Бојан Јовановић1

УДВОРИШТВО И УДВОРИЧКО ПОНАШАЊЕ
    

  Људи су одувек испољавали склоност да се приближе и умилостиве онима који имају одређену власт, моћ, значај или статус. Приближити се таквим појединцима значило је задобити њихову пажњу и наклоност, стећи жељену сигурност и заштиту, а тиме и лакше остварити одређене интересе. Корени удвориштва могу се довести у везу са удварањем које припадници многих врста чине како би задобили наклоност партнера супротног пола. Мотивисани потребом да скрену пажњу на себе, удварачи се тада понашају необично и чине разноразне лудорије које уобичајено не раде. Међутим, образац удвориштва потиче из паганског идолопоклоничког односа према натприродним ентитетима који су се молитвом, ритуалима и жртвама настојали приволети и умилостивити.
      Сматрано непримереним још у Старом завету2, ласкање је као удворичка стратегија жигосано у хеленској етици која ће поставити обавезу критичког тражења истине и њено саопштавање. У временима послушних, подобних и покорних, изузетак су били они који су били спремнији пре да се замере говорећи истину, неголи да се допадну ласкањем3. Иако је са хришћанским Богом љубави, који служи другима и који се жртвује због других, успостављена нова парадигма односа између човека и Творца, неугашена потреба човека да се удвара овоземаљској власти обнављана је и увећавана увек када је та власт тежила да божанским атрибутима сакрализује своју неупитност.
        Пренаглашеним самопотцењивањем поданици су изражавали поштовање ономе који је оличавао такву власт. Удвориштво је начин самоодрицања и самопоништавања које се чини као свесна или несвесна жртва оном који се тиме настоји да приволи и задовољи, због лакшег постизања одређеног циља. Хвалећи га и величајући због очекиване користи, посеже се за лажима којима би се обманули други, а уверевањем и себе у те лажи самобмана постаје врста удворичке рационализације. За разлику од похвала упућених неоспорним вредностима, које утемељују човеково постојање – чиме се и етички потврђује његов свет, хваљење спорног, каква је власт егоцентричних властодржаца, пристајање је на лаж која има значење неморалног чина.
      Удворичко самоунижавање у неумереном величању и хваљењу владара потиче, заправо, од симболичког исказивања потчињености Богу. Пред владарем, кога су сматрали божанским бићем, његови поданици падали су ничице. На узвишеном престолу он је био увек изнад свих других, па је и у свечаном подворењу поданик који добија положај у оквиру постојећег владарског поретка заузимао увек нижи положај од суверена. Да би се истакло поштовање више власти, поданик је и на двору српских средњовековних владара морао поклекнути пред краљем када му је полагао заклетву верности4. Зато елементи удворичког понашања приликом обраћања владару проистичу из обавезе поштовања једног поданичког ритуала заснованог на правилима етикеције. На овом принципу формализован је почетак усменог и писменог обраћања између чиновника са различитих нивоа власти. Нижи у хијерархији исказивали су према својим претпостављенима послушност, покорност и понизност карактеристичну за комуникацију између војних старешина различитих формацијских нивоа. Реч “удвориштво” потиче од глагола “дворити” = служити, односно од “удворити” = приближити се некоме, бити спреман да му служи, али стављањем себе у функцију нечијег слуге подразумева његову противуслугу, а остварење одређеног циља том узвраћеном услугом је главни мотив служења. Сујетни властодршци примају са задовољством похвале оних који им се у самопонижавању настоје да умилостиве. Власт, односно појединци као њени носиоци често прећутно пристају на коруптивно удвориштво, чиме се обострана лична корист, удворице и властодршца, остварује као општа друштвена штета. Црте удворичког менталитета настају у оквиру поданичке власти која претпоставља хијерархијски принцип по којем се нижи додворавају вишим, а ови, пак, онима још вишим од себе. Према овом принципу, гмизање пред локалним моћником, подразумева да се он тако понаша према обласном, а овај према врховном моћнику. Снисходљивост и полтронство према вишем и омаловажавање, ароганција, ниподаштавање и презир према удвориштву нижих говори о извесним ауторитарним обележјима оваквог понашања. Удвориштво је дериват поданичког менталитета који се заснива на покорности и послушности. Премда потичу из средњовековне правне терминологије, лојалност, подаништво и покорност имају и своје актуелно значење у контексту одговарајућег понашања према носиоцима власти.

