Станислав Игнаци Виткјевич
ЛУДА ЛОКОМОТИВА
Комад без тезе, у два чина,с епилогом, 1923.
"No more rum”
Billy Buns, in: TREASURE ISLAND,
R.L. Stevenson
Преузето из наредби машиновође:
„VI. Жене морају да буду далеко од машина; ни у ком случају не смеју да се пењу на локомотиву.”
Из ПРИРУЧНИКА ЗА БЕСНЕ МАШИНОВОЂЕ
Посвећено госпођи Ирени Јанковској
ЛИЦА
ЗИГФРИД ТЕНГЈЕР – машиновођа, 35 година. Лице издужено, врло изражајно. Лако се може приметити снага воље, у контурама чељусти и луковима обрва. Брадица – тамна, подшишана у шпиц, брчићи. Одевен у тамну јакну и дуге, црне панталоне с црвеном траком, увучене у жуте, кожне доколенице (камашне). Качкет на глави.
НИКОЛАЈ ВОЈТАШЕК – ложач, 28 година. Обријан. Лице с грубим, снажним цртама, али – могло би се рећи – са сенком гад-не склоности ка маштарењу. Црна коса. Сива јакна. Зелене панталоне, утакнуте у високе, жуте чизме.
ЗОФЈА ТЕНГЈЕР – машиновођина жена, 28 година. Бринета, врло лепа и демонска. Елегантно обучена.
ЈУЛИЈА ТОМАШИК – ложачева вереница, 18 година. Плавуша, врло лепа, али је њена лепота животињска.
ТУРБУЛЕНЦИЈУШ ДМИДРИГЈЕР – старији господин, у путничком оделу.
МИНА, ГРОФИЦА ДЕ БАРНХЕЛМ – хистерична и банална госпођица, али не и потпуно без шарма који карактерише старе, пропале родове. У оделу за пут.
ТРИ ПУТНИКА ТРЕЋЕ КЛАСЕ, личе на пропалице. Један од њих је лопов, има на рукама лисице. Представља се као машиновођа.
ДВА ЖАНДАРМА, из пратње пропалице са лисицама. Одећа им је фантастична.
ДАМА ИЗ МИНИНОГ ДРУШТВА, ГОСПОЂИЦА МИРА КУПУСИЋ – има 45 година. Дебела, са наочарима.
УПРАВНИК ВОЗА – у аустријској униформи, наранџасте траке. На глави висока, крута, војничка капа.
ДОКТОР МАРЧЕЛО СВАЂАЛИЦА – млади бринет, шпицаста брада. Са белим огртачем. Познаје свој фах.
МИРИН БРАТ, ВАЛЕРИ КУПУСИЋ – плавокос, 30 година. Банкарски чиновник и притајени формиста у сликарству.
ЧУВАР ПРУГЕ, ЈАНКО ГЕГАЛО – риђа брад. Црвено-зелени фењер. Његова жена, лепа ЈАНИЦА ГЕГАЛО – плавуша. Сеоска врачара.
Гужва на железничкој станици. Сви говоре гласно и врло разговетно.
