КОРАЦИ

Ени Пру

ДУБОКА-МАСНА-ПОСУДА-ЗА-КРВ

Током изградње наше куће грађевинари су откопали древно огњиште. Датирањем помоћу угљеника 14 утврђено је да је старо 2500 година, настало је столећима пре него што су Индијанци имали коње или лукове и стреле. Друга огњишта, оближњи остаци камења поређаног у круг за учвршћивање вигвама, врхови стрела и мајдан кремена сведоче о дуготрајном присуству Индијанаца на овом подручју. Насупрот куће налази се кречњачка литица са које су се можда, у та давна времена, хајком сатерани бизони сурвавали у понор. Ова причица представља једну маштарију о том добу и тој врсти лова.

Постепено су се утишавали познати звукови ноћи и починка. Неколико мушкараца изненада се пробудише и, подигавши се на лактове, почеше да ослушкују промену. Свежији ваздух наговештавао је јесен. У модрини праскозорја кевтали су којоти. Сита сова хукала је са аде, а река се, гргољећи, пробијала између сунцем спеченог камења. Али то беху уобичајени звуци, нису они разбудили мушкарце. Тишина је нарушила њихов сан, мук једног гласа. Утихнуло је појање врача.

Из ноћи у ноћ једнолично испредање његових молитви и зазивања чинило је свечану потку у сновима племена. Његов призивајући, ласкави глас постао је нешто исконско, попут цврчања крила скакаваца или клепетавог зова ждралова у лету. Због обавезног поста за време обредног зазивања, старац се био сав усукао и глас му се једва чујно извијао из грла. Али сада је занемео, обавио је свој задатак, иу вакуум тишине провали узбуђење.

Мушкарци који су се наједном пробудили – ловци – с напетошћу су ишчекивали тренутак у коме ће замукнути глас, ти толико слабашни звуци што су се још само унутрашњим ухом могли чути. Услед потребе да се угоје, да припреме залихе хране за оскудну зиму која им се неумитно прикрадала, постали су изузетно осетљиви на једва видљиве промене у природи: тмасти облаци који небом плазе попут прста што по кожи клизи, треперење једне једине влати траве, у дану без дашка ветра, које указује на подземне покрете. Неки од њих били су у стању да нањуше слани мирис морских алги и предвиде олује које им се са удаљеног океана примичу. Листови на неколиким гранама топола већ су пожутели; први мразеви, који још нису окивали земљу, надвијали су им се над главама у облику велова ситне кише.

Негде испод дубоких удисаја и дамара срца, они су осећали топот бизона у дубини земље, рику од које је стеновито тло подрхтавало и обећавало да ће се нешто што се дуго очекивало ускоро остварити. Врачева ћутња омогућила је да обећање прерасте у горљиво ишчекивање крви и меса, јер су се бизони, у свом тумарању светом, зацело кретали према њима.

Мушкарци устадоше и изађоше напоље да се олакшају у жбуњу комољике, загледавши се у небо не би ли докучили шта им поручује. Било је једнолично и безбојно у цик зоре, као да га је неко углачао костилом од јеленског парошка. Ништа им није рекло. Дан ће бити топао, без ветра, што беше доказ да лето још увек не посустаје, да се навалило на њих као засопљени вук на крваву кост.

Ловци су једни друге питали: „Колико их је?“ Било је од пресудне важности да сазнају колико их има.

Прошле су године и године откако је неко крдо пришло тако близу литице, али пошто се то већ једном раније догодило крајем лета, племе је наставило да бивкује у близини подножја провалије, знајући да ће се то опет десити. Између њиховог логора и литице од светлог кречњака протицала је река. Лето се ближило крају и јарко сунце спржило је све кишоносне облаке, тако да је река сасвим оплићала, једва да је оплакњивала наносе шљунка. У дну литице, наспрам стрмих осулина, насталих милeнијумским гомилањем крхотина одроњених са крте стене, земљиште беше зарасло у шипражје. Последњи пут хајком сатеране животиње суновратиле су се у ужасно стрми усек, неколико их се коначно откотрљало низ осулину, остале су се наслагале поврх њих, читава гомила ритајућег меса. Месарке су их заскочиле са својим двосеклим ножевима од кремена, оруђима за одирање и касапљење, бацајући изнутрице у загушену реку.

