КОРАЦИ


Раша Тодосијевић

РЕЗИГНАЦИЈЕ

УЛАЗ У РАЈ ИЛИ КРАЈ ИСТОРИЈЕ

(Народна верзија)

Ја сам вам, ако се сећате, колико ономад описао улаз у Пакао. Међутим, ред је да вам после те скице о предворју вечних патњи нешто охрабрујуће кажем и о припремама за пост-историјске лагодности. Реч је, наравно, о путу за Рај.

Ето, кад човеку дође судњи трен онда се крај његовог узглавља, по службеној дужности, сјате два висока плавокоса Анђела, прави перанти шминкери, јет сет лепотани, и уз њих два усукана дугобрада Врага у црним одеждама. Господа су ту у намери да једним тачним и непристрасним кантаром извагају чијој ће фирми умирући припасти.

Ако његове врлине и остале стручне способности макар и за тежину најмањег зрна песка претегну над његовим неподопштинама, онда један од присутних анђела у посебну свешчицу својим светлећим краснописом хладнокрвно заводи име, а потом и презиме дотичног срећника. Када наш Ангелос обави то што му строго небеско чиновништво налаже, онда он ђавољем делу жирија даје до знања да би за њих било најцелисходније да више не очекују чуда, већ да купе прње и да се сместа торњају тамо одакле су дошли. И ако се дотична душа још увек трза и гуши у јаду свог самртног ропца, свима је јасно да разочарани изасланици Пакла овде више немају шта да траже. Њихово гунђање и она кадашто простачка добацивања на рачун полне неодређености прозирних анђела јесте ствар зависти, предрасуда, провинцијализма и, на крају крајева, исход лошег домаћег васпитања; кантар је пресудио, случај је завршен, потписи постоје, одлуке су запечаћене, самртнику остају још неких петнаестак земаљских или такозваних неканонских минута, а када се и те ситне главобоље среде – ето њих скупа на путу за Рај.

Кад душа добре особе, фигуративно речено, ногом крочи у Рај и сва сретна јурне бљештавим крајоликом вечног блаженства, влада уверење да је тиме занавек све решено. Многи су убеђени да чланови поменутог жирија при себи имају небеска овлашћења која им дају за право да доносе есхатолошке одлуке без могућег опозива. Међутим, на велику жалост свеколиког рајског становништва, ствари ипак не стоје баш тако. У тренуцима неописиве среће због чињенице да је напокон дотакла жуђену обалу спасења; егзалтирана душа заборавља да је тек ту очекује једно замршено и поприлично заморно суђење звано Страшни или, по другима – Последњи Суд.

Знам да ће ми књишки мољци и универзитетске егзегете вазда склоне схоластичким цепидлачењима приговорити да надилазим оквире теме и да тамним тоновима злонамерно деморалишем покојнике. То ме неће спречити да се запитам каква су емотивна стања наших бивших суграђана и на шта личи друштвена атмосфера међу рајским штићеницима уз горко сазнање да им предстоје милиони година мучне неизвесности? Не припадам Протестанској Цркви, али као симпатизер англосаксонског правног поретка одбијам да ми се два пута суди за исту ствар, а као човек који не избегава суочавање са стварношћу упозоравам међународну јавност да ми та безизлазна рајска Атакама, обрубљена високим златним зидовима, понајвише личи на паклену лудницу без чувара и минимума психијатријске неге.

ЛИРСКИ ТРЕНУТАК

Птица је толико паметна те уме од траве, зрневља и ситних инсеката, на један свој, индивидуални, тајанствени, могло би се рећи, чаробњачки начин, да ствара, каошто нам је познато, јаја, а човек је опет толико паметан да опет он, на један искључиво себи својствен начин уме од јаја стварати лепе колаче, али ни човек ни птица не располажу са толико вештине ума и разума да би умели да спрече бомбама њихово разорно деловање, које опет нормално и логично омета птицу да у миру божјем и у идили свог топлог и удобног стана претвара траву, зрневље и ситне инсекте у јаја, и тако принос јаја, по извештајима из Енглеске, осетљиво опада услед нервозних шокова које птице трпе од експлозија и бомбардмана, а сутра ће тако фабрике колача, у несташици јаја, уместо слатких торти фабриковати искључиво само бомбе.