ПРВИ ЧИН
Сцена представља задњи део локомотиве и предњи део тендера. Њихов спој је помакнут мало удесно од средине позорнице. Локомотива може да буде велика, још непознатог типа. Смер кретања – десно. Осим смера у десну или леву страну позорнице, разликоваћемо леву и десну страну машине, у складу са смером кретања. Регулатор, наравно, с десне стране. Унутрашњост машине јасно осветљавају два фењера. Могу да се виде полуге, цеви и ручице погонске апаратуре, како блеште у одсјају фењера. Ложиште је отворено, избија из њега светло и букти ватра крвавих пламенова. Локомотива треба да буде тако конструисана да слободан простор између угља на тендеру и котла буде доста дугачак (величина осредње собе) и да кров локомотиве не заслања место акције онима који гледају са галерије. С времена на време из вентила на предњем делу избија пара и прекрива читаву позорницу. Рампа на прузи треба да буде виша од пола метра, окружена оградом која раздваја машину од остатка сцене.Особе које стоје на тлу око локомотиве, треба да буду видљиве до половине тела. Декор у дубини позорнице треба да буде дочаран помоћу кинематографског апарата што баца слику на екран; тај апарат може да се смести са задње стране локомотиве. На почетку, позадина је непокретна и представља железничку станицу. Кад воз крене, слика почиње да се помера улево (поглед из воза у покрету). У одређеним размацима, могу да се понове поједине слике. Дакле: на почетку слика представља железничку станицу виђену са перона. На хоризонту се гаси сутон, лево се види спремиште са сигналним светлима и обриси локомотива. Семафори са црвеним и зеленим светлима и подигнутим крацима. Први чин почиње изван станичне зграде, на слободном перону. У даљини, иза семафора, види се осветљен град из којег се блесак надмеће са светлом сутона. На тој позадини се оцртавају обриси кућа с неколико светала, обриси торњева, небо и небодери, итд. Ложиште котла је отворено. Букне пламен. Ложач Војташек пуни ложиште, убацујући велике коцке угља и звиждећи „Идеални танго“. Мир не траје дуго, јер се с леве стране приближава Јулија. Одевена је по последњој моди, али без укуса. У руци носи корпу. Све време стајања воза у станици чује се уобичајена станична бука: звиждук локомотива, лупа вагона који ударају једни о друге, звоњава и жамор људске гомиле.
ЈУЛИЈА: Николај, донела сам ти нешто за јело. Чини ми се да ћеш препукнути, ове ноћи. Ово су твоји најдражи колачи са шљивама и флаша chartreusea.
НИКОЛАЈ (одбацује лопату, затвара ложиште, машина почиње да дахће): Хвала ти, Јуличка.
Силази, узима корпу, пење се, оставља корпу на тендеру и поново силази. Све то ради с мајмунском спретношћу.
ЈУЛИЈА (за то време): А где је господин Тенгјер?
НИКОЛАЈ: Отишао је са женом до бифеа на криглу пива. Али, ти ниси дошла због њега.
ЈУЛИЈА: А можда сам баш због њега? Шта ти уопште знаш, глупанчићу, тако умазан угљем!
НИКОЛАЈ (већ је сишао): Само, не допуштај себи превише, јер ако полудим...
С леве стране лагано се приближава Тенгјер са женом, која је одевена скромно, али врло укусно. Жена носи корпу.
ЈУЛИЈА: Ради шта хоћеш. Ја те не задржавам. Ти си тај који ми свакодневно прети смрћу.
НИКОЛАЈ: Ох... кад бих ти могао све да кажем, све би било друкчије!
ЈУЛИЈА: Па, реци! Ја се не бојим.
НИКОЛАЈ (гневно, полугласно): Тихо. Иду Тенгјери.
ТЕНГЈЕР: Колико има атмосфера, Николај?
НИКОЛАЈ: Шест и по, господине Тенгјер.
ТЕНГЈЕР: Убаците још. (Николај се пење на локомотиву, убацује; букне пламен.) Имам утисак да ће ми данас требати паре као за шест compounds-a. Кад се захукта, ова звер је лудо брза, али нема вучну снагу. Уз то су прикључили и sleepingcar. (друкчијим тоном) Како је лепа данас, госпођица Јулија – као ђаволица! Не сам ђаво, нити само плаво, него право ђавоплаво створење. Ох... Да нема моје машине, све би било друкчије! Она је та која ме држи за узде. Иначе бих експлодирао као граната. (Зофја га повлачи за рукав.) Пусти ме...
ЈУЛИЈА: Господин Тенгјер увек говори тако...
ЗОФЈА: А, он увек тако лупа. Али, у суштини ствари, он је благ као муфлон. Код мушкараца не подносим никакву сличну мекоћу.
ЈУЛИЈА: Ваљда се шалите.
ЗОФЈА: Не, никад у животу. Јуче сам га преварила са подкондуктером Nord-Express-a. А он није ни трепнуо.
ЈУЛИЈА: Ко? Ваш муж? Или подкондуктер?
Николај с треском затвара ложиште и нагиње се са машине.
ТЕНГЈЕР: Глупе шале! Не слушајте их, Николај.
НИКОЛАЈ (љут): Кварите ми вереницу, госпођо Зофја. Молио сам Вас да не причате сличне ствари.
ЈУЛИЈА: Како си ти глуп, Николај. Већ сам довољно покварена! И ништа ми не фали, у том смислу.
