КОРАЦИ


Владимир Стојнић

НОЋЕЊЕ НА ЛЕСУ

ФИЛИП АБУ СЕ ВРАЋА КУЋИ

Олује су одсекле тихе градове

Плетенице од магле

разапете крај пута

и преко лимених табли

са натписима: добродошли

Високо горе у брдима

тачке светлости и пулс

као ишчекивање без краја

И кише од бакра

падају из прошлости

А у предграђима

клате се љуљашке

празне као очи

Мала мртва деца

држе ме за руке

враћају ме кући

Деца камених људи

са полуцилиндрима

као код Рене Магрита

МАЛИ ТРЕНУТАК

У пола ноћи, готово да си случајно

на старој и неосветљеној окретници

градских трамваја

у парку на периферији.

Посматраш празну унутрашњост

ислужених возила и неонску светлост

како кроз прозоре пада

на траву и шипражје.

На повратку кући

случајно наслућујеш

пулс напуштених ствари

тамо где нема људи.

И знаш да великих тренутака

у ствари и нема.

ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ

Киша је пала

и угасила светло

у соби.

Комшије наше оживеше.

Мењају длаку

загробну смолу пале.

Изашла си напоље

у зраке од маховине.

Изашла си напоље

као издах. Прах фосфора.

По цигарете

и кондоме.


НОЋЕЊЕ НА ЛЕСУ

Испод спавача су наслаге леса.

Забрављене обалске куће

шиба ветар што долази низ реку.

Заједно са далеким трубама

бродова теретњака

док превозе угаљ и отпад

Куће неравномерно разбацане по стрмини.

Младежи на-кожи-годишњег доба

И укотвљене некада давно

Тамо где су рашље и вискови дали добре знаке.

У њима се спава дубоко и мирно.

Док вода, ветар и лес

одрађују своје.

– Сврачије ноге – уџбеника географије

Описују те процесе

МРТВА ПРИРОДА

На дрвеном столу у башти

разбацане поморанџе

и одерана глава овце.

Капи кише ударају

у отворене очи.

Сливају се низ столњак

од талога маховине.

МРТВА ПРИРОДА 2

Глинена посуда загасите

боје цимета. Једноставна.

За сиротињску вечеру.

У њој клавирска дирка

од слонове кости.

Пожутела од година.

Поред ње један орах у љусци

и два увета дивље свиње.

Пробушена и повезана

танком металном жицом.

* * *

Стакло на прозорима

и квадрати светлости на поду:

на тепиху од запрљаних боја.

Неки Малеров увод

на раштимованом клавиру:

молски одјек у празнини поднева

и кораци на дну степеништа.

Онда тишина и сан. Ситост.

Додир сомота, четкице

умочене у боју и влажних усана.

Успављује непомичност

баштенског клатна

обраслог у корење и облаке.

ГРАД

На истом месту као и обично.

Али сунце ти не бије у лице када се

мало раније враћаш са посла.

И по први пут присуствујеш

поподневној смени у банци.

Блиндирани камиони одлазе некуда.

Сведок си давне и мекане прошлости

стврднутих фосила жвака, по асфалту.

Када видиш да је са дугмета у лифту

отпала дванаестица

знаш да тачке тих малих промена

мапирају неки други град.