КОРАЦИ


Бранко Раковић

ПУТ ОД ФОРМЕ КА МАТЕРИЈИ И НАЗАД

 

Бранко Раковић, сликар материје, један је од активних учесника ликовне сцене на коју је закорачио 1988. год. својом првом самосталном изложбом. Врло пажљиво је градио свој ликовни језик и синтаксу, тако да је у питању аутентична поетика која у домаћој уметничкој продукцији заузима истакнуто место. Његова доследност, између осталог, манифестује се у томе што никада није пратио трендове у уметности, већ је остао доследан себи. Повод за разговор је изложба слика у Народном музеју у Крагујевцу, на којој се Раковић представио сликама насталим у протеклих неколико година. У питању су слике, углавном, великог формата, а како сам аутор истиче, изложено је и неколико малих композиција које су ту да акцентују одређене ликовне ситуације.

 

КОРАЦИ: У сваком од нас постоји нешто што нас одређује, неки невидљиви унутрашњи импулс. Како је тај процес започео код вас?

 

БРАНКО РАКОВИЋ: Одувек сам волео ликовну уметност, а још када сам био мали имао сам школске другове који су били јако талентовани цртачи. Радећи своје цртеже у школи и ван ње, гледао сам радове осталих ђака и упоређивао их са својим. Желео сам да радим што боље и школски радови за мене су били велики подстицај. Дакле, још у раном детињству био сам фасциниран цртањем. Сећам се кад сам са оцем ишао у шетњу Кнез Михајловом, пошто смо у близини становали, увек сам га молио да погледамо неку изложбу у оближњим галеријама. Заједно смо уживали у сликама. Свиђала ми се та тишина галерије, та посебна атмосфера и лепота појединих слика...

 

У време пре негошто сте уписалифакултетда ли је била нека изложба која је на вас оставила снажан утисак?

 

Волео сам да посећујем галерију Академије наука која је тада била знатно мања у односу на садашњу, и запамтио сам слике Стојана Аралице, Ивана Радовића, Лубарде... а памтим и повремене изложбе академика, као што је Пеђа Милосављевић који ми је био занимљив због свог слободног рада. Такође и због начина како је решавао хоризонте, радећи сликарским ножем – жустро представљајући море, небо, мотиве Дубровника... То је била прва већа изложба која је оставила јак утисак на мене, баш као и велика ретроспектива Миће Поповића, такође одржана у Академији наука. Да не говорим о сталној поставци Народног музеја. Музеј савремене уметности сам гледао са одушевљењем и чак имам неке фотографије у том амбијенту. Отац ме је фотографисао поред музеја кад сам имао свега 2,3 године. Фасциниран сам био зградом као архитектонским делом у том зеленилу.

 

И онда 1985. уписујете ФЛУ. Какав је био доживљај факултета?

 

У то време се после средње школе ишло на служење војног рока који је трајао нешто више од годину дана. Током трајања војне службе спласла ми је еуфорија уписа, претерана радост и можда нереална очекивања од факултета. Тако сам школске 1986/87. кренуо на предавања на време, без закашњења и тај тренутак сам жељно ишчекивао. Са нестрпљењем сам чекао да напокон кренем на факултет, да видим како ће то све изгледати. Кад су кренули први часови било ми је јако занимљиво, јер однос професора према нама студентима је био много бољи него што сам замишљао. То је био однос са максималним уважавањем и колегијалношћу, што је за мене било невероватно јер сам, ипак, био навикнут на средњошколски систем. На факултету се за врло кратко време могло много да научи јер сте стално у пракси, добијате бројне савете и коректуре различитих професора. Био сам одушевљен. Нису ми сметали ни лоши услови класе у привременој згради коју је наш Факултет добио на коришћење код Музеја 25.мај. Био ми је врло занимљив и користан рад са професором Чедом Васићем, током прве две године студија. А и друштво је било добро. Тај однос факултета и професора према нама студентима остао ми је у врло лепом сећању.