НИКОЛАЈ (намерава да сиђе са машине): Умукни, проклетињо једна, јер ћу те...
Његове речи прекида труба управника воза, који се појављује са леве стране.
ТЕНГЈЕР: На пут! (Љуби жену, скаче на локомотиву, испуштајући дивљи крик помешан с мачјим мјауком.Жене беже улево, Николај се нагиње напоље.) Покрените инјектор! Брзо!
Седам степени на водомеру, то је...
Писак звиждаљке, коју покреће, прекида га у пола речи. Затим отвара регулатор. Пара излази из цилиндарског одвода и прекрива читаву позорницу. Кад почне да се разилази, декор се помиче улево. Чује се клопарање воза и све брже дахтање локомотиве. Нестају последња светла железничке станице. Пролазе затим предграђа и приградска насеља, осветљена месечином. Пауза.
НИКОЛАЈ (гледајући на манометар): Седам атмосфера. Чини ми се да је вентил преоптерећен.
ТЕНГЈЕР (уз регулатор): А сада одбацимо маске! Поново смо на нашем пустом острву: Робинзон и Петко. Играјмо се Робинзона, као онда, кад смо били деца.
У том моменту, види се блесак градских светиљки, затим промичу поља, шуме, долине и села.
НИКОЛАЈ: Господине Тенгјер, овако даље не може! Морамо озбиљно да поразговарамо – једном за увек. Оставимо на страну друга, важнија питања: можда Ви волите моју вереницу?
ТЕНГЈЕР (снажније притишћући регулатор): Драги Николај, пре свега, убаците још угља, па ћемо разговарати.
НИКОЛАЈ: Господине Тенгјер – цеви!!...
ТЕНГЈЕР: А шта ме се тичу цеви? (Николај додаје угаљ; букне пламен.) Дакле, видите: ако хоћу, могу да будем најобичнији машиновођа, а Ви, као што претпостављам, можете да будете најобичнији ложач. И-м-о-ж-д-а-В-а-м-т-о-л-а-к-ш-е-п-а-д-а-н-е-г-о-м-е-н-и.
Тенгјерови су покрети при помицању регулатора претерани и скрећу пажњу на себе. Током ове радње, локомотива дахће све брже.
НИКОЛАЈ: То још треба доказати.
Затвара ложиште.
ТЕНГЈЕР: Интересантно је то што говорите, али се сада не ради о томе. Откада смо на овој машини све иде добро.
Остављајући по страни проблем на станици, који може лако да се савлада – налазимо се овде, на овој гвозденој бештији, потпуно изоловани од остатка света. Јуримо у простор и постајемо тога свесни. За машиновођу, како је рекао Ленарт, не постоји релативност кретања. Зна он да није крајолик тај који се креће, јер он не распаљује и не подмазује тај крајолик, већ своју машину. То исто односи се на сва жива бића која се крећу. Чак се и постојање бува противи свим законима физике. И управо зато, физичка тачка гледишта у случају релативности никада не може да буде адекватна стварности!
НИКОЛАЈ: Господине Тенгјер, Ви, или се удаљујете од питања, или се шалите.
ТЕНГЈЕР: Тренутак – допустите да размислим. Кад бисмо, дакле, могли удвоје – иако бих се боље осећао сасвим сам – кад бисмо могли да измонтирамо малу планету или метеор,
било би то удобније, него да ломимо врат на овим шинама. Докле ће нас, на крају, довести, јако добро знамо. Боље би било на броду, али ја не подносим воду и проблеме који су уз њу везани... Гусарење, у нашој епохи, постало је немогуће, нажалост.
НИКОЛАЈ (заинтригиран): Дакле, стало Вам је до материјалних добитака, не баш легалним путем?
ТЕНГЈЕР: Ах, не... та ми се реченица отела. Уосталом, на броду се не може удвоје – а чамац је премали – нема излаза.
НИКОЛАЈ (погледајући на манометар): Осам и по, господине Тенгјер – зар то није превише?
ТЕНГЈЕР: Може се досећи и десет. Потребна ми је данас пара непрестано, али ни сам не знам зашто. Од јутрос ми се некакав пројекат нејасно оцртава пред очима. Морамо, макар само на тренутак, да раскинемо обичне, свакодневне односе. Тада ће се све да се разјасни само. Ударићемо нагло у тачку, где се најмање очекује.
