Биљана Ћулафић

ПОТЕЗИ (НЕ)МОЋИ

Јелена Ленголд: Вашарски мађионичар

Архипелаг, Београд, 2008.

... Искусни читалац лепе књижевности зна да је сваки пасус само део неке много веће приче, која још није довршена и чији крај нам у овом тренутку није познат. Чини се да књига прича Вашарски мађионичар Јелене Ленголд, поред изразито аутентичног, сензибилно-ироничног стила приповедања, не пружа неки други именилац који ове приче обједињује, будући да су оне тематски врло разнородне. Блискост, љубав, судбина, страхови, страст, отуђеност, навика – сви ти мотиви преплићу се, па нестају да би их заменили други... Па, шта! – рећи ће неки читалац, и додати: управо то доказује благородност једног писца! Па, шта! – слажем се, када се не би, уз пажљиво читање – почео помаљати скривени логос који, на концу, даје целовиту, изнијансирану и веома комплексну слику света овог приповедача.

С друге стране, и површним читањем лако се може доћи до увида да већина прича у збирци, на овај или онај начин, дотиче проблематику женско-мушких односа (мењам ред сложенице намерно, јер је нагласак, ипак, на женској визури); жена и мушкарац – најчешће су једини ликови прича. И, шта тај њихов однос карактерише? Љубав, меланхоличност, навике, заљубљеност, дужност, посесивност? Тешко је једнозначно одговорити!

У причи То сам могла бити ја, супротстављен је мушки принцип као нешто стабилно, рационално, предвидљиво – женском, који је суптилан, нестабилан, емотиван. И, као што свако сматра да је оном другом лакше у животу – тако и приповедач, заправо једна пословна жена, док се вози авионом – завиди апотекару Виктору (реалном или измишљеном, свеједно је) на духовном миру који поседује (бар је на тлу!).

Виктор је у причи карикатурално сведен на улогу апотекара, све његово понашање засновано је на ригидним ритуалима и конформистичкој контроли догађаја (јер он је тај који продаје лекове, те, посредно, контролише и смрт). Мада се приповедач иронично вајка: „Тај човек – Виктор – то сам врло лако могла бити ја“ – јасно је да је значење ових речи управо супротно, те да приповедач никада не би могао бити Виктор, будући да је реч о антиподима. Јер, пословна жена није само „пословна“, већ и осећајна, те је та пословност и фрустрира, а, поред тога, она примећује и људе око себе, непрестано се чудећи отуђености и несрећи која је окружује. Таква структура личности: танана, нестабилна, зачуђена – далеко је сложенија од структуре мушког лика у причи. Ипак, и жена и апотекар теже истом: спокоју. А спокој, познато је, лакше налазе људи којима је, одувек, све јасно, нормално и подразумевајуће.

Они који све прихватају тако како је (и другачије не може да буде!). Такви људи свесно су свет свели на уска, једноставна правила која им дају осећај сигурности. Зато пословна жена слободно може завидети на Викторовом миру, али не и на духовности – која је суштина мира за којим она трага.

Прича Love me tender представља жал средовечне жене (а средовечност карактерише све ликове књиге) за заљубљеношћу и изазовима. Она се, за разлику од пословне жене, уморила од предвидљивости... – и довољна је била једна љубавна песма да се жал претвори у жар, и да на тренутак остави свог мужа, те да, попут шипарице, нежност потражи код „лажног Елвиса“ – једног певача у летовалишту. Али, уместо ватре која обично настане након таквог једног „случајног , а заправо суђеног сусрета“, двоје људи – жена и лажни Елвис – отварају душу једно другом. Безнадежно су усамљени – и њему у томе не помажу непрестани сусрети с дамама, а њој брак који се свео на рутину. Не могу једно другоме пружити ништа, сем, можда, искрености. И тако, ниоткуда – започне се разговор о страху од смрти, који их обоје окупира. Или је то, можда, страх од неиспуњеног живота, који незаустављиво измиче? Ова прича, попут прича Zygzwang, Лутања и Небо – има неочекиван обрт. Од духовитог , самоироничног почетног приступа приповедача, који читаоца нагони на смех, прича добије такав исход који осмех, коначно, следи. („Само треба почети, негде, с неког безбедног , ништа не слутећег места, а после ће већ сама ствар да нас води у погрешном правцу“.)

