КОРАЦИ


Јелена Милинковић

ПОСТМОДЕРНИЗАМ И НОВА УТОПИЈА

 

Игор Перишић: Гола прича – аутопоетика и историја у ГРОБНИЦА ЗА БОРИСА ДАВИДОВИЧА Данила Киша, НОВОМ ЈЕРУСАЛИМУ Борислава Пекића и ФАМИ О БИЦИКЛИСТИМА Светислава Басаре

Плато, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007.

 

Прошле године је у библиотеци После Орфеја, издавачке куће Плато, библиотеци посвећеној књижевности и мисли након модернизма, објављена књига Гола прича аутора Игора Перишића. Ова студија је претходно одбрањена као магистарски рад на Филолошком факултету у Београду, а затим је свој коначни облик добила у оквиру пројекта Савремене књижевне теорије и њихове примене:нове дискурсивне праксе књижевно-теоријских проучавања на Институту за књижевност и уметност.

 

Поднаслов књиге дефинише два основна проблема којима се аутор бави – аутопоетика и историја – и означава текстовекоји ће бити у средишту научног истраживања и анализе. Аутор ће у овој студији на нешто другачији од уобичајеног начина говорити о три значајне књиге српског постмодернизма и, анализирајући их, покушаће да дефинише, не само поетику одабраних дела, већ и основне црте и развојну линију српског постмодернизма.

 

Полазећи од античког појма поетика, тј. од Аристотеловог и Хорацијевог схватања овог термина, Перишић дијахронијски преиспитује његово тумачење и разумевање да би разматрао схватање овог појма у двадесетовековној науци о књижевности. Испитивање појма поетика води аутора до дефинисања сопственог поља проучавања, до аутопоетике, до чијег значења долази сужавањем поља иманентне поетике. Аутопетички слој је, према аутору ове студије, одговор књижевности на радикалне модернистичке експерименте којима се књижевност довела до границе ћутања – једини начин да поново проговори је да почне да прича о себи. Са друге стране, сматра Перишић, аутопоетика је доминанта постмодернистичког текста и неопходно је извршити дистинкцију између аутопоетичких слојева – не  остмодернистичких дела и постмодернистичке аутопоетичности, јер тематизација стварања није новина коју доноси књижевност двадесетог века. Шетњом кроз историју књижевности аутор нас подсећа на многобројна дела која су говорила о себи: од Шехерезадиних Прича из 1001 ноћи и Хомерових епова, преко Шекспирових драма, Сервантесовог Дон Кихота и Стерновог Тристам Шендија, па до романа Флобера, Хенрија Џејмса и Џојса. Сви ови текстови, у већој или мањој мери, поседују приповедачку самосвест, али – самосвесни традиционални приповедач није исто што и постмодернистичка аутопоетичка свест. Перишић нас подсећа да постмодернистичка књижевност настаје као последица сумње у стабилност текста који треба да представи стварност из које настаје. Управо је о овој сумњи било неопходно проговорити и у самом тексту, али не тако што ће њено изражавање бити споредни ток или на маргини, већ што ће се поставити у само средиште. Говор текста о тексту, упитаност текста над сопственим смислом, организацијом и техником постаје доминантнообележје постмодернистичке књижевности. Преиспитивање технике приповедања последица је промењеног односа текста према стварности и не тиче се само књижевности, већ поставља епистемиолошка питања о могућностима сазнања и онтолошка питања о заснованости како текста тако и реалитета који је представљен. Аутопоетика је, дакле, самосвест постмодернистичке књижевности и једно од најважнијих формалних обележја постмодернистичких жанрова, али она је и средство за деконструкцију књижевности, а преко тога и свести о којој она говори.

 

Прилазећи другој великој теми своје студије, теми историје, аутор се одлучује за два полазишта. Прво је теоријски утемељена чињеница да се постмодернизам не може посматрати и тумачити, а да се не говори о његовом односу према историји, а друго је иманентно одређење Кишове и Пекићеве збирке као повести и засновано тумачење Фаме о бициклистима као историје in negativo или апокрифне историје. Поредећи модернистичко схватање сопствене повезаности са временом о коме говори (а једино се о прошлости може говорити) са постмодернистичким – Перишић закључује да је, за разлику од модернизма који је накнадним тумачењем долазио до закључака о сопственом времену, постмодернизам дубоко свестан веза књижевности и околности. И не само да их је свестан, већ инсистира на њима. Констатујући да се историја у постмодернистичким делима радикално другачије представља него што је то био случај у историјским романима реалистичке епохе, Перишић поставља питање шта се десило са историјом – јер, да се историја није променила не би дошло ни до промене њеног књижевно-уметничког третирања. За темељ своје анализе аутор узима схватање Жан-Франсоа Лиотара о неопходности легитимације сваке врсте дискурса. Наиме, лиотаровско схватање по коме се укидају метанарације и које захтева нужно преиспитивањe легитимитета сваке научне дисциплине, па и историје као метадискурса (али и књижевности), доводи до захтева за преосмишљавањем читавог поља дискурса, следствено томе и појединачног дела, а пре свега његове форме. Лиотарово схватање Перишић укршта са схватањм Фукоа о идеолошком карактеруљудског знања по коме је људско знање, такође, променило свој карактер: оно више не почива на непроменљивим принципима и трансцеденталним категоријама, већ је свака врста знања својеврсна фикција и самим тим подложна сумњи и преиспитивању. Сумња у историју као метанарацију у делима постмодернизма се реализује на више различитих начина, а пре свега писањем историје која није велика прича, већ низ споредних догађаја и писањем историје која није прича о животу великих људи, већ историја случајних појединаца. Последња инстанца коју производи постмодернистичка сумња је писање апокрифне историје која према аутору или допуњава забележену историју или у потпуности ту историју замењује.

