КОРАЦИ


Весна Тодоровић

УМЕТНОСТ МИНИЈАТУРЕ

(Међународно бијенале 2008, Горњи Милановац)

ШТА О МИНИЈАТУРИ, САСВИМ УКРАТКО, ГОВОРИ ИСТОРИЈА

Схватање појма минијатура и његово сврставање у контекст историје уметности, односи се пре свега на подручје сликарства, и то на првом месту на његов знатно старији вид, везан за улогу украшавања рукописа и рукописних књига.Ништа необично, када се узме у обзир порекло назива: он непосредно потиче од латинске речи миниум?; која се односи на црвену оловну боју, од давнина коришћену за књишке украсе свих врста. Италијански глагол миниаре? преузима смисао, говорећио наставку праксе из антике у средњем веку, означавајући сликање у малом формату, чиме се приближио данашњем, медијски веома проширеном схватању оваквог уметничког правца.

Подједнако добро је познат и онај млађи, нововековни вид минијатуре – сликарство најчешће везано за тзв. Портативни портрет, онај који се може носити уза се. У односу на украшавање књига, минијатурни портрет је као сликарска категорија освојио пуну независност од текста, сходно томе и физичку. За његово извођење су се користила истоветна средства као и за велике формате уље, темпера, акварел, на платну, дрвету, металу. Међутим, за нас је веома занимљив друштвени контекст у коме је настајао, његова сврха и разлог. Онај романтичнији пример се односи на наруџбину из емотивних разлога, како би лик вољене особе био увек пред очима. Најчешће сликан у кружном или овалном облику – прилагођавање длану, малени портрет је могао постати део медаљона од фино обрађеног племенитог метала, те се као накит, јавно или тајно, носио око врата. Али, служио је и у друштвеном процесу уговарања бракова на даљину. Посредници су у име заинтересованих страна, иницирали размену малих портрета, наручених у ту сврху. Размишљање у том контексту нас води ка могућности провере веродостојности лика.Наиме, у неким ситуацијама, када су у питању биле историји добро познате личности, иза којих су остајали и други портрети, било је сасвим очигледно да су ликови са сачуваних минијатура знатно улепшани. Уосталом, то је пракса од како је света и века. Дигитална технологија данас није једина, понајмање потпуно нова фабрика чуда.

Улепшана или не, портретна минијатура је с разлогом потрајала и у XIX веку, те изгледа сасвим логично да је у оквирима сврхе и разлога настанка посматрамо као најнепосреднијег претечу фотографије.

Не напуштајући поље историје сликарског стварања у минијатури, пратећи мотиве који су осим портрета, али и пре њега, бивали присутни на овом формату (на првом месту, слике светих личности и религиозне сцене, затим пејзажи, мртве природе и др.) узимајући у обзир и средства за израду, као и најразличитије подлоге увиђамо да је широк дијапазон видова минијатурне слике постојао одавно, и вековима у континуитету, укључујући њену намену и примену, све до веома успелог споја са предметима примењене уметности као врста апликата.

Оваква повезаност нас подсећа да у осврту на уметност минијатуре не можемо занемарити производе разних заната: употребне предмете за различите сврхе, било световне, лаичке, било сакралне јер трајање ове категорије не само да пише историју примењених уметности, која сеже у најдубљу прошлост (до првих посуда од непечене глине или пробушених куглица за украс око врата) већ без обзира на употребну сврху појединих предмета, они овај непосредни разлог свог настанка често надилазе маштовитошћу, истанчаном лепотом својих облика, те као и слика или скулптура служе искључиво у декоративне сврхе. У том контексту, напоменимо сакупљаче малих предмета изузетне израде, који у таквим збиркама живе животе експоната: печати, кутијице за држање бурмута – бурмутице, пудријере, минијатурне вазе, и сл.

Готово истовремено са рукотворинама за свакодневну сврху, миленијумима истрајава скулптура идолатријског типа, посвећена различитим божанствима, разних величина, а понајвише она мала која стаје у шаку. Она не само да је у преисторијском раздобљу градила увод за историју уметничке скулптуре уопште, већ и надаље, након диференцијације разних светских култура, цивилизација и религија, чини њен значајни део. Ови предмети ситне пластике намењени обредима, посебно у оквирима праисторијске уметности, својом обликовношћу представљају ингениозну симбиозу човековог прецизног перцептивног искуства, односно виђених форми у непосредном окружењу, и снажног и дубоког унутрашњег доживљаја, који је, макар колико примитиван био, попут страхопоштовања пред непознатим силама, морао за свагда оставити свој печат на свеколико човечанство.

Историјска путања развоја уметности уопште, разуме се и скулптуре, налик је спирали, чији завоји повремено дотичу поједностављеност и сведеност полазних облика, али никад у толикој мери као у XX веку. Као што психоанализа открива архетипове у нашем несвесном, тај искуствени талог наше психе, искристалисан временом у властити амблем и заједнички свим људима, коме се придаје значај праузрока на плану форматирања наших личности тако се и уметност прве половине XX века обраћа архетипском свету облика из ризнице археолошких артефаката или уметности примитивних народа, препознајући универзалну поруку, транспонујући је са заносом у свој поетички пледоаје.

За разлику од тих романтичних, откривалачких путовања у властиту уметничку прошлост, човек и његова уметност на крају XX и почетком XXI века, имају сасвим друге намере, други задатак и захваљујући технолошком успону, до неслућености другачије облике комуницирања. Уметност је данас више но икад критична према савременим збивањима и појавама, испољавајући нескривено незадовољство; увелико је политизована, сводећи покадкад свој исказ на један једини, опомињући вербални симбол, а у том правцу може да буде демократизована до мере потпуне непрепознатљивости досадашњих стандардизованих мерила која уметност чине уметношћу, или која одваја школованог од нешколованог уметника. Делује као да је једино битна јасно читљива досетка.

Уметност се дичи да је постала бунxијска, директна, индискретна, скептична, иронична, чак саркастична, но, често и песимистична, не кријући страхове свог аутора, од мање-више предвидиве будућности услед дешавања у овом тренутку, који могу уништити сваку перспективу нормалног опстанка. Незадовољна свим досадашњим облицима уметничких одговора, сматрајући их недовољно радикалним у ставу, она изнова преиспитује опште разлоге, али се уствари сасвим изнимно бави универзалним питањима, још мање има интереса да се вине у области духовног. Дајући одговоре који миришу на незадовољство, бес, осуду, непомирљивост, кида све конвенције уметничког изражавања. Својом директношћу без зазора, рачуна на раздрмавање успаване друштвене свести, представљајући на тај начин персонификацију нове "слободе на барикадама". Неуротизовано време и догађаји рађају неуротизовану уметност. Но, сагледавањем укупне светске продукције, у мери могућности појединца, рекло би се да то и није опште место, већ једна од главних тенденција. Додуше, са јасно израженим одликама милитантности.