Свака појединост на предњој страни литице, као и живот животиња и птица које су на њој и око ње обитавале, заокупљали су свеколику пажњу становника логора на јужној страни реке.Малобројно стадо муфлона скакутало је, недохватно, на узвисини са друге стране обале, каткад осионо зурећи у њих, а каткад би овце мировале, збијене у гомилу налик на побледеле песнице. Пар орлова и њихова два већ одрасла птића играли су се ношени узлазним ваздушним струјама понад литице, њихови продорни кликтаји измамљивали су молитве.

Као и обично, младићи су ковали планове да их ухвате због њиховог перја, али истовремено су и молили орлове да духовима пренесу њихове жеље за успешним ловом. У једном чудесном тренутку орлови се раздвојише у ваздуху и одлетеше у четири света правца, од чега посматраче подиђоше жмарци.

Никада пре им се није указао тако моћан знамен будућих догађаја.

Један од ловаца, сада већ одрастао човек, али дечачић у време када су бизони последњи пут успешно сатерани преко руба литице, пролетос је уснио да ће они ове године опет наићи. Стићи ће кроз источни кланац. Знао је да долазе, црна маса што из дубоког теснаца на сунчеву светлост куља, ковитлајући растреситу земљу у облаке прашине. Сањао је млазеве светле крви, склиске и животодавне, како цуре низ браду његове чељади, издашну сочност свеже, још увек топле јетре што је из нетом умрле животиње извађена. Пробудио се са укусом џигерице и опоре жучи у устима. Врач се такође сећао пређашњег лова и потврдио је да је његов сан веродостојан.

Живописност ловчеве успомене на улов од пре много лета заокупила је пажњу осталих. Коже њихових вигвама беху старе и искрпљене, те су се почетком лета отиснули на пут до литице. Нису само због бизона дошли овамо; безбројни сего љиљани1 расли су на извесним обронцима где су с пролећа жене шиљатим парошцима ископавале њихове луковице; у близини је, такође, било лободе и јестивог корења. Око пешчаних дина успевао је дивљи пиринач, у реци је било рибе, даброва и канадских куна, рашљороге антилопе и јелени пасли су уз реку, а муфлони су брстили по литици. Небројене птице ихиљаде ситних живуљки обитавало је на том издашном обалском станишту.

Дуж велике падине поврх литице мушкарци и дечаци ојачавали су старе прилазе додатним камењем, белим громадама кречњака које су се назирале чак иу сумрак. Поред западне камене хумке која је обележавала ивицу, ловци су ископали јаму у коју ће се сакрити врач, како би привукао бизоне појањем и замамним звуком своје фруле. Када су завршили, хрпе камења протезале су се у правим линијама од врха литице према удаљеном кланцу. Бизони ће отуда пристићи. Беше то једини могући правац. Густиш близу врха литице, у горњем делу падине обрасле сего љиљанима, заклањао је место где се стаза којом ће се потерати бизони свијала ка унутра како би се крдо сабило. Док се животиње буду успињале уз стрмину ка рубу литице, побочни хајкачи ће искочити из својих скровишта, из ровова замаскираних комољиком, и поплашити их. Уколико крдо крене да се повлачи у сигурност густиша, дечаци и младићи скривени у вртачама ће устати урлајући и неминовно их скренути према ивици. Беше опасно и лепо то погибељно нагањање са бизонима. Тако се то радило у прошлости. Тако ће се радити и сада. За то и беху рођени.

Неколицина мушкараца отишла је до жиле кремена која је избијала дуж гребена иза пешчаних дина, како би накопали одговарајућег грумења обложеног белом кречњачком кором.