      ТРАГОМ ТУРСКИХ УДВОРИЦА
      Удвориштво је у Срба раширена појава и показује тамну црту њиховог менталитета. Оно се не разликује од удвориштва код других народа, само што је обојено карактеристикама формираним у одређеним историјским периодима. Вековно ропство утицало је на стварање рајинског менталитета, па су појединци који су се додворавали туђинским властима називани турским удворицама. С обзиром на то да је историјско искуство Срба обележено дугим периодом туђинске и недемократске власти, не може се рећи и да је формиран образац удвориштва, али су обликоване одређене црте удворичког односа према властима које обележавају и ментални склоп појединаца склоних оваквом понашању. Традиционално поштовање власти, с аспекта рајинске потчињености, подразумевало је и додворавање појединцима који су је вршили. Зато су и они који су након ослобођења дошли на власт очекивали да им се други додворавају.
      Своју апсолутну власт кнез Милош је потврђивао тако што се поигравао са људима. Омиљена забава била му је спрдња са другима, који су постајали жртве његових несланих и окрутних шала. Један од начина да му се неко приближи био је и тај да покаже спремност да се спрда на свој или туђи рачун5. Строг према дугима, а благ према себи6, Милош је садистички уживао да друге учини смешним и глупим. Омаловажавање других увећавало је кнежево задовољство у владању, а они који су учествовали у спрдњама на свој[6 Придруживање у спрдању на сопствени рачун може бити и самоиронично, а свест да то чини има за циљ да актера свог омаловажавања доведе до апсурда, а тиме одбијајући и поништавајући почетну вербалну агресију покаже своју супериорност. Упор. на пример пословицу "Помажем ти спрдати" (Кад ко шале ради), у В. С. Караxић, Пословице, бр. 4335.] или туђи рачун чинили су то из удворичких разлога. Самоунижавање или унижавање другог био је начин да се господару учини по вољи како би се задобило његово поверење. Тиме се није увећавала сопствена вредност у његовим очима, већ се удворица тако препоручивао за место и повластицу које су му омогућавале остварење одређених циљева.
Уобичајено толерисано јер га је немогуће санкционисати, удвориштво је само морално стигматизовано. Међутим, у превратним временима удворице могу бити осуђене због свог понашања захваљујући којем су стекле одређене привилегије и оствариле корист под окриљем претходне власти. Тако је након повратка Милоша на власт одмах покренут процес прочишћавања чиновништва. У списку од 138 лица које је требало удаљити из службе било је и оних који су, стекавши висок статус удвориштвом кнезу Александру Карађорђевићу, били спремни да се додворе и кнезу Милошу7.
Присутно током XIX и XX века у односу према тадашњим властима кнежевине и краљевине, удвориштво ће у Србији постати посебно изражено у време комунистичке владавине. Након 1945. године и остварене револуционарне победе, њен вођа постао је оличење апсолутне власти, која се потврђивала у свим областима јавног, политичког, друштвеног, културног и духовног живота. Његово херојство се, као код совјетских политичара, настојало учинити неупитним тако што је најпре проглашен за двоструког, а потом и за троструког хероја. Квантитетом се сугерисало да је он херој над херојима, односно надхерој. То удварање свом партијском вођи и доживотном председнику, истицањем и увећавањем његових заслуга, претпостављало је да је предлогом за ново херојство, иако је рат давно завршен, Тито завршио још једну ратну офанзиву.
Слављен и хваљен, Тито је добијао највећа одликовања, признања и титуле. Одлукама академија, САНУ и ЈАЗУ, већ непосредно након рата постаје почасни члан највећих и најугледнијих научних и културних институција, а његови говори и чланци објављивани су у престижним едицијама, посебним издањима и у оквиру вишетомних сабраних дела8. Тито је представљао апсолутни центар власти, па се, на неки начин, као некад на двору, претпостављало и удворичко понашање према њему. У том контексту гестови ситног удворишта само илуструју однос околине према брионском монарху. Хваљење његове умности, дивљење његовом укусу и његовој непогрешивости практично су онемогућавали било кога да га исправи када је било евидентно да није у праву 9.
