Небојша Ћосић

БАЛАДЕ О ИЗАБРАНОЈ И НЕВОЉНИМ САМОЋАМА

Љиљана Дугалић: Акт

Aуторско издање, Београд, 2007.

За књигу прича Акт Љиљана Дугалић, афирмисани песник и приповедач, добила је Андрићеву награду за 2007. годину. Књига садржи 25 прича које, кад је њихова дужина у питању, покривају распон од кратке приче (нпр. Дечак из снова, 103-104 страна, Златни ретривер, 109-111, Столица, 44-46, Жена из албума, 54-55) – до развијенијих, дужих и фабулативно сложенијих прича које чине већину књиге.

Једна од битних и одређујућих карактеристика атмосфере, приповедних линија, фабулативне напетости, према запажању рецензента Братислава Р. Милановића, чине „мале историје“ о људима из наше свакодневице, људима који живе „тик поред нас, које свакодневно срећемо на улици, у самопослузи, градском превозу. Њихове судбине су наизглед свакодневне. Али, испод корице успорене свакодневице кључа буран живот“. Опредељујући се најчешће за неутралног, тзв. објективног приповедача, ауторка скида/разгрће вео за велом тог спољашњег иуобичајеног, улазећи управо у вртлоге „унутрашњег кључања“, у психички живот ликова. Њен објективни приповедач није тек пуки регистратор призора, ситуација, чулних и осталих сензација из живота ликова, већ је, условно речено, начином једног Андрића, Владана Деснице, Селимовића или М. Пруста, проницљиво психолошко „приповедно око“ које стилистички и садржајно убедљиво нијансира стремљења и поступке ликова. Тако у првој причи књиге Последња станица јесењег лишћа наратор доводи у опозитни однос три лика, још прецизније, два. Са једне стране је усамљена средовечна интелектуалка (свесно је изабрала живот без мужа и деце) која по обављеном послу дан проводи у бесциљној шетњи по граду. Кулминативне тачке приче развијају се у деловима посвећеним старијем пару инвалида који улазе у један аутобус и непримерено годинама, али уз симпатије и разумевање осталих путника, шире позитивну енергију својим загрљајима. Довођење у везу интелектуалке (зароњене у „дубоко“ размишљање о куповини нових ципела) са ликом старице у ортопедским ципелама (којој њен пратилац помаже да уђе и изађе из аутобуса „на последњој станици јесењег лишћа“) – „Лаганим кораком су се упутили ка згради, свој у шуми и цвеће, пред којом је било много људи њиховог хода и њиховог изгледа...“, 12 страна) – испоставља се као сусрет два света; света усамљеника окренутог само својим фиксацијама (баш тако, усамљени људи су подложни фиксацијама чије испуњење превазилази њихов значај; једноставно, постају глуви и слепи за дијалог са светом око себе, дијалог о стварима које излазе из њиховог фиксхоризонта; у Дугалићкиној причи објекат фиксације интелектуалке су увек нови и нови модели ципела; овде није реч о хобију који се тумачи као одмор и забава, већ о прекорачењу нормалног) и света заједништва, узајамности и љубави кога оличавају старица и њен садруг. Опозитни однос усамљеност/заједништво, ауторка развија кроз успорену и градирану нарацију. Тему усамљености Дугалићка третира и у причама Добре намере (исповедни монолог мушкарца), Самица, Пусто острво. У Пустом острву развојем приче стиже се од психолошког феномена надмоћности (са цртом неминовне гордости) филмске диве над околином (посебно над мушкарцима) до њене мазохистичке потчињености мушкарцу, дочаране упечатљивим камерним сценама

у аутобусу.

Да мотив самоће/усамљености има више лица предочава прича Код Лизе. И поред животних недаћа, улетања из једног губитка у нове још веће (љубавни неуспеси, мушке преваре), суштински наивна Лиза носи у себи изворни, рекли бисмо, генски активизам и не предаје се погубним „чарима“ меланхолије, самосажаљењу, мирењу са судбином и ламентирању пред оним „тако је морало бити“, и још горем „увек ће тако бити“. Њен лик се том енергијом ка заједништву и пуном животу издваја из већине носећих ликова нових Дугалићкиних приповедака.

Осим тематизације и усложњавања мотива усамљености, ауторка ће у једном низу прича проблематизовати женско-мушке односе људи у зрелим годинама. Прецизније речено, мотиви усамљености и не егзистирају засебно, већ су мање или више у вези са тим односима, као узрок и као последица. „Мале животне историје“ дају се из почетне перспективе неког тренутка или расположења (ноћ, замишљеност над радним столом, долазак кући, случајни сусрети у возу, разгледање фотографија, летња врућина) да би се развијали посебност атмосфере, укрштање временских планова, дигресивност, све у функцији откривања/дочаравања проблема. Крај прича најчешће доноси депримирајући расплет. У свету нове Дугалићкине књиге ретки су (као да их и нема) тренуци истинске пуноће живота. Доминанта је на унутрашњим и спољашњим фрустрацијама, стварним и умишљеним емотивним проблемима ликова.

У новој књизи Љиљане Дугалић, нарација о самоћама – свесно бираним или невољним (самоћа као последица) – кроз продорне и бескомпромисне погледе (продоре, увиде) у психу ликова и сплета животних околности, остварила се у пуној уметничкој снази.

Скренимо пажњу и на то: о усамљености и искушењима средовечног доба, испуњењу или промашеним животима, са низом подтема и мотива у својим новим књигама писали су Михајло Пантић (књига приповедака Овога пута о болу, Награда Скупштине града Београда) и Ђорђе Јаков (књига прича Приче из Данске). Осим извесних сличности у тематској равни, свака друга сличност престаје. Једноставно, троје врсних приповедача су написали три добре књиге, значајне за лични опус, али и за савремену приповетку. У неку руку, ове књиге представљају и достојну обнову психолошке приповетке у сопственом ауторском кључу.