 

Претпостављам да сте се већ на факултету определили за свој ликовни рукопис, тј. за сликарство материје?

 

Јесте, то се десило на факултету. Моја генерација је доста учила баш на факултету. А пре тога, цртало се и сликало на припремним часовима за упис на факултет. Тако је дошло до дефинисања моје поетике која је везана за материју. Мада, морам да признам да су ми се још у раном периоду детињства свиђале слике са израженијом материјом, са гушћим наносом боје. Такве слике су ме нарочито привлачиле. Чак сам још на часовима ликовног васпитања у основној школи покушавао да у некаквим ђачким задацима темпером дочарам, условно речено, неку материју. Наравно, на факултету се десио моменат одлуке и то, на трећој години студија, када почињете да радите у сликарској класи, кад изаберете професора и определите се где ћете радити наредних пар година. Ја сам већ тада кроз рад осетио да ће моје сликарство ићи на ту страну тј. да ће бити везано за материју. Кад сам био на факултету познавао сам сликарство енформела, а и професори са Академије који су били представници тог правца – Бранко Протић, Жика Турински, Зоран Павловић – још увек су били активни. Иако тада још увек нисам знао да ћу се бавити неком таквом причом, у себи сам то интуитивно осећао. Зато сам се определио за професора Момчила Антоновића, који је био потпуна супротност поменутим наставницима. Живост његовог сликарства, јачина боја, та експресивност кодМоме ме је привлачила, а касније је мој рад почео да се развија засебно, кроз праксу коју сам обављао у класи на факултету.

 

Да ли је на факултету нешто посебно утицало на вас?

 

Цртежи животиња које сам радио у золошком врту су за мене били велико откриће. Неке животиње, попут бизона, тј. животиње већег габарита биле су ми инспиративне за цртање јер, да би се савладала њихова форма, могла је да се притисне оловка или крејон да се уради динамичан цртеж. Били су то за мене јако занимљиви мотиви за цртање. Потом сам увећавао цртеже из блока и радио их скоро у природној величини животиња. Тада се појавио неки трачак ка слици која нема нужно неку причу и ограничење облика саме животиње, већ је сама сликарска структура постајала најбитнија. Тако сам дошао до слика са прилично поједностављеном површином, без дводимензионалне форме. Био ми је важан састав и племенитост бојене материје. Касније се догодио другачији процес, кренуло се од затвореног система материје до појаве неких нових облика, тако да се ишло у оба правца, од форме ка материји и обрнуто.

 

Дипломирали сте 1991.године а од 1994. сте и професор на ФЛУ. Колико се за ово време мењао ваш однос према ликовности у властитом делу?

 

Доста се тај однос мењао, али не толико да бих могао да кажем да сам побегао од себе. Рано сам препознао неку своју природу, али мој рад доста се мењао јер временом се учи да се одбацују сувишне ствари. Рад са студентима има на мене велики утицај. Гледао сам њихове радове и одатле црпео енергију, уживајући у тој свежини а идентификујући се са студентима у мислима сам пролазио кроз свој студентски период. Тај процес враћања себи кроз сећања на почетак доводио је до тога да почињем да волим обичне ствари, тако да ми је много тога из околине постало занимљиво за цртање. То није нека промена у односу на раније, али као да сам сада тај проблем схватио на другачији начин. У ствари, највише сам се плашио затвореног система, нисам волео сврставање у строго апстрактно или фигуративно. Кад одем на неко путовање – урадим цртеж призора; ако ми је неко био занимљиве физиономије – цртам његов портрет зато што ме ликовно интересује. Желим да будем отворен према разним мотивима. Можда је неко проклетство сликара то што би много тога желео да наслика – и истовремено да ради на свој начин. Волео бих да испробам многе поетике, што је наравно немогуће, али у цртежу брже могу да се испробају ствари. Углавном, не

волим затварање и пратим паралелни свет и фигурације и нефигурације и тај процес се никада није затворио. Ту се стално нешто мења. Нису то исти радови. Види се да је исти аутор, али има доста разлике у размишљању и доживљају. Човек се мења, а ја верујем у промене које нису свесне, већ долазе природно. Чак ми се чини да се човек више мења полако радећи наоко сличне ствари, него када свесно жели тренутне, велике промене.