Поука: Шта то доказује? То доказује да ће мали кучићи добро напредовати ако су свакодневно храњени топлим млеком и куваним месом. У супротном, ако их хранимо свежим парадајзом успех ће свакако изостати. У другом случају, ако коке хранимо бомбама, већ идуће сезоне, добићемо нову сорту: Бомбасту Коку. Можда?

Напомена: О дијалектици, мислим, треба расправљати.

АКСИОМ

Примера ради, ако би пуж и бодљикави јеж покушали да пређу прометну улицу или закрчен аутопут, кладим се у један према милион да ни пуж ни јеж не би успели живи да се дочепају друге стране. Сигуран сам да би их у међувремену прегазио нечији Кадилак, нечији Мерцедес или можда прашњави Волво. То је она врста истине која је јасна сама по себи и којој није потребан доказ. Пуж и јеж су мали, спори и слаби а аутомобили су велики, брзи и јаки па нас зато горе наведена тврдња никад неће одвести до противречног закључка. Да ли сте икад чули, да ли сте видели на телевизији или прочитали у новинама да је неки пуж својом тешком слузавом стопалом негде, било где, у Тексасу или Молдавији, прегазио теретни камион? Наравно да нисте. Можда у Србији, али се то не рачуна.

Гледајући оком статистичара закључујем да моћни шофери, те погане друмске сировине, увек газе слабашне пужеве. Бог оклева, Бог се колеба, свира у гајде, па никако да скупи довољно грађанскехрабрости и почне отворено да ради у корист тих беспомоћних и блентавих створења. Он бајаги нешто филозофира; са небеске терасе тресе своју љубав према истини, као да је љубав према истини бабина јастучница. Ето лепог доказа да нема Бога. Када би Бог постојао, зар би се та седокоса старина у белој туници уопште држала хијерархије или приоритета; зашто би му штрокави камиони и наљоскани возачи, били важнији од трезвених јежева?

И поред свих примедби можда Бог ипак постоји; можда његов божански битак уме вешто да ескивира глупа питања и најезду очигледних истина.

Кога данас занимају очигледне истине?

Баш никога!

КАРИКА КОЈА НЕДОСТАЈЕ

(ПРИЧА О ДОБРОМ НАЦИСТИ)

Демон је ушао у Терезу.

Падала је, онесвешћивала се, и у несвести остајала по неколико сати. У децембру више није излазила из куће нити се дизала из постеље.

За мене то беше добар изговор да је посећујем. Био сам опрезан. Увек сам наваљивао да ме до врата прати њен млађи брат, курет а можда и комунист. Терезина соба је била у горњем делу куће.Њена мајка је заверенички остајала у радњи или би силазила у подрум, где је петљала у малој и добро скривеној штампарији. Остајао сам код ње насамо колико сам хтео, па сам могао чак и да закључам врата. Она је тада била веома болесна. Опходио сам се са њом као са дететом; нагнуо бих се над њеним узглављем, држао бих јој главу и љубио је онако очински. Сви су то прихватали с поштовањем, са нежношћу и великом захвалношћу.