 

Анализирајући појаве карактеристичне за подручје историјског дискурса, при чему се историја схвата као текст а историјско знање као знање условљено текстуалношћу, аутор долази до закључака које примењује на књижевност. Као и свако друго поље људске спознаје и књижевност се нашла пред захтевом за преиспитивањем. Постмодерна је време сумње у велике и коначне истине и време са императивом легитимације знања. Књижевност са свим својим поступцима и (не)истинама, са питањима и техникама сама по себи се не подразумева. Да би промишљала било који проблем неопходно јој је потврђивање за које користи самоанализу и самолегитимацију појединачног књижевног дела, а то постиже аутопоетиком. Оваквим тумачењем Перишић врло вешто повезује две теме своје књиге: став према историји је део аутопоетике једног текста, а аутопоетика је неопходна да би схватање историје било изражено.

 

Посматрање српске књижевности у доба постмодернизма – од 1976. године, када је објављена Кишова Гробница за Бориса Давидовича, па до садашњег тренутка – аутора студије доводи до великог питања о развоју српског постмодернизма, који анализира на два начина: најпре, дијахронијски, а затим, у складу са преовлађујућом идејом студије да књижевност увек говори о постојећој стварности, типолошки. Успостављањем типолошких критеријума формира се врло јасна и прецизна линија постмодернистичког развоја која се креће од категорије скепсе, преко ироније до карневализације. Пут скепса – иронија – карневализација, а преведено на дела Гробница за Бориса Давидовича – Нови Јерусалим – Фама о бициклистима, јесте основна линија развоја српске постмодернистичке прозе, али и јасан показатељ на који начин се у односу на квантитет поседујуће постмодернистичке сумње развијао приповедач и какав је став према реалности заузимао.

 

Након извођења развојног правца српске постмодерне Перишић поставља старомодно питање о смени стилских формација, тј. поставља питање – шта после постмодернизма и да ли је могуће ићи даље након постмодернистичких достигнућа. Повезујући постмодернистичку сумњу са Шлегеловом романтичарском иронијом, онеобичавањем руских формалиста, В–ефектом Бертолда Брехта и Деридином деконструкцијом, аутор показује дубину њене утемељености у савременој мисли. Да ли су систематским и филозофски заснованим разбијањем постојећих и могућих структура постмодернизам и деконструкција дошли до краја или до нове утопије? Да ли је могуће даље, и како? Да ли је могуће да је тиме што се довео до границе самоуништења постмодернизам омогућио појаву нечег новог, као што је њему простор отворио мук у који је себе

довела књижевност модернизма? Инспирисан идејама контраверзног немачког филозофа Петера Слотердајка, Перишић – полемишући са идејом утопије Ернеста Блоха, а пре свега са Деридиним схватањима комуникације – у завршном поглављу своје књиге даје оригиналну визију уметности након постмодернизма. Према њему, уметност се креће преко нове политичке уметности Фредерика Џејмсона ка новој утопији. Нова политичка уметност подсећа на педагошке и спознајне димензије уметности и према њој књижевност прави заокрет ка друштву и средини.

Новоутопистички човек се уметношћу експонира, прави „гест“ према свету и друштву и наступа као „поетичка животиња“ која је дубоко свесна своје социјалне и културолошке заснованости, која има социокултурне слотердајковске „тетоваже“. Новоутопистичка уметност се не развија сама по себи, већ има задатак да се у језику самоосмисли са свим знањем и искуством постмодернизма који је усвојила и да као таква проговори о садашњем тренутку, о даху времена. С обзиром на то да је језик основно средство новоутопистичке уметности и њен утопистички простор, а да је са друге стане језик производ друштва у пост-постмодернистичкој уметности левинасовска култура Другог постаје и етички и естетички императив, и преко утопије речи, а кроз Другог тежи се поетичком циљу – органско сједињавања уметности и живота.

 

Перишићева студија доноси ново и занимљиво читање значајних текстова српског постмодернизма, али њена вредност није само у томе. Читајући три текста апострофирана у поднаслову књиге, аутор чита поетике њихових писаца, али и поетику велике епохе постмодернизма. Полазећи од две збирке прича и једног романа аутор саопштава своју визију новонастајуће књижевности – и ово је можда његов најважнији допринос. Ако и није дао коначни одговор, јер након постмодернизма знамо да га нема, Перишић је дао једну од могућих пројекција о којој се може дискутовати и која би требало да буде подстицајна за будуће разговоре о књижевности.