Донеће у логор пуне нарамке тог камења, закопаће га у земљу и одозго наложити ватру, полако га загревајући, да би омекшало и било подесније за обраду. Касније, из окаљеног кремена, издвојиће срчику од које ће клесати стругаче, врхове стрела и оштрице ножева.

Ловац који беше дечак у време прошлога лова опет је, по ко зна који већ пут, причао о пешчаним динама у подножју велике падине где су хајкачи морали да се наместе низ ветар, како би, непримећени, помоћу бизонима необичног људског мириса усмеравали животиње истанчаног њуха између линија обележених камењем према литици. Остали су ту причу слушали и посматрали описивани предео сваке од тих јалових година када се бизони нису појављивали или их беше премало да би се могли потерати у стампедо. Ловац је још једном испричао како су гоничи који су лежали скривени у жбуњу комољике, иза хумки јазаваца и јазбина преријских свизаца, у одсудном тренутку нагло устали и сучелили се са бизонима.

Престрављене животиње потпуно су изгубиле главу, претвориле су се у помахнитала створења која су заслепљено јурнула напред, џилитајући камење и читаве бусенове оштрике са црним корењем налик на замршену косу утопљеника, гњечећи змије и скакавце, неки бизони су се спотицали и падали, а други су неумољиво надирали, газећи их док су ови узалудно покушавали да се придигну. Нису више били бизони, него месо. Тако то беше пре много година.

Ловци су опет једни друге питали: „Колико их је?“ Било је од пресудне важности да сазнају колико их има.

Два младића рекоше да ће они кренути да пронађу крдо, како би установили колико је велико, у ком се правцу и којом брзином креће. Један дечак од десет лета преклињао их је да пође са њима. Још као одојчету смрзле су му се уши, па је због преосталих патрљака подсећао на животињу; звао се Мали Мрмот. Упутили су се ка истоку, грабећи ужурбаним кораком према планинама које су се простирале северно од кланца. Да ли је крдо довољно велико да се може натерати у стампедо?

Мање скупине не подлежу масовној хистерији. А коже вигвама беху већ старе.

Младићи су се вратили у смирај дана. Пристигли су обилазним путем, са северне стране, пошто су ту обронци нижи, па им беше лакше да се спусте до речног газа и уђу у логор са доњег краја. Док су још били на узвисини, застали су и посматрали логор у долини притиснут запањујућом тежином светлости која је попут маља ударала по танушној земљаној кори. Изгледало је као да светлост повлачи вигваме, да ће их све почупати и узнети у устрептале молекуле неба. Услед те бујице блештавила видик беше немилосрдно прозрачан. За неколико недеља дим јесењих пожара замаглиће и избрисати планине, ветар ће подићи пепео и прашину, али мирни ваздух сада беше налик на бистру воду и све се чинило јасним попут облутака на дну извора. Чули су неки слабашан звук, који се извијао и подрхтавао као кликтавац што лебди понад плена.

Стари врач се најео и заспао, како би повратио снагу и био у стању да засвира у фрулу; звук који је чак и тога часа неминовно привлачио бизоне ка њима.

Загледан у логор, чулави дечак могао је да разабере чуперке светлих длачица које су штрчале по рубовима ушију једног кучета. Док је тако зурио, учини му се као да врачев вигвам трепери, губећи свој оштар обрис, постајући провидан попут новог леда, те је могао да га осмотри изнутра. Угледао је свету племенску драгоценост, дубоку камену посуду коју баштине од давнина. Била је загасите, светлуцаво сиве боје, прошаране светлим и тамним жилицама, а мушкарци су причали да је масна на додир. После успешног лова на бизоне истрљали су је салом, од чега је камен још више потамнео. Из посуде је исијавала моћ. Жудела ја за крвљу. Тражила је сало.