Иако надасве чедна, Тереза је била и веома осетљива девојка. На најблажи додир, који нека друга цура не би ни приметила, она би начисто занемела; било ми је довољно да јој овлаш додирнем дојке па да поцрвени. Могао сам да изазовем њену несвестицу кад год би ми се прохтело, а она није ни помишљала да ми се опире јер је имала поверење у мене. Можда се мало стидела што је била толико слободна с човеком као што сам ја и што траћи моје драгоцено време. Ма колико болесна, сиротица ми је завртела главу. Био сам пажљив, али се она једном трже из наводне несвести и виде ме како покушавам да јој угурам моју меснату мочугу; други пут ме је заиста изненадила

док сам је миловао. Застидела се, јаукнула је и пожалила ми се. На то сам јој рекао: „Ја сам твој господар... Све мораш да трпиш у име наше велике љубави.“ Наредио сам јој да сиђе са кревета, да се потпуно скине и да клекне. Гола и обезнањена Тереза поће да мрмља и да се моли Богу. Ја сам умислио да сам Исус који гузи младу и занесену калуђерицу. Око Божића, на велики празник, више се нисам обазирао. Од тада се и она мање жалила, али себи није умела да објасни шта осећа.

Мада не без страха, добро сам разумео шта ми заправо чинимо и где нас то може одвести. Чим бих ушао у собу и закључао врата, Тереза је падала у несвест и све би кренуло као по договору. У јануару или фебруару схватио сам да је трудна.

Опасност је била велика. Нисмо живели у пустињи нити у манастиру где би се ствар лако заташкала, већ, тако рећи, у сред Београда. Њеном брату, оном ошишаном левичару, већ се чинило да није добро што се ја толико дуго задржавам код ње. Једног дана када сам дошао, он стаде крај сестре, као да је чува. Без речи сам га избацио из собе а огорчена мајка га истера из куће.

Све је то могло да се изроди у бруку. Тешко увређен и избачен на улицу младић је могао да ме пријави Немцима или да неког полицијског изрода нахушка на мене. Међутим, ствар није била једноставна. Они су скривали штампарију а приде су били и без новца. Њихов шашкасти курет је новац трошио на позориште и на којекакве педерчиће, иако је добро знао какве су прилике у кући. Доста касније, неких двадесетак година после рата, то ће му позориште али и оне друге особине, уз мајчину штампарију коју Немци нису успели да открију, добро користити код нових власти.

ПРИЧА О ДОБРОМ НАЦИСТИ

Почетком марта, баш по оној чувеној хладноћи, сви се сабраше у Терезиној соби. Она ми пред родитељима показа златну наруквицу и бојажљиво упита да ли могу да је продам или да је заменим за намирнице; рецимо за брашно, пасуљ и сланину. Био сам свестан њиховог поверења, па одговорих да лично нисам вичан таквим пословима али да знам места где се скупљају црноберзијанци. Смутљивци и пропалице користе наше невоље, пију нам крв, а сутра ће пред светом трубити да су чисти ко јутарња роса и да већих родољуба од њих није било. Терези сам рекао да се стрпи и да ће за пар дана све бити сређено.Њен отац, добри Милан, стајао је по страни и није прозборио ни реч. Вероватно се стидео шкрипца у који је судбина дотерала његову породицу. Само му се доња усна повремено и самовољно грчила – он је ту своју успомену са њиховог давнашњег меденог месеца проведеног на Сардинији нашироко образлагао последицом тешких батина примљених у подрумима Гестапоа.

Та ће ми мартовска хладноћа заувек остати у костима.

Наруквицу сам увио у светлоплаву ланену салвету и потом кренух ка Балканској улицу да тамо потражим човека за кога сам знао да се бави шверцом намирница. Снег је полако престајао да пада. У подножју те опасно клизаве уличне стрмине неки кочијаш је млатио коња. Коњ се саплео на залеђеној калдрми; уз све своје немоћно бацакање, кочијашеве псовке и ударце бича јадничак никако није успевао да се придигне. Кочијаш је превозио стару бурад и за коња није марио. Не прође много времена, а око немилог призора се сабра пуно света. Кочијаш је и даље урлао, и даље је тукао животињу али нико од окупљених немаше храбрости да иступи, да му приђе и да макар речима покуша да обузда његову помахниталост. Ето – помислих – педесетак кукавица наспрам једног пијаног кочијаша, а нико да мрдне прстом.