Без обзира на све тенденције, скулптура и слика се често медијски уједињују у склоп објеката, у инсталацију, приближавајући се све више својствима сценичног приказа неког садржаја. Уметник се појављује у различитим улогама, на првом месту драматурга, потом и сценографа, оживљавајући (мање или више вешто) властити коментар на неки, свима познати, или, пак, непознати догађај. Независно од тога, одабирањем ове уметничке категорије, он свакако рачуна на појачану комуникативност свог дела. Чак и када га осмисли у размерама минијатуре. У том случају, пред њим је двоструки изазов – подједнако и смислена и читљива порука. Данас сасвим одомаћена уметничка категорија инсталације, испољила је своја кључна својства управо у смеру илустровања, односно саопштавања уметникове драматизоване поруке. Заузимајући сасвим конкретан простор и претварајући га у сцену, објекти инсталације постају истовремено и сценографија и протагонисти, а сама инсталација симбол наративне потребе аутора.

Минијатура ни на овом плану није изузета. Уметност инсталација у оквирима малених габарита је принуђена да згусне драмски моменат до амблематског приказа, али, ако је расположенија да се расприча, чак и да уврсти своје "консултације" са прошлошћу и уметничком баштином (пример: радови Александре Сечански са овогодишње бијеналне изложбе, под називом Мушки принцип и Женски принцип, увршћени у категорију Интермедија, облика и принципа Рубикове коцке, чија поља заузимају различити, али свима познати ликови од антике до данас, родно специфицирани на две коцке), она добија на загонетности, претварајући се у неку врсту интелектуалног лавиринта.

Окушавање у смањивању величине уметничких остварења, можда и по сваку цену, није новина. Имајући у виду све уметничке категорије минијатурних димензија, пребирање по слојевима историје уметности и друштва изазива на видело дана кључну човекову психолошку особину такмичарску потребу да окуша своје способности и вештине да у малом прикаже много. Треба се само подсетити чувеног примера фасцинантне стрпљивости и умећа кинеског ствараоца, који је у коштици брескве издубио и извајао ликове читаве једне приче, спирално водећи њен ток у симулацију више просторно временских планова!

Појединачних изазова те врсте артизма је било у свим миленијумима цивилизацијског постојања, али се тек у ових неколико деценија из друге половине XX и почетка XXI века свесно и институцијски организовано позива и инсистира на задатим форматима минијатурних остварења, и то само ради

изазова!Компетиција ове врсте је омасовљенаширом света, у више држава и градова се приређују редовне изложбе на ту тему. Не изгледа ли то као потенцирање човекове потребе да се такмичи, као допринос победи истраживачког и "спортског" духа? Сублимни одговор на све непосредније изазове освајања непознатих простора? У овом случају простора микрокосмоса, не искључујући ни онај властити.

МОДАЛИТЕТИ МИНИЈАТУРЕ ИЗ ДАНАШЊЕ ВИЗУРЕ

Уметност минијатуре се на основу текућих искустава може посматрати на два начина: у оквирима спољашњег, што се непосредно односи на појавност, односно на именовање медијске врсте, тј. уметничке категорије; и у оквирима аналитичког увида у ликовну суштину.

Споља гледано, свака уметничка категорија се може трансформисати у своју минијатурну опцију.Утом смислу су данас сасвим ослобођени и легални критеријуми. Отуд једна смотра

може да прикаже а наша у Горњем Милановцу то и чини у стварности најшири могући спектар уметничких категорија. Наравно да могућност свођења на тражене димензије не добија нити исти, нити увек и подобан одговор од сваког уметника. Сасвим је оправдано да се претпостави да то зависи од искуствене праксе, од личних склоности и сналажења у смањеним габаритима... – да не идемо даље од тога. Но, управо овде и наилазимо на тачку споја са оним другим начином гледања, са увидом у ликовну суштину.

Задата димензија, са ограничењем до 10 х 10 сm (као у случају милановачког Бијенала), изискује паметну организацију простора у који би се смислено уклопио жељени садржај. Шта би подразумевао појам смисленог? Пре свега да, без обзира на сажети простор, рад успешно емитује јасно читљиву поруку. Потом, да одрази склад између ликовне писмености аутора и значења поруке. На пољу уметности минијатуре, то је раван која својим сасвим посебним особинама готово немилосрдно пресреће сваки погрешан корак, или, напротив, отвара зелено светло успешном решењу. Намеће се помисао како није довољно само смањити величину неког решења.

Мало маште можда олакшава увиђање: треба замислити аутора-ствараоца, како је као Алиса грицнуо део "поједи-меколачића", смањио се на величину дела, али понудио то исто и гледаоцу и тако зједначио могућности комуникације, јер је дело у свом унутрашњем устројству остало непромењено.

Сновиђење је понудило кључ за сагледавање односа у датом простору: "мали" аутор види своје остварење изнутра, уласком у мизансцен властите позорнице, док ће гледалац провиривати

у ту исту сцену са спољашње стране, настојећи да себе замисли на њој. На крају, сви закључе да је све у пропорционисању ликовних судеоника унутар њихових међусобних односа!

Нешто може бити и јесте мало, али сведени исказ при поставци ликовних елемената, једнако као и слободном, неспутаном заузимању простора унутар датог габарита у виду широке, можда и драматичне гестуалности, неминовно ће одразити одлике монументалности, шаљући, притом, поруку ударне експресивности1. У том смислу је значајни показатељ искуство цртежа за стрип: поједина поља могу да испуне више фигура, или само једна и то не целовита, те имамо осећај гледања кроз камеру, која се приближила и зумирала део лика, понекад само око, или уста, или ухо, зависно од потреба значења. Малени квадрат тада делује монументално, а порука је очигледнија. Дотле онај са вишефигура, као и било које самостално дело минијатуре показује склоност да се расприча, где се увођењем већег броја елемената исказа, односно повећањем броја протагониста на изабраној сцени, све уситњава, згушњавајући читав призор, тако да је потребно откривати поруку. У таквом случају, у први план испливавају илустративне одлике дела, његова зависност од каквог штива,
односно уметникове имагинације литерарног карактера, што
указује на непосреднију везу са прототипом – минијатуром књишког порекла.

Није некорисно начинити дигресију и надовезати се на предочени контекст очитавања присуства културно-уметничког наслеђа у уметности минијатуре, присуства посебно занимљивог у случају имагинативног дела изведеног у три димензије, попут скулптуре, објекта или инсталације мултимедијалног карактера. Посебно инсталације, јер она има потпуну слободу повезивања цртежа или слике, понекад и видео рад, са елементима у трећој димензији. Оваква инсталација очарава директном и, с обзиром на малене димензије, узбудљивом асоцијацијом на кутије старинског кућног и породичног, папирног позоришта, или на илузионизам зооморфа – изнутра осветљеног и избушеног цилиндра, који, када се заврти, стави у покрет ликове, нацртане на унутрашњим зидовима
– далеког претечу биоскопа, односно цртаног филма. У таквом
контексту, у инсталацијама очитавамо, додуше веома далеко порекло у сложеним предметима примењене уметности, са том разликом, да данашња инсталација нема никакву другу, посебно не употребну сврху, осим да буде уметнички објекат, наративни израз нечије замисли.