У хијерархији ауторитарне комунистичке власти, успостављен је образац удворичког понашања нижих према вишем, али и понижавање нижих од стране виших10. Они који су заузимали нижа места у номенклатури, настојали су да се на њему одрже удовољавајући захтевима виших од себе, показујући уједно и према хијерархијски подређенима своје друго лице окрутних малих царева. Када се нижи чиновник власти настоји да приближи и умилостиви вишем, онда је он спреман и да бескрупулозно жртвује ниже од себе али и да увећа кривицу невино оптужених11. Од најужег круга комунистичких руководилаца, преко значајних културних и научних институција, до појединачних гестова песника и уметника, створен је амбијент обоготворења носиоца највише власти. У таквом амбијенту се недостојно удвориштво представљало као врлина која је утицала на формирање карактеристичне удворичке црте тадашњег менталитета.

УДВОРИЧКИ ПРАГМАТИЗАМ
Изражавање неумерене похвале и божанско слављење онога од кога се не очекује само милост, заштита и дар, већ се он представља као натприродни ентитет од кога зависи појединачни и колективни живот, добија меру реалности његовим одласком са власти и суочавањем са чињеницом губитка приписиване му натприродне моћи. Тито је оличавао неопаганску комунистичку политику златног телета, па је и идолопоклонички однос према њему обележен крајностима. Одушевљени у време његових митинга, празника и прослава, Срби као највећи титољупци искрено су га оплакали када је умро. Међутим, у време потоње кризе, доживљеним разочарењем у некадашњег заштитника и доброчинитеља вишак позитивне емоционалности претворио се у своју супротност. Доскорашњи вољени председник постаће предмет гнева који ће некадашњег народног вођу претворити у омрзнутог диктатора и оптужити га за србождерство. Пре Тита Срби су такав однос исказали и према свом краљу Петру кога су најпре величали песмом: “Краљу Петре демократо, ми волимо тебе зато”, да би се када је краљ дао подршку Титу искрено запитали: “Ми за краља, краљ за Тита, шта ће бити Бог те пита”. Међутим, победом комуниста и губитком вере у краља песмом је изражен супротан однос према њему: “Ми хоћемо краља Перу да вешамо за бандеру”. После Титове смрти, у тренутку највеће политичке кризе у Србији крајем осамдесетих година двадесетог века, Слободан Милошевић је добио плебисцитарну подршку као општенародни вођа коме се клицало “Слобо, слободо” и “Слобо Србине, Србија је уз тебе”, да би се почетком деведесетих година, нарочито после демонстрација 9. марта 1991, некадашње одушевљење претворило у супротност, а разочарење у вођу изражавало слоганом: “Слобо, Садаме” којим је он поистовећен са непопуларним и тада већ демонизованим ирачким диктатором. Изражавање дијаметрално супротног односа према владару није условљено променом његовог односа према народу, већ променом контекста у коме се открива његова сенка која се под заслепљујућом представом о његовој натприродној величини није могла да види. Након неумереног хваљења долази радикално критичко оспоравање, а детронизација и демонизација замењују некадашњу деификацију. ПРКОШЕЊЕ УДВОРИЧКОМ ДУХУ Овакво испољавање супротних осећања у кратком временском периоду упућује на амбивалентан однос према носиоцима моћи и власти. Такав однос постоји у сваком појединцу чија је склоност приближавању властима помешана са потребом дистанцирања од ње. Када то приближавање прати и користољубљем мотивисано њено величање и слављење, онда се блискост са властима показује нетрпељивошћу и мржњом према њеним опонентима. Иако малобројни, бунтовници и критичари настоје се ослободити понижавајуће покорности и послушности. Супротстављајући се властима и властодршцу они изражавају потребу за променом и успостављањем другачијих односа. У време општег удвориштва, јављали су се у Срба појединци који су се критиком таквих појава пркосно супротстављали доминантном удворичком духу своје средине. У оштрој и духовитој критици идолопоклоничког и удворичког односа према тадашњем режиму, Домановић