НИКОЛАЈ: То је чудно – и ја од јутрос размишљам о необичним и чудним стварима, али о чему – заправо не знам. Већ кад сам распаљивао ову живину (удара дланом о котао) нешто се неодређено појавило у мојим мислима. Унутрашња тама заслања ми смисао наше егзистенције на дужи период. Не контемплација, него само акција може то да разјасни. Како је сужен наш избор необичних поступака – заобилазећи психичке перверзије, како Ви називате те ствари, господине Тенгјер.
ТЕНГЈЕР: Исто се дешава и са мном. Признајем: волим Јулију, али волим такође и моју жену, или, тачније, сматрам је за саучесницу у различитим мојим послићима, о којима сада не бих да говорим. Јулија је за мене синтеза шарма женске загонетке, упркос – или можда баш из разлога – својoj глупости. Али, зар је то све заиста најбитније? То је добро овде и из истог разлога можда ће мање добро бити тамо, на релативно непомичној земљи. Али овде, на овој гомили парајућег метала у пуном трку, то изгледа друкчије. Да могу да пренесем ову тачку гледишта у ону сферу, која се згуснула од непомичности и да истовремено посматрам све то са ове локомотиве која јури кроз простор! То је проблем!
НИКОЛАЈ: Часна реч, на исто сам мислио, али не тако јасно. И ја сам читао брошуру о Ајнштајновој теорији. Трансформација координата и свеопшта релативност – знам.
ТЕНГЈЕР: Отуда питање: треба ли да гледамо са машине на земљу, или са земље на локомотиву? Јер на земљи све, о чему сада говоримо, изгледа апсурдно. То је Чиста Форма, као што су рекли они, ФОРМИСТИ – недавно сам о томе читао фељтон њиховог најбољег есејисте. Али то нема значења. Рећи ћу отворено: а кад би било могуће да се пренесе живот на ову овде локомотиву, ха?... Могло би да ми се приговори да све то могу да замене спаваћа кола или вагон-ресторан. Ипак, постоји понор између те две ствари.
НИКОЛАЈ (смејући се): Не, чак и ја схватам разлику. Али, на крају, живот – то су ове жене, које поседујемо, и оне – друге. Путовати на локомотиви и установити на њој четвороугао ожењених – верених? À propos, господине Тенгјер, знате ли да када се успем с Вама, на ово острво-машину, да престајем да се љутим на Вас, чак ни због Јулије. Тада сам ја ложач, имам своје место у свету. Не бих могао да поднесем другог шефа. Овде се све одвија на исти начин, утиснуто у барељеф, као на површини слике – све остаје на месту као замрзнуто, иако се у стварности све покреће. То је забавно!
Смеје се.
ТЕНГЈЕР: Не подсмевајте се томе, Николај! То није тако глупо, као што Вам се чини. Само је неизводиво. Али, само по себи? Хм... (притиска снажније регулатор; машина дахће све брже) То се може постићи један једини пут, рекао бих, немогуће га је поновити, ни извршити у обрнутом смислу. Да, да: чини ми се да га имам, тај мој пројекат.
НИКОЛАЈ: Али, у суштини ствари, то је смрт.
ТЕНГЈЕР (грозничаво): Одакле знаш?
НИКОЛАЈ: Молим Вас да ме не додирујете. Деведесет два на сат, господине Тенгјер. Још пола километра и имаћемо тенденцију пада. Време је да затворимо регулатор.
ТЕНГЈЕР: Немојте да ме учите, како се управља машином. Ваше је да ложите. Још угља! Брже, господине Војташек!
(Николај извршава наредбу; ватра букти.) Одакле знате да је мој пројекат смртна претња? Лично, не видим ништа одрeђено.
НИКОЛАЈ: То је тамо!
Показује у правцу кретања воза.
ТЕНГЈЕР: Можда је то тамо. Волим Вас због тог Вашег сеизмографа, који носите у себи и о чијем постојању ништа не знате, а он ипак записује у Вашој унутрашњости кривуљу дрхтаја Вама несхватљивих. (с дивљењем) Тако једноставна животиња, а све тако суптилно предосећа! (пауза) Додајте још угља.
