КОРАЦИ

Видосав Стевановић

О НИШЧИМА, С ПОВОДОМ1


Изложба цртежа Горана Димића, рађених према ликовима и мотивима романа НИШЧИ, отворена је 13. авуста у„Клубу Видосав“(село Ботуње поред Крагујевца) у присуству бројних гостију. Марија Васиљевић, председница Клуба, поздравила је присутне и прочитала прво поглавље романа...Видосав Стевановић се захвалио Горану Димићу, који живи и ради у Будимпешти, зато што се инспирисао ликовима и мотивима његовог романа, који је избачен из школских програма али још живи међу читаоцима. Истакао је, такође, оштрину и карикатуралну снагу цртежа младог аутора, који су интелигентно смештени на позадини старих фотографија Крагујевца из тридесетих година двадесетог века... Замислио сам трилогију о Крагујевцу“, рекао је Видосав Стевановић. „Успео сам написати само прву књигу. Некако у то време против мене је започет бемсислени судски процес, био сам нападан са свих страна, неколико година провео сам у неизвесности. Никада више нисам у себи успео обновити инспирацију неопходну за довршење трилогије. Безначајни су политичари из ондашњег Крагујевца, нападајући младог писца, спречили писање још две књиге о свом граду и тако му нанели штету. Одавно су заборављени, штета је остала.“ ...

(Вест која је повод за овај текст, 14. август 2009)

 

Неке се малерозне књиге појављују у погрешно време, друге на погрешном месту, треће користе тему коју савременици и они који одлучују о свему сматрају погрешном и бласфемичном и – плаћају цену због тога.

Мом првом роману Нишчи догодиле су се све три ствари одједном. Био је почетак седамдесетих година и почели су прогони и забране поводом „црног таласа“, појма који још нико није објаснио ни књижевно-историјски обрадио2. Штампан је у Београду који је управо тада, излазећи из кратке ере меког либерализма, имао напад бруталне строгости према онима који мисле и пишу друкчије: чаршија је тражила јавно смакнуће и забаву.

Роман је за тему имао стварни град који се још поводом моје претходне књиге Рефуз мртвак идеолошки побунио против свега што сам писао: град-херој не може бити тако настран, ружан и невероватан. Као доказ да је комунистички нормалан, леп и стваран треба, бар, ухапсити писца. Са том часном намером једна је делегација крагујевачких руководилаца упућена у Београд и вратила се разочарана: они одозго нису хтели нешто тако природно, биће да су се продали Американцима.

Млади је писац урадио и нешто горе: у атеистичкој средини за основу романа узео је низ из небеске јерархије ПсеудоДионисија Ареопагита (Серафими, Херувими, Престоли) и обилато се служио библијским мотивима и наводима из богослужења, житијима светаца и календарима. На клапни корица написао је да му се „завичај зове Шумадија, земља Србија“ и да је „вероисповести православне“, на страну што је навео све битке у којим су учествовали његови преци. Употребио је шест – замислите само, другови и другарице, шест! – опсцених речи, мада је већ назван порнографом. Овлашћени партијски критичар написао је у Политици (где би другде?) да се ради о чистом српском национализму, зачињеном мирисима тамјана.

То су само делови јавних прогона и лажи из тог давнопрошлог времена које повремено злоћудно васкрсава у речима и делима престарелих писаца и филозофа што се и даље налазе у предсобљу власти. Гору и опаснију хајку, зачињену и нападима на породицу, доживео сам приликом изласка из комунизма, на почецима вишепартизма: хистерична већина створила је Слобу-Слободу који у њихово и своје име није дозволио слободи да стане на ноге и развије се, зато нам је слабачка и склона разним дечјим болестима. Искусни дијагностичари морају поставити питање: Да ли ће, таква каква је, преживети сопствене слабости или нестати пре зрелог доба?

Савременом читаоцу неће бити тешко да замисли ту атмосферу, домаћа је. И данас се по нашим медијима воде кампање против шачице људи који мисле и пишу друкчије него званична пропаганда. Као да то раде они хомункулуси однекада, њихови синови и кћери или бар њихови клонови, прилагођени новом времену које се упиње личити на старо.

