Владимир Стојнић
НОЋЕЊЕ НА ЛЕСУ
ФИЛИП АБУ СЕ ВРАЋА КУЋИ
Олује су одсекле тихе градове
Плетенице од магле
разапете крај пута
и преко лимених табли
са натписима: добродошли
Високо горе у брдима
тачке светлости и пулс
као ишчекивање без краја
И кише од бакра
падају из прошлости
А у предграђима
клате се љуљашке
празне као очи
Мала мртва деца
држе ме за руке
враћају ме кући
Деца камених људи
са полуцилиндрима
као код Рене Магрита
МАЛИ ТРЕНУТАК
У пола ноћи, готово да си случајно
на старој и неосветљеној окретници
градских трамваја
у парку на периферији.
Посматраш празну унутрашњост
ислужених возила и неонску светлост
како кроз прозоре пада
на траву и шипражје.
На повратку кући
случајно наслућујеш
пулс напуштених ствари
тамо где нема људи.
И знаш да великих тренутака
у ствари и нема.
ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ
Киша је пала
и угасила светло
у соби.
Комшије наше оживеше.
Мењају длаку
загробну смолу пале.
Изашла си напоље
у зраке од маховине.
Изашла си напоље
као издах. Прах фосфора.
По цигарете
и кондоме.
НОЋЕЊЕ НА ЛЕСУ
Испод спавача су наслаге леса.
Забрављене обалске куће
шиба ветар што долази низ реку.
– Заједно са далеким трубама
бродова теретњака
док превозе угаљ и отпад –
Куће неравномерно разбацане по стрмини.
Младежи на-кожи-годишњег доба
И укотвљене некада давно
Тамо где су рашље и вискови дали добре знаке.
У њима се спава дубоко и мирно.
Док вода, ветар и лес
одрађују своје.
– Сврачије ноге – уџбеника географије
Описују те процесе
МРТВА ПРИРОДА
На дрвеном столу у башти
разбацане поморанџе
и одерана глава овце.
Капи кише ударају
у отворене очи.
Сливају се низ столњак
од талога маховине.
МРТВА ПРИРОДА 2
Глинена посуда загасите
боје цимета. Једноставна.
За сиротињску вечеру.
У њој клавирска дирка
од слонове кости.
Пожутела од година.
Поред ње један орах у љусци
и два увета дивље свиње.
Пробушена и повезана
танком металном жицом.
* * *
Стакло на прозорима
и квадрати светлости на поду:
на тепиху од запрљаних боја.
Неки Малеров увод
на раштимованом клавиру:
молски одјек у празнини поднева
и кораци на дну степеништа.
Онда тишина и сан. Ситост.
Додир сомота, четкице
умочене у боју и влажних усана.
Успављује непомичност
баштенског клатна
обраслог у корење и облаке.
ГРАД
На истом месту као и обично.
Али сунце ти не бије у лице када се
мало раније враћаш са посла.
И по први пут присуствујеш
поподневној смени у банци.
Блиндирани камиони одлазе некуда.
Сведок си давне и мекане прошлости
стврднутих фосила жвака, по асфалту.
Када видиш да је са дугмета у лифту
отпала дванаестица
знаш да тачке тих малих промена
мапирају неки други град.