Била је веома тешка; чак и празну, двојица су морала да је подижу. Пошто је била духовно благо и поседовала моћ, када би се селили, обложили би је обредним биљем, умотали у беле јеленске коже и натоварили на псећу запрегу. Мали Мрмот је осећао како њена сива сила све ближе привлачи бизоне, посуда жедна крви испуниће се до самога хладног руба.

Младићи и дечак саопштише ловцима да бизони полако напредују ка падини. Крдо је било бројно. Сва тројица шест пута испружише по десет прстију, како би дочарали колико их је. Фрула је вабила животиње. Нису јој могле одолети. Пристизале су. Ујутру ће бити на обронку.

Сада време поче да се сабира у обличје и боју бизона. Ништа друго више није било важно. Жене су пажљиво прегледале коже својих вигвама, процењујући колико би их требало заменити. Како би прекратили чекање, мушкарци су клесали дугачке, танане комаде срчике из охлађеног грумења кремена.

Један од њих изнео је изванредан примерак опсидијана са северозапада, светлуцави црни камен који је слушао његову руку као дете оца. Дорађивали су и поправљали копља, оштрили оруђа за одирање и ножеве. Младићи, напети као струне од узбуђења које се граничило са агонијом, хтели су да заузму положаје дуж обронка још пре мрака. Ловци им рекоше ће то учинити изјутра, да бизони неће пристићи у подножје велике падине пре него што сунце добрано одскочи. Код овакве врсте лова, најважније је стрпљење. Ипак, многи су пробдели ноћ, горљиво ишчекујући свануће. Пре него што су се попели на литицу, ловци, предвођени врачем, однели су Дубоку-Масну-Посуду-За-Крв до места где ће бизони падати и где ће их касније касапити. Пажљиво су је поставили на заравњену стену обележену орловим пером.

Када су се испели на литицу, угледали су крдо у дну падине. Претходне вечери бизони су се спустили до реке и напојили до изнемоглости, те су се сада будили из отупљености изазване толиком количином воде. Ветар је дувао са северозапада. Врач је отишао на низбрдицу у близини западне могиле и почео фрулом да призива крдо. Мушкарци и дечаци заузели су положаје дуж прилаза, на пешчаним динама, иза разрованих хумки које су начиниле животиње копајући јазбине, на обронку обраслом сего љиљанима. Сунце се ваљало по ужареном небу и бизони су полако врлудали уз падину. Прошли су поред пешчаних дина, где их је мирис сакривених ловаца запахнуо посредно и овлаш, тек толико да се неки од њих благо узнемире. Неколико мужјака подигоше главе не би ли га боље осетили, али крдо је наставило да пасе уз обронак.

Када су се бизони, минувши пешчане дине, нашли на критичној удаљености од руба провалије, мушкарци и дечаци у залеђу обележеног прилаза устадоше, вичући, вијорећи јелен ским кожама и насрћући на њих са бокова. Преплашено крдо одступи ка западу и двадесет мушкараца скочи на ноге урлајући. Животиње са чела почеше да трче, а кад једна потрча, покренуше се и све остале. Крдо се сјединило, збијајући се док су их мушкарци и дечаци који су се бесомучно драли хајкали са бокова, бизони су све брже грабили уз падину, а онда пређоше у галоп, избечених очију, али потпуно обневидели, сударали су се, претворивши се у једну огромну живу неман са стотинама ногу.

Тик испод врха, последња група ловаца, скривених у густишу где је стаза оштро свијала ка западу, усправи се и примора бизоне у галопу да се још тешње збију, у сумануту тиску из које није било излаза. Један младић дотрча преблизу и лавина папака га усиса. Прва животиња претури се преко ивице, ричући и одваљујући груде кречњака, падајући, копрцајући се, летећи, млатарајући ногама као да још увек трчи док се преметала у ваздуху. Бизон се, заједно са стенама, уз страховит тресак стропошта на тло. Подигоше се читави облаци прашине. Ловци одоздо зачуше вриску и необуздане покличе жена помешане са самртничком риком скршеног бизона. Кад се и последња животиња стрмоглави у понор, ловци се осмелише да приђу до руба.

