његов ресантиман, у којем треба да ишчезну мотиви а да се сачува жаока: “А када се та Истина буде опет једнога дана појавила негдје на Рајни, у централној Њемачкој, на литавскопољскоњемачкој граници, када опет буду бубњали бубњеви и топови и запалили се фламенверфери, што ће онда учинити господин Тhomas Маnn са својим ‘Ја’, што је ‘божанског подријетла’?”  Чудно је да ни сва сугестивност овог реторског питања ни сав негативни набој одговора који оно у себи носи нису били довољан оквир за набујали ресантиман, већ је Крлежа похитао да дометне своје пророчанство. Шта ће, дакле, у том часу учинити Томас Ман? “Он ће се повући у стаклене конструкције свога седам стотина страница дебелога Чаробнога бријега и тамо унутар граница свога субјективизма квазинеутралан остати до своје слиједеће париске турнеје.”5 Тако лична недостојност Томаса Мана постаје знак једног дубокосежног поремећаја, који је осветљен пророчанством пристиглим са објективних и ангажованих источника.          Судбина овог пророка, као оно што ће он тек чинити и оно на шта ће и сам личити у будућности, коју је тако самосвесно припремио за себе, зависи више од судбине његовог пророчанства - од његове личне еквивалентности у односу на овако прокламовану објективност и ангажман. Шта су нам показале надолазеће године? Не само да се Томас Ман није - у часу када су ратни бубњеви огласили почетак Другог светског рата - склонио у стаклене конструкције било каквог чаробног брега, него је емигрирао из нацистичке Немачке много пре тога, још 1933. године: на само навешћење онога што је тек имало да се догоди, на први знак да се точудовишно из далека неумитно примиче, у потпуној - дакле - сагласности са будућим ритмовима времена, у потпуној хармонији са објективним значењима ствари. Док је трајао рат, пак, Томас Ман није био ни неутралан ни квазинеутралан него директно ангажован, будући да је непрестано беседио на радију против нацистичког режима. После рата је објавио Доктора Фаустуса, врхунско уметничко дело у чијој подлози проналазимо аутентични етхос обликован у суочењу са светскоисторијским сукобом. Он је све то чинио - током дугих петнаест година - као неко ко је био грађанског а не левичарског политичког опредељења, као некадашњи великонемачки националиста а не комуниста. Премного је аутентичних сведочанстава - приспелих из руку часних људи и поузданих сведока, чак неких који му нису били лично склони, попут Бертолда Брехта - да је то био Манов дубоко лични ангажман а не његово прилагођавање дневној коњуктури.          А Крлежа? Није ли он - са ловором марксизма на глави - остао у стакленим конструкцијама аграмерског сенаторијума и сопственог дома свих година у којима је трајала квислиншка, злочиначка и геноцидом прожета Независна држава Хрватска, као израз историјских стремљења хрватског народа? Није ли он - у деценијама после рата - пропустио да се уметнички суочи са непосредним историјским искуством, да га опише макар на начин сувопаран и досадан, кад већ није могао на начин уметнички моћан попут Мановог у Доктору Фаустусу? Да ли нам све ово сугерише како Крлежино изневеравање патоса који је носио есеј о Ману треба схватити као ону константу његовог духа коју је Винавер давно (1924) и прецизно обележио максимом о франковлуку који је преобучен у марксизам?6 Или је само реч о антрополошком наговештају Црњанског из реченице о Крлежи који се не би жртвовао ни за марксизам? 7 Све је то недовољно да би се изразила укупна смисаона и егзистенцијална резонанца патоса који надахњује пророчке речи у есеју о Ману. Тек када осмотримо фотографије са једног заједничког путовања - о којем смо обавештени да је започело 4. вељаче 1962. године, у часу када је у Александријску луку упловио брод Галеб - фотографије на којима времешни Крлежа весело маше шеширом, поздрављајући свог генералног секретара као да поздравља саму историју, њену земаљску и небеску инкарнацију, као да маше ка будућности, не осећајући никакво подрхтавање југословенског тла, никакве напрслине које се претварају у пукотине и прете да се претворе у провалије, никакве противречности и потенцијалне експлозије међу народима, фотографије на којима је очигледно како он не чује из даљине допирућу буку бубњева и топова нити опажа пригушени сјај фламенверфера, јер не осећа ништа осим жеље да буде виђен, да измами осмех… - тек када, дакле, осмотримо фотографије на којима Крлежа поздравља свог врховног команданта који стоји негде изнад њега, високо, попут фараона, као да је у облацима а не на једној тераси, док се све то одиграва у близини пирамида, па обојица носе бела одела и шешире, имају беле сјајне ципеле и танке, свилене чарапе, чија белина тона мора да је истоветна са ципелама, јер протокол о томе брине, ништа не измиче револуционарним дворјанима протокола и нормално је да им се један писац револуције прилагоди, тек када осмотримо тај покрет, ту дигнуту руку, ту задивљену и ведру загледаност у есхатон, лишену сваке сумње, тај усрдни, одвише усрдни осмех великог негатора, можемо схватити из које дубине до нас допиру речи из есеја о Ману. Оне обележавају дубокосежну путању на којој се самозвани пророк претворио у кловна.



  1. lompar Мило Ломпар (1962, Београд). Завршио је Групу за југословенске књижевности и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету је докторирао са тезом Историјско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили академик Никола Милошевић, проф. др Јован Деретић и проф. др Новица Петковић. На Филолошком факултету у Београду професор је за Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба. Био је генерални директор Политике а.д. (20052006). Објавио је књиге: О завршетку романа (Смисао завршетка у роману “Друга књига Сеоба” Милоша Црњанског), награда “Станислав Винавер”, Модерна времена у прози Драгише Васића, Његош и модерна, Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури “Романа о Лондону”), награда “Ђорђе Јовановић”, Аполонови путокази (Есеји о Црњанском), награда “Лаза Костић”. У избору Мила Ломпара за председника Задужбине Милоша Црњанског има лепе симболике и због чињенице да је он још као матурант (1980) добио Октобарску награду града Београда за матурски рад посвећен Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског, а као студент (1983) и награду Стражилово, коју додељује Задужбина Милоша Црњанског, за два огледа посвећена последњој глави романа Друга књига Сеоба.
  2. 1 Мирослав Крлежа, Есеји, I, Сабрана дјела, св. 18, Зора, Загреб, 1961.
  3. Мирослав Крлежа, Есеји, I, 213.
  4. Мирослав Крлежа, Есеји, I, 224
  5. Мирослав Крлежа, Есеји, I, 224.
  6. Станислав Винавер, “Београд и г. Крлежа”, Зли волшебници (полемике и памфлети у српској књижевности), приредио Гојко Тешић, књига 1 (1917–1929), Слово љубве – Београдска књига, Београд, 1983, 391.
  7. Милош Црњански, Есеји и чланци, II, Дела, том XI, књиге 22 и 23, Задужбина Милоша Црwњнског, Београд, 1999, 403.