Славко Стаменић

ПРЕДАЧКО И СУШТО

Драган Хамовић: Матична књига

Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Шеснаест година после објављивања прве књиге песама (Мракови, руге, 1992), уз још само објављену поему Намештеник (1994) две године касније, Драган Хамовић је своје дуго и скрупулозно писање, минуциозно „брушење“ те објављивање својих стихова у периодици, крунисао објављивањем Матичне књиге, књиге која је збир веома вредних песничких текстова а чију значењску раван, рекли бисмо, одређују две кључне речи: предачко и сушто.

У песми Матична књига даје се „налог“ који као да је налог сваком уметничком напору: „У тренут чудне словести / Налог из књиге матичне: / До себе себе провести.” Али којег, и каквог то „себе“ ваља наћи и препознати, те са тек таквим сопством себе упознати? Стихови Матичне књиге недвосмислено сугеришу да смо себе уистину спознали тек ако себе видимо као честицу општег, као пауљ свеколиког света, а „посао“ песничког субјекта, тј. сваког песника, тј. сваког уметника и уметности као дeла препознавања света/свега свакако превасходно јесте: спознаја општег, спознаја света. Чини се да песнички субјект Хамовићеве Матичне књиге ту спознају хоће да докучи трима сферама, а да су свим трима заједнички именитељи поменути појмови „предачко” и „сушто”, а место сустицања или пресека сфера је свако овосветско ја које је „превело“ себи оног истинског себе. Прву сферу видимо као напор препознавања духовне сржи у постојању; друга наглашава да је тек страдање она света мука која најдиректније води спознаји битног; док је трећа сфера свет личног, субјективног, која врхуни у свести о себи и као претку, као творцу оног што се свету оставља у наслеђе, а то јесте потомак, али и уметничко дело, као што је и ово између чијих корица пулсира изнова стихом спознат и онеобичен свет.

Духовна срж, оно што, чини се, држи на окупу све елементеготово несагледиве магме постојања, препознаје се у духовном делу светитеља, домаћих (Василије, Сава) и иних (Николај, Теодор Тирон) – до самог Исуса, и, даље, до митског Трачког коњаника и Трачког певача. Мноштво мотива слика ово духовно и сржно, тј. оно што тежи реду, тежи супротстављању напору силе дезинтеграције и нереда, а у тој „борби“ контраста просевне пуноћа света и оно његово сушто. У Трачком коњанику каже се: „А син га уцрта / У камен истрајан / Да слови из врта, / Основан и тајан”, где препознајемо готово матрицу певања које смо именовали првом сфером: „у врту”, у сасуду смесе шароликости света, „камен” основан, темељан, сушт, „слови” тј. словесно о словесном и битном нам збори, ако имамо ока и духа да ишчитамо „тајну”. Та Тајна света као да је у оном Једном, и у Прапочелу, у Првотном: „У том једном збир”...; или: „Разабира се... / Садржај света, кроз тушта слојева / Вилајета словног”... (Трачка земља), а у песми Субота Теодора Тирона: ...„затомљени сноп ће / Да те рашчита, до ПРВОТНОГ слога (подвукао С. С.)” У истој песми песнички субјект „у дубини“ наслућује, или сравњује, предачки такт, тј. онај исконски, са тактом сина, са дамарањем ововременог. Ови минуциозни увиди, ова просеви откривења суштаственог свој најнепосреднији пут имају у чиновима страдања, бола, патње појединаца. Такве налази сам Христос, таквима најсуштије пројави се само, „изборе видик” као на крсту као круни сваког страдања („Ко у мукама још се сриче, / За својски терет ко се јагми - / Јагње му склоно, такве иште” – песма Иже јесте). Па и у песми другачије природе, песми Белине, много личнијем тексту из трећег круга, каже се како је баш бол помоћник спаса: ... „И Лазар до гласа / Доспеће у болу, помоћнику спаса.”

Свето страдање, света патња, али патња која прочишћује, која просветљује, као да је константа, трагична али узвишена, народа чијим језиком Матична књига пева, а то је круг песама који смо препознали као другу сферу. То су песме о јами (где се сустиче колективно и лично), о стрељанима, о свестрадалној Србији (Србија сушта). У песми Имењаку на дну јаме песнички субјект осећа блискост са давним сродником („До у танчине, закутка, зна ме / Краката она момчина врсна”), претком којинеумрло „дума дном јаме“, који заједно са састрадалницима брине о потоњима, те тако заједнички се труде да преобликују, поправе, „доцртају“ потомке своје у њиховом свету (“У благој скици, мутни праоци / Помоле, сенче црте ми лика”). Песма Мртви наводи на помисао да је несумњиви пратилац сваког живог, тај „анђео чувар“, свакако умрли предак: „Сваки свога живућега прaти.” Тај труд којим онострани помажу овостраном, треба да нâс, племенитије и честитије, доведе „До дивног, општег зборишта”, или „До часа сагласја с оностраним хором” (Сонет о стрељању у Краљеву), а све зарад словеснијег и часнијег општег битисања „зарад кога нас хране гробови”. Жртву, која се увек подноси ради какве „добити“, подносили су да би својим страдањем нас просветлили те заштитили, и тако стекли чистоту безезлене жртве („И белу белину жртвенога стада”). Потомцима остаје да спознају сржно у судбини предачког, да се опомену да је свет саздан од овога и од оног дела, и да о оба брину: „Потпомози и жива и мртва, / Општи

оче, на безбедно смести, / На чистине безмучних обрта, / У залеђа тмасти и прелести“ (Мртви). Врх ове сфере представља песма Србија сушта, где се сустичу у претходним текстовима уочени мотиви. Преци се ту виде као „вишња српска војска“, њихова љубав је најчистија и не тражи разлог, она нам је и нестасалима утук и трошним одбрана, њоме нам Србија светлуца, и њоме се смеши, те „с њима смо, унапред, од свег одбрањени.”