Николај испуњава наређење. Пламен букти.
НИКОЛАЈ (док убацује угаљ): За сада смо складан пар. Помислите: читаво то бесконачно Постојање и нас двојица, усамљени, одбачени од човечанства, на овој разулареној
бештији, у тој истој епохи. Када би неко хиљаду година смишљао, не би могао да смисли ништа слично.
ТЕНГЈЕР: Шта Вам то значи „одбачени од човечанства“? То је истина, морам да признам. Али, прецизирајте ми мало.
НИКОЛАЈ (одбацујући лопату): Понављам Вам: затворите тај проклети регулатор и укључите кочнице, то јест, дозволите господину Вестингхаузу да делује, иначе ћемо да исклизнемо из шина на оном заокрету.
Тенгјер затвара регулатор и укључује кочнице. Машина престаје да дахће. Чује се ударање вентила пумпе за кочење и шкрипа точкова.
ТЕНГЈЕР: Хајде, говорите даље.
НИКОЛАЈ: Ви мислите само о женама. Хтели бисте да их имате чак и на машини.
ТЕНГЈЕР: Већ други пут то помињете, господине Војташек. Верујте ми, жена је за мене само симбол: видљив знак пролазности тренутка. Уосталом, ја сам професионални заводник, признајем. Али, то је пре начин за стицање средстава за означавање неких карактеристичних момената.
НИКОЛАЈ: Ипак, имам утисак да сте Ви неко други, важнији.
ТЕНГЈЕР (настојећи да му одврати пажњу): Еее... нема тако велике глупости у животу, која би могла да достојно изрази Тајну Постанка. Знају то лудаци, и они, који могу да полуде сваког тренутка.
НИКОЛАЈ: Удаљавате се од теме. Ризиковаћу и рећи Вам отворено: ја нисам Војташек. Војташек одавно почива у гробу. Живим уместо њега, са његовим документима. Зовем се Травејак.
ТЕНГЈЕР (ослобађа кочнице машине; престаје шкрипа кочница): Престигли сте ме за пола дужине. Ја сам такође намеравао да Вам се представим. Дакле, Ви сте тај велики Травелак, за којим безуспешно трага полиција целог света. Могао бих да издам наредбу да Вас сместа ухапсе у Dumbell-Junctionu.
НИКОЛАЈ: (покушава да досегне до џепа од панталона): Зар грешим?...
ТЕНГЈЕР: Оставите тај револвер, господине Травејак. Шалио сам се. Таквом злочинцу, као што сте Ви, могао бих и ја да се представим: кнез Карол Трефалди. И мене самог могу да ухапсе на свакој железничкој станици.
Стискају један другом дланове.
НИКОЛАЈ-ТРАВЕЈАК: Не, моја интуиција није ме преварила. Иначе бих већ одавно трулио у затвору. Велико ми је задовољство што могу да упознам колегу тако високог ранга.
Увек сам помишљао на Вас, док сам напорно радио. Можда бисмо да испливамо заједно из те узбуркане мезгре међународне свињарије.
ТЕНГЈЕР-ТРЕФАЛДИ: Не – досађују ми сви ти злочини, а посебно њихове консеквенције. Очигледно је да не мислим о затвору, него о унутрашњим консеквенцијама. Данашњи злочини изазивају одређено одумирање индивидуалности. А да бих започео нормални живот, упркос привидној једноставности, превише сам компликован. Само Јулија... без увреде. Слушај, Травелак: овако се даље више не може. Морамо да урадимо нешто заиста паклено, али не због других – због нас самих, још данас, одмах, неодложно. Једноставно, волим твоју вереницу, а без најокрутнијег догађаја ништа не могу да започнем. Ту, на овој машини, макар јурим и то ме малчице смирује. Жена ме уценама држи уз себе.
ТРАВЕЈАК: Како то? А, дакле, она је Ерна Абракадабра, она шансоњерка из њујоршког Beastly Hall-а? Саучесница у свим Вашим злочинима?
ТРЕФАЛДИ: Да, она: она иста с којом сам убио своју тетку, кнегињу ди Боскотреказе. Офарбала је косу у црно, њен нос је од парафина. Престала је да ми се допада. Али захваљујући њој ја сам жив. Ни ја више не личим на себе...