Речи су се промениле, монотони речитативи једине партије преобразили су се у наизглед какофоничну галаму вишепартизма, механизам оптужбе и осуде остао је малтене исти. Прерано је истрошену идеологију заменила идеологија која се истрошила брже од своје претходнице: обе су изашле из утробе једноумља.

Али – није све ишло онако како су желели партијски и чаршијски „полуинтелигенти“ (израз је Слободана Јовановића). Прво издање романа (5 000 примерака) брзо је распродато. Читаоци су се јављали писцу који се није могао наћи међу изабранима за награде нити ићи по књижевним вечерима. За неке је сликаре и музичаре постао култна књига; наводим пример Љубице Марић која је умрла са мојим романом поред кревета. За његово језичко обиље заинтересовали су се лингвисти, озбиљни научници. Помињао се на славистичким катедрама у земљи и изван ње, свуда – осим у главном граду.

Рехабилитација се догодила такође у Београду. У елитној „Нолитовој“ едицији Педесет романа српске књижевности писац Нишчих нашао се као најмлађи, завршио је књигу са двадесет осам година. У издању Изабране прозе Видосава Стевановића године 1984. Нишчи су се поново појавили (5 000 примерака). У издању Сабране прозе, поводом тридесет година књижевног рада овог писца године 1989. Нишчи су поново имали 5 000 примерака. БИГЗ-ова џепна књига објавила их је године 1990. у тиражу од 10 000 примерака. Чинило се да је књига ухватила корена међу читаоцима: за њих је и писана, не за критичаре и универзитетлије.

Економска и политичка катастрофа деведесетих година безмало је уништила културе на бившим југословенским просторима. Литература је издисала, у процепу између патриотическог писанија и јаловог постмодернизма, закаснелог бар неколико деценија. У тој општој несрећи, чије размере још нисмо сагледали, ни писац Нишчих није посебно жалио за својом књигом. И мрави-убице полутајног идеолошког чишћења националних редова легли су на посао: неколико даровитих писаца нестало је из јавности, књижара, библиотека и школских програма. Могао бих навести њихова имена, али остављам да их се сетите ви који ми можда нећете поверовати. Писац Нишчих један је међу њима.Године 2008, у другом колу Сабраних дела Видосава Стевановића – у издавачкој кући „Кораци“ и захваљујући помоћи града Крагујевца – Нишчи се после дуге хибернације појављују у тиражу од 500 (и словима: пет стотина) примерака, десет пута мањем него што је имало прво издање. Министарство културе није откупило ниједан примерак. Пет томова другог кола не налазе се ни у једној српској библиотеци, стидљиво су се појавили у две београдске књижаре и нестали.

Тако је настала цезура која се зове цензура. Како? Па, ви пишете: „Цензура код нас не постоји, али добро функционише. Зове се самоцензура.“ Ево како данас и овде функционише та утвара прошлих времена и тоталитарних режима.

Званичне цензуре нема. Свако ће вам рећи да код нас нема цензуре, као ни много чега другог што цвета по свету: геноцидних планова, масовних злочина, неспособних политичара, тајкуна који нису патриоти и хашких бегунаца. Али, зато – има стотина цензора који тихо обављају свој посао, безбедни иза буке пропаганде и дроњака беде који скривају ружну стварност, лепоте уметности и муње духа. Налазе се свуда око вас, ти цензори који себе тако не називају, међу вама су, неки од њих сте ви сами. Доказ су књиге којих нема и писци

чија имена не знате, а нико вам то није забранио.

Ускоро ће код нас бити донети европски закони, и онај против цензуре. А потом ћемо чекати коју годину да слово на папиру постане део судске праксе и навика. Тада ће они који цензуру данас спроводе тврдити да је никада није ни било, нема жртава, значи да нема ни злочина. И ми нећемо знати њихова имена да бисмо евентуално смогли храбрости рећи – да лажу.


1 Наслов је редакцијски.

2 Још мутнији је појам „стварносна проза“ – наводно естетко наличје „црног таласа“ – којим су режимски критичари дисквалификовали моју прозу. Појам „црни талас“ је нестао, сети га се понеки тип који хоће доказати да га је стари режим прогањао, корисно је изигравати накнадног дисидента. Али „стварносна проза“ се задржала у научним круговима и на факултетима уметности – ове изразе користим у недостатку бољих – кад треба дискавилифоковати моју прозу.