КОРАЦИ


Лешек Колаковски

ТРИ ФИЛОЗОФА

ЕПИКТЕТ ИЗ ХИЕРОПОЛИСА

Oко 50. – око 130. пре н. е.


Епиктет из Хиерополиса, филозоф-стоичар, моралиста, учио нас је како треба да живимо да бисмо се радовали потпуној слободи, достојанству и непомућеној срећи. Опаске на логичке теме у његовим списима се јављају само у оној мери у којој су потребне за доношење закључака моралне природе.

Код њега је такође мало опаски на метафизичке теме, мада су те опаске важне, јер сведоче о повезаности Епиктета с традицијом старијих стоика, особито са Зеноном из Китиона и Хризипом. Ти старији су доста писали – познато нам је преко 700 наслова Хризипових дела, углавном из области логике и језика, мада ниједно није дошло до нас, тј. сачувани су само малобројни остаци или сажеци из друге руке. Стоичари су такође били први у изградњи не-силогистичке логике и сви логичари се диве њиховом таленту. Епиктет није ништа писао, као ни Сократ, кога је огромно поштовао.Његово учење знамо на основу записа његових предавања од стране ученика – по својој прилици верних, јер је у њима доста понављања, што значи да текст није био редигован. Кратко дело насловљено са Приручник даје нам основни преглед Епиктетових моралних учења, док су Дијатриби (Памфлети) већа збирка расправа у дијалошком облику, у којима детаљније разматра ствари. Метафизичке претпоставке стоичара (изостављам њихове спекулације на тему физике и астрономије) које Епиктет очигледно дели, су следеће: Свет је једна супстанца, док његовом судбином у свим детаљима руководи Провиђење или Бог , или Ум, или Судбина, или Склад. У животу света нема неразборитих

и необјашњвих случајева, све је преко виших власти мудро и добро усмеравано. Битком једноставно не влада слепа узрочност, већ склад провиђења, где све има свој смисао и циљ.

Откуд, онда, зло у свету и због чега га је толико? Да ли због тога што савршенство целине захтева несавршенство делова, детаља или због тога што Бог који једино и увек жели добро, за постизање тог циља мора користити средства која нам наносе патње, или због тога што ми, људи, поседујемо способност бирања. Дакле, наша слобода се не супротставља Судбини. Космос се мења циклично: када се решава његова судбина, када нестаје у великом пожару, а после тога се изнова рађа и увек испочетка понавља своју историју у свим њеним детаљима; појавиће се нов Сократ (зацело исти) и, по свој прилици, исте судије ће га осудити на смрт. На тој метафизичкој вери Епиктет гради своју моралну доктрину која нас паралише својом несаломивом доследношћу. Неуморно понавља да се све ствари деле на оне које зависе од нас и на оне које не зависе. Од нас зависи оно што мислимо, о чему расуђујемо, шта желимо, чинови наше воље, нашег духа; а независни су наше тело и здравље, наш иметак, наша слава и почасти, наш телесни живот, јер нам судбина све то може одузети, пошто је све у рукама Судбине, над којом немамо власт. Ако тим стварима будемо поклањали пажњу, ако будемо бринули о њима, живот ће нам протицати у непрестаним бригама, проклињаћемо богове, људе и свет, бићемо робови тих тобожњих, нестварних добара. Када схватимо ту кључну разлику, једноставно ћемо стећи ненарушиву равнодушност према свему над чим немамо власт. Тада нас никаква неправда и зло неће тангирати, бићемо срећни, ма шта се догађало.

Ако изгубимо целокупан иметак, ако нам умру блиски људи, нпр. дете или жена, ако сам и сам болестан и брзо ћу умрети, ако ме стављају на муке или осуђују на смрт, ако гладујем, ако од других људи доживљујем подлости, ако ме клеветају или лажу – и на то не постоје никакве реакције. То јест, то ме неће растужити или одвести у очајање, нити ће успети да наруши мој срећни мир. Јер, сви ти догађаји не изазивају у мени жалост и немир, већ мој властити суд о тим догађајима, моје погрешне представе. Када се тих уверења ослободим, постаћу слободан, сигуран и задовољан и поред свих могућих удараца судбине.