Ваља нагласити како ниједан од свих наведених видова изражавања, нема било какву предност при рангирању вредности – сви су они делови једне велелепне ризнице, ризнице различитости приступа. Једна значајна особина уметничког предмета треба да им буде заједничка, она која је саставни део
сваког склада – присуство естетског елемента.

Задовољење естетског принципа, односно потреба за њим, представља категорију, чији опстанак у уметности уопште, унутар оквира давно постављених канона и потребом за њима, данас у великој мери зависи од ставова појединачних или читаве групе уметника, односно представника теорије уметности и ликовне критике, где понекад подударање ставова рађа међузависност, и даље, зависи од диктата политике и њене климе, тј. прилика које се стварају у друштвима. Сушта је истина, да је уметност одувек, сасвим природно, садржавала димензију одраза времена у коме је настајала, штавише, била његов најбогатији изворник, који се може посматрати у улози често веома речитог известиоца о актуелним историјским приликама, друштвеним обичајима и законитостима које из њих настају. Отуд је свака тема представљала искуствену, мање или више скровиту, мање или више софистицирану поруку упућену савременицима, и у том контексту била преносилац друштвеног кодекса правила за јавно мишљење и понашање, правила подједнако амбициозно намењених и упамћивању, датих "на знање и равнање" потомцима. Било је свеједно да ли је у питању портрет, мртва природа, религиозни садржај, историјска сцена, или неки други жанр. Ни промене стилова нису уопште мењале ову сврху, односно потребу за промоцијом. Такође, ниједан стилски израз било које епохе, нити сврха у служби свог времена, нису оспоравали потребу за естетским уобличавањем. Као што је данас врло проблематично оспорити да је нешто уметност, иако нема ни трага од естетске димензије. Напротив. Негује се настојање да се предочи искључиво критички коментар каквих-год-збивања из ближег или ширег окружења, често подједнако суров колико и сама збивања. Уметников одазив на њих понекад инсистира на најдиректнијим ударима на наша чула, производећи осећај снажне непријатности.Остављајући, притом, утисак неопходне сврховитости оваквој намери, оваквом исходу осмишљавања концепта. Који треба ... шта? Да опомиње, замењујући место са осећајем пријатности при погледу на уметничко дело и спречи уљуљкивање у улепшану, самим тим лажну слику света? Да у потпуности компензује један осећај другим, правећи салто мортале једног канона? Или има сврху да драстично скрати пут од поруке до ума и срца посматрача, одбацујући све сувишно рухо конвенција и симбола из богатог трезора уметничке традиције? Поставља се питање – одриче ли се оваквим приступом исконско право човека да уметност посматра као објекат душевног, штавише и духовног хедонизма? Односно, треба ли у њој уживати, или је усмерити искључиво на шамарање успаване савести нашег politikon zoon? Коначно, треба ли да наслеђе од пет миленијума уметничког стварања у духу и важењу једног канона истерамо из креативне свести савременика, све то преселимо у сећање и музеје, остављајући их арт-носталгичарима и туристима?

Најефикасније одговоре, као и увек, даје уметничка пракса и у оквируње све популарније бављење уметношћу минијатуре.

ЛИЧНА КАРТА 9. БИЈЕНАЛА

Међународна бијенална смотра уметника који су пожелели да се огледају (а неки то чине у континуитету!) у малом формату, до 10 х 10 сm, одржала се по девети пут у граду домаћину, у Горњем Милановцу. Изложба је и овај пут била постављена у Модерној галерији Културног центра, који је и организатор ових импозантних манифестација. Отворена је на велики хришћански празникЦвети, 20. априла ове године2.

Аутор захтевне и сложене поставке била је историчарка уметности Бранка Вучићевић-Вучковић. У настојању да осигура прегледност и доступност сваког појединачног дела, али и да би се избегла монотонија и међусобно гушење истоврсних начина изражавања, уложила је сасвим сигурно велики труд. Дела су – груписана према сродности уметничких категорија: слике, цртежи и акварели, урамљени, као и они под заједничким стаклом, груписани у прикладне целине – формирала изломљену линију дуж зидова једног од два излагачка простора (гледано од улаза, десног). Цртачко-сликарски фриз би повремено био пресецан пљоснатим керамичким или текстилним експонатима, који су се могли окачити на зидну површину, затим и појединим остварењима из групе сакралне уметности – иконама, сликаним и дрворезбареним, крстовима, што је прекидало монотонију медијске истоветности низа. У другом, левом излагачком простору, који је од десног одељен пространим улазним холом, линију кретања посматрача дуж зидова, диктирале су графике и дигитални принтови, такође у раму или испод заједничког стакла. Остали, одиста многобројни неурамљени примерци графика, отиснутих на традиционалан начин, били су распоређени испод стакала, која су у виду плитких витрина покривала дугачке столове у средини ове изложбене сале. Места испод великих прозора у обе сале, заузимале су витрине, испуњене мајушним инсталацијама и скулптурама, објектима религиозног карактера, делима примењене уметности, као што су стакло, текстилили керамика, или, пак, слике изведене на неком предмету (веома занимљив и духовит пример за то пружа рад Селме Ђулизаревић, која је уљем на платну, углављеном на подложак пудријере, осликала свој аутопортрет, лице без косе, врата и ушију, управо у оноликој мери колико је дозволио одраз уметничиног лика у огледалу на поклопцу).

Обилазак радова је могао у неком тренутку подсетити на поход стазама лавиринта, али у коме је владала логика правилности, а излаз био видљив и достижан. И само гледање изложбе није било лако остварити – изискивало је одређено искуство и прецизан план.

Поглед историје на манифестацију, говори да је Бијенале уметности минијатуре започело свој живот децембра 1989. године, отварањем прве изложбе, која је потрајала до краја јануара 1990. године. Настало по угледу на Бијенале малог формата из Торонта, горњомилановачко је убрзо, и на срећу, показало своје амбиције, те је у складу са текућом уметничком праксом и интересовањима медијски значајно проширивано, обухватајући временом до седам категорија – сликарство, графику, скулптуру, фотографију, примењене уметности, цртеж и интермедије. И тако – до 9. Бијенала.

Захваљујући ентузијазму својих покретача (Удружењу ликовних и примењених уметника из Горњег Милановца и свих оних који су схватили значај и могућности овакве замисли, у односу на своје, нешто скромније почетке) Бијенале данас представља праву, надалеко познату институцију на коју се озбиљно рачуна, јер призива и окупља велики број врсних уметника из разних земаља света. Али и ликовних критичара, које Уметнички савет именује за чланство у Међународном
жирију.

