Владимир Војнович
Превод са руског: Звездана Субу
8.
Још пре рата Њура је имала хрпу свесака са линијама, а и тинта се ту затекла. Дебела дршка за перо No 86 што је лежала на полици још увек није зарђала. Тако је Њура једне вечери узела једну свеску, истргла из средине дупли лист и са лакоћом написала: “Добар дан, срећна радња, шта радите драги мој Вања? Ја сам добро што и вама желим, целом мојом женском, усамљеном вам добро здравље и добро расположење. Као и пре, радим у пошти разносећи пошиљке, а о вама сам читала у новинама како сте на свом ловцу у неравноправној борби поразили фашистичке лешинаре. Храбро се борите против непријатеља, Вања, и овенчани славом вратите ми се живи и здрави, јер вас ваша љубљена Њура нестрпљиво чека. Ако се, пак, деси да се вратите без руке или ноге, или неког другог дела тела и на томе ћу, нажалост, бити захвална, и неговаћу вас као мало дете до краја мог или вашег живота, само ако ви то желите. Овим речима завршавам ово кратко писмо – вита јела зелен бор, жељно чекам одговор. Поздрав од Ане Бељашове из с. Красно, у случају да сте заборавили ко сам.”
Пре него ли је ставила тачку, застала је у недоумици да ли да напише оно главно, или да прећути Чонкину да очекује принову. А затим је одлучила: “Не мари, када ми одговори, онда ћу му написати.”
Пресавила је лист папира, са текстом на унутрашњој страни, а на чистој страни оставила место за адресу. Цела ствар око писма није представљала неку посебну тешкоћу. Још из чланка који је Криницки написао, Њура је знала да Чонкин служи у Енској јединици, а тамо је била најбоља јединица Црвене Армије колико се она сећала, јер је путем штампе била добро информисана о томе. За најславније подвиге тада, били су заслужни хероји баш те јединице. Њура се баш и није најбоље разумела у војне структуре, па јој није било чудно што су се у Енској јединици борили пилоти, тенкисти, артиљерци, коњаници, пешадија и други. Њуру није чудило ни то што је Енска јединица ратовала на свим фронтовима истовремено, бранила Енску коту, заузела град Енск и напредовала у правцу Енска.
Укратко, Њура је знала где да упути писмо. Адресу је написала на чистој страни писма: “Енска јединица СССР, за пилота Ивана Чонкина–предати лично у руке.”
И била је чврсто уверена да ће се он одмах јавити. Свима је разгласила да је писмо послала и да ускоро чека одговор. И била је у праву, макар што се чекања тиче. Тек што би возом стигла редовна испорука xакова са пошиљкама спремна за сортирање, Њура би прва пожурила да их прегледа, али све је било узалуд.
9.
Чинило се да су сви осим Њуре добијали писма. Чак је и деда Шапкин испрва за живота, а после и посмртно, добијао писма од Тимоше, унука који се тек недавно нашао у родослову деде Шапкина, а веже их чак треће колено. Тимошу су у време када је још био момчић, као и целу његову породицу, тридесетих година одвели у непознатом правцу и све до рата од њих није било ни трага ни гласа. Он је писао надугачко и нашироко о томе како су их у хладним вагононима за превоз стоке данима и ноћима возили те зиме у неизвесном правцу, давајући им да једу ситан смрзнути кромпир неочишћен и барен, као за свиње. Бака је спавала код самих врата и тамо је и умрла, а пре тога се поквасила и замрзла за под. Довезли су их до Казахстана, сместили на велике сељачке таљиге, којима су се возили, и возили, све док их нису истоварили у степама. Дали су им свакоме по осам килограма брашна и рекли: овде можете да живите како вам воља. Ако неко умре, тако му је и суђено, а ко преживи – свака част. Правди на вољу, оставише им и неколико лопата, грабуља, виле и једну секиру. Када су стигли до одредишта, мразеви су срећом престали, снег је почео да се топи, али почела је сезона киша и степа је, наквасивши се, скроз набрекла, сва ништавна и докле