Изненада, незнано одакле, крај кочијаша се створио елегантан немачки официр. Официр стаде да се дере на њега, очигледно у намери да овај прекине са мрцварењем посрнулог коња. Занет батинањем кочијаш као да није примећивао Немца или, можда, а то је сада заиста тешко рећи, није разумео шта му је војничина говорила. Да би на пречац зауставио кочијашево дивљање, Шваба га песницом удари равно сред тинтаре. Сав у чуду, зајапурен и раскрвављеног носа, као какав пуњени лутак, кочијаш полеђушке тресну о калдрму. Не обраћајући више пажњу на кочијаша који је очекивао ударац чизме или штогод горе од тога, официр приђе коњу, саже се крај њега, помилова

га по глави, нешто му тихо прошапута, затим га пажљиво ухвати за узду и кљусе се лако диже на своје ноге.

Светина као светина: свакако да је сажаљевала животињу и вероватно да је презирала кочијашево дивљаштво. Међутим, тешко да су људи у тим гадним временима могли да похвале племенито дело окупаторског официра. На крају крајева, снагом свогоружја и несумњивим ауторитетом строгог господара града њему није било тешко да заузда злу сподобу која је тукла беспомоћно коњче. Једна се баба с обе руке ухвати за своју седу главу и поче наоколо туробно да кукумавчи: „Народе! Видесте ли шта нам раде црне Швабе! Туку и сатиру јадног човека!“

* * *

Средином шездесетих Тереза је са својом ижђикљалом ћерком и остарелом мајком заувек напустила Београд. Скрасиле су се у Дизелдорфу. Неко ми је рекао да станују близу железничке станице и да се тамо добро сналазе. Деда Милан је остао да самује у пустој кућерини. Ја сам га повремено обилазио. Обично бих му доносио кафу, цигарете или ракију. Док би локали моју ракију он би се старачки вајкао да је његова скривљена усна жиг германских батина. Њему беше лакше да тај гадан рукопис унутрашњег бола припише немачком лудилу него безочном курвању своје жене.

Ма шта год да се збивало по подрумима београдског Гестапоа или на обалама сунчане Сардиније, та је искривљена усна том бескрајно питомом човеку неправедно дала сардоничан израз невеселог гађења.

НАПОМЕНЕ:

Први део приче сам засновао на фрагменту Мишлеове књиге Вештица, тачније на поглављу под називом Отац Жирар и Кађерова,1730. (La sorciere, Jules Michelеt, Београд: Вук Караџић, 1986 (Београд: Култура. Библиотека Зодијак; књига 61. Превод: Мира Вуковић). Питање зашто сам одабрао тај деоМишлеових тумачења старих француских докумената, али и проседе за који ће многи казати да иде непристојном ивицом отвореног књижевног поткрадања – остављам без одговора. Други део, под називом „Прича о добром нацисти“ нема подлогу у озбиљним писаним изворима. Ја сам се ослонио на неколико мутних сличица једне болећиве и већ заборављене београдске анегдоте. Причу о обесном кочијашу, коњу и добром немачком официру чуо сам пре тридесетак година. Њу ми је први испричао извесни Луфтон, академик, који се по граду представљао као Србин, научник, национални радник, и уз то филантроп, родом из Загреба.

РЕЗИГНАЦИЈА III

Београд – Њујорк

На моју сићушну терасу са погледом на сењачка дворишта изнео сам плетену фотељу, једно мекано јастуче и округли сточић. Затим сам скувао кафу и сипао је у елегантну порцеланскушољу, коју је неки даровити Француз направио у Севру још оне давне 1828. године. Из фрижидера сам узео пластичну флашу минералне воде а из мог старог зеленог креденца обичну стаклену чашу. Флаша се одмах замаглила и потом оросила, а и она чаша такође. Да све буде потаман, донео сам новине и хемијску оловку не би ли протраћио време решавајући укрштене речи. Небо је ведро, касно је послеподне: идеално време за праву пролетњу дангубу. Горе изнад мене, високо на небесима, крстаре амерички авиони. Пилоти ракетама руше куће по Београду, убијају људе, жене и малу децу.

* * *

Када је Бин Ладенова екипа направилa онај џумбус у Њујорку, сви су плакали. Плакао је цео Њујорк; плакала је цела Америка. Потоци суза. Трансконтинентални бол, јад и туга. Сви су плакали, као да су им мангупи покрали новчанике. Знам неке бездушне протуве које нису пустиле ни једну једину сузу. Вероватно су ти хладнокрвни момци помно мотрили на своју покретну имовину или при себи нису имали ни пребијеног марјаша.

Београд, четвртак, 16. август 2007.

ВЕРОНИКА ШМИТ

(Варијација на Пушкинове теме – Пикова Дама)

Једном je – десило се то пре неких двадесетак година – Вероника Шмит седела крај прозора и читала неку књигу на немачком. Вероника Шмит не зна немачки али веома цени угласту мистику готичких слова. Она сваку реч чита наглас јер јој неко рече да се читањем наглас далеко боље памти књижевно штиво.

Узгред, ова наша Вероника Шмит није она чувена Вероника, она друсна, мазна и раскошна поетеса Вероника Шмит, угаони камен свих књижевних вечери, сјајна звезда, права правцата Зорњача на суморном небу савременог српског песништва. Овде је реч о Вероники Шмит, рођеној Берндорф, фолксдојчерки и распуштеници; реч је о једној скромној пепељастој женици од тридесет година, о полуписменој служавки која своје једноличне и богобојажљиве дане проводи у ревном и строгом одржавању реда, чистоће и мира у кући Драгољуба Тодосијевића.

Седећи са оном дебелом немачком књижурином у рукама, Вероника случајно погледа кроз прозор, доле на улицу, и тамо спази Драгољуба Тодосијевића, свог послодавца и добротвора, где преодевен у црну поповску одежду, са црном вештачком брадом до испод паса,шетка крај посластичаре и по ветровитом дану пролазницима показује свој големи уд.

Она обори главу и поново се лати срицања немачког текста, а када је кроз пет минута поново погледала, млади Драгољуб Тодосијевић још увек цупка крај посластичаре, окупљеним грађанима нешто жустро објашњава, упире кажипрстом на свој оклембешени пенис, шири руке као да им приповеда неку од оних готово невероватних пецарошких догодовштина или можда нешто слично томе.

Пошто није прихватила обичај помодне женскадије да бестидно звера у голотињу шашавих егзибициониста, она престаде да гледа на улицу. Мада су јој се по глави мотале свакојаке мисли и искрсавале разне слике, она настави са гласним читањем неразумљивих немачких речи. Вероника је умислила да чита неку молитву, нешто из Јеванђеља, умислила је да чита нешто што ће је ослободити Сотониних напасти и што ће засигурно задржати њену грешну душу да не утоне у кал порока.

Негде око ручка она се диже, заклопи књигу па погледавши на улицу, опет на оном истом месту спази Драгољуба Тодосијевића који је сада на курцу имао натакнуту црвену звезду петокраку, изрезану од креп папира. Уместо да трчи за пролазницима и да њиховим погледима нуди своју меснату мочугу, он је уздигнуте главе марширао у круг и нешто је певао. То јој се учинило веома чудним јер је знала да је лепи Драгољуб крштено чељаде, да он недељом обавезно одлази у цркву и да нема добро мишљење о бившим комунистима и њиховој лоповској трансвестији.

После ручка, Вероника приђе прозору, осећајући немир испод стомака, али Драгољуба тамо више није било – и она га заборави...