је у сатири Данга жигосао менталитет покорног и послушног народа. Из времена општег комунистичког удвориштва данас имају посебан значај храбри гестови појединаца који су исказали своју критичку самосвест према појавама и идејама које су сматране неупитним. Милован Ђилас је текстовима у Борби 1953. године о реформи тадашње комунистичке партије започео критику владајуће марсистичке идеологије и девијантних социјалистичких појава оличених у неморалу нове класе. Професор Стеван Ђорђевић, 1967. године, у дебати на Правном факултету у Београду, супротставио се уставном амандману 26. којим је Тито био предложен за доживотног председника Републике12. Добрица Ћосић је после говора о тешком стању Срба на Косову и Метохији 1968. године отворио једну од најболнијих тема српске политичке стварности и постао највећи Титов опозиционар. Професор Михаило Ђурић је због благовременог упозорења 1971. године на негативне последице нових уставних амандмана по интегритет Југославије, осуђен 1973. године на две године строгог затвора и удаљен са факултета. Осморо филозофа и социолога са београдског Филозофског факултета (Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Миладин Животић, Драгољуб Мићуновић, Загорка Голубовић, Небојша Попов и Триво Инђић) удаљено је са факултета 1974. године као неподобно због подршке студентима у протесту 1968. године. Усмерени ка демократским променама у оквиру постојеће комунистичке парадигме, сви поменути критички покушаји били су неуспешни у преобликовању владајућих представа и тадашње реалности. У овом контексту посебно су значајни књижевници и уметници који су својим делима и интелектуалним ангажманом критички проговорили о тадашњњој српској и југословенској стварности. Бранко Ћопић Јеретичком причом (1953), Драгослав Михаиловић делом Кад су цветале тикве (1968), Гојко Ђого збирком Вунена времена (1981), Јован Радуловић драмом Голубњача (1982), Вук Драшковић романом Нож (1982), Љубомир Симовић збирком песама Источнице (1983), Антоније Исаковић романом Трен; затим, филмски редитељи тзв. “црног таласа” Желимир Жилник, Живојин Павловић, Душан Макавејев; сликар и редитељ Мића Поповић; писци Борислав Пекић, Никола Милошевић, Борислав Михаиловић Михиз, Матија Бећковић и многи други. Период опште деификације Титовог култа пре и након његове смрти, обележила су, дакле, и дела аутора који су према тадашњој реалности и носиоцу овог култа исказали радикално другачији однос.

СПОЉНЕ И УНУТРАШЊЕ ПРИНУДЕ
Уколико дворску етикецију узмемо као правило понашања пред владаром, онда се у примени тих правила могу уочити извесне разлике. Наиме, када је појединац присиљен да се због осећања угрожености неумереним хваљењем брани и штити од онога који представља реалну опасност за њега, онда можемо говорити о његовом удворичком понашању, али не и о његовом удвориштву. Пред непријатељем од кога се тражи милост, удворичко понашање има значење животног крика којим се тражи спас13. У време објаве резолуције Информбироа 1948. године, многи међу ухапшенима, оптужени да су на страни Стаљина а против Тита и Југославије, под тортуром и претњом још већим мучењима одрицали су се Стаљина и стаљинизма и пристајали да величају Тита и служе његовој идеологији и репресивном апарату. Преваспитани информбироовци постајали су највећи титоисти и затворски батинаши. Према аутентичним сведочанствима и резултатима објективних истраживања, присили су најпре подлегали појединци из патријархалних средина у којима је преовладавао колективни менталитет. Заштићени у свакодневном животу таквом заједницом, брзо су се сламали у условима без подршке колектива и у страху од бола пристајали на све што се од њих тражило14. У идентичним условима је и велики руски песник, Осип Мандељштам, након што је пао у Стаљинову немилост због песме са јасним алузијама на тоталитарни карактер његове владавине, покушао да спасе своју главу написавши и песму у којој је величао диктаторову власт. Драстичнији је, свакако, пример Николаја Бухарина који