год ти поглед сеже зарасла у ковиљ и пелин, па је било немогуће и замислити да се на оваквом месту може живети. А није због те спознаје само женска чељад кукала, и одрасли мушкарци плакали су као мала деца. Али Тимошин отац, Тимофеј (такође Шапкин), рекао је да је бесмислено плакати, да се сузама ништа не решава и свима заповедио да узму алатке у шаке. Први је узео лопату и почео да копа земуницу, а ко није могао то да ради послали су га у степу да тражи дивљу зоб, жалфију и неке друге траве, да начупа рукама ковиљ и пелин за огрев и, ако буде среће, да улови или којег пацова или миша, не би ли створио извесне залихе. Та количина залиха не би дуго потрајала, али, срећом, отац се једнога дана из лова вратио на коњу. Коња су убили, а коњско месо потрајало им је читаве зиме. Имали су среће што је снег опет пао, ударили мразеви, те се месо није покварило. До тог времана већ су ископали две земунице, склепали некакву пећ и тако су некако живели, али нису сви успели да преживе. Први је на онај свет отишао деда, а с пролећа и обе Тимошине сестре, јер су оболеле од неке галопирајуће болести, којој није било лека у тим условима. Некако у то време предложи отац Тимоши да побегну и по цену тога да их ухапсе поново, да их баце у тамницу, или да их убију, јер све је боље од тога него да на овом месту скончају живот. Ишли су они тако кроз степу и стигли до станице Есиљ и тамо ушли у вагон са овчјим сиром. Отац се толико најео сира, да је у том вагону умро од заплета црева. А Тимошу је у току вожње ухапсило обезбеђење железнице, након чега је добио батине и послат у дом за незбринуту децу. Тамо је у почетку похађао редовну школу, а затим је био на занату и до позива за војску радио је као зидарфасадер. Тимоша је писао правилно; његова писма, блатњавожути троуглови, пристизала су свакога дана. У тим писмима Тимоша је осликавао своју немилу прошлост и свој садашњи живот до најситнијих детаља, говорећи о погинулим и рањеним саборцима, али деду Шапкина о његовом животу није питао ништа, јер је претпостављао да је код њега све по старом и да се ништа значајно и не може дешавати. Деда је већ одавно умро, а Тимоша је и даље настављао да пише писма, не обраћајући пажњу на то што његова писма остају без одговора и што му се из Красног нико и не јавља.
10.
– И, шта има ново? – нестрпљиво је упитала Нинка.
– Нема вести из Енске јединице?
– Нема – потврђивала је Њура. – Ја сам већ и друго писмо послала, а оданде ништа, ни гласа! Нинка је припадала таквом типу људи који се, глумећи блискост са неком особом, не могу уздржати а да не изрекну неку пакост, па онда човеку буде непријатно и ружно.
– Дабоме – вртела је главом – јавиће се! Ево, већ се латио оловке. Слушај шта ти говорим, Њурице моја, узалуд ти чекаш и саму себе мучиш. Не волим што ти ово морам рећи, богами не волим, али као твоја другарица рећи ћу ти: не чекај више, не надај се, јер саму себе обмањујеш.
– Ма, како се усуђујеш! Зашто бих престала да се надам? Па ми смо се тако волели. Немаш ти појма како је он мене грлио и какве ми је речи на уво шапутао.
– Дај, Њурка, не засмејавај ме! То кад је он теби на увце говорио, ојојјој! Ето, десило се да је морао да се спусти авионом овде код нас, и код тебе му је баш било добро. Ни гладан, ни жедан, подмирен, чворугу залечио – па, како и не би на увце шапутао! А види сад. Да ли ти разумеш да је он пилот, данас је овде, сутра тамо, а тамо негде увек ће се наћи такве као што смо ми.
– А за твога Кољу, неће се наћи?
– Не љути се Њурице, али Коља и ја смо у браку, па се томе од њега не надам, али ти и твој Вањка… Не довршивши реченицу, Нинка је одмахнула у знак поздрава. Остале жене нису ништа коментарисале, али Њура је приметила да ни оне, размењујући погледе, не верују да ће се Чонкин њој уопште јавити.
11.