С обзиром да знам да Судбина влада свим, не желим да се било шта догађа према мојим жељама или прохтевима већ напротив, хоћу да се све догађа управо онако како се догађа и захвалан сам Провиђењу за његове дарове, чак ако су ти дарови патња, беда и смрт. Бићу попут глумца у позоришту: неко други пише комад и додељује ми улогу, а ја треба да је добро одиграм; то може бити улога просјака или краља, може бити дуга или кратка, свеједно је, задовољан сам ако је моја глума добра. Другим речима, треба да слушам судбину, треба да хвалим судбину, ма каква она била, јер унапред знам да је решавају богови у свој својој мудрости и доброти. Увек сам добро расположен, али се не хвалишем својом супериорношћу над другима. То се назива животом у складу с природом.

Такав став према свету чини да ступамо у везу са Богом, да схватамо да смо делић судбине свемира коју је Он решио.

Захваљујући том знању нисам више грађанин Атине или Коринта већ грађанин света, схватам да су сви људи божји синови. Моја равнодушност према свим спољашњим стварима, према свему над чим немам власт, међутим, не значи да ме то удаљује од других људи, судионика исте судбине, истог свемира. Напротив, схватајући ту заједничку судбину, другим људима сам од користи и према њима пријатељски расположен, премда знам да већина њих није у стању да прихватито филозофово умеће: афирмацију судбине.

То је сажетак, корен стоичког односа према свету целокупне Епиктетове филозофије: афирмација Судбине, љубав према судбини, амор фати. Ако је та афирмација истинска, требало би да буде тотална, а, наравно, може бити истинска уз претпоставку да судбина није неразумна игра атома већ божански план отелотворен у живот. Тај план је по својој природи добар, јер се зло не рађа у свету већ у мојим судовима о свету. Сасвим је у складу с тим планом то што ми се догађају разне догодовштине – болести, бриге, смрт – које на свој начин служе добру свемира. Када бисмо знали будућност, радили бисмо над тим да сами све те своје несреће изазивамо, уместо да бринемо о ономе што заслужује бригу – о властитој души, о врлинама; не бисмо се глупо бунили против онога што се догађа, него бисмо желели да се све управо тако догађа.

Постоји још неколико питања која морална доктрина стоичара и Епиктета посебно подвлачи. Једно је веома традиционално, мада није било посебно везано за ту доктрину, али су га филозофи и теолози у оквиру различитих доктрина вековима разматрали: уз претпоставку да светом у свакој његовој појединачности управља Провиђење, може ли се бранити вера у људску, у моју и твоју слободу избора иу одговорност?

С обзиром да ништа осим мојих судова и ставова не зависи од мене, у ком сам онда смислу обдарен слободном вољом?