Рутину (или руину) брачног живота писац детаљније представља у причи Суноврат. Поново у Ich-форми (она доминира читавом збирком; ауторка се углавном обраћа у женском роду – па се читаоцу, и нехотично може наметнути погрешан закључак да је реч о исповедној прози), приповедач жена – преиспитује однос блискости са својим мужем. Она је небројено пута покушала да промени једну његову навику – склоност да изричито употребљава сопствени пешкир. Чини се, наивна навика, али за жену она симболише круцијални знак суштинске раздвојености супружника. Ипак, изненада, муж одлази у болницу, налазећи се на ивици смрти. Измењен, рањив, препуштен лекарима и нези жене. Међутим, он се опоравља, а његова стара навика остаје неокрњена. Приповедач горко закључује: „Не верујем више у то да људи који приђу смрти довољно близу схвате неке битне ствари. Ма, какви.

Не схвате они ништа!“ Међутим – можда људи око њих могу да схвате нешто! Чак и отуђен, муж је за жену, пре болести, представљао архетип мушкарца коме се дивила. Али, кад га је видела болесног – тај идеал исчезава. Као и њена жеља. А кад нестане жеље – не остаје простора ни за страст. Парадоксално, нестанак идеализованог мушкарца (а за идеал, онакав или овакав – какав год! – увек се треба борити) – довешће и до осећаја слободе. Чудновато! Уврежен је став да је слобода нешто што се осваја, а приповедач тврди супротно: одустајање од освајања, од битке – човека ослобађа: „Живот постаје неупоредиво једноставнији када се одустане од настојања да се буде леп, успешан и срећан.“ За жену више нема смисла

борити се, иу томе она налази, ако не радост, а оно мир...

Али, и тако виђење ствари носи у себи замку: „Сива невидљива створења упадају у очи другим сивим створењима.“ Тако се, неочекивано, жена нашла у рукама – љубавника. Уморног и, такође, невидљивог . Доказ да живот може увек изнова да порази човека.

Жена у причи Џепови пуни камења, као у изврнутом огледалу, налази се на страни напуштених. Она и даље воли свог бившег мужа, и пише му, у машти, свакодневно, писма. За њу он је и даље идеал мушкарца, који она, додуше, одржава непрекидним присећањима на доба упознавања, кад су били лепи, млади и заљубљени. Она нема снаге да посматра свој уморан одраз. Унутрашњи хаос који је муж у њој изазвао, она покушава да среди – чишћењем куће. И њој самој јасна је логика те самообмане, сопствена патетичност, немоћ. Јасно јој је и то да човек, чак и кад има све оно што лаички називамо срећом – попут доброг брака, могућности да ради оно што воли – ипак(!) може бити несрећан, те узима за пример живот Вирџиније Вулф. Субјективни разлози (не)среће често су невидљиви. Жена из ове приче несумљиво је виспрена (бистрина, уосталом, одликује све женске ликове ове збирке, као и рефлексивност... но, та виспреност отровна је, усмерена против себе, самоиронична до бруталности; уосталом, ауторка исâма, на једном месту, примећује: „иронија је тако приземно средство да не покажете оно што заиста осећате“), али увид, горко закључује приповедач, није успео да је сачува од разочарања. Да ли, заправо, размишљање и предвиђање и служе томе – да се човек припреми за поразе који га неминовно очекују? Можда тако, логички спознати, порази делују мање страшно кад се догоде? Као иу Суноврату, женски лик  и у овој причи пати због неостварене блискости са партнером. Али, кривицу, у овом случају, мушкарац пребацује на жену. Наводно, он је нашао другу јер својој жени није могао „рећи све“. Зато бивша покушава да му напише писмо и да му каже „своје све“. Због тога што она зна да је за поверавање прекасно – писма остају заточена у њој, јер: „Ко би то читао?“ На изразито духовит начин (а све што почне духовито – заврши се трагично!) ауторка је, у причи Лутања, још једном обрадила однос супружника-антипода. У центру приче је мачак, који непрестано лута, задајући, тако, бриге својој газдарици. Њена брижност достиже опсесивност, јер, заправо представља пројекцију стрепње због могућег губитка мужа, такође склоног лутњама. Зато она жели да стерилише мачка. Муж се томе противи, несвесно се поистовећујући са мачком:

– ...Tи, заправо желиш да имаш потпуну контролу над њим. Не желиш да било где иде, не желиш да има било какав живот изван овог овде. Желиш да он непрестано лежи ту на

прагу и уклапа се у амбијент савршеног дома...

– Не, није тачно... Ја само желим да он буде безбедан.

– А шта би, по теби, била цена те безбедности? Један бесмислен живот...

– Зашто ово није довољно, не разумем?

– Зато што тамо, изван ове ограде, постоји читав један живот који треба истражити. Оњушити. Угристи. Огребати.

Зато што сваки мачор има право на своје ране и на своја лутања. И ако с тим не можеш да се помириш, онда је боље да никога и не покушаваш да волиш. Никада.

Жена ће своју брижност, закратко, оставити по страни. Када муж, опет , одлута, она је слободна да мачка однесе на стерилизацију.

Духовитост приповедача, ипак, најевидентнија је у причи Офелијо, иди у манастир, када он, у бесу (тачније – фурору!) анализира популарна литерарна дела у којима мушки писци или извођачи песама, исмевају жене које су некада волели, а које су их одбациле. Приповедач читаву ситуацију изврће наглавачке, не заузимајући типично феминистички став, већ задирући у дубље мотиве писања таквих текстова. Одбачен човек(или жена, свеједно!) све своје мане и промашаје најефектније испројектује на некадашње вољено биће... Заљубљеност олако пређе у презир!

Прељубничка страст, као главни мотив, налази се у маестрално написаној причи Вашарски мађионичар. Сат времена пре сусрета – мушкарац, опијен страшћу, својој љубавници, пише писмо. То писмо представља непрерађен, нецензурисан ток његових мисли, које се протежу од дивље еротичности до најпоетичније нежности. Читалац, током ове приче, сасвим губи осећај „као да“ и има утисак да се све дешава потпуно аутентично, онако како један мушкарац може да проосећа тренутке пред сусрет с љубавницом (јер у овој причи, за разлику од других, приповедач себи не намеће самоцензуру исказивања емоција, не сублимише их у интелектуализовање). Ипак, он треба да се нађе са женом – која је „још нечија.“

Отуда, неминовно, следе и љубоморне мисли. А отуда, можда, и потиче страст. Та веза започета је из ината, када је жена рекла да она не верује у заљубљивање, и да је све то ствар

разума. Свог будућег љубавника понизила је речима: „Мој муж је бољи човек од тебе.“ Вашарски мађионичар, како га је она дефинисала, „загризао“је, желећи да јој докаже супротно: страст и те како може да превлада разум! Али, да ли је корен те страсти само игра (надмудривање) у којој је важно победити, по сваку цену? Мушкарац открива да га највише узбуђује управо то што доминира над љубавницом током интимног чина. Свестан је да он не контролише само узбуђење своје драге, већ да у својим рукама држи и(њену) смрт. Склоност ка владању јесте нешто што, изгледа, карактерише личност сваког мушкарца (мада, у причи Лутања – приповедач, суптилно, заступа став да су и жене склоне контролисању, али

код њих је оно пасивно, окренуто ка дому, усмерено ка једној особи).

Кад изгуби способност уплива у животе људи око себе, или кад открије да их је, својим поступцима, одвео у смрт – мушкарац постаје олупина – као у причи Аурора бореалис.