Неколико животиња сурвало се на избочени гребен и сада су покушавале да се осове на поломљене ноге или смрскане карлице. Већ је неколико врана чепркало по отвореним ранама и гавранови почеше вијугаво да слећу. Већина бизона пала је или се откотрљала све до стрме осулине, убијена силином удара; некима су жене већ сада вадиле дроб. Мушкарци који су чекали у подножју, копљима и каменим секирама поубијали су преживеле. Ниједан није смео да остане жив како се тајна невидљиве литице не би разоткрила другим бизонима.

На врху су ловци нашли изгажене остатке младића који је пришао преблизу помахниталом крду које га је сатрло у крваво блато.Његова жена се неће веселити овом огромном улову.

Али вест о погибији још увек није стигла до ње и она је, заједно са осталима, касапила и дерала, пресецала грла која су још дамарала и накупљала крв у мешине од јеленске коже и глинене врчеве. Ловци пожурише да се спусте низ литицу нешто удаљенијом стрмом стазицом, жељни доброг и сочног меса.

 Дубока-Масна-Посуда-За-Крв стајала је на стени обележеној орловим пером. Жене су у њу пресипале своје судове пуне крви која се још увек пушила, и ниво у каменој посуди постојано се повећавао. Дечак кусих ушију стајао је у близини и зурио. А онда се напунила до врха, чак толико да се испупчена површина течности малко уздизала понад руба саме посуде. Дашак ветра мрешкао је површину. Превршена крв и обред који је уследио уткаше се у његов доживљај постојања за читав живот. Орлови у висинама закликташе умилно и нежно, пар одраслих птица једрио је ка високом гребену како би се погостиле поломљеним животињама. Нико није ни сумњао да су запамтиле последњу хајку и да ће им сигурно помоћи у следећој.


Изворник: “Deep-Blood-Greasy-Bowl”, у: Annie Proulx, Fine Just the Way It Is: Wyoming Stories 3, Scribner , New York, 2008, str . 121-131.

EНИ ПРУ (EDNA ANNIE PROULX, 1935, Норич, Конектикат). Дипломирала је историју на Универзитету Вермонт, а магистрирала и докторирала на Универзитету Џорџ Вилијамс (данас Универзитет Конкордија) у Монтреалу. Више од тридесет година живела је у Вермонту, путујући широм Америке, али и Европе, Аустралије, Новог Зеланда. Од 1995. живи у Вајомингу, проводећи део године у северном Њуфаундленду. Мајка је четворо деце, три пута се удавала и три пута развела. Писањем се почела бавити као новинарка, сарађујући са разним часописима, а њеним првим литерарним делом сматра се кратка научнофантастична прича The Customs Lounge, објављена у септембарском броју часописа If, 1963. Од краја седамдесетих сарађивала је у часопису Gray’ s Sporting Journal, где је повремено објављивала и кратке приче. Њена прва збирка прича Heart Songs and Other Stories изашла је 1988. Уследили су романи Postcards (1992), Shipping News (1993), збирке прича Accordion Crimes (1996) и Close Range: Wyoming Stories (1999), роман The Old Ace in the Hole (2002), те други део вајоминшких прича Bad Dirt (2004), а 2008. појавио се и њихов трећи наставак Fine Just the Way It Is.

Ени Пру је једна од најугледнијих савремених америчких прозаика и добитница бројних књижевних награда. За роман Shipping News 1994. добила је Пулицера, роман је касније екранизован. Широј публици, и то на светском нивоу, постала је позната захваљујући екранизацији приче „Планина Броукбек“ из 2005. у режији Анга Лија. Филм је номинован за осам оскара (освојио је три: за најбољу режију, најбољи адаптирани сценарио и оригиналну музику), а освојио је и Златне глобусе за најбољи филм драмског жанра, сценарио, оригиналну песму и режију.

 

Избор, превод с енглеског и белешка

Ален Бешић