Понављам да је ово веома традиционално питање, међутим вера стоика га непобитно истиче. Уосталом, иста ствар се може, изузимајући стоике, разматрати иу оквирима хришћанске теологије или бар у неким њеним варијантама. Друго питање, овога пута упућено Епиктету, гласи: да ли има смисла и да ли је разборита изрека: „Ако је прошлост прошла, а будућност још није дошла, смрт нам одузима само садашњост.“ Неважно је када иу којим околностима нестаје и та садашњост. И треће питање које сеже до самог корена Епиктетове моралистике: претпоставимо да је остварива тако надљудска равнодушност према свему, што се догађа с нама, с другим људима, са светом, с оним што нисам у стању да променим, да ли је онда та равнодушност, та ледена емоционална неосетљивост пожељна и да ли сме да се назива срећом? Да ли би Јов у својим мукама био срећан, да ју је преузео из Епиктетових списа – написаним неколико векова касније – када је овде без значаја. Да ли би човек стављен на најстрашније муке, жив клан недоклан, жив спаљиван спознао срећу, знајући да је његов бол део плана провиђења? Многи људи су подносили неописиве патње, уверени да пате због добре ствари, али да ли се истовремено могу радовати због тога што их је Провиђење одабрало за такве патње? Зар у вези с тим не постоји разлика између безличног космичког Ума, чијим се пројектима клањамо, иако их не познајемо и Божијег Провиђења, какво постоји у хришћанској вери, чије замисли такође не можемо знати, али којима можемо унапред веровати, знајући да су добре и да ће нас повести ка спасењу (а код Епиктета нема ничег што би сведочило о томе да је смрт улаз у други свет или у нешто у чему се чува наше појединачно биће). И да ли се у обличју смрти нама блиских људи можемо задовољити знањем о томе да свако, ипак, мора умрети и да због тога не постоји разлог за забринутост или жаљење? Можемо ли се без супротстављања не само слагати са свим што нам судбина доноси, већ бити и срећни због тог слагања? Свакако, јер је стоичка неосетљивост на судбину у извесној мери препоручљива и, чини се, могућа. Стоички се не узбуђивати због изненађења које нам судбина приређује, неочекиваних губитака иметка и гледати на живот као на филм – то је добра животна стратегија, неупоредиво боља од грозничаве потере за такозваним успехом, славом и богатством, потере која је у већини случајева узалудна и оставља за собом само горчину, осећање незаслужене неправде и на крају осећање протраћености живота. Али, да ли је таква равнодушност пожељна и безгранично добра? Да ли смо стварно дужни да се старамо да нас смрт и најгоре патње других људи, између осталих и нама блиских особа, уопште не тангирају и жалосте, само зато што су нужно унети у програм космоса? Да ли у тој равнодушности можемо стварно наћи властиту срећу и да ли свој живот обогаћујемо, а не осиромашујемо, лишавајући се могуће пуноће? Зар обичне људске емоције, укључујући самилост, нежност, тугу и радост, не представљају сведочанство о нашем живљењу у разнородности реалног света већ су само доказ наше незрелости и игноранције? И због чега тај стоички живот треба да буде у складу са природом, ако нам се чини да се природа формирала у супротности са нама, да је савршени стоичар необична реткост, такорећи – наказа? Ето, то је питање које нам Епиктет поставља.


СЕКСТ ЕМПИРИК

(друга половина II века)


Речи „скептик“ и„скептицизам“ данас користимо свакодневно и слободно: када кажемо да је неко према некој ствари или мишљењу настројен скептички, једноставно кажемо да сумња да је то мишљење истинито или веродостојно или да нека ствар заслужује подршку. У античко доба и касније, међутим, реч скептик је означавала припадника јасно одређене доктрине која се односи на нашу спознају, знање, а такође и на начин живота. Односно, скептик је онај који се пажљиво удубљује у ствар.

Што се тиче тога да ли је Секст Емпирик био велики филозоф, можемо изразити сумњу; у његово време школа скептика је за собом имала већ неколико векова, мада се филозофи који су му претходили уопште нису бавили писањем (као нпр. Пирон, најзначајнији и најславнији од њих, толико значајан да је за реч „скептицизам“ коришћен израз „пиронизам“) или је после њих остало веома мало. Секст Емпирик нам је, међутим, оставио позамашан корпус списа у којима је његова скептичка мисао ваљано и детаљно изложена. Он је једини антички кодификатор те доктрине, и немогуће је тако значајну и велику мисао изоставити и њеног најсјајнијег представника несврстати међу великане.

У Секстовим списима налазимо хиљаде аргумената који би требало да нас доведу до уверења да је оно што сматрамо знањем крајње непоуздано, да су аргументи у корист различитих супротстављених мишљења такође јаки – односно да ниједно од њих није довољно јако – тако да филозофске школе износе најразличитија супротстављена мишљења.

Неки од тих аргумената нису уопште специфични за скептике, иако се срећу код различитих филозофа. Такви су, на пример, аргументи везани за непоузданост чулних опажаја. И животиње опажају чулима, али другачије од људи; због чега би онда наша перцепција требало да буде „аутентичнија“? И људи се међусобно разликују у начинима опажања: различите спољашње околности, ситуације у којима ствари видимо, а такође болести, узраст и слично имају у томе удела. Немамо права да тврдимо да наша чула допиру до самих ствари, да

познајемо ствари: знамо само појаве и надражаје наших чула.

Скептик не укида појаве, већ их бележи онаквима какве јесу: мед се појављује као нешто слатко, међутим суд, на основу кога је мед сам по себи сладак, не заслужује да му верујемо.