ће својим писмима из затвора покушати да се додвори Стаљину. У намери да избегне најстрожу казну, он ће величати ликвидацију Зиновјева и Камењева, потом написати о Стаљину и читаву поему коју му је послао на увид, а да би показао блискост са диктатором молиће га да му за једну своју књигу напише предговор15. Овакво понашање није реткост у историји16, јер изложени страху за сопствени живот, психолошкој и физичкој тортури, људи мењају своја гледишта и уверења, а некадашњи критичари пристају да славе диктаторе. Међутим, величање и идеализовање крвника је последњи вапај жртве да би му се умилостивила и измолила спас. Истоветно понашање људи у идентичним околностима указује на константе њихове природе. Оптерећени знатно већим искушењем од оног које могу да поднесу, сурвавају се под теретом страха и бола у своје самоуништење. Показује се да када им је угрожен живот спремни су да се одрекну свог достојанства, свог идентитета и својих ближњих да би се спасли. У том смислу, и њихово удворичко понашање, на које присилно пристају, учињено је у околностима у којима човек престаје бити слободно и за своје поступке у потпуности и одговорно људско биће. Образац таквог изнуђеног и присилног понашања налазимо у несвесним поступцима детета које у страху од кажњавања или будући већ изложено телесној казни моли и преклиње родитеље да престану са батинама. Тада се дете умиљава родитељу слаткоречивим изразима увећане љубави не би ли избегло казну или прекинуло кажњавање. Успе ли у томе – може се због својих речи стидети, повући у себе и ћутати; али, начин на који је тада постигло оно што је хтело може бити драгоцено искуство за излаз из поновљене или идентичне ситуације. У разликовању удвориштва од других облика сличног понашања, треба имати у виду да и чињеница смрти повлачи линију испод које хваљење оног који више није међу живима не значи удворичко понашање већ израз поштовања17. Удвориштво исказују песници према живим носиоцима највиших власти, док је величање владара након смрти у функцији стварања и јачања њиховог култа. Оде умрлом владару могу бити и конформистичка самопрепорука његовом наследнику, израз лојалности династији или постојећој власти, али немају изричит и непосредан удворички карактер. Иако удворички поступци издвојени из контекста имају истоветно значење, услови под којима се чине показују разлику између удворичког понашања и удвориштва. За разлику од принудног понашања, којим се човек у величању оног од кога му зависи опстанак прилагођава и прихвата понижење да би преживео, удвориштво је одређено слободним и добровољним самопонижавајућим неумереним хваљењем и слављењем носиоца моћи, зарад лакшег остварења одређене личне користи. Док изнуђеним удворичким понашањем појединац тежи да буде оно што и сви други, да по највећу цену самопонижења опстане, удворица настоји да својим поступцима постигне више него што други имају, да стекне одређену привилегију и оствари неку добит. У том смислу се од удвориштва као свесног, систематског и прорачунатог понашања разликују појединачни удворички гестови везани за одређену ситуацију и учињени зарад тренутног ефекта потврђивања своје лојалности. У амбијенту идолопоклоничког односа према носиоцима власти, овакви гестови показатељ су психолошког стања у којем се формира црта удворичког менталитета. Удвориштво је морално проблематично патогено понашање које у израженим случајевима може бити и показатељ душевног поремећаја. Изражена полтронска црта, која личности даје доминантно обележје, указује на то да је патолошко израз унутрашње присиле. Појединац који се, дакле, под том присилом не може другачије понашати, није удворица. Његово удворичко понашање, попут оног које је условљено спољашњом принудом, проистиче из немогућности овладавања својим унутрашњим силама. Међутим, и његово понашање је интересно усмерено ка претпостављеној добити која нема материјални већ првенствено психолошки значај везан за осећај заштите и сигурности који другачије не може да постигне.