 

Један сте од ретких уметника који се радо огледа у другим медијима и кроз другачији ликовни исказ. Поред графике и цртежа ту је и фотографија. Откуд она?

 

Фотографија је моја љубав из раног периода и откад знам за себе увек је неки фото апарат био ту. Моја породица је увек носила ту магичну справицу, тако да су се бележиле успомене са путовања и сл. Наравно, фотографијом смо сви окружени, она је неминовна код „визуелаца“. Фотографија ми служи за онај међупростор у раду, када не можете у сваком моменту да сликате и да цртате. Када немате времена, кад видите нешто, да одмах вадите оловку и блок и нацртате дати призор. Фотографија је за то идеална, јер је она брз „скупљачки“ медиј. Цртање и сликање су градња, и  апстраковање, одвајање битног од не битног што постоји и у фотографији. Фотографија може да сачува неке призоре који су око вас и она ми је велика помоћ у очувању сагледавања ликовности, визуелне активности уопште. Путем фотографије гледате призоре, пратите их и тако их бележите. То све итекако помаже и сликарском раду. Наравно, заборавио сам да поменем чињеницу да сам хтео своје радове да фотографишем и због потребе да имам документацију за каталог или конкурсе. И то је био један од разлога за бављење фото медијем. У време кад сам студирао то није било тако једноставно, требало је наћи неког ко ће то да ваљано уради а, било је и скупо за студентски буџет. Онда сам рекао себи да бих и сам могао да покушам да снимим своје радове или неке радне фазе које могу бити некад јако битне, да бих процес боље сагледао. Тако за мене фотографија има и неко дидактичко дејство, да видим где сам у свом сликарском процесу.

 

Повремено се у католозима могу прочитати текстови које сте написали за предговор. Врло су смислени и откривају вашу надареност ка писању, ако се не варам?

 

Хвала на том запажању.Могу да напишем текст који је, како рекосте, смислен – али нисам хладни професионалац, јер углавном могу да пишем о неким ликовним појавама код људи које познајем, са чијим радом желим да се упознам. У ствари, писање је добар пут да нечији рад боље упознам, да га објасним самом себи. И онда сам испуњен кад видим да су аутори задовољни, када прочитају мој текст јер имају нову представу о себи која им је можда занимљива. Онда осећам да сам боље ушао у тај процес.  Морао сам да о раду аутора добро промислим, све профилтрирам и представим.

 

Кад је сликарство материје у питању, Лазар Трифуновић је био његов поборник а неки други су заступали став да га треба забранити. Шта то сликарство носи у себи – да буде толико интригантно и изазива ту опречност?

 

Сликарство материје није представљачко сликарство. Није рађено са намером да представи неки призор, већ призор може кроз асоцијацију да се појави потпуно изненадно. Мислим да је основни проблем код људи који су искључиви у свом гледању. Зато што они који воле да читају слику сматрају да слика мора да има своју строго одређену причу – која може бити и доста нејасна. Најчешће је таква слика састављена од целина и представа које су углавном везане за фигуру. Препознатљиви су мотиви, видимо шта се дешава, мада односи компонената не морају да буду уопште литерарно јасни. Мислим да је ту главни конфликт, јер они који воле да раде представљачко сликарство – у сликарству материје не виде ништа и не могу да виде даље преко хоризонта. Једноставно, у слици материје виде неку празнину. А они који воле сликарство материје препуштају се асоцијацијама, везама са природом и онда може да се нађе много тога занимљивог – наравно, под условом да је то сликарство добро, да има тежину и ликовни набој. Није добро бити искључив у погледу сликарства материје, јер и једно и друго сликарство је важан део ликовне баштине. Наравно, зашто би све било исто. Мислим да је у томе конфликт, јер представљачи не могу да се помире са тим а други који се баве материјом мисле да је то чиста ликовност и да прича није потребна. Сматрам да је истина негде на средини, јер и представљачка слика је састављена од материје, а у сликарству материје може бити и много приче – само ако желите да проникнете у њу.