Здрав види неку површину као белу, а болестан од жутице – као жуту. Догматичари – ау њих између осталих спадају стоичари, епикурејци, аристотеловци – износе судове о стварима, којих у појавама уопште нема. Ако, на пример, кажемо да је кула виђена с извесне раздаљине округла, а изблиза многоугаона, у том случају једној појави супротстављамо друге, тако да ниједна није веродостојнија. Исте појаве су драге једнима, а одурне другима. Међутим, аргументи који се односе на метафизичка или теолошка питања у истој ситуацији су нејасни. Једни, на пример, тврде да богови постоје, а други да не постоје; једни верују у провиђење, други указују на постојање зла и несреће у свету који не би требало да се догађају, ако провиђење постоји. Не говоримо да општа сагласност сведочи о истинитости неког мишљења, јер нико не зна мишљења свих људи у вези с неком ствари, а ако би таква сагласност и постојала, уопште не би била поуздан знак истине. Разликовање опажаја у сну и на јави такође показује релативност наших мишљења о томе шта јесте а шта није стварно.

Што се тиче веродостојности нашег знања, постоје ипак фундаменталније примедбе. Да бисмо били уверени у истинитост неког мишљења или вере, на располагању морамо имати знаке на основу којих ћемо препознавати истину и неистину, односно морамо имати критеријум истине. Откуд можемо знати да неки критеријум доиста заслужује поверење?

Да бисмо га оценили, морамо имати друге критеријуме, а ти други критеријуми захтеваће некакав трећи критеријум, и тако у недоглед. Према томе, не постоји критеријум истине, нити постоје назнаке које нас уверавају да је ово, а не нешто друго истинито. Исто тако, да бисмо веровали у неки доказ, морамо имати доказ за то, да тај доказ заслужује поверење, и тако у недоглед.

Сва мишљења филозофа о елементима, души, боговима су, дакле, безвредна, тј. представљају неосноване догматске судове. Исто важи и за све наше судове о добру и злу. Секст наводи велики број различитих судова и обичаја разних племена и земаља у вези с тим шта је дозвољено, а шта је забрањено у сексуалном животу, у облачењу или у кулинарским рецептима, односно – да се њихови закони, религијска и ритуална веровања разликују.

Према томе, да ли је скептик био приморан да изјави да нема истине и да је знање неоствариво? Сачувај Боже! Када је Карнеад, један од великих Секстових претходника, управо тврдио да је знање неоствариво, тиме је доказивао да није скептик. Исказ, да је знање неоствариво, подједнако је догматски као и Платоново или Аристотелово мишљење о скривеним квалитетима света, о идејама и божанским бићима.

Штавише, такав исказ нас води у унутрашњу противречност, јер ако се каже да је знање неоствариво, тиме изјављујемо да имамо знање о томе да је знање неоствариво. Сличан је исказ „ништа се не може сазнати“. Киренска школа тврди да су ствари у свету од некакве скривене материје која се не може спознати. Скептик не износи такве догме, већ једноставно одгађа суд. Одгађање суда је основни интелектуални чин скептика. Његов слоган „више не“ значи да у случају неког суда исту моћ имају аргументи који су за тај суд и аргументи који су против тог суда. Нема никакве потребе да скептик износи неке опште судове о вредностима или ништавности спознаје, односно о моћи сумње. Јер, скептицизам није теорија већ начин ослобађања од свих теорија. Секст Емпирик је лепо рекао: „Када користимо лек који из организма избацује штетно расположење, са њим избацујемо и себе. Скептицизам је стање духовног здравља, у коме лекови, закључно са скептицизмом као леком, више нису потребни.“