Трагична прича о животу након губитка детета, испричана је суптилно, загонетно и... укратко – перфектно. Истину да људи, кад не могу да прихвате животне потресе, беже у ирелано, ауторка је искористила иу причама Zygzwang и Небо. Приповедач, мудро, у њима не полази од стварносног, већ супротно – од имагинације главног лика, држећи читаоца у недоумици – ради ли се ту о фантастици или ономе што бисмо у белетристици назвали „социјалном реалношћу“ (мада је свака реалност, заправо – искључиво субјективна; и„ишчашена“– она постоји у доживљају човека).

Живот(арење) након губитка чланова породице тема је и приче Под плаштом лепе књижевности – у којој је описан динамичан однос двоје младих људи, заљубљеника у белетристику. Овај однос, изнад других у књизи, има најпоетичније обрисе. Младић одлучује да дуже остане на летовању, како би се дружио са својом драгом, и та заљубљеност спасава га од авионске несреће у којој страда његова породица. Под сенком несреће (и тако би могао да се „изврне“ наслов приче) – трагичан постаје и однос младића и девојке.

Он ће се кретати од оптуживања, осећања кривице и мржње, чиме ће се и окончати ово познанство. Живот након смрти ближњих, ипак, може да отвори и једно плодоносно поље:

бављење философијом. Некада је за философирање била потребна доколица, а данас – несрећа; једино она може човека, чини се, одвојити од свакодневног ужурбаног битисања, отварајући простор за преображај сопственог света. У причи Аурора бореалис мушкарац покушава да, дијалогом са непознатим људима, у бару, дође до одговора на питање о смислу живота и блискости (безбедној дистанци) и тај разговор га, можда, спасава од самоубиства, док у причи Под плаштом...

– младић, сада већ одрастао човек, након година философирања о трагедији – прихвата становиште о судбини као једином фактору човекових (не)успеха. Такав пасивизирани став помаже му да негативна осећања према девојци и према себи, коначно, отклони. За несрећу нису криви они, већ усуд.

Сањарење, поред философирања, може бити начин да се превлада траума инцеста (Zygzwang), као што и конструисање реалности једног шизофреног болесника у причи Небо представља могућност да се, бар накратко, раздвоје болне емоције од рација. Али, нико од ликова ове књиге неће успети да побегне од емоција! У сусрету са кћерком, човек који је уверен да је постао „небо“, ипак заплаче и то га болно подсећа да је он, заправо, крхко људско биће. Очај је потпун и неопозив, а рацио и емоције – опет у фузији. Читава збирка, у својој бити, својеврсна је студија о супротстављеним осећањима (стрепње и сигурности, отуђености и блискости, заљубљености и страха од смрти, љубави и љубоморе, кривице и равнодушности, патње и слободе, одбачености ибезбедности), која разум не успева да схвати, а камоли превлада!

Збирка Вашарски мађионичар, ипак, на свом најдубљем нивоу потеже питање још базичнијег односа од оног женскомушког , а то је – однос према себи (а из те релације, тог логоса, познато је, сви други проистичу!) Ликови књиге слични су: имају поприлично животно искуство, дакле, гомиле промашаја и успеха иза себе. Одликује их танано разумевање света око себе, склони су да дубоко саосећају са несрећама тог света, али и да виспрено процене његове мане (зато књига носи јак есејистички тон). Међутим, њихова сензитивност

претерана је, а ироничност – стрела коју, пре свега, усмеравају ка себи. Јунаци ове књиге, чини се, постају жртве сопственог неразумевања и емотивности. Испробали су познате и општеприхваћене стазе, које их често нису водиле до радости и испуњења. Спремни су да пробају и нешто друго, забрањено, попут прељубе. И када смогну снагу да направе промену, искораче из шаблона, откривају да их ни то не испуњава, нити доноси мир. Живот, опет, делује хаотично. А можда, заправо, живот и не може бити другачији?