АУТОНОМНА МОТИВАЦИЈА
Лепим речима, сервилним понашањем и великим поклонима, људи настоје да се додворе појединцима на власти. Мотив њиховог удвориштва је да на неки начин склопе савез са властодршцима, да их поткупе и умилостиве и тиме увећају могућности испуњења одређених очекивања и остварења извесних интереса. Удворички прорачун показује да се улагивањем властима може лакше постићи жељена сигурност, доћи до одређених повластица и привилегија, задобити виши статус и остварити нека материјална добит. Несумњиво да се ради о карактеристичном облику власти, која без законске и јавне контроле испољава своју негативну страну у властодржачкој самовољи. Од степена отуђења такве власти од народа, зависи и његов идолопоклонички однос према њеним носиоцима. Изузети од постојећих закона, властодршци сматрају да је њихова воља закон, и тиме стварају климу несигурности. Отуђеност такве власти подстиче појединце да јој се додворе како би задобили њену пажњу, придобили наклоност и стекли милост. Условљено страхом од отуђене, самовољне и тоталитарне власти, удвориштвом се она настоји умилостивити и придобити. Међутим, када се јави без јачих спољних разлога, удвориштво показује моћ своје аутономне мотивације. Дар који се приноси властодршцу изнуђен је и присилан, не потиче од срца већ из рачуна да ће на овај начин постићи жељени циљ. Највећи удворички гест је спремност на саможртвено поништавање свог достојанства и идентитета у чину поистовећења са личношћу која оличава највишу власт. Врхунац удвориштва је спремност не само на симболичко, већ и на стварно самопоништавање свог због продужавања њеног живота18. Несвесна порука тог чина је: “Учини ми по вољи и прихвати ме као свог најближег, јер ја сам ти”. Удвориштво подржава и храни ауторитарну власт која улизицама и хвалоспевцима потврђује своју неоспорност и нарцисоидност. Будући да је свака власт поткупљива, апсолутна власт је, како се сматра, апсолутно подложна том пороку. Свакој се власти људи додворавају, али апсолутној власти се апсолутно додворавају. Исказивању склоности ка удвориштву, претходе искушења којима су немоћни и сиромашни изложени двоструко више од моћних и богатих19. У тоталитарном режиму и недемократском друштву појединац је условљен да се понаша улизички, па је додворавање и карактеристично за однос према таквој власти. Да би се додворили таквој власти, појединци су, добровољно чинећи за њу и оно што се није тражило од њих, постајали ревносни доушници и денунцијанти. Сматрајући да ће у несигурно време стећи потребну извесност, били су спремни да дојављивањем и пријављивањем угрозе безбедност својих суседа, колега и познаника, али и својих пријатеља и сродника. Удворица чини и оно што власт очекује од њега да би стекао или сачувао привилегије. Прорачунавши своје понашање у односу на претпостављену реакцију властодршца, он ће се изјаснити и поводом књиге коју није прочитао и рећи своје мишљење да би му се додворио. Не желећи да га наљути, уздржаће се од сваке примедбе на његово владање, а своју похвалу изразиће покудом његових опонената и критичара. Поништавањем могућности критичког односа према власти ојачавана је, у ствари, унутрашња самоцензура и стваран свет друштвене покорности чије је слављење било начин остварења личног успеха. У време изјашњавања радника у колективима поводом књига које су критички приказивале тадашњу социјалистичку реалност, многи су признавали да дела о којима је реч нису прочитали – али су недвосмислено истицали да сматрају да су она лоша. У прогону интелектуалаца и уметника, појединци су уместо солидарности са колегама, служили властодршцима и подржавали њихове спорне одлуке да би им се додворили. Зато се врховник овдашње вишедеценијске ауторитарне комунистичке власти са презиром односио према интелектуалцима које је због лаке поткупљивости и удвориштва називао шљамом. Бивши лакеји комунистичких сатрапа брзо су се преобукли и новим “демократским рухом” покушали да сакрију нагост својих некадашњих бешчашћа. То је један од разлога што до данас у Србији нису у потпуности доступни досијеи прогањаних у комунизму и што су имена полицијских доушника и цинкароша остала скривена.