Али, да ли се може живети добро после такве терапије, у стању неизлечиве одгођености? Не само да се може, него је то и најбољи начин живљења – каже скептик. Јер скептик, за разлику од неких других филозофа, не каже да је циљ нашег живота задовољство. Циљ је спокојство духа које се постиже применом скептицизма као лека. А шта је за дух боље од спокојства? Међутим, којих би правила у пракси свакодневног живота скептик требало да се придржава, с обзиром да већ зна да никаквих поузданих истина нема (под условом да сам не користи такве изразе, већ да их само подвлачи), не само по питањима веродостојности ствари, чулних сведочанства и логике, већ и по питањима моралних ствари. Скептик узима у обзир законе, обичаје и традицију земље или града, у којима живи. Исто тако је подложан природним афектима. Међутим, да бисмо водили обичан живот, уопште нам нису потребни судови о постојању и непостојању ствари међу којима се крећемо; ми те ствари користимо или не користимо, као и сви остали, али без икаквих догматских претпоставки статуса бића. Горгија је тврдио да ништа не постоји, а Хераклит да све постоји, међутим скептика се такве ствари не тичу, као што га се не тиче ни нерешиво питање, да ли постоји Бог , која су његова својства и да ли су му познати будући догађаји.

Оно чему нас уче логичари такође треба оставити по страни. Не можемо веродостојно утврђивати дефиниције, поделе, родове и врсте. Секст је први опазио да је већ у првом најједноставнијем силогизму: Сви људи су смртни – Сократ је човек, односно Сократ је смртан“ – садржан зачарани круг , јер да бисмо знали да су сви људи смртни, морамо знати да је Сократ мртав (ту опаску су у новом веку понављали многи, између осталих Џ. Ст. Мил).

Скептичка критика не штеди чак ни математику, као што не штеди ни судове који се односе на време, простор, узрочност (нпр. питање да ли је време реално или је бесконачно, неограничено дељиво, да ли су нам познати било који узрочно-последични односи у вези с тим).

Сви Секстови аргументи – а има их безброј – сачувани су до нашег времена, мада не у облику у коме их је он изнео.

Многи су, међутим, сачували животност током много векова, хранећи тако филозофско мишљење. Па, ипак, која нам питања Секст поставља?

Прво, пита нас да ли је добар и јак аргумент: да не постоји критеријум истине, јер да би се установио, морамо имати друге критеријуме, и тако у недоглед. Ако је то добар аргумент, шта из њега произилази? Према Сексту, наравно, не произилази да је веродостојно знање недостижно, јер је таква тврдња догматска и саму себе оповргава (претпоставља да имамо знање о томе, да знања нема и да га не може бити). Да ли је тај последњи аргумент необорив? Када разматрамо те ствари, увек морамо имати у виду да скептик не износи никакве опште тврдње, да је његов циљ лечење духа, ослобађање од непотребних терета и нерешивих брига, а не да му се качи некаква доктрина.

Ово нам намеће и следеће питање. Секст нам каже, иако не развија то питање, да је човек животиња која по природи ствари воли истину. Сигурно је у праву, сигурно је тако, да

желимо да знамо шта јесте, а шта није истинито, и то не само због тога што нам је то знање потребно у нашем практичном послу већ због успешности наших поступака, као и због саме

истине. Може ли љубитељ истине, како то хоће Секст, да истовремено буде равнодушан према истини? Можемо ли себе довести у такво духовно стање, да нас се не тиче како доиста стоји ствар с Богом, а понекад и са душом, узроком и хиљаду других ствари? Наравно, да бисмо појели јабуку није потребно било какво поуздано знање о природи јабуке саме по себи – за разлику од својстава јабуке која путем чула вида и укуса допиру до мене. Да бих изградио кућу од камена морам знати нешто о природи камена као таквог , довољно ми је искуство које пружа обрада камена. Па ипак, да ли би такво непомућено спокојство духа, ако би се постигло, било најсавршенија форма живота? С обзиром да ништа не знамо, чему онда конструисати неосноване доктрине? Ту нас међутим поново вреба загонетка: скептик не може да каже да ништа не знамо, иако свом слушаоцу то сугерише. И, ако би прави филозофи и научници били задовољни таквим спокојством духа у себи, да ли би били способни да створе нашу цивилизацију?

Да ли би могла настати модерна физика са свим својим применама, да јој није претходила спекулативна физика коју је Секст неосновано оптуживао због јаловости и захтева? Ето, то је друго Секстово питање.

Треће је: Да ли скептик изневерава себе, износећи доктрину скептицизма? Ако хоће да буде доследан, није ли боље да ћути?