Последње недеље у јануару и прве недеље у фебруару дували су јаки ветрови. Мећава је наносила снег око кућа, који се слој по слој гомилао, набијајући се и утабавајући у снежне сметове. Сметови су расли и расли, прерасли су чак и кровове кућа, па је у Красном живот скроз замро. Људи су чекали да разуздана стихија прође, ушушкани у својим домовима. А и како да изађеш, кад на два метра унаоколо ниси могао видети ни човека, ни дрво, ни жбун? Ноћу су људи били без светла, није било шибица, ни петролеја за лампу или уљарицу, а луч је већ била превазиђена. За огрев су користили угаљ, а враташца од пећи нису затварали да би имали више светлости од ужареног угља, којег су ређали један до другог. Од брашна које је преостало, помешаног са прекрупом, мекињама и сушеном лободом, пекли су погаче, слузаве и крте. Када је владала најжешћа хладноћа, Олимпијада Петровна, избеглица, са својим унуком Вадиком опет је прешла код Њуре да би уштедела дрва, а на то рационално стешњавање Њура је врло позитивно гледала. Иако се већ навикла да живи сама, ипак је осећала да би јој друштво добро дошло. Тим више што је била зима, када је усамљеном човеку ионако тешко, да се просто не да издржати. И тако је добила привремену породицу. Њура је била особа која се увек уносила у туђе проблеме, бринула се увек о некоме, увек некога прала и некоме кувала, дочекивала радо друге и угађала свима. Уступила је придошлицама свој кревет, а сама се преместила да спава на пећи. Понудила се да пере Вадикове панталоне, кошуље и гаће. Олимпијада Петровна је истодобно у дечји подметала и свој веш за прање, али Њура на то није реаговала. Тако је у својој кући, Њура својим подстанарима постала слушкиња. Олимпијада Петровна је и доживљавала као послугу, али увек је ословљавала искључиво по презимену. Олимпијада Петровна је била жена из града, која је била размажена и није хтела да пере веш на реци кроз рупу на леду, није умела да цепа дрва, лончић да извади хватаљком из пећи није била способна, али је зато волела да командује, да придикује и да се јогуни. Те јој је вруће у кући, те јој дува кроз пукотине, те се од стеница не може живети.
– Знате, Ана Алексејевна, ја не могу да замислим да ви цео живот живите са стеницама?
Њура је збуњено слегала раменима:
– А како да их се ослободиш? Где има људи, има и стеница.
Олимпијада Петровна знала је читати Вадику песмицу, коју је он лако упамтио, а касније гласно рецитовао:
Јеног хјаног зиског дана,
Напоје сам изисао, мјаз по носу туце.
Гједам да појако пену се пјанинама
Која пуна гјана, које кониц вуце.
* * *
Гледајући и слушајући Вадика, Њура је миловала свој стомак, који није био особито велик, али за оштро око, био је врло уочљив. У њеном стомаку је расло биће, а можда је то био баш дечак, који ће можда бити исто тако живахан и промућуран као и Вадик. Можда ће му она дати име Вадик такође, али ипак би најбоље било да се зове Иван. Нека буде Иван Иванович. Једнога дана ће и она, попут Олимпијаде Петровне читати Ивану Ивановичу, малом Вањушки, стихове о Палчићу.
12.
…Мећава се изненада завршила и заблистао је тихи дан, тако сунчан, да ако човек не шкиљи очима, тачно може да ослепи. И ето Њуре, по мразу и сунцу, обучене у кратку лагану бундицу и тек подшивеним чизмицама, где рано ујутро иде у Долгов. Иако трудна, кретала се брзо, по трагу који су у снегу оставиле саонице, које су туда раније прошле. Пошиљке су се нагомилале. Само је Нинка Курузова добила четири писма – три од Николаја и једно од рођаке из Пензенске области. Била су ту још два писма. Оно што је добила баба Дуња од унука, Њура је узела да понесе са собом, али оно писмо што је било упућено жени Плећатог, Александри, од Љушке из Кујбишева – е, то није узела: кутија од шперплоче била је исувише тешка за њу. Узела је од Каће у зајам флашу петролеја, купила је хлеб за бонове за целу недељу – 2 кг 800 гр – и то још врућ. Док се враћала, откидала је по комадић хлеба и није била у стању да престане да једе. Када је остало мање од пола, она натера себе да остатак гурне дубље у торбу и да више не мисли о храни. Сунце је још било високо на небу, а његов сјај се рефлектовао од белине снега тако јако, да су од тог бљештавила пекле очи. Иако је било извесно да је зима на измаку, још увек је мраз штипкао за нос, а како је причао неко у пошти, увече би требало бити још хладније. Бундица која је била сашивена од маминог плишаног капутића и ватираног xемпера са оковратником од овчијег крзна, слабо је од хладноће могла да заштити Њуру, али она је хитро корачала са својим теретом, кретала се попут коња, који осећа близину свог огњишта, а и пут је већ био рашчишћен, разрован од саоница (и широко се блистао), ноге те саме носе, само ако још умеш да поскакујеш. Њура је мислила да разнесе пошту пре него ли оде кући, да би успела да нахрани Борка док се не смркне, али пролазећи поред куће опази на трему Олимпијаду Петровну умотану само у фланелски огртач који је придржавала око врата.