ТРАВЕЈАК: Сигурно, сви се морамо непрестано мењати. Али, помислите: ево, ми овде о томе разговарамо, а тамо, у неком од вагона нашег воза, неко чита о томе, или неку томе налик причу из своје успутне криминалистичке библиотеке. Забавно!
ТРЕФАЛДИ: Могуће је; тај сплет околности не умањује ни величину наших мисли, нити чудноватост нашег сусрета. Али, сада на посао: знам о чему се ради! То јест, шта ме је мучило последња три месеца. Од тренутка, када си постао мој ложач.
ТРАВЕЈАК: Па, реци, Карло, сасвим искрено! Спреман сам на све!
ТРЕФАЛДИ: Треба да се одлучимо још ове ноћи. Дакле: ј-у-р-и-м-о-с-а-м-о-н-а-п-р-е-д-б-е-з-з-а-у-с-т-а-в-љ-а-њ-а,-п-а-к-у-д-п-у-к-л-о, док не видимо, шта ће из тога да изађе.
ТРАВЕЈАК: Дакле, треба нам нешто типа двобоја или Божјег Суда. У реду, одговара мојој амбицији. Зар је толико волиш, и поред твојих година, драги Карло?
ТРЕФАЛДИ: Да, али то је потпуно уобичајено – схваташ ли – није реч о томе, да је преотмем мом подређеном или мом колеги из више професије. Морамо то да средимо на начин који је достојан древних људи, фатално залуталих у другу епоху.
ТРАВЕЈАК: Не привлачи ме аристократија. Нисам сноб.
ТРЕФАЛДИ: Свеједно: пре двеста година сигурно би био најстрашнија хуља са људских врхунаца. Дакле: стискам регулатор.
ТРАВЕЈАК: У реду, а воз? Живот толико људи?
ТРЕФАЛДИ: Ето, шта говори човек, боље рећи бештија, која има на савести најмање тридесет најгрознијих или, пре, највеличанственијих убистава!
ТРАВЕЈАК: Да, то је истина – али, на крају, тада сам имао одређене реалне циљеве.
ТРЕФАЛДИ: Па, зар, циљ ове ноћи није најреалнији од свих знаних нам циљева? Решићемо најважнији проблем: проблем смисла читаве те неукусне комедије, каквом је постао наш живот, после епохе злочина, која се, нажалост, на крају исцрпела.
ТРАВЕЈАК: Не могу још у потпуности да схватим значење наше намере – али знам да ми у основи одговара. Треба ваљда да се изврши, јер нема у животу више ничег , што би могло
да ме засити.
ТРЕФАЛДИ: Не размишљај више о томе. Нека се догоди било шта. Сва подручја злочина су експлоатисана. Не можемо више да се вратимо у некадашњи живот. Ипак, замисли како ће све то бити пуно чари, ако неко од нас све то преживи. Преживели пребацује кривицу на убијеног – осигурани смо, значи, комплетно.
ТРАВЕЈАК: Добро, слажем се. Наравно, уколико прођемо Dumbell-Junction без катастрофе, налетимо на број 50, с којим бисмо се, према реду вожње, требали мимоићи на раскршћу. Између станица ништа неће задржати тај воз. Спреман сам на све, али ће бити незгодно, ако останемо обојица у животу.
ТРЕФАЛДИ (отвара до краја регулатор; машина почне да дахће као луда): Нисам помишљао на могућност инвалидитета, али сада је прекасно за те дебате. Пуштам машину пуном паром.
Рукују се. По гомили угља, на тендер, испуза Јулија.
ЈУЛИЈА (устаје, дрма се, због кретања платформе између тендера и локомотиве; машина дахће све брже и крајолик почиње да се креће лудом брзином): Спремила сам вам изненађење. То нисте очекивали. Госпођа Тенгјер пуже за мном. Ускочиле смо у последњем тренутку. Било је тешко да се лежи на одбојницима. Зашто јурите као бесни? Тек што није станица!
ТРАВЕЈАК: Ускоро ћеш сазнати. Видећемо да ли си достојна улога.