Препознавање суштог у бићима и судбинама предакасродника читамо као трећу значењску сферу Матичне књиге. Смисао предачког Хамовић првенствено препознаје у оцу као најнепосреднијем, најближем претку, затим у рођачком, тј. крвном, те и у себи као претку свог потомка, да би се тај низ наставио у потомству. У овом моменту сфера добија додатни смисао, јер, поред сина, као наслеђе остаје и само певање (у књизи више пута тематизовано), оно се, као део предачког, обраћа и сину, али оставља и колективу, та песничка оставштина је и општа баштина, и појам потомства постаје знатно шири. Овај низ као да је, видљив и потпун, сажет у стиховима песме Крила: „Закриљен оцима, уз крила синовска, / Задат у поставци смешнога задатка / шумим и пуцкетам, мислени штап воска...” У Белинама, у не случајно првој песми „очевог“ циклуса Смеса („По немој нутрини док предачке смесе / Спремају безоблик који ће их рећи“), мотив још живог оца, али који се, уз болове, већ запутио ка другом свету, појављује се уз мотив покојног стрица. Тиме као да се повезују беочузи непосредних предака, као да се наставља нит заједничке породичне повести, и која ће се, редом, и даље настављати, и то су беочузи који се у Крилима и прецизно дефинишу: „У отачком крилу, с крилима свог сина, / Изнађен беочуг подугога низа,/.../ И свих претходника и ангела иза.“ Већ следећа песма у циклусу, песма Пев Лазару, види оца на пучини оностраног, али битно у тој песми није смрт, она је природна и једном ће чак бити заслужна за поновни сусрет („Пловиш месту где ћемо се срести / По расплету конца од повести“), већ својеврсна припрема за нови облик никад утихлог дијалога, припрема за другачије, сада неме разговоре, разговоре где реплике претка су и реплике предака, обогаћене спознајама од оба света, реплике које у свом брују носе сво предачко искуство: „Потонула појања и звона /Што стрпљиво благе брује вести.“ Песма која следи, песма Витанија, буди снажну асоцијацију на подсвесну наду живог да би онај који тек „коракну, из света“, попут витанијског имењака могао, ословљен познатим речима чуда, могао ипак одложити, ма и за кратко, напуштање овога света и свога сина: „Вежбам полугласно УСТАНИ, ЛАЗАРЕ, / будим, у дну себе, починулог роба.“ Однос према оцу као најнепосреднијем претку као да представља, поред изразито личног, и укупан однос према предачком. Стихови „Отац мој мудрује под комадом тла, / Измештен у вишње. Саглашен са земним.“ (Земља) казују нам да син и даље, и после очеве промене светом, „чита“ његове мудрости, оне су оно неумрло и даље неопходно, а чак сад, кад обједињују и „вишње“ и „земно“, омогућују потпунији увид у наше земно. Она животна нит свакако није прекинута, а крај песме сугерише да обједињена овоземна и онострана искуства предака и потомака нуде спознају од оба света, тј. својеврсно надзнање или свезнање, да оваква књига пева мудрошћу обједињеног прагласа и гласа, и да је у томе смисао и снага везивања за предачко.

Рекосмо већ, син и текст су потомци које песнички субјект оставља као нове беочуге предачког. Стога последње две песме „очевог“ циклуса тематизују баш мотив сина (Крила) и мотив стваралаштва (Предаја). У сонету Крила најнепосредније се, и то у три строфе, повезују отац и син лирског субјекта. Можда најсугестивнији и најзнаковитији моменат песме је мотив где је трен самог рађања сина заправо и трен својеврсног васкрсења оца, убедљиво казан стиховима: „И причух у ропцу оца како рида / У гласу мог сина кад га ваздух таче.“ А песма Предаја говори о моћи поезије, јер ма како се понекад чинило да је реч нејака („А реч моја, видим, баш сушта је беда“) и да је текст худ – она је медиј којим спознајемо овај лŷк беочуга којим предачко снажно освешћује и учи, који сваком открива истинског себе.

Матична књига Драгана Хамовића је, дакле, онај вечити али особен напор  препознавања суштог, сржног, препознавање реда у смеси, у садржају света. Ново тражење које треба да спозна или бар наслути нешто од смисла постојања, да бисмо знали каквог смо то света честица, да бисмо били словесна, самосвесна мрва удробљена у сасуд света. И да би та мрва, то ЈА, могла, најзад и ма како, „до себе себе провести“, како смо, на почетку, чули да и јесте.