ХЕРАКЛИТ ИЗ ЕФЕСА

(око 540–480 пре н.е.)


Хераклита из Ефеса су називали плачљивим филозофом, по свој прилици због тога што је патио због људске глупости.

Називали су га и мрачним, јер је његов стил био налик на стил сибилског пророчишта – двозначан и нејасан. Касније цитирани фрагменти из његовог дела често су афоризми, сажете апофтегме, док су неки од њих опште познати и памте се, као, рецимо, максима „Све тече“ (или „Све је у току“) или „Не можеш двапут да крочиш у исту реку“.

Овакве сентенце које су прерасле у пословице, допринеле су стварању слике о филозофу-проповеднику вечне промене, вечне пролазности ствари. И тачно је да је проповедао вечну промену, али с важним ограничењима. Није говорио, као његов каснији поклоник Кратил, да ниједном не можемо ући у исту реку, јер она непрестано протиче, ас обзиром да скоро ништа није постојано – не можемо се користити ни обичним језиком, већ само гестовима, и стога је наука немогућа. Из очигледне чињенице да се све мења, иако различитим темпом, према Хераклиту, уопште не проистиче да су ствари које опажамо варка; мада су, како је говорио: „Очи и уши рђави сведоци“ (мада су очи боље од ушију) и само Бог има потпуну мудрост и нама је – иако само некима, изабранима, а не светини – доступно некакво учешће у мудрости. Јер се мудрост састоји у разумевању Логоса. Ову вишезначну реч у Хераклитовом случају стручњаци тумаче са „мера“ или „слагање ствари“, захваљујући чему је, упркос општој променљивости, свет Једно и хармонија три елемента – ватре, земље и мора – прелазе један у други; ватра је најисконскија и најактивнија активност, премда није универзална материја свих

ствари.

Стална промена, прелажење једних квалитета у друге ипак није хаос, јер се током те промене одржавају размере и равнотежа. У свему опажамо игру супротности, без чега би се свет претворио у рушевине. Међу њима има и веома једноставних, као што су на пример почетак и крај круга, тако да свака тачка круга може бити час једно час друго. Има и таквих које се заснивају на постепеном прелажењу нечега у своју супротност, као, рецимо, хладног у топло. Има и таквих које стварају напетост, која настаје као резултат гађања из лука. Деловање супротности види се иу томе што исте ствари у различитим творевинама делују другачије: морска вода је добра за рибе, а лоша за човека итд. И славни афоризам „Исти пут води и навише и наниже“ говори о томе да једна супротност прелази у другу.

О томе најпоузданије сазнајемо из изреке: „Рат је отац и краљ свега.“ Рат овде, чини нам се, значи борбу супротних сила у природи.

Многе од Хераклитових максима чине се баналне, неке због тога што су због своје сажетости веома познате и препознатљиве, друге због тога, ако нам је допуштено тако да мислимо, што говоре о нечем крајње очигледном. Мада се Хераклитова моћ не заснива само на реторичкој спретности и успелим скраћењима. Он је будућим генерацијама пренео веру у хармонију света која може бити сакривена или делимично сакривена (јер природа има навику да се скрива, а невидљива хармонија је, као што знамо, моћнија од видљиве), мада свим доминира. Још увек није постојала реч „закони природе“, али је постојао космос, односно уређени свемир који се непрестано креће и живи кроз борбу супротности. Ту хармонију није створио ни Бог ни човек, она је вечно постојала и вечно ће постојати. Уочавамо начин мишљења о свету који је у потпуној супротности с Парменидовом мишљу: мноштво је реално и сукоб је реалан, реални су напетост и кретање, а реално је и наше знање о њима; не тражимо непокретно, страно животу и неразумљиво Једно, нити кретање и промене сматрамо илузорним параваном. Постоји мишљење да је Платонова теорија форми, непроменљивих битака које су у супротности са мноштвом пролазних појединачних ствари – управо створена као одговор Хераклитовом свету; одговор је, наравно, другачији од Парменидовог , премда га је створио трагалац за непроменљивим.

Да ли је Бог или да ли су богови непроменљиви? Хераклит понекад користи реч „бог“ у једнини; међутим, било би неразумно приписивати му веру у једног Бога који би био препознатљив као што је препознатљиво божанско биће, о коме говоре монотеистичке религије. Бог је дан и ноћ, зима и лето, рат и мир, глад и ситост. Према томе, да ли је Бог једноставно Све што постоји и кроз све те разлике? Међутим, сама реч „бог“ била би погрешна и непотребна, јер његово могуће присуство не би додавало ништа свемиру који нам је познат.

Недостаје нам кључ помоћу кога бисмо могли открити у ком је односу тај бог према Космосу и Логосу. Знамо да је Хераклит презирао пучку побожност и предрасуде светине, као што је, на пример, мољење фигурама. Такође није веровао у истину коју људи за своје мишљење црпу из орфичких или дионизијских мистерија. Такође нам је допуштено да мислимо да реч „бог“ није само књижевни украс.

Из сачуваних Хераклитових реченица такође је тешко уловити неку чврсту теорију људске душе. Знамо да је душа нешто недокучиво и нема начина да се њене границе спознају.

Такође знамо да је најбоља и најмудрија сува душа. Међутим, не знамо шта је сува душа, осим што се пијанцу чини да је његова душа мокра. Мада, сува душа не значи – душу трезног и допуштено нам је да претпостављамо да је то душа човека који влада собом и својим емоцијама, рационално мисли и не препушта се страстима. Душа је састављена од ватре, али када се ватра претвори у воду, душа нестаје; међутим, уз одређену екстраполацију, можемо претпоставити да ће душа током следеће промене бити поново пронађена. Боље душе не нестају заједно са смрћу тела; душе које нестају у рату чистије су од оних које пропадају због болести.

Аристотела је Хераклитова филозофија саблажњавала, јер је, по његовом мишљењу, одбацивао начело супротности, односно темеље наше мисли, говорећи да исто може и да постоји и да не постоји. Међутим, чини нам се, да Хераклиту до тога није било стало. По њему, логички противуречни судови се смеју износити, али само у вечном и нужном преображавању ствари, чиме руководи Логос; различити квалитети постепено могу прелазити у супротне квалитете и током тог прелажења чинити се час једно час друго.

Због тога, на крају, упркос нејасноћама и двозначностима тог мрачног филозофа, поставимо питање на које би (када бисмо знали одговор) целокупна његова метафизика и космологија добиле смисао: да ли се иза тих вечних промена и свеобухватне борбе ствари крије некаква божанска промисао која не обухвата само Космос, већ му одређује и некакво учешће у добру иу злу? Да ли се такви квалитети уопште могу примењивати на Хераклитов свет?

Хипотетичан одговор би требало потражити у једној реченици која се можда више од других простире на цео тај непрозирни свет. Та реченица коју је забележио Порфирије неоплатоничар, гласи: „Богу је све лепо, добро и праведно“. Због тога би требало претпоставити, ако је такав свет сав за бога, онда значи да је управо такав свет стварно и несумњиво леп, добар и праведан.

Према томе, ево питања које себи морамо поставити када разматрамо Хераклитов Космос: да ли ту реченицу можемо поновити ио Богу хришћанства? Да ли онај који верује у Бога у хришћанском смислу може на исти начин описати божанску представу света? Ако Бог зна за целокупно зло својих људских поданика, зна за неправедност и недоличност њихових поступака, шта онда значи: „у његовим очима је све лепо, добро и праведно?“ Сада не морамо да лупамо главу теолошким загонеткама: ако је Бог све, ако све схвата, ако све зна, не излазећи из свога битка, како онда може знати за зло и неправду и сам не бити зао и неправедан? Изоставимо, рецимо, ту загонетку и останимо при обичном разумевању божанске свемоћи. Шта би у његовим очима стварно значило да је све добро, праведно и лепо? И шта би то могло значити код Хераклита (иако у његовим текстовима не налазимо објашњења)?

А ако то није мрачан апсурд, да ли онда смемо да хришћанском Богу приписујемо такву представу света? Постоји ли смисао у коме ће се, упркос нашим здраворазумским уверењима, таква мисао оваплотити у хришћанску веру? Ето, то је то питање.


Превела с пољског

Бисерка Рајчић