ЈУЛИЈА: Улог? Шта брбљаш, Николај? Већ си попио Chartreuse, који сам ти дала? Морате да нас сакријете, пре него што стигнемо на станицу – испод тог угља, или било где другде.
ТРЕФАЛДИ: Десило се: остварила су се наша маштања. Треба им рећи истину. (Преко тендера пузи Зофје, recte Ерна Абракадабра.) Ерна, слушај: ја волим Јулију, а Травејак и ја спремамо Божји Суд. Пустио сам воз право пред себе, пуном паром, па куд пукло. Изађемо ли из тога – савршено, ако буде мармелада – још боље. Не могу више да живим под том уценом. Имам предосећај да ћеш погинути. Била си једина коју ми савест није дозволила да убијем. Видиш – волим те на свој начин – била си добра саучесница и другарица. Можда ћеш погинути случајно. Сама си овде дошла. То није моја кривица.
Обе жене слушају потпуно ошамућене.
АБРАКАДАБРА: Који Травејак, Зигфриде? Полудео си? Имаш халуцинације?
ТРЕФАЛДИ (показује на Травелака): Ово је Травејак, а не Војашек. Онај славни. Погледај га боље. Зар се не сећаш? Читали смо о њему у Булдог Магазину. Све је демаскирано.
АБРАКАДАБРА: Боже! Он је полудео! Господине Војташек, треба га онеспособити! Ох, зашто сам допустила да ме наговоре на то глупо изненађење! Ти си томе крива, змијо! (баца се на Јулију) Ти си ме наговорила да путујемо!
Травејак придржава Јулију.
ЈУЛИЈА: Али, молим Вас, госпођо, ја ништа нисам хтела, ништа нисам знала! (мушкарцима) Сад сам с вама! То ми се допада! Сада знам да вас волим обојицу. Али каква штета, господине Тенгјер, што и Ви нисте злочинац као Николај.
АБРАКАДАБРА: Још је и гори од њега. (Травејаку) Пусти ме, мрцино! Карло, спаси ме! Затвори регулатор! Хоћу да живим!
ТРЕФАЛДИ (пресеца на два места конопац звиждаљке): Травејак, одмах завежи ту жену! Први пут у животу није умела да се понаша онако како доликује.
Баца конопац.
ЈУЛИЈА: Помоћи ћу вам.
Везују Ерну која виче.
АБРАКАДАБРА: Затворите регулатор! Покрените кочнице! Ја морам да живим! Доста ми је тих свињарија!
Травејак јој запуши уста и баца је на гомилу угља.
ТРЕФАЛДИ (Јулији): Што се тиче питања да ли сам злочинац, допустите ми да Вам се представим – Карол, кнез Трефалди – чини ми се да је то довољно.
ЈУЛИЈА: Шта... то сте Ви... да не поверујеш! Онај Трефалди, онај најпакленији! Ах – управо сада, како је то чудно! Тако сам срећна! Увек сам маштала о нечему неуобичајеном, као у каквом филму!
ТРАВЕЈАК: А на мене си заборавила? А моји злочини, зар то није ништа? Јулија, саветујем ти да пазиш, јер бих могао да убијем кнеза и зауставим воз.
ЈУЛИЈА (љуби Травејака): Волим вас обојицу. Сада заиста волим по први пут, али обојицу. Обојица сте изузетни овог трена. Нешто се ствара, као пре почетка света.
ТРЕФАЛДИ: Ова нас је жена достојна! Зар бисмо могли да не учинимо оно што смо намеравали? Морамо то да урадимо, Травејак! Без тог чина не бисмо више могли да живимо. Зар не?
ТРАВЕЈАК: Па, то је очигледно! (нагиње се с друге стране машине) Већ се виде сигнали Dumbell-Junction.
ТРЕФАЛДИ (проверавајући инструменте): Осам и по атмосфера, сто двадесет километара на сат. Предосећам да ћемо проћи станицу без незгоде. Замишљам фаце тих кретена!
АБРАКАДАБРА (завија кроз запушена уста): Ахррмбунглохрамкопр...
ЈУЛИЈА (склапа руке одушевљена): Ох – то је дивно! Прелепо! Два злочинца минут пре катастрофе и ја са њима, волим их обојицу и они воле мене! Ах, то је тек прави живот!