У саставу Уметничког савета 9. Бијенала (који је истовремено и Селекциона комисија) било је петоро врсних стручњака, ликовних уметника и историчара уметности: председник – проф. Зоран Тодовић, сликар и графичар, академија уметности Универзитета у Новом Саду, и чланови – проф. Милета

Продановић, сликар и књижевник, Факултет ликовних уметности у Београду; Драгана Палавестра, историчар уметности и ликовни критичар, самостални стручни сарадник Секретаријата

за културу Скупштине града Београда; проф. Жарко Вучковић, сликар, Факултет уметности у Приштини и Саша Јањић, историчар уметности и кустос галерије Ремонт у Београду. А Жири за награде у међународном сазиву, сачињавао је такође петочлани састав: председник – ликовни критичар и кустос Музеја Љубљане Барбара Новаковић-Коленц, и чланови: Валерио Берути, уметник из Албе, Италија, затим проф. Милета Продановић, Драгана Палавестра и Саша Јањић. Иако се ове године није пријавио највећи број уметника до сада, цифра је свеједно импозантна – 915 уметника из 38 земаља са 1707 радова. Селекциона комисија је за излагање одабрала 944 рада од 586 аутора из 37 земаља (ниједан аутор из Шпаније није прошао избор!).

Новина 9. Бијенала је позив упућен ликовним критичарима или значајним уметницима из других земаља: Ћипријану Чукља (Румунија),Мирјани Пајтлер-Селаков (Аустрија), Биљани Петровској-Исијанин (Македонија) и Стини Персдотер (Шведска) – да начине избор од по десет уметника, који би најбоље представили, можда у мањој мери домете уметности, а више могући спектар уметничког изражавања у властитим срединама. Свака од ових селекција је, у ствари, егзистирала као мини-изложба у оквиру главне излагачке целине. Наравно, то не значи да се други уметници из ових земаља нису пријавили индивидуално, били изабрани и узели учешће на бијеналној изложби.

Као и обично, за тако сложене смотре пажљиво се сачињавају правилници, који имају статутарну улогу. Правилници досадашњих бијеналних изложби, тако и ове, били су објављивани у одлично дизајнираним каталозима, опремљеним репродукцијама радова у боји, по једна за сваког излагача, од 2003. године стандардизованог облика – коцка 10 х 10 х колико-изнесе-дебљина у сm3. Уз уводне текстове компетентних аутора и све друге наведене податке (као што су састави Организационог одбора, Уметничког савета/Селекционе комисије и жирија за награде, уз предочене резултате њиховог рада) правилници представљају изврсне изворнике за праћење промена, односно показатеље свести и поштовања актуелних збивања у области уметности минијатуре од стране изабраних чланова Савета.

Можда су највеће промене до сада претходиле расписивању конкурса за овај последњи, бијенале, увођењем једне посебне категорије, као што је "сакрална уметност" , која се на захтев уметника коначно изузима из свих осталих, у које је, у зависности од коришћених материјала, досад била сврставана; и једне нове, као што је "видео уметност" , не само зато што је то веома актуелан медиј, већ је и подуже потпуно равноправно заступљен на свим сценама, укључујући и нашу. У оквиру Бијенала минијатуре, видео рад свакако представља својеврстан изазов, јер у малени габарит треба сместити смислени садржај, у трајању не дуже од 30 секунди!

НАГРАДЕ, НАГРАЂЕНИ...

Увршћивање видео-уметности у равноправне, такмичарске категорије била је очито сврсисходна одлука, јер је, судећи према гласању Међународног жирија Бијенала, одмах дала не само занимљив, но и изврстан резултат: Гран при Бијенала је добио управо видео рад, и то наше реномиране уметнице Анице Вучетић!

Осим Велике, Међународни жири је доделио још девет првих награда, по једну за сваку уметничку категорију и три Похвале радовима, који су се на неки начин издвојили.

Међу њимаАницаВучетић заслужује мало личног простора.

Прелиставајући сећање на поставку, на готово несагледиву множину и разноврсје радова, од којих неки носе апсолутну упечатљивост која се може и мора упамтити ради неких будућих поређења, ипак, било би тешко издвојити још један рад сличне тежине по сложености идеје а тако једноставне експозиције, да буде одевен у беспрекорно савремено рухо а са изузетно рафинованим естетским предзнаком. Другим речима, ова уметница није имала премца, те можда има места нагађању како је то била најлакше донесена одлука од стране Жирија за награде.

Зато на овом месту ваља одмах изрећи непосредан коментар о изложеном и награђеном делу, као и о уметничком статусу Анице Вучетић. Своју добру репутацију и на нашој, и на међународној сцени, она дугује континуалном представљању иновативних, поетизованих и естетски прочишћених сценарија. Остварује их у оквирима видео арта и проширених медија, постављајући их у излагачке просторе, понекад, у сложеним, преплетеним комбинацијама, тако да обухватају читав простор, градећи виртуелни мизансцен. У подлози сваког њеног рада је увек добро осмишљена и јасна идеја, увек хумана у бити, чија порука на филозофски начин, али и сасвим освешћено, дотиче егзистенцијални статус људског бића унутар окружења, непосредног и универзумског, подразумевајући ту и онај властити, унутрашњи свет.

Њен минијатурни рад под називом Уочавање, представљен и награђен на овогодишњем Бијеналу, спаја све набројане особине, у духовитој игри на рачун етимологије речи из наслова и у њеном ослонцу на вешто градуирану динамику читког решења, које поглед посматрача непогрешиво усмерава ка дужици ока уметнице. Уметница врховима два прста развлачи властите капке, како би се пратили трептаји ока, тако да наизменично појављивање беоњаче и дужице симулира отварање и затварање бленде фотоапарата, или дизање и спуштање завесе у неком бизарном, камерном театру. Сваким новим чином/ откривањем дужице (ириса), увећава се и одраз слике унутар ње, чиме се даје на знање да се око све више приближава камери. Овим навођењем је вешто фоку сирана посматрачева пажња на оно шта треба да "уочи" панораму предела, његов хоризонт и једно једино, правилно разгранато дрветом у средњем плану, да би се при последњем трептају, пре навршавања оне тридесете секунде, указао и обрис једне куће са стране, док је у првом плану уметничин статив са камером која бележи догађај!

Овај, до сада најмањи, но можда и најкомплекснији рад Анице Вучетић, отвара велики простор за многобројне асоцијације, за размишљања и закључке. Пре свих, намеће се тема огледала и огледалске слике – илузивна слика стварности са својим одразом, која вековима не мимоилази људски ум и стварање, било књижевно, филозофско, ликовно. Треба се између многих примера у ликовној уметности подсетити на антологијску представу огледала на невеликој а сугестивној Јан Ван Ајковој слици са брачним паром Арнолфини, иначе поносом Националне галерије у Лондону, сликом, која увек магично привлачи највећи број посетилаца. Сликом не/скривено доминира огледало на зиду собе, округлог и попут очне јабучице испупченог стакла, у "расцветалом" раму. Постављено између глава Арнолфинијевих, као неко треће око, у овом случају вазда будно Божје око, заштитнички и морализаторски надгледа ситуацију унутар једног затвореног универзума – универзума дома, сажимајући илузивним одразом симболичну суштину читавог садржаја и теме породичног живота. Насупрот овој слици и интерној идеји коју она оличава,Аница Вучетић не самошто отвара свој поглед ка екстеријеру, сводећи исечак велике природе на ширину човековог угла гледања, већ темом људског ока хуманизује призор. Тиме је болно обележила могућност као немогућност, ускраћеност и ограничење. Уочила је то за нас.

ОСТАЛИ ДОБИТНИЦИ ПРВИХ НАГРАДА

– Грегори Гуделијас (Грчка) – за сликарство – рад под називом Потера. О њему нисмо нашли много података, осим да је 1972. године рођен у Солуну, где и данас живи, а завршио Школу лепих уметности у Сент Етјену, Француска. Овај Бијенале није његов први контакт са Србијом: 2003. године је учествовао на манифестацији Мостови Балкана у Крагујевцу. По начину извођења, зањегов рад би се могло рећи да припада категорији за коју је добио награду, иако по сведености изражајних средстава више личи на цртеж. Да би оправдао тему, извео је једноставни мотив аутомобила у две (диптих) позиције у односу на дати простор, сугерирајући кретање. Користио је акрилик беле боје, на подлози од класичног филма за фото-камеру, остављајући перфорације као доказ, али и као део ликовног сижеа. Филм је постављен у три хоризонтална реда, који чине квадратну површину регуларних димензија. Крхки материјал је заштићен двема плексиглас плочама.Употребу овог транспарентног материјала, уметник искористио да се још мало поигра, додајући још једну плочу, удаљену од прве две за дужину четири шрафа, тако да је од свог дела начинио мали објекат у три димензије. Тиме је наруш ио традицију постављања слике на зид, одвајајући је од њега, дозвољавајући могућност да стоји и на неком другом месту. Рад је, ако ништа друго, одиста духовит.

– Раду Бурјак (Румунија) – за графику – рад под називом На продају 1; занимљиво да једна овако софистицирана графика сатиричног садржаја потиче од прилично младог аутора, о коме нисмо пронашли одвише података, осим помена учешћа на разним колективним уметничким и графичким манифестацијама последњих неколико година, а његово име готово редовно стоји уз име свог познатијег румунског колеге, иначе селектора на овогодишњем Бијеналу, Ћипријану Чукље. Старинска озбиљност мотива и зрела ликовна прочишћеност Бурјаковог рада су призивали слутњу неког знатно старијег аутора.

– ИЛА (уметничко име сликара, архитекте и будућег геолога Христијана Ригера, скраћеница за три немачке речи, које би у преводу означиле "изузетно дуги дах" – уметников слоган који се односи на могућност премошћења тешкоћа критичког стварања у савременом друштву), Аустрија – за скулптуру – рад под називом Камиле. Занимљиво је да је овај рад сврстан у медиј скулптуре, нисмо сигурни да ли по нахођењу селекционе комисије или аутора лично. Целокупно његово досадашње дело је рефлексивно-поетског карактера, обојено екологичарском забринутошћу, која га доводи до изразито критичког става према друштву. Своју замисао илуструје сликовним материјалом у комбинацији са фигурицама дечјих играчака (камиле), али и са природним егземпларима, попут костура једног миша. У цилиндар са стакленим поклопцем смешта сцену која илуструје приказ идеје и његову поруку. Цилиндар је део коцке, чије су странице облепљене фотографијама. Ове су кутије биле део његовог пројекта, изведеног у Бечу 2006. године, када је десет таквих кубуса са садржајима поставио у рупе, ископане у тлу бечке музејске четврти. Међутим, органи градске контроле су реаговали тако што је до сутрадан све било "доведено у ред", у пређашње стање. ИЛА је, иначе, један од десет уметника, чланова аустријског сазива.

– Хана Рајковић (Србија) – за цртеж – награђени рад носи назив 58 оС. Овај цртеж је обојен извесном контроверзом: с једне стране, потпуна цртачка једноставност без икаквих претензија; чиста линија графитном оловком чак нагиње неспретности у описивању облика; са друге стране, нас затиче потпуно неспремне суров смисао за црни хумор уткан у тему: велики базен(има и рукохвате!) у коме пливају рибе, а около њега море крстова очито означава непрегледно гробље. Узимајући у обзир логорску тему другог рада, такође проткану црнохуморном поентом, може се претпоставити да су оба цртежа део једне серије, која је по свој прилици реакција сликарке на ратна збивања током деведесетих. То је могао бити озбиљан аргумент при одлучивању о награди, али свакако није и једини – далеко већу тежину има апсолутна свежина ликовног приступа ауторке, оригиналност решења, које је на граници између карикатуре без речи и интелигентног, безљудног стрипа.

– Зорка Стевановић (Србија) – за сакралну уметност – рад Откровење Јованово представља фриз људских фигура оба пола и разних старосних доба, насликаних белом бојом на непрепарираном ланеном платну увијеном у спиралу ротулуса – ничег више нема, осим непрекинуте црвене линије изнад, која попут оне на фрескама која одељује сцену од сцене, и овде алудира на поделу, додуше по вертикали, на небо и земљу. Ово читање Новог завета не одудара од канона – али јесте аутентични ликовни коментар чија поетика недвосмислено упућује на најпознатије хришћанско есхатолошко штиво. На примеру овог остварења јасно уочавамо да само онај аутор, који одлично и изблиза познаје иконографију религиозног сликарства, који духом и срцем разуме поруку Библије, може да изађе из окамењене колотечине традиционалног и освоји сликарску слободу, а којом ће неограничено славити оно у шта верује. У нас је Зорка Стевановић по томе јединствена. – Евгенија Портној-Костић (Србија) – за примењену уметност – рад Генератор 1. Керамичарка по образовању, уметница у основи никад не излази из медија који је изабрала.Али, склона истраживању форме, коју веома прагматично користи да изрази и оно што према смислу излази из домена уобичајеног схватања о употреби керамичког материјала, затим, истраживању могућности споја са металом, Е. Портној-Костић са лакоћом налази пут изван конвенционалног и овешталог. И овај њен награђени рад, као и све што је досад остварила, одликује економисање при обликовању – никад ничег сувишног, а одише лакоћом, чему доприносе занатска беспрекорност и поетика мисаоног.

– Сара Аплгрен (Шведска) – за фотографију – рад под називом Увек ћеш ми бити важан. Уметница је на Уметничкој академији у Штокхолму школовани историчар фотографије и фотограф. Излаже самостално и колективно од 2001, на завидно великом броју изложби, највише у Шведској. Више пута је награђивана, и превасходно је занима смисао који може да се одгонета у њеним пројектним целинама и радовима. Овде се представила диптихом, са два портрета исте жене. Два ступња њеног усхићења илуструје мимика лица, осмех и гласан смех. Суптилан и естетизован, психолошки простудиран рад са јасно читљивом поруком.