ГМИЗАЊЕ УЗЛЕТЕЛОГ

Тежећи да се улепша и покаже бољом него што јесте, свака власт настоји да придобије уметнике и песнике који ће бити у њеној функцији. Уколико је опевају, величају и славе – утолико боље. Пред искушењем да буду заведени, уметници прихватају ту сарадњу са влашћу као увећану могућност да се креативно остваре и статусно потврде. У тој сарадњи појединци губе меру у свом идолопоклоничком односу према власти. За разлику од наведених примера Мандељштама и Бухарина, принуђених да се због спашавања голог живота понашају удворички према Стаљину, мање је схватљиво понашање других песника који су добровољно славили и величали властодршце. У природи је ауторитарних властодржаца да владају на свој начин, али зависно од својих карактера поједини песници су таквој владавини приносили своје хвалоспеве. Да би стекли жељено поштовање, они су губили сопствено самопоштовање у некритичком односу према онима који имају извесну моћ. На примеру написаних или изговорених речи може се видети када прекорачењем мере и границе доброг укуса однос према властима постаје удворички. Песме о Титу само су обновиле и обогатиле традицију домаће удворичке поезије19 Његово неумерено и неукусно величање огледа се у удворичким епитетима и комплиментима. Поистовећен са највећим природним величинама и људским вредностима, он се пореди са сунцем, звездама и васионом, само да би се истакло да је сјајнији и већи од њих. Он је изван трајања, непролазан и вечан. Уколико би вечност имала име, онда би то било – његово име. Он је отац домовине и јединствен у људском роду, јер таквог више мајка не рађа. Примењујући архаичан образац деификације, песници су удаљавали Тита од свега обичног, нормалног и људског, да би га уздигли до божанских висина. Коришћење таквих епитета без основа, у функцији неумереног хваљења, лишавају ове песме било какве литерарне вредности а њихова баналност показатељ је склоности појединаца да одиграју улогу интелектуалних кловнова да би се додворили властима. Премда има карактер индивидуалног геста, некритичко прихватање удворичких песама изражава и однос народа према личности која је оличавала апсолутну власт. У слављењу и удварању властима, неумереним и некритичким глорификовањем, наглашава се сопствена сервилност, јер је величање властодршца сразмерно удворичином савијању, унижавању и губљењу достојанства. Изречене да узвисе, хвалоспевне речи падају ниско. За разлику од окрилаћених текстова који лете, удворички састави спадају у оне који гмижу. Слободно и искрено удвориштво или изнуђено и симулирано удворичко понашање засновано је на истоветном методу остварења жељеног циља. Мандељштамови и Бухаринови хвалоспеви Стаљину нису одражавали и искрена мишљења ових аутора о совјетском дикататору, већ су симулирани и били изнуђени присилом своје животне угрожености. Тежња да се удвориштво оправда чистим намерама, скрива непосредно мотивисане интересе, а неумерено величање показаће се и према онима од којих се очекује нека услуга. Жељни афирмације, поштовања и славе, савремени српски писци показују такав однос и према уредницима, критичарима, новинарима којима дарују и посвећују своје књиге. У тим посветама, аутори, у жељи да им се додворе, не штеде речи хвале којима их неумесно величају, јер се од “изузетног”, “луцидног”, “првог пера”, “најбољег”, “најпаметнијег”, очекује повољан приказ и третман. МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ Негативни удворички поступци настоје се потиснути и компензовати дијаметрално другачијим понашањем. Често док се јавним удвориштвом тежи да се умили властодршцима, удворица их приватно оговара и критикује. Слобода приватног живота користи се да се каже шта се искрено мисли о тој власти и да се вербалним јуначењем обрачуна са њом. Уколико су приватно изражавали жестоку критику власти, утолико су јавно и у њеном присутву били веће удворице. Удвориштво у присуству власти сразмерно је критици која јој је упућивана у њеном одсуству, а фиктивна светлост вербалног јунаштва начин је да се уравнотежи и компензује стварност удворичког мрака. Јавно хваљење и приватно оспоравање, показује удворицу као својеврсног хомо дуплекса који се лако креће од лажног летења до стварног гмизања. Удвориштво се сматра неморалним и неприхватљивим, а на повластице и корист, стечене на овај начин, гледа се с омаловажавањем. Удворица се не придржава постојећих правила понашања, већ их крши, а да за свој поступак не сноси никакве законске последице. Низ погрдних синонимних израза (попут “улагивање”, “увлачење”, “пузање”, “полтронисање”, “гмизање”, “ласкање”, “умиљавање”) говори о удвориштву као морално неприхватљивом