Хоћу да се разлетим у комадиће! Нећу издржати до краја! Прекида је страшан звиждук машине.
ДРУГИ ЧИН
Декор исти као у првом чину. Крајолик промиче немогућом брзином. Филм за време паузе је промењен: у одређеном тренутку треба пронаћи осветљено село, затим железничку станицу која је осветљена. С десне стране машине, припијен уз регулатор, стоји Трефалди, нагнут удесно према спољашњости. Све грезне у пару, која излази из цилиндарских одвода.
ТРЕФАЛДИ: То што имамо себи да кажемо – морамо да кажемо брзо. За пола минута проћи ћемо први семафор Dumbell-Junction. Не знам, да ли ћемо на првом скретању, искочити из шина, због ове брзине.
ТРАВЕЈАК: Рећи ћу само ово: једанаест атмосфера и сто тридесет километара на сат. Моја глава лети као пројектил, по спирали, у бесконачан бездан свемира.
ЈУЛИЈА: А ја кажем да се осећам дивно. Никад ништа није имало за мене такав чар, као ово, што се сада дешава, премда су ми увек говорили да сам хистерична. Вреди умрети због тога, чак и десет пута.
ТРЕФАЛДИ: Што се мене тиче, ништа нећу да кажем. Имам осећај, да ми је нешто одувало све мисли испод лобање. Само сам продужетак тог регулатора, као да ми је мозак набијен на ову гвоздену полугу, попут ражња. Или, боље, цео сам поистовећен са овом машином. То ја лично јурим у простор као бик, да се набодем на оштрицу своје судбине. Заиста, тренутак је истински величанствен. Можемо изнад себе да окачимо натпис: „Не дирај, високи напон, опасно по живот!“ Кад би ме додирнуо неко непокретан и нормалан, плануо бих као ударен громом. Можда је то почетак механичког лудила?
ТРАВЕЈАК: Дивим се твојој скромности, Карло: тврдиш да немаш шта да кажеш, а брбљаш као канаринац.
ТРЕФАЛДИ: Читаво моје брбљање је негативно, ништа позитивно не могу да кажем. Постојим само као покретна пројекција на екрану празнине без дна. Мислим да бих умро, када би се машина нагло зауставила.
ЈУЛИЈА: Ах – престаните са анализирањем! Прави мушкарци су увек такви – нажалост – чак и титани попут Вас. Ово је једини моменат у ком можемо да се заситимо стварности до грла. У нормалном животу имамо само комадиће, крхотине, остатке, оно што је једино могуће. Сада имам све – не очекујем више ништа одређено – али, ипак, имам! Чак ни судар ништа више не значи. Поседујем вас, обојицу, у самој језгри смрти, која је у мени, у вама и у овој лудој локомотиви. Зар бих могла да вас поседујем у нормалном животу, у некој соби, у неком часу, у обичној ноћи?!
АБРАКАДАБРА (ослобађа се надљудским напором, скида крпу са уста и виче): Знам то! Ти трула мајмунице! Добро знам о чему машташ, ти нагњила плебејска гуско, ти никада засићени комаду најординарније стрвине! Карло! Преклињем те последњи пут!
Травејак је придржава. Отимају се. Јулија прасне у махнит, дивљи смех.
ТРЕФАЛДИ (громогласно): Станица се приближава! Не могу да пустим регулатор. Избаците ту бездушну масу! Нека не прља овај јединствени тренутак својим присуством, та ординарна роспија, то утелотворење најподлије уцене!!
Травејак и Јулија избацују Ерну Абракадабру са леве стране.
ТРАВЕЈАК (нагиње се да види да ли је све добро прошло): Разбила се о пумпу, у комадиће! Ево станице!!! Први семафор! Пут је слободан!! И сва укрштања су слободна. Други семафор сигнализира да је линија заузета. То значи да је број 50 на путу ка Dumbell-Junction. Ближи се одлучујући моменат!
ТРЕФАЛДИ (притиска регулатор; сви се бацају на леву страну машине и нагињу напољеж): Све је у реду. Кад не би било те луде празнине у глави, био бих срећан.
Пролеће семафор, затим осветљена железничка станица, чује се клопарање точкова на скретницама. Гