Миленко Д. Јовановић
ПЕСНИК ДА ПРВИ КРОЧИ И КАЖЕ ХАОСУ: НЕ!
После Хромих дана (1967),Миленко Д. Јовановић (1941) је ћутао више од три деценије, да би, у последњих десет година, једну за другом, објавио пет књига поезије (Вертикални пејзаж, Речи под скафандером, Разарање класике, Аргонаут на каучу и Исто о истом), и четири књиге прозе (Дневник бившег заводника, Љубавна писма госпођици Тодоровић, Сенка и њен човек и Хипербола Вавилон). Збиркама поезије је ушао у круг водећих београдских песника „урбане провенијенције“, а дневничким белешкама, чланцима и критикама, дотакао више осетљивих појава у савременој српској књижевности. Ово се нарочито односи на управо изашлу књигу Хипербола Вавилон (издавач ΣΤΧОС, Београд, 2008).
КОРАЦИ: Корисно је, за почетак, да нам одгонетнете наслов последње књиге у којој су сабрани Ваши чланци, интервјуи и критике.
М. Д. ЈОВАНОВИЋ: Хипербола је геометријска крива у равни која има својство да је за сваку њену тачку разлика одстојања од две сталне тачке увек иста, али може да буде и претерано увећање или претерано умањење нечега о чему се говори... јел тако? A Вавилон је, пак, хотел са пет звездица у којем гостују само најелитнија клијентела. Или је то, можда, град у Месопотамији са висећим вртовима које сагради краљ Набукодоносор (да ли да верујемо?), али и омиљена реч међу лошим критичарима и добрим песницима. Кад се те две речи споје, по принципу спојити неспојиво, добије се једна посуда из чијег грлића може свако да удахне хлорофила ако му је нос запушен.
Приметан је Ваш обрачун са песницима „трава и поветараца, ветра који дува кроз пусте пољане, штиглица који цвркућу у крошњама“. Жалите што се појам града у Србији касно изнедрио и што је тешко говорити о урбаном песништву „кад је сваки други становник нашег највећег града дошао из руралне средине или паланке коју је помињао Радомир Констатиновић“. Ви бисте да поезију преселите на велеградски асфалт, зар не?
Поезија се нигде не може селити, она је ту: на асфалту градском или на блатњавој стази сеоске пустоши. Одасвуд поезија вас гледа, како воли да каже један мој познаник. Али је питање како вас гледа, умиљато или разрогачених очију. Све зависи од песниковог става према предмету свог певања. У делу вашег питања истргнутог из контекста мојих размишљања у књизи коју наводите, где помињем траве, поветарац, птичји цвркут у гружанским крошњама и слично – немам дилему на какав одговор циљате. Обрачун који сте поменули друкчије се може преформулисати, рецимо, као неслагање са добрим делом наше песничке продукције која негује ту умиљатост у којој се човек негде изгубио и као да га нема. Човек сељак или урбани грађанин или урбосељак, како хоћете. Човек је, дакле, нестао у том сплету трава и ветра који ту траву коврџа; нема гa, само лирски субјект очаран природом наштимава жице своје лире. То су они срећни писци, издигнути у висине са осталим птицама, којима девојчице занесене главе трче у сусрет са букетима цвећа. Њихова лира је складна и мека и сасвим далеко од свакодневних дешавања што засипају очи свакога ко се имало замисли над тренутком где велика риба малу гута.
Ипак, не можете порећи да у српској поезији има и’песника градова и асфалта’, фрустрација и тескоба урбаног човека. Уосталом, тој врсти поезије припада и Ваша, ако не у давној збирци ХРОМИ ДАНИ, сигурно у збиркама објављеним у последњој деценији, а посигурно насталим много раније.
Урбани израз је дошао у нашу поезију доста касно, можда са Драинцем, а ововремени песници, као Павловић, Бундало, Зубановић, Новаковић, Тадић па и моја маленкост, осећању градске тескобе дају више простора у својим поетским текстовима.
На врху пера Ваше критике је и савремено,оно што је настало у протекла пола века, родољубиво песништво. Шта ту, по Вашем суду, није добро?
О томе сам већ негде раније говорио. Родољубива и митоманска струја у нашем песничком атару превршила је сваку меру. Неки песници, међу њима и виђенији, просто кипте од љубави према отаџбини и жалу за пропалим царством. Питам их где су били када се празнила света српска земља од српског народа. Знам, писали су оде „највећем сину народа и народности“. Неки су од претеране љубави за отаџбину оградили зидинама своје куће и виле.
На асфалту је поприличан хаос; да ли, док са ироничним отклоном, певате о отуђености и несигурности, верујете да то може променити ствари набоље или је поезија изгубила битку?
Да, на асфалту има хаоса и противречности на тоне. У том здруженом мравињаку не ваља одмах изгубити душу и веру у постојанство јединке. Песник је ту да види, а не само да гледа, и да од хаоса не бежи у наручје мајке природе. Песник је ту да први крочи и каже хаосу: „Не!” Како? Да се суочи с њим, лицем у лице, и да га раскринка на свој особен, дрзак начин. Да га омаловажи и спотакне га на степеништу кад почне да му измиче из видног поља. Јавно и пред сведоцима. А не, негујући свој естетизовани језик, да се сакрива под поњаву мистицизма, обузет смрћу планете која ће и онако умрети за четири-пет милијарди година. Отуђеност, несигурност, неправда – све се спетљало на једном месту, савило у клупко које треба размрсити. Песма је, можда, привидно изгубила моћ да преобрази живот који је мука од искони, али то не значи да је поклекла пред Молохом цивилизације. Она тек данас треба да покаже снагу и свет ће почети да јој се, стрепећи, клања као својој последњој молитви.
‘Свет је постао лудница оивичена зидинама површности и алаве забаве за руљу’ – Ваша је реченица из последње књиге.
Знамо у каквом времену живимо. У хиперпродукцији кича. Али ни време у којем је живела Исидора Секулић није било боље. Треба се поново обратити за помоћ тој изузетно умној жени која, у свом есеју Проблем изузетне личности, на једном месту каже: „Од силесије наштампаног што пада на столове људи и о чему се пише, публика се просто ошамутила и не зна шта говори. Од свега тога бучи вавилонскакула“, а затим цењена госпођа даље каже: „Само малобројнима је дато да пишу ’за вечност’, што ће рећи за извесну будућност, а пун је ваздух имена и одјека о изнимним личностима, о онима ’који пишу’, а не виде време после смрти, време у којем их нема, нема“. Наше време је, да се поправим, ипак мало горе од времена кад је живела велика уметница. То је време где је дух вољно-невољно уступио место површности, забави и кичу. А ако отворите електронску чаробну кутију, загушиће вас наплавина слаткиша од којих се добија гангрена.
Нисте благонаклони према уредницима, критичарима,комисијама, жиријима. ‘Ко се још сећа десет Аристотелових категорија или девет романа НИН-ове награде?’ – питање је из Вашег пера. Да ли је ова иронија плод личног искуства или верујете, независно од тога, да ствари баш тако лоше стоје?
Уредници наших издавачких кућа играју како им газда каже. Уредници листова и часописа су већи цензори од некадашњих јавних тужиоца и врте се укруг са увек истим именима. Критичари су потплаћена маса једног сулудог пројекта незамерања и девизе „ја теби – ти мени“. Зато и нема критике, сем ако није позитивна или обојена неутралним бојама. Комисије, жирији, кланови и кланчићи стрпаће текућу хваљену литературу управо тамо где јој је и место – у невид и заборав. А која дама се сети седам наслова романа са НИН-овим одличјем, ја ћу да је прстенујем.
Поезији дајете водеће место у изражавању слободе људског духа. По Вама је добра поезијa (и књижевност уопште) узнемиравајућа, опасна и рушилачка. Надамо се да имате у виду живе примере?
Тачно. Поезија је врх. Изнад је свих осталих врста уметности: писаних, сликаних, вајаних, музичких, видеоаудитивних, инсталацијских и тзв. мултимедијалних керефека. Опасна је и рушилачка кад говори истину. Нажалост, мало је примера у нашем уском књижевном сокаку, примера одважних и храбрих који потврђују то што наводим – да се песмом порази преовлађујући утилитарни дух епохе у којој живимо. Додуше, има примера духовне храбрости оличених у именима Симовића, Станисављевића, Ђога, Магарашевића, Чудића, Данојлића, који нису ишли низ длаку на хрбату испразног доба. Као да је прошло време песничких трибуна који таласају масу. Маса више мари за свој јадни, егзистенцијални статус. Но, песнику остаје обавеза да таласа, разбија каноне и стеге и дреши негве са духа сопственог народа, да се човек, овде и сада, врати себи самом, свом невином срцу и умној стасалости.
Очито је да нисте опчињени стањем у нашој савременој поезији. У дневнику СЕНКА И ЊЕН ЧОВЕК питате се:’где су се изгубили темпо, динамика стиха, семантичка дарежљивост, боја и звук’?
„Има, збиља, на свету много таквих ствари, које имајуовакву особину: ако их погледа једна госпа, оне ће изгледати сасвим беле, а ако их погледа друга госпа, изгледаће црвене, црвене као јагоде“. Савремена српска поезија има ону врсту збуњености коју осећа математичар пред загонетком зашто, на пример, х3 + y3 не даје z на трећи степен. Она лута између западних узора англосаксонског елемента и руско-француског симболизма у оси Блок–Маларме: тако, док је читаш, не осећаш родно тле под ногама, те личи на неки превод са туђег језика. Кад сам се, малопре, присетио једне Гогољеве опаске имао сам у виду следеће: у стиховима већине наших песника има толико црвенила, од ‘45 наовамо, да мени преостаје само да то исто видим бело, да не кажем бледо. Јер, не осећам мирис балканског тресета, као што је осећао Хини мирисе и испарења ирског тла, а боје и звука наше немиле прошлости и загонетне, неизвесне садашњости нема па нема.
Ко је, ако не песник, дужан да каже свету истину?
Многи, пак, мисле да је боље показивати оно што је дивно и заносно. Боље да ми стварност мало заборавимо. Руку на срце, има покушаја да ствари крену набоље код извесних ретких песника чији нас стихови храбре.
Пишући о песништву једног београдског аутора, рекли сте да се правом песнику, као прво питање, намеће смисао постојања. Ако је и Вама то прво питање, какав је одговор?
Сваки песник покушава и не успева да спозна смисао постојања. Код неких је призивање прошлости слично покушају да се дође до поменутог смисла. Ако кажем, рецимо, да „оно о чему се не говори мора се ћутати“ (Витгештајн), не бих дошао до неког смисла свог постојања. Да обрнемо ствар: оно о чему се не може говорити, мора се писати. И песник пише. Али, да ли то раде већина трудбеника српскогстиха? За себе кажем: пишем, дакле постојим. Смисао налазим у напору да кроз стих искажем сав чемер и мед тренутка у којем јесам, овако кратковек и без наде у инкарнацију.
Разговор водио
Бошко Ломовић