– Вана Урошевић (Македонија) – за интермедиј – рад Алхемијска кутија. Рођена у Скопљу, где и данас живи, завршила редовне и постдипломске студије на Факултету ликовних уметности у Београду. Свој објекат је начинила од свиле, чији поклопац носи везену представу алхемичарског мотива, преузет са старе гравире, а на фронталном делу такође извезену латинску изреку, која би у преводу значила "Наше злато није злато...".Полуподигнути поклопац открива јефтин прстен, који уместо камена носи препарираног скарабеја (балегара). Инсинуација на суштину исхода аутентичног алхемичарског процеса је јасна – злато је било само симбол за крајње духовно постигнуће. Наша народна пословица "Није злато све што сија" у свом обрнутом смеру има исти смисао, који уметница жели да истакне.

– Вера Стевановић (Србија) – за видео диптих под називом Портрет за моју маму – Портрет за моју ћерку. Први представља портрет уметнице гледан одпозади, где она у пози чешљања врти мали музички механизам, који фингира шналу за придржавање веома уредно сложене пунђе. Логичну претпоставку да се све дешава испред огледала, уметница обара тиме што га изоставља, јер очито и нема за циљ да се види њено лице, које њој најближе особе добро познају. Музичку фразу са механизма добро ухо одмах препознаје као најчувенију композицијуФренка Синатре,На мој начин. Други рад се хронолошки наставља на овај, са разликом у музичкој пратњи – у питању је савремени римејк исте Синатрине композиције, у брзом ритму нео-поп музике. За ту прилику уметница распушта косу у нехајне праменове, налик фризури младих. У покушају да извади сада неми механизам из косе, један прамен се закачио и она га исеца великим маказама – и ту је крај. Ни сада нема огледала, јер суштина овако замишљеног портретисања је у начину намењеном за генерацијско препознавање.

Спори покрети руку у оба филма назначавају пажњу са којом би се вајао портрет; све делује обично, свакодневно, ни трага од неке патетике, коју би можда наслов рада иницирао – емоционална подлога намере је скривена у уметничином диференцирању генерацијских разлика међу вољеним особама.

... ДОБИТНИЦИ ПОХВАЛАЖИРИЈА

– Саша Ракезић (Србија) – за Најмањи стрип Александра Зографа, из категорије цртежа. Уметник ради под псеудонимом Зограф, и светски је познат цртач, највише у стриповима на енглеском језику. Његова су цртачка средства су као и обично једноставна – наглашена чврста основна, контурна
линија, изразито карикатуралне форме, неулепшане физиономије,
шрафура за сенчење, ради дочаравања атмосфере и амбијента. Мимика, гестикулација, кадрирање и текстови у балончићима, драматуршки су осмишљени, како би успешно довели до поенте приповедни смисао представљеног стрипа. Да би испоштовао габаритни захтев, Ракезић је правоугаону вертикалу хоризонтално изделио на узана поља, а своју намеру и читав процес је представио као садржај самог стрипа.

– Дарвиш Дарвиши (Аустрија) – за скулптуру, израђену од кутије "Марлборо" цигарета, са називом Руски млазњаци 1.Иронична игра појмова – можда уз бес или очај бившег припадника авганистанске војске, који данас полуилегално живи у Аустрији? Селекторка аустријске десеторке, у свом предговору у каталогу пише да је Дарвиши натуршчик, и да је неизвесно хоће ли се он бавити уметношћу или не. Надајмо се да ће му ово парадирањењеговом судбином, избор и награда, све заједно извесно не без политичке конотације, помоћи да он сам донесе одлуку и да се упути безазленијом стазом од оне којом је досад био принуђен да се креће.Мора му се признати да је свој модел бомбардера начинио веома вешто и да уз подлогу ове предисторије, његов рад задобија иронијски смисао правог правцатог амблема једног драматичног и драстичног искуства.

– Душица Веснић (Србија) – за рад Пролаз 2, у категорији фотографије. Сликар по образовању, новосадски ђак, тренутно постдипломац, уметница и иначе користи урбани амбијент као мотив, овде сасвим локализован на дешавање проласком кроз пролаз између зграда у унутрашње двориште. Радња је минимализована, изазвана једино промицањем једне фигуре, што унеколико мења ракурс, али побуђује нормалну људску знатижељу за завиривањем у скровито. Осим склоности да деликатно укаже на психолошку раван у властитом перципирању окружења, уметница инсистира на изразито ликовном доживљавању њеног избора значајном улогом меке светлости, којом постиже подједнако естетизацију и склад призора, као и градњу и истицање његовог смисла.

УНУТАР МЕДИЈСКИХ ПОДЕЛА

Систематизовање утисака и увида увелико бистри слику овог уметничког сазвежђа. Највећи број уметника се определио за традиционалне дисциплине. Предњачи сликарство, иако у тој категорији има примера који би се могли сврстати и у неку другу поделу. У таквом контексту, треба неизоставно поменути нашег познатог сликара Велизара Крстића, великог трагача за медијским и ликовно-језичким могућностима изражавања своје будности и многобројних опсервација стварности, увек критички расположеног, макар само уз духовите опаске, ако већ нису горке, чак огорчене оптужбе. Његова дела Торта-С 28, или Колач, подведени су под ознаку технике "уље", али су у бити уљем обојена мала пластика, односно тродимензионални објекти. Додуше, можда је испуњена жеља аутора.

Сасвим се другачије схвата дело Флерт Ребеке Чешновар, која је на плутаним чеповима за боце уљем осликала два карикирана портрета жене и мушкарца "у озбиљним годинама", насмешених и срећних са чашама вина у руци! У овом случају плута игра улогу подлоге, чијем се сферичном облику композиција слике незнатно прилагодила.

У домену сликарства су се, разумљиво, нашли и акварел, гваш, мозаик, колаж, те комбиноване технике са воском, песком, ручно израђеним папиром, те апликатима од других материјала који од слике граде објекат, или су саме слике изведене на нетрадиционалним материјалима – плексигласу, филму и сл. И ликовни језик свих ових многобројних и често веома занимљивих, чак интригантних радова, се кретао од фигуративног у најкласичнијем смислу, ка нефигуративном и апстрактном начину изражавања.

Медијска разуђеност сликарског подручја је знатно ојачала бројчано стање увршћених уметника и њихових остварења. У погледу бројчане заступљености, тек је нешто мање било графике и графичара, потом цртежа, и коначно, скулптуре. Као и у оквиру сликарства у Србији – Душан Оташевић, Велизар Крстић, Душан Јуначков, Радован Крагуљ, Радислав Тркуља, Бранко Миљуш, тако смо и у ове три традиционалне дисциплине могли срести имена "из прве поставе": у графици – Миодраг Нагорни, Мујо Алагић, Мехмед Слезовић, Љиљана Стојановић, Ранка Лучић-Јанковић, Катарина Зарић, Звонко Грмек и др.; у цртежу – Југослав Влаховић, Раша Тодосијевић, Бранко Раковић, Слободан Роксандић, Зоран Пурић, Босиљка Кићевац, КатаринаАлемпијевић; у скулптури – Жељка Момиров, Душан Русалић, Томислав Тодоровић, Мирољуб Стаменковић, Балша Рајчевић, Драгослав Крнајски, Марија Видић, Коста Богдановић. Много мање у сликарским техникама, још мање у скулптури, а знатно више у цртежу и још више у графици, нашли су се страни уметници, међу којима има наших одиста старих познаника, врхунских професионалаца. Један од њих је црногорски сликар Наод Зорић, цетињски ђак, уметник изразито танане лирске експресије, који се представио управо таквим цртежом, или графичари Микаел Ћилман (Шведска), Тошио Јошицуми (Јапан), Олег Денисенко (Украјина) и Владимир Зуев (Русија).

Као и у случају сликарства, у свакој од ових категорија су постојали радови медијски граничног карактера, што никако не значи да оваква подела није требало да буде извршена, већ да је примедба афирмативна и односи се на проширивање могућности изражавања, неограничену радозналост уметника, и чисто људску особину – потребу да се превазиђе ограничење задатог оквира. Управо таква потреба је обликовала уметност интермедијалног карактера. У оквирима ове категорије на 9. Бијеналу се појавио невероватан дијапазон радова, од којих су неки много више подсећали на скулптуру, сликарство или цртеж, неки на примењену уметност или инсталацију, тако да ни ова групација није била ослобођена граничних случајева. Осим награђеног рада Ване Урошевић, можда су медијски најчистији били радови Вилме Нађ, Гордане Каљаловић, Љиљане Гашпаровски, Даниеле Морариу (Србија) и Елизабет Матје (Канада).

Присуство примењене уметности у минијатури се и иначе одликује логиком припадности ових дисциплина у смањени формат.Можда се то највише односи на керамику, која је највише и заступљена. Аустријанка Регина Пејер је приказала занимљив рад са становишта културне традиције земаља подунавског региона у извођењу малих порцеланских фигура, али и идејна поставка групе људских тела пред огледало, које одражава поглед на једно ново стање, представља естетизовану досетку. У смислу идејне досетљивости и горчикаве духовитости, које прати добро обликовање и израда, вредно је поменути
рад Катарине Лазић-Васиљевић. Сасвим другачији,
апстрактни смисао краси софистицирано дело увек доброг Игора Сабадоша, или Велимира Вукићевића. Што се тиче текстила, он никад није намењен минијатурној категорији, те се уметници морају прилагођавати, пре свега идејно. Најзанимљивије, притом и веома духовито решење су исткане наочари Јадранке Симоновић, два рада под контроверзним називом Поглед I и II.

Фотографија с једне стране потпада под примењену уметност, а са друге је самосталан ликовни медиј – бар је овде тако издвојена. И прилично је богато заступљена у оквиру изложбене селекције. Међутим, и поред великог броја одличних уметника из Србије (Слободан Штетић, Радивоје Давидовић, Бранислав Стругар, Ђорђе Одановић, Зорица Бајин-Ђукановић, да поменем само неке) – и, између свегашесторо страних фотографа – награду добија наглашено емотивна Сара Аплгрен (Шведска).

ПРАТЕЋЕ ИЗЛОЖБЕ

Пратеће изложбе су у праксу Бијенала ушле 2003. године, када је ова смотра била приређена седми пут. Тада је био гост сликар и професор ФЛУ Божидар Продановић, који је у својој уметничкој пракси доследно неговао и мали формат. Истом приликом су представљена дела из збирке пасионираног колекционара минијатура Зорана Л. Божовића. Међутим, прекид у организовању посебних изложби, настаје већ приликом 8. Бијенала, који је, судећи по свему, био жртва тадашњих политичко-економских (не)прилика. Штавише, читава бијенална изложба је смештена у много мањи простор, чиме је знатно изгубила на прегледности.

Може се сматрати срећом да је за овогодишњи Бијенале показано неупоредиво више слуха, те су опет постављене две – веома значајне и занимљиве изложбене целине у плитком сепареу левог изложбеног крила. Истина, поприлично су се сударале, и тематски и физички у додељеном простору, отимајућ и се за ваздух, чак и светлост. То је допринело да одиста добре, и уметнички и историјски вредне замисли помало изгубе на убедљивости. Штета је труда и значаја, те да пратеће изложбе нису могле добити неки засебан простор.

Средишњи део простора "сепареа", односно његова лева страна и фронтални зид као залеђе поставке, био је намењен представљању малих скулпторалних формата наше еминентне уметнице и редовног члана САНУ, Олге Јеврић. Идеја за изложбу је ауторство сликара – професора ФЛУ и књижевника
Милете Продановића. Полазећи од критичког става
према старијем сагледавању вајарског опуса Јеврићеве, које га повезује са енформелом – уметничком изразу савременом, и неименованим ауторима и периоду сазревања и обликовања израза уметнице, Продановић праву пуноћу изражаја овог идејног концепта постиже уношењем историјско-теоријске, али и благе педагошке конотације у оквире ликовно-тематског образложења. Он је у свом предговору, насловљеном Минијатурно/монументално у скулптури Олге Јеврић, и који прати ову мини-изложбу, скулпторку јасно поставио и њено дело дефинисао у односу на време у коме она дела и локацију на којој живи и ствара: "Радикални искораци који су се дешавали далеко од земље у којој је стварала нису били пресудни за њено формирање и трајање на уметничкој сцени, они су, у недостатку истинског разумевања њеног дела у домаћој средини, могли бити само далеки, спољни коректив, потврда опредељења да се мора издржати на сопственом путу.

До свог вајарског рукописа и поетике она је дошла пре свега поштујући сопствене унутрашње импулсе."

Занимљивост ове поставке свакако чини присуство скулптуре, која је међу изложеним највећа по формату. Снага њене конструкције дугује архитектонски схваћеној композицији, чији спољашњи облик свесно захвата одређени простор, творећи мизансцен драме, назначене супротстављеним односима појединачних обличја, која буде далеку асоцијацију на гаудијевске форме. Ово дело представља предлог из 1954. године, за (неизведени) споменик у Горњем Милановцу и отуд архитектоника у концепту. Продановић га са разлогом посматра уз велику пажњу, јер по њему управо овај рад представља "дефинитивну кристализацију језика њене скулптуре као полифоног есеја о простору и енергији".