– Ана Алексејевна! – повикала је, махнувши једном руком. – Пожурите кући, дошли су вам гости!
Њури је срце брже заиграло, осетила је слабост у ногама, стегло је у грлу: да није Иван дошао?
Али, како то да дође усред зиме и то још у јеку рата? Није ваљда рањен? Ако већ јесте, само да није много повређен! Али, чак ако и јесте јако повређен, чак ако је и без руке остао… или без једне ноге… а можда више нема ни руке ни ноге… Спремајући се на сусрет са вишеструким недостацима, она је утрчала у колибу и већ на прагу застала отворених уста. Поред прозора на клупици седео је сићушан старији човек, необријан, са кратко ошишаном квргавом главом, у старој отрцаној униформи НКВД, са избледелим оковратником. Упалих образа, исколачених очију – страшно за гледати.
Њура је препознала госта, изненадила се и осетила разочарење – очекивала је неког другог.
Угледавши Њуру, гост је устао, кренуо ка њој, али већ са првим кораком, заљуљао се и покушавајући да одржи равнотежу, незграпно замахао рукама.
– Татице! – врисну Њура. Испустила је из руку торбу, бацила се оцу у наручје, постидевши се свог првобитног утиска о госту. Успела је да га придржи испод руке. Обухватила је рукама његову малену главу, тврду као цепаница и заплакала нечујно. Њене сузе лиле су низ образе и падале на бодљикаво теме очеве главе, а он сићушан као десетогодишњак, немо се унео у Њурине груди и руке су му при томе висиле попут штапова. Затим се зањихао.
– Лакше, ћеркице – захроптао је он испод њеног лакта. – Удавићеш ме. Немам снаге.
Њура га је журно ослободила из свог наручја, посадила на клупу, загледала се поново у његово лице и поново заплакала, али сада јасно и гласно.
– Татице, драги татице – кукала је – шта вам је то проклети рат урадио!
– Људи моји, кћери, ужасан је то рат – једва чујно проговори отац, склапајући очи од изнемоглости.
Њура је одмах отишла у подрум и у тами изабрала веће кромпире, опрала их, напунила лонац и ставила у пећ да се кувају.
Отац је спавао са главом положеном на рукама.
У суседној соби Вадик је на ужету вукао каљачу, шиштао и брујао опонашајући парну локомотиву. Она га замоли да бруји мало тише и онда брзо оде са торбом у село.
Враћајући се, још напољу је чула ларму, а када је отворила врата имала је шта да види: преврнут лонац на столу, вода се просула, кромпир на све стране, а отац га халапљиво гута и не пождеравши један, већ трпа други кромпир у уста.
– Алексеју Ивановичу! – приговарала му је Олимпијада Петровна. – Па, какав је то начин?! Мислите ли да је у реду то што радите? Ана Алексејевна, отмите му тај кромпир, заплешће му се црева.
Њура приђе оцу и продрма га:
– Татице, доста је било! Зашто се тако понашате? Све је то вама намењено. Само мало сачекајте, ево сада ћу вам и чинију маслаца донети.
Иако је Њура гурала оца од стола, он је био ван себе и успео је да се истргне, грабећи кромпир и трпајући га у уста, урлајући, брујећи, цоктајући уснама; погледавши у празан лонац још неко време је претурао по њему у потрази за кромпиром, а затим се спокојно завалио на клупу.
Увече је Њура упалила лампу и почела да распрема постељу. Оцу је наменила место на пећи, а за себе је наместила клупу, набацавши неке крпе преко ње. Олимпијада Петровна је позвала Њуру у страну и прошапутала драматично:
– Молим вас, Ана Алексејевна, да нешто предузмете са његовом одећом. Знате да имамо у кући мало дете, па не можемо то да дозволимо.
– Не разумем о чему говорите – уљудно се насмешила Њура.
– Па, зар ви доиста не видите? – пљесну рукама подстанарка. – Ево, сад је одмилела негде испод. Затим показа на војнички шињел, који је висио на ексеру. Када је Њура принела лампу Шињелу, исти моменат устукну: шињел је био прекривен слојем белих, гамижућих ваши, баш као да је саткан од њих. Њура ништа слично у животу није видела. Узела је шињел са два прста, изнела га из куће и бацила у снег на трему, и то жмурећки. Онда се вратила у кућу и из сандука извадила веш који је остао још од Чонкина и дала га оцу. Све што је отац скинуо са себе такође је прво изнела на мраз, а затим три ноћи искувавала у великом тучаном лонцу. Успела је тек малчице да одрема и док се још није смркло заложила је да буде топло и у купатилу, и то је тако силно наложила да су дрва почела силно да пуцкетају, испуштајући смолу и мирис лета и шуме. И док се она бавила ложењем, освануо је нови, тих, сунчан и хладан дан. Отишла је по оца и довукла га некако, а он је једва померао ноге.
У купатилу су стајале две флаше – једна са врућом водом, друга са хладном – а поред њих набрекао и од година поцрнео, дрвени чабар. Њура је помоћу крчага усула воду у чабар и пролазећи руком кроз воду, обрати се оцу:
– Татице, скините одећу!
Он је скинуо све, осим доњег веша који је заударао. Поразмисливши малко скиде и кошуљу и поче бос тапкати у месту.
– Нећете се ваљда у гаћама купати? – упита га Њура. – Свлачите се.
– Али, не могу, непријатно ми је Њура!
– Не будите луди! – разбеснела се. – Свлачите се одмах!
Пажљиво га је трљала крпом, плашећи се да му сасвим не одере кожу.
Неколико дана живео је у Њуриној кући, неспособан за било какву конверзацију, само је јео, пио, одлазио до нужника и спавао, а спавао би са отвореним очима. Њура му је прилазила, гледала га, ослушкивала да ли дише. Када је почео да долази себи, интервали сна били су дужи, али утолико немирнији. У сну је отац шкрипутао зубима, стењао, викао, скакао, безумно се обазирао и дуго није могао да схвати где се налази и шта се са њим дешава. Међутим, постепено се опорављао и на крају крајева, скупио је довољно снаге да исприповеда шта се то са њим десило.
13.
– Њура, мора да се сећаш када сам отишао, трбухом за крухом, у град. Оженио сам жену која је већ била разведена. Звала се Љуба. Она је радила као секретарица код нашег начелника Лужина, Романа Гавриловича. Због тих околности, ја сам уживао благонаклоност начелника. Добро смо живели, док није почео рат. Добили смо и ћеркицу. Љуба јој је дала име Вика, јер је то било у моди. Израсла је у добру девојчицу, стално је била насмејана. Кад изби рат, један део личног персонала начелника, преместише у армију на фронту. Мене су оставили по страни због година, и то опет на Љубино посредовање код Романа Гавриловича. Добио сам службу тамничара у истражном затвору. Посао је био добар, лаган, а и храна није била лоша. Шта да радиш, од нечега се мора живети. Изненада, позван сам на разговор лично код начелника, Романа Гавриловича Лужина. Прилазим му, а он одмах устаје од стола, ручицу пружа у знак поздрава, ословљава ме по презимену: “Здраво, Алексеју Ивановичу, седите Алексеју Ивановичу, хоћете ли шољу чаја Алексеју Ивановичу, или можда један коњачић, Алексеју Ивановичу?” Понуди ми да седнем на кожни диван, а он оде до сточића и сипа ми чашу коњака, не велику, разуме се, него мању – ону за ракију, са ножицом. А онда започе разговор: те, како живимо; те, како стојимо финансијски; те, ако треба, има начина да се помогне; те, и сами страшно требају некога да им помогне, и тако то. Ја, нормално, пристанем, зашто да не? Увек сам спреман да вам помогнем, Романе Гавриловичу. Рекох му да нисам баш највичнији неком умном раду, али за физикалисање – шта год: донети нешто или унети, нацепати дрва, заложити пећ – то бих обављао предано и са задовољством. Али, начелник није то имао на уму. За ту врсту посла није потребно много умешности, говорио је начелник, али постоји једна врста посла где је потребан снажан карактер, непоколебљива воља и чврста рука. Тренутно се одвија борба у којој нема милости за непријатеља, говори он мени и још ме пита за мишљење. У први мах сам, будала једна, помислио да о томе не треба ни расправљати, да нема шта ја да мислим, да је моје време прошло, али ако треба ја ћу као и сви остали, шта год буде, и на фронту живот за домовину дати. Тим више што у мојој глави нема никаквих посебних драгоцених умотворина, нити се неке паметне мисли могу наћи, јер ми ионако глава служи само за ношење шешира или качкета број педесет и четири.
Насмејао се Роман Гаврилович. Ти си неки вицкаст човек, Алексеју Ивановичу, рече он. Не треба да идеш на фронт, а твоја глава, каква год она била, неће залуд пасти; напротив, ти ћеш бити тај који ће другима о глави радити, говори он мени.
Њура, ја онако наиван нисам сконтао шта он то мени говори, а када ми је подробније објаснио, дигла ми се коса на глави. Он ми је предложио да радим као извршитељ смртних казни тј. да убијам непријатеље нашег народа. И набраја он мени како услови рада нису лоши, како ће ми се и плата повећати; затим, решиће ми се стамбено питање, а појачаће ми и исхрану, килограм хлеба и сто грама чајног маслаца свакодневно, а после сваког извршења добићу чашу водке и сендвич.
А ја рекох да то неће моћи, да може и куле и градове да ми нуди, па и мене лично да стреља, али да ја то не могу да радим. Па, ти знаш, Њура, да ја никада ни једнога живога створа нисам убио, чак ни кокошку нисам могао да закољем, него сам увек звао комшију да то уради уместо мене. Због тога су ми се сви смејали: “сељачко дете”, исмевали су се, “а тако свилен”.
Када сам Лужину то за кокошку испричао – он се намршти, па ми рече да је кокошка само безазлена птица, док је народни непријатељ звер која је гора од најгоре грабљивице. И још ми рече како је мени указано страшно поверење, а не било коме, а ја се још колебам. Посла ме кући и рече да добро размислим. Када сам стигао кући, а тамо ме дочека жена и моја малена. Шта је, ту је. Све сам Љуби испричао, а она ће на то: “Шта је са тобом? Једва спајамо крај са крајем у овој једној собици, немамо шта да једемо, немаш од чега дрва купити, а ти нос подигао. Није ти ваљда жао тих људи? Лепо ти је речено да су то непријатељи народа, и ако их ти нећеш убијати, наћи ће се неко ко хоће, живи се неће извући.” Па је почела је да ме гњави, те нисам мушкарац, већ несрећа једна, и како је тако могла са мном да се спетља и тако даље и још више, крв ми је пила, грдила ме, а ја сам целе ноћи размишљао и размишљао, разбијајући главу у својој неодлучности. На крају сам дошао до закључка, да је то посао као сваки други посао, и то мора неко да ради, тим више што су ти људи непријатељи народа, па чак и да нису, ја нећу бити одговоран за њихову смрт. Ионако, не осуђујем их ја на смрт, ја сам само оруђе у рукама одговорних.
Ставиш прст на окидач, и сасвим је свеједно ко ће то бити. Мислим се опет, ето, никада пре нисам никога убио, али можда ако зажмурим и мало се одмакнем… Укратко, ујутро сам отишао код начелника.
– И, шта си одлучио? – он ће мени.
– У реду – рекох – пристајем.
– Е, тако и треба, браво! Нисам ни сумњао у тебе, јер знам да си ти наш човек, и живот би дао за нашу ствар. А што се тиче тих особа са којима треба да радиш, јасно ти је да код нас не стрељају неког тек тако, тј. тај мора да је нанео много зла нашој домовини, када је већ до тога дошло. И таквога не треба жалити. Муве, жохара, кокошке и тако даље, треба жалити, а таквога гада не.
И ето тако, постао сам извршитељ, али ништа битно се није променило, сем да сам имао више времена за одмор. Раније сам морао дежурати двадесет и четири сата, да бих био слободан два дана, а сада сам након дежурства имао три дана одмора. И, разуме се, дневни оброк је појачан, а ускоро је на ред дошло и стамбено питање. Роман Гаврилович је лично са нама ишао да нам покаже стан, који се налазио, веровали или не, у самом центру, трособан и намештен. И то какав намештај у стану, очима својим да не верујеш : да ли од ораховине, да ли од бамбуса, ја се у то уопште не разумем, али видим да је неко скупо дрво. Истину говорећи, мени је свеједно да ли имам столицу, или хоклицу, битно је да има на чему да се седи, али Љубине очи блистале су од узбуђења, док је шврљала по собама, све се лупкајући рукама као да свира клавир, и запиткујући да ли су лустери од кристала, да ли је диван пресвучен правом кожом и од каквог дрвета је израђен орман. Имамо и балкон, и тоалет, а у тоалету – шта све има! Нећеш веровати каква ствар тамо постоји, попут некаквог лонца, зове се шоља, има и спремник са водом из којега вири нека ручица. Повучеш ручицу, а вода се слива доле. А тек када, тако је велика и слична кориту и има две славине. Одврнеш једну славину – тече хладна вода, одврнеш другу – тече врела вода. Љуба је све то, разуме се, препипала, заврнула, а када је видела спаваћу собу, тотално је пошашавела. Кревет је био, тако широк, као одавде довде, заслон дрвени са зверињим главама у дуборезу, па још перјани јастуци, свилени прекривач и преко њега чипка. Љуба само што није без памети остала. Зар је могуће да ће и то бити наше? “А зашто не би било ваше, па то је већ завршен посао”, рече Роман Гаврилович, “због чега би други људи могли да се преврћу на оваквим креветима и овако живе, а ви да не можете?” Окреће се ка мени и упита ме да ли се мени као домаћину станчић допада или не. А ја ћу ти њему да ми се наравно свиђа, мислим коме се не би свидео, то је такав луксуз као у правом дворцу, и ту мора да су живели неки буржуји. “Па да”, рече он, “прво су ту живели бели буржуји, затим црвени, али све смо ми њих покупили.” Па да, покупили, покупили, мој посао је сасвим други, мислим ја и у себи, и погледам у трећу собу, кад тамо на зиду портрет: неки човек у војној униформи са много чинова, два ромба на оковратнику униформе1, али без капе на глави. А глава му је била избријана, баш као и код Романа Гавриловича, а на раменима му седи девојчица и обоје су насмејани. Девојчица би по годинама одговарала мојој Вики. Морао сам да упитам Романа Гавриловича ко је тај човек, а он ми је одговорио да је то управо тај црвени буржуј који је овде становао и товио се на рачун радника и сељака. И онда ми, као између осталог, спомене, јер је тобоже потпуно заборавио да ми каже, како сутра има ненакав послић за мене. “Треба да се данас одмараш”, рече ми, “да се опустиш, можеш и попити неку чашицу ако желиш, а сутра да се у девет сати изјутра нацрташ код управника затвора, друга Пешкина. Јесмо се договорили?”– упита ме. Гледајући како Љуба са исколаченим очима шврља по стану, само сам рекао да се слажем, а уопште тако нисам мислио. Када смо дошли кући, сетивши се свега, срце ми се кидало. Морао сам да упитам Љубу , да ли је она уопште чула разговор између мене и Романа Гавриловича. А она ми одговара: “Чула сам, па шта?” – пребирајући за то време крпице које ће понети у нови стан, а које не. Те вечери ми је излагала своје планове око размештаја: кревет ћемо, као, у ћошак да поставимо, а сто обратно, насред собе, а у балконске жардињере ће да посади цвеће. И све у свему, она уопште не разуме да мени није ни до каквих столова, ни до каквог цвећа! Целу ноћ сам се превртао по кревету, тек пред јутро сам заспао, а тада ме Љуба већ будила са речима да су ме већ тражили. И, ето мене: устајем, умивам се, облачим се, доручкујем, а ни сам не знам шта ме чека. “Видим да ниси баш при себи, па ћу поћи са тобом”, рекла је Љуба. Одмах се обукла, намазала уста кармином, узела ме под руку и пођосмо. Заједно смо се појавили код управника затвора, а тамо су нас дочекали Лужин, државни тужитељ, Пешкин, затим старији надзорник Василије Попов, још двојица надзорника, те двојица непознатих.
Лужин нас је упитао зашто смо дошли заједно, а Љуба га је позвала на страну и дошаптавајући се са њим како сам касније дознао, замолила га да остане ради подршке тј. ради мене. Пошто је била такорећи њихова, Лужин се, иако нерадо, ипак сложио са тим. Затим ми је пришао и пруживши ми револвер, рече ми како је много непријатеља наше револуције, наше власти, нашег народа њиме поубијано, а да је данас дошао ред на мене да га употребим. Ништа не говорим и узимам тај револвер, стављам га у футролу, а руке као да су од вате и као да су ми иглама прикачене за тело.
Онда ме спроводе до просторије где се смртна пресуда извршава, а мени се чини као да мене самог воде на стрељање. Где се та просторија налазила, знао сам ја и раније, јер су ми млађи показали, али никада јој нисам чак ни пришао. А сада сам стајао испред ње. То, у ствари, није била једна просторија, него две. Предња просторија подсећа на свлачионицу: под је од цемента и са нагибом, а на средини се налази рупица попут мишје. Иза свлачионице налазе се гвоздена врата са прозорчићем. Пришао сам вратима и провирио: светиљка обасјава човека који седи на хоклици и чита новине. Наизглед још добродржећи, разумеш, обријане главе, осетио је да неко вири кроз отвор на вратима, окрену главу у том правцу, кад оно: друшкане, исти онај човек са портрета? Замисли само како сам се осећао!
Лужин вади сат из xепа и говори како је време да почнемо. Наређује тамничару да отвори врата. Овај је тихо пришао и једва чујно ставио кључ у браву. А онда – ето ти! – отворише се врата и сви навалише унутра, као звери. Обријани, чим нас је видео, истог момента је побелео, задрхтао и страшно засмрдео. Муњевито, ставише му црни xак на главу. Руке му завезаше иза леђа, и брзо га одвукоше у предњу просторију, примичући му главу ближе рупи. А ја само стојим и посматрам, као у биоскопу и као да се мене то уопште не тиче.
И чујем као да ме неко дозива, али све то као кроз сан.
Затим ми прилази Лужин, сав црвен у лицу, питајући ме шта чекам, усмеравајући ме, а неко ме са леђа гурао. Извадио сам револвер из футроле, прислонио на главу, а испод xака се зачуо тихи глас:
– Молим те, пожури.
Волео бих и ја брже, али рука сама леводесно шета, а прст одрвенео, не реагује. На то ће Лужин, избезумљено: “Мамицу ти, пуцај већ једном!” – а ја ни макац, рука се тресе, а прст не слуша. Попов Василиј узе револвер из мојих руку, уљудно га пружајући Лужину.
– Не, не! – дерња се Лужин – треба да научи како се то ради! Ако не може, нека му жена покаже, што кажу, да се види ко у фамилији панталоне носи.
Одмах сам повикао:
– Љуба, Љуба! – чудећи се, како је могуће тако нешто жени уопште и предложити. А моја ти Љуба, замисли молим те, осмехујући се говори:
– А то? Могу ја то.
– Можеш? – упита Лужин. – Држи!
Узе од тамничара револвер и даде га Љуби. Она узима револвер, питајући како да га држи, како да репетира, приближава се осуђенику и окрећући се упита још где да циља, тобоже као не зна, у слепоочницу или у затиљак?
Е, онда је и Лужин полудео:
– Пуцај !– виче – мамицу ти твоју! – и назва је кучком.
А она се окренула ка њему, и све са осмехом на уснама рече:
– Нема потребе, друже управниче, да се тако нервирате.
Онда је опет прислонила револвер, испружила руку и мало се одмакла, покупила сукњу да се не испрља и зажмурила…
Пошто сам био у несвести, пуцањ нисам ни чуо. Освестио сам се у ходнику. Попов Василиј ме шамарао и поливао водом да дођем себи.
После су, као што се да наслутити, мене вратили на стари посао, а Љубу, нећеш веровати, узели да буде извршитељ. Наравно, добили смо онај стан. Спавали смо у његовом кревету. Разболео сам се тамо. Дођем кући, а немам мира. Чим седнем на столицу, одмах устајем, јер мислим како је на њој седео човек кога смо убили. Изгубио сам апетит, ни један залогај не могу да прогутам. Ноћу нисам могао да спавам, стално ми је тај човек био пред очима. И у сновима ми је долазио са речима: “Молим те, пожури”. Стално сам се будио вриштећи. Љуба би ме тада тешила: ништа то није, ништа! Понекад би почела и да ми се умиљава, да се примиче да би себи угодила, и ја бих се загрејао, али истог трена синуло би ми како, она са пиштољем стоји и сукњу задиже, те би ми се смучило скроз, па једанпут нисам ни до тоалета издржао, него ми се омакло у ходнику.
– Живео сам некако, а није ми било до живота, хтео сам и да се убијем, а онда су ме позвали на комисију и рекоше ми да ме привремено упућују на послове у вези са одбраном земље. Послаше ме у Тулску област да копам канале против тенкова, а тамо су ме скроз опељешили. Украли су ми шубару и рукавице, па сам ишао да се жалим право у управу; они ће мени како ништа ту не могу и како неће ваљда да ми доделе стражаре, да ми чувају рукавице. Притом су ми наредили да се вратим послу. Тотално сам се заледио тамо и зарадио тифус, а они ме избрисаше са списка и рекоше ми да идем где год ми драго, да могу и кући да одем, да лепо умрем. Могао сам, наравно, да се вратим код Љубе, али кад се свега сетим, једноставно не могу. Због тога сам и дошао код тебе.
(Одломак из романа Расељено лице)
