Милијан Деспотовић

ИЗА РАЗБИЈЕНОГ ОГЛЕДАЛА

Милош Милишић: Спокој краја

Нaродна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2008.

Ако би у вредновању времена имали бар права да судимо о оном чији смо савременици, опет би било тешко разумети евидентно одсуство реда који баштини јавашлук темељен на стању „једно се мисли, друго говори, а треће ради.“ У тој слици запуштености минуо је прошли миленијум; нови се уклопио у мозаик.

Оно што је у свему трагичније но што изгледа, јесте умишљајно опирање бар природном току ствари, а срдити природу – није ни мало безазлено.

Песници су, макар колико-толико, успели да успоставе ред или прилике приведу крају брже но што је то у збиљи.

Тим претицањем установљено је једно стање спокоја, таман оно било и„спокој краја“, како то каже песник Милош Милишић у истоименој збирци песама.

Господарио је Језик немуштих (први циклус ове књиге), а у Архиву пораза уредно је каталошки доказано да човек одавно не влада собом; њиме владају неке ђавоље силе. У таквом следу ствари песник закључује да „не постоји прошлост“, а без прошлости неизвесна је будућност; трагично је мислити да будућност почиње од сваког од нас понаособ. Искуство простора, као мајке земље, довело нас је до сазнања да су тачне само стране света, и да човек упорно хода натрашке.

Зато је Милишић овом књигом, пре свега, опевао „суштину пораза“ човека над човеком, природе над човеком, пораз будућности од прошлости...

Недавно сам, од књижевника Ганча Савова из бугарског града Велико Трново, где је био сахрањен Свети Сава, добио писмо које се завршава стиховима запитаности, куда иде овај свет. Био је то, у неку руку, наставак нашег разговора поводом долетања оних летилица смрти које су најавиле сумрак Запада у који, очито, треба увући сав свет:

Да ли поново улазимо у мрак

из кога једино што нам је заједничко

јесу кости Светог Саве?

А сада, ево и песничке запитаности Милоша Милишића у песми Велико Трново,

Ако нису у Великом Трнову,

где су кости

Од којих су разроки правили свеће

Да осветле пут из гробног мрака.

(.............................)

Да је у њој рођен,

Како би се звала

Земља у којој се старац, тек успаво:

Бугарска или Свети Саво.

Можда би нам сада Соломун Маркус, могао појаснити своју „математичку поетику“, тим пре, што је песма Милоша Милишића Спокој краја испевана са потписом година 1984. (2008). Мајстору песничког језика није било лако да каже, оно што је последње требало рећи: „Нико више не пише песме./ Ништа се не миче“. Невероватно искуство свакодневног живота, тек у песничком исказу уозбиљује примаоце поруке.

Код нас одавно ништа није у домену површинског ткива живота, све има своје дубље последице. На унутрашњем плану све нас је мање, читуље дрхте од страха коме остављају иметак. Издужила се и сенка звана Симеун Милишић, давни предак песников, који брине „чиме ће се наздрављати ако не буде ракије“. Свако има свог Симеуна, док га има, док свест о корену буде умео да чува.

Умреће, како ствари стоје, као и старица која је стално викала: „Лажу комунисти! Горе је Бог!“ – не верујући да суАмериканци изашли наМесец. Тридесет година касније, као црна губа појавише се над земљом са главама од оплемењеног уранијума. Старица је умрла у заблуди. Несвесно проклињући крв Исусову, себе. Ко је кога кад послао и где – Свевишњи зна. Можда се некад и истина говорила на телевизији? Можда. Сада се за истину боримо.

Све што дође и прође, дакле, остави свој „Траг“ (назив другог циклуса) о коме и овај песник размишља; о достигнућима која иду назад, ка пергаменту. Све мање је благословених, изгон и прогон прете свакоме. Ко је кога и одакле изгнао припада тврдом и рационалном доказивању, но основни социолошки проблем је изгон човека из самог себе:

А благословен је онај који се роди

И умре у истој кући.

Помислим, колико је песнику Милошу Милишићу важан сваки доживљај па му песму намењује. И старац који је пушио „канео цигарете Тутунског комбината Скопје“, и пијанац кога плаши ракија па жури да је попије, и жена која качи веш, и људи и птице“: „Како да цвркуће/ Чиме да пева/ Онај који убија“. Његов цвркут сеје смрт. Уствари песник, саркастично пева о обичним појавама у животу, са намером да прикаже човеково удаљавање од себе, од природе, од накане да све поправља по своме, а видимо докле смо због тога дошли. Неке ствари претичу и творце несреће; док ратују (туђом крвљу не ваља хранити своју децу), бомбардују, природа се буни, уместо гаврана гласоноше, птице разносе грип. Зато треба озбиљно схватити поезију и овог песника можда ће га будући иконописци сликати „као спаситеља“. Апокалиптично расуло у које западамо само може бити крај драме.

Милишић је сасвим природно реаговао на ново време расејаности („Сунце, киша, сунце, киша“) чији смо и сами сапутници који у ходу састављамо лице на разбијеном огледалу. А народ је лепо говорио: „Кад немаш огледало у кући, имаш га у селу“. Нажалост, човек се данас, у том смислу, нема где огледнути. Зато песник опомиње:

Плаче дете у колевци, мајко,

Направљеној по мери

Будућег ридања.

Оно би да те дозове,

Али још није научило

Да изговори реч

Која одвезује запретени језик...

Није ништа могуће занемарити, ни један детаљ у нашим животима. Све има узрочно-последичну везу са основном сликом, која је начин да се развије живот. Овде је песнички говор имао за циљ да обележи проблемске кругове живота у који се улази као у вртлог, несвесно, од рођења, чини ми се.

И, заправо свако дете има отворену и усмерену будућност, наде и муке. У чему песник види симболику пута спаситељевог, Исусовог . И данас је потребно прескочити један преширок друштвени јаз, можда њих више. И остаје непознаница ко се збиља љуља у љуљашци, „Христос или дете“? Милишић то овако види:

Шушти олињали облак

Над љуљашком у парку,

Претвореним у зверињак.

Не препознајем из даљине

Ко се у њој љушка:

Христос или дете.

Све су то догађаји, где се време и људи премештају у сасвим ново реалније поље гледања, вероватно и са доста мање страха него у тренутку догађања. Ипак, остаје траг , неизбрисив, њега има иу песку упркос плиме, траг који, сваки за себе оставља посебну дубину, и отисак. „Дубљи су отисци/ оних што ћуте“, каже овај песник. Психолошка уверљивост попушта пред чињеницама, али зато се поезија држи и једног и другог; за сваки случај, песник се временски оградио (2002, 2008):

Крепале птице

Кликћу ми у крви.

У очима далек пут.

Ноге на једну,

Срце и глава

На другу страну

одоше.

Куда ћу ја?

Дакле, на сцени је уметничка истина песника Милоша Милишића, којом жели да помогне у решавању темељних онтолошких проблема. Ако је „истина савршенство разумског сазнања“ , како каже Баумгартен, онда овде треба говорити о чулном сазнању које штити духовну слободу. Наш песник је заокупљен чињеницом да је људско биће у растрзању и да реторика мора добити на гласности. Насупрот песничкој гласности на сцени је тишина.

Ова поезија и није ништа друго до покушај разбијања те устајале ћутње. Треба говорити и само говорити, да бисмо се чули и разумели.