понашању. Прихватајући да буде морални бескичмењак, удворица не признаје стварно значење својих поступака. Из потребе за улагивањем моћнијима од себе, не говори истину већ оно што сматра да моћник жели да чује. Зато умањује и поништава себе – да би моћника представио још моћнијим, а себе немоћним и ништавним. Иако без моћи да казни удвориштво, околина га осуђује и не прелази ћутке преко поступака ласкаваца и улизица власти. Зато се удворица без осећања кривице, али сигурно постиђен упитним погледима околине, настоји да одбрани познатим механизмима порицања, пројекције и рационализације. Улизица често оспорава и негира да то чини, бранећи се и тиме да његово понашање нема значење и тежину удвориштва. Не признајући право значење својих потиснутих удворичких склоности, он их препознаје у безазленом понашању других. Одбрана од сопствених непожељних осећања изражава се несвесном пројекцијом и приписивањем удвориштва другима. Будући да удвориштво, као морално неприхватљиво и недостојно понашање, утиче на губитак самопоштовања и ствара осећај мање вредности, оно се настоји оправдати друштвено прихватљивим мотивима. Поступак рационализације огледа се у замењивању стварних, али са становишта “ја” компромитујућих ниских побуда неким вишим мотивима и интересима културе, институција, патриотизма. Тежећи ка томе да свом гесту да значење жртве, удворица тражи и од околине потврду за свој поступак. То несвесно обмањивање је, у ствари, стратегија компромиса између виших моралних захтева средине и ниских личних побуда. Да бисмо савладали зло ауторитарне прошлости, несумњиво треба да се суочимо и са постојећим цртама удвориштва у нашем менталитету. Опаки вирус удвориштва, нападајући све слојеве популације, разара морални интегритет друштва и разједа етичке темеље заједнице. Време удвориштва није за нама, јер у условима успостављања демократске власти, према њеним носиоцима, од локалног до савезног нивоа, испољава се старо удвориштво. Оно више није везано за потребу стицања животне сигурности, већ се испољава у тежњи да се пречицом оствари оно што је другима недоступно или што се постиже уобичајеним, дужим и заобилазним путем. До краја искомпромитоване удворице настоје да поправе свој углед крећући у ново удвориштво према партијским функционерима нових власти. Заснована на слободним изборима и периодичном смењивању, демократска власт није укинула појединачне мотиве за удвориштвом. Она се и сама додворава бирачима од којих зависи њен опстанак и политичко потврђивање. У предизборним кампањама претенденти на власт обећавају бирачима, који тада имају моћ избора и одлучивања о њиховој судбини, и оно што реално не могу остварити. Економски и политички условљене, данашње мале демократске државе понашају се сервилно и удворички према великим силама, чинећи често оно што им се каже и нареди. Такав однос према светским моћницима показују и поједини српски политичари спремни да понизе сопствени народ и државу да би се додворили Америци, Европској унији и њеним чланицама. Удвориштво као психолошка црта препознаје се у актуелном додворавању странцима кроз идолопоклоничко прихватање и слављење њихових производа и културе и пренаглашену критичност и омаловажавање сопствене културне традиције. Од турског, преко кнежевског, краљевског и комунистичког, суочавамо се данас са демократским удвориштвом, које својом тамном цртом, попут многих сличних појава у транзиционом периоду, карактерише наш прелазнички менталитет. Не узимајући у обзир друге, десно оријентисане политичке странке, и странке са демократским предзнаком у свом називу засноване су на оданости чланства својим страначкама вођама и неупитном односу према њиховим партијским култовима. Зато у политичком и друштвеном животу у Србији, у првој деценији трећег миленијума, преовладава поданичка сервилност и партијска послушност која се претвара у покорност. Тежећи да припадну номенклатури као услову самопотврђивања и стицања бенефиција од места које ће заузети у јавним предузећима и партијској организацији, послушници својим поступцима афирмишу образац удворичког понашања. Тиме се у данашњем олигархијском поретку наших политичких странака, као и у ширем друштвеном оквиру, ствара погодан амбијент за формирање удворичког менталитета, као једини начин остварења друштвеног успеха. Присутан као сенка актуелне власти, дух удвориштва евидентан је, дакле, и данас у нашем друштвеном реалитету. Њему одолевају они који улизиштво доживљавају као гађење, уверени да појава која слаби и загађује нормалан критички однос према власти не може довести у питање и основно људско право непристајања на понижавајуће удвориштво.