 

Како бисте ви своје слике објаснили посматрачу?

 

Не могу слику да објасним тек тако. Посматрачу могу да кажем да јој се препусти. Да, ако му се нешто на слици допадне, онда смо нешто направили, а ако му се не свиђа – опет је у све у реду. Не може се слика описати речима, она зато и постоји као слика. То је исто као што имате карикатуру са или без речи. Цртеж и односи говоре све о чему се ради, иако је без речи. Тако је и овде. Ја не могу да објасним, али могу да чујем      посматрача, његове асоцијације. Људи често очекују од слике да се чита као књига – а то није могуће, слика је визуелна ствар. Послушајте музику! Ако слушате инструментал, он нема речи песме! Да ли то значи да је он безвредан зато што нема речи? Наравно да не. Инструментал се слуша, у њему се ужива, као и у слици која ћути, али може бити као музика.

 

Колико је битан однос критике и публике и да ли вас она подржава?

 

Критика не треба да подржава, већ да прати и представља ликовни рад. Сада време није ригидно као што можда изгледа, јер може све да се ради. Није као раније, када су се као у моди искључиво пратили трендови. Наравно, да тога има и данас. Чини ми се да је публика ригиднија јер данашњи критичари ипак знају о чему се ради, прате ситуацију и знају шта је добра слика. Имам утисак да публику уметност много и не интересује јер, гледајући многе изложбе, а има пуно дешавања, видим да на њима нема превише младих људи. Углавном је публика старија, омладине нема, осим мањег броја популације који нагиње ликовној причи и који се бави тим стварима. Публика је ригиднија од критичара, а требало би да буде обрнуто – да публика боље прихвата а критика да буде оштрија. Критика и уметници су постали целина, јер чини се да је тај свет доста затворен, тј. упућени су једни на друге. Сваке две недеље се мењају поставке у граду, има доста дешавања и то је процес који траје невероватно дуго, стално се обнавља и то је жив организам. Можда то публика схвата као декор и украс, што није чудно, али доста зависи и од изложби. Има и оних које су доста посећене. У питању су или ретроспективе или изложбе проверених, етаблираних аутора. Мислим да ће добра изложба увек да нађе публику. Ипак бисмо волели да буде више публике на изложбама а, опет плашимо се да буде сувише масовно, чак и популистички. Значи, волимо да буде рад за пробрану публику, а не волимо да галерије буду празне...

 

Шта значи данас бити успешан сликар?

 

За мене успех значи да радите оно што хоћете и волите. Ако успевате да тај свој процес одржавате, да континуирано радите, то је велика ствар.

 

Да ли се враћате на слике које сте радили пре десет година и интервенишете на њима?

 

Не, докле год имам потребу да нешто додајемна слику, она није готова. А, кад имам осећање да не би ништа радио на њој онда знам да је рад потпуно заокружен. Код мене тај процес дуго траје, јер ми се дешава да слика по годину дана није готова. Али кад одстоји, кад добије тежину и природност, кад осетим да нема више шта на њој да се ради – онда је то крај. Није ми се десило да интервенишем на некој слици коју сам радио пре пуно година. То би онда био бесконачан процес.

 

Имате врло интригантне наслове?

 

Мени је тужно да рад буде без наслова, без обзира што неки људи мисле да овој поетици називи радова нису потребни. Наравно, свако може да да наслове по свом осећању. То је исто као и са именом књиге или музичког дела. Како би изгледала књига или песма без имена?

 

Да ли се назив у секунди појави или, ипак, тражи анализу слике?

 

Назив се не јавља увек у тренутку, зато што врло пазим на ту појаву. Називи морају да буду природно везани за слику. Они не могу да буду плод тренутне еуфорије, а после два-три месеца да то буде неискрено и неодговарајуће. Назив мора да буде саставни део слике, слика саставни део назива и да то буде заокружен процес. Онда је то пун погодак. Некад називи бљесну а некад мора и да се долази до њих, да се размишља о томе. Слика емитује неки доживљај и тек онда дајем назив слици. Онда је то успело и људи који гледају рад могу то добро да прихвате. Моји називи нису такви да имају буквалну везу са сликама а опет није ми циљ да назив потпуно затвори асоцијативност. Желим да то буде отворено и довољно асоцијативно, да има слободу импулса, да посматрач креира своју причу или, чак, да се тај назив уклопи у његову асоцијацију. А, за мене је важно да назив рада опстане кроз дуго временско трајање...

 

Да ли постоји нека слика за коју сте посебно везани?

 

Наравно да постоји. То се дешавало кад сам било млађи јер ми је тада било тешко да се одвојим од слике. Сада увек мислим да ћу да направим другу, волим да слике оду код онога ко их воли, да тако добију нови живот. Наравно да има слика за које осећам да би волео да буду моје заувек! То јесте добро, кад се мисли на референтне радове али, добро је да се рад покаже, да се подели са другим људима. Има слика које више волим и за које сам више везан, мада се и то смењује. Ауторсе у различитим периодима живота везује за своје циклусе радова. Моје слике се међусобно доста разликују, нису рађене у серијама, нису буквална варијација на тему.

 

Правили сте изложбе у многим градовима Србије. Колико су та искуства битна?

 

Искуства излагања у другим градовима су лепа. Посетите разне градове, контактирате са тамошњом публиком и онда се осећате као становник тог града. Знам да су моје слике десетак дана у том граду и то је леп осећај. Свака изложба, чак и са истим сликама, у другом граду је потпуно другачија. Изложбе се и праве да би се сагледао свој рад. Ја се зато радујем изложбама, али је то и велика обавеза и организација. Наравно, не треба их правити пречесто да се доживљаји не би помешали. За мене то није рутинска ствар, много емоција уносим у све то. То су добра искуства која помажу и храбре човека када се суочава са својим радом..

 

Да ли посотоји нешто из уметности илиживота што вас оставља без даха?

 

Морам да признам да има доста таквих појава и у уметности и ван ње. Књиге, филмови и њено величанство – музика. Мада, живот и љубав су једна велика уметност. Поред природних појава, драгих људи, могу да се радујем и кад видим леп аутомобил који као примењена скулптура може да буде фасцинантан. Што се тиче уметника, има их јако много. Да не говорим о архитектури. Ту је град Београд кога волим, његова Калемегданска тврђава и амбијентална целина Косанчићевог венца, стара радња на Чубури. Дело неког аутентичног ствараоца али и рад неког студента, позоришна представа итд. Има пуно тога што ме испуњава у духовном и чулном смислу.

 

Шта мислите о уметности данас?

 

Мислим да је добро то што је уметност данас доста либерална, никад није било више разуђености у уметности. Има јако много изазова. Уметничка пракса је прилично либерализована, без обзира што може изгледати као доста искључива. Увек су постојали делови популације у култури који су форсирали неку поетику. Уметност се раширила у многим правцима, све се може радити, све је заступљено, све више се људи интересује за то. На сцену долази све више нових уметника, бројно више него што одлази старих аутора. Данас има више академија, школа, доста изложби. Није давновреме када је тога било много мање, када је све било много затвореније, теже... Друго је питање то што је дошло до хиперпродукције, тако да се неминовно намеће питање квалитета, као и да ли ће бити трајних вредности као што их је било раније. Питање је шта ће од данашње праксе остати трајна вредност, и да ли ће те вредности имати континуитет са ранијим. То ће морати неко будуће време да каже, али што се тиче заступљености уметности и њене отворености – мислим да је све то добро. Кад је квалитет у питању – не можемо да будемо објективни без временског растојања.

 

Разговор водила

Оливера Вукотић