Прецизном и зналачком анализом појмова велико и монументално у односу на минијатурно, Продановић не само да доприноси разумевању разлога Јеврићеве за бављење малим форматом и онога шта она у њему постиже, већ иницира једну од главних, рекли бисмо, обавезних тема при разматрањима минијатуре уопште, посебно при аналитичкој оцени појединачних исхода. Уосталом, то је и тема, која већ дуго окупира и пажњу вашег аутора. О томе Продановић пише: Монументалност не зависи од појединачних мера, већ од односа ...Нове скулптуреОлге Јеврић нису великих димензија – али јесу монументалне."

Један од његових закључака, када је у питању бављење Олге Јеврић малом формом, јесте да, без обзира на разлог њеног настајања, односно, да ли је у питању скица за велики формат или намера да неку од својих метафизичких тема изрази управо у малим димензијама – тај вид њеног стварања траје од почетка рада до дана данашњег. Продановићево луцидно увиђање оваквог континуитета, као и начина осмишљавања властите путање, почев од захтевног идејног разлога до настанка скулптуре и пратећих ликовнојезичких перформанси – уобличило је изложбу која подстиче на нова читања њеног остварења, али која истовремено усредсређивањем погледа баш на мали формат, представља несумњиви допринос тумачењу укупног уметничког опуса Олге Јеврић.

Друга изложба која прати Бијенале, у бити историјска, а манифестно у узбудљивом мешовитом жанру – спаја елементе политичког трилера, мелодраме са музичком подлогом, није понудила, али је наговестила "срећан крај". Аутор овог изразито интригантног концепта под називом Гиве Оак-Треес а Цханце4, је историчар Момо Цвијовић, кустос Музеја историје Југославије. Његова методолошки прописно документована занимљива и помало бизарна приповест о једном случају из прошлости, од садашњег тренутка удаљеног непуне четири деценије, била је постављена на десној страни "сепареа".

Момо Цвијовић је читав пројекат, којим је изградио случај, базирао на постојању једног писма које су Xон Ленон и Јоко Оно, с љубављу, упутили Јосипу Брозу Титу 1969. године и у њему два жира храста лужњака, са жељом да их маршал засади у свом врту и одгаји два дрвета за мир у свету.

Правећи поређења између Ленона и Тита на бази афинитета – свирање на белом клавиру, вожња лимузинама, важност супруге у животу, али и разликама – изложене су музичке плоче које је Тито поседовао и најрадије слушао, али ниједна није била са Леноновим композицијама. Коначно, вешто водећи ову причу на основу изложених докумената – преписа писама, превода, наредби и сл., проистеклих из поступка око примљеног писма, Цвијовић наводи да у Титовој оставштини у Музеју нису нађени жирови, те прилаже и фотографију врта, где се виде два дрвета храста, охрабрен надом да су то потомци ова два жира.

ЗАВРШНИ ОСВРТ

Прва мисао о великом броју експоната и обилности утисака које остављају, и која беспоштедно обузима посматрача и након примерне временске удаљености од последње посете овој великој смотри, свакако је последица прве импресије, а она се не да избрисати. А и што бисмо је брисали, када заправо треба да будемо захвалништо постоји прилика за такав квалитетан трансфер свакојаких података о делима, људима, земљама, схватањима, индивидуалним могућностима, прилика да будемо обавештени на најнепосреднији начин о светским ликовним збивањима на равни малог формата – овде, у близини, у срцу Србије. Макар и да је тај интернационални део био само један могући избор и да не представља сам врх са сцена појединих земаља – а понекад то итекако јесте, посебно када је у питању графичка уметност – он доноси своју драгоцену културолошку другост. Доноси веома важну могућност поређења. Тиме испуњава најважнију, суштинску сврху организовања оваквих мега-смотри. Друга, не много мање важна могућност, посебно за сасвим младе уметнике, или оне који не путују лично, односно, својим делима изван граница Србије, јесте прилика за размену искустава.

Исто тако, не мање важан закључак се свакако односи на квалитативну процену и ликовно уметнички допринос овогодишњег бијенала. Осцилација у квалитету свакако има и нису сви радови били вредни упамћивања. Али, исто тако нема ни једног рада који на неки начин није заслужио да буде представљен као један од видова мишљења, као спретно, одговарајуће решење унутар свог медија – а то је најважније. Са друге стране, издвојио се један број радова који ће се памтити по ликовно-естетско-семантичкој сложености у унутрашњим односима (А. Вучетић, ИЛА, Р. Ћирић, Г. Каљаловић), по личним уметничким помацима, дугогодишњег рада (Р. Лучић

Јанковић, З. Стевановић, Е. Портној-Костић, М. Млађовић), по континуитету високог квалитета својих остварења у препознатљивом рукопису (Д. Оташевић, Љ. Стојановић, Б. Стругар,Ђ. Одановић,К. Богдановић, С. Вујовић, пок. Р. Бељинац).

Осцилаторни квалитет подједнако је пропратио и појединачне селекције, што значи да нико није имун на овакву појаву, ни уметници других средина, нити њихови селектори. Нормално, да када су селектори у питању, може да се постави питање дијапазона њихових увида, као и њихових појединачних статуса у оквиру земље у којој делају и дејствују. Од тога у многоме зависи могућност укупног избора и његовог уметничког домета.

Са друге стране, увршћивање нових категорија, сакралне и видео уметности, омогућило је прочишћенију селекцију унутар сваке од ових дисциплина, а то не само што је изнело на видело релевантне вредности унутар низа награђених радова, већ је управо и омогућило равноправнији положај у такмичарским односима са другим уметничким дисциплинама. Оношто посебно радује, јесте да је башвидео уметност, иако релативно млада у оквирима српске уметности, показала идејну и извођачку зрелост за пример, што барем у малом представља доказ да не каснимо, нити само каскамо за богатијим и развијенијим друштвима. Рекли бисмо нашим непогрешивим народским жаргоном, "и ми коња за трку имамо".

Такав закључак се мирно може применити на озбиљност и квалитет читаве бијеналне манифестације. Када се посматра из угла уметника и њиховог учешћа на милановачкој смотри минијатуре – свакако је валидан допринос бодовању учинка. У то смо се могли уверити, прелиставајући wеb-странице појединих страних уметника, који су своја учешћа, а посебно награде, одмах уврстили у активности и биографије.

1Управо је то тема једне од пратећих изложби Бијенала, којом аутор концепта, Милета Продановић представља скулптуре малог формата академика Олге Јеврић.

2Првобитно је требало да се одржи 2007. године, у месецу октобру, какав је био досадашњи обичај, међутим политичко-финансијске потешкоће, које су претиле да угрозе одржавање уопште, превазиђене. Срећом по ову, међу две-три најзначајније смотре у нас. Нађено је пролећно, можда и боље решење

3 Аутор дизајна какав данас познајемо, и за који се надамо да ће остати и надаље у том виду је Мирјана Пиштало, уметница које више нема међу нама.

4 Очигледна парафраза назива једне од кључних песама из мјузикла Коса Гиве пеаце а цханце, која је настала у то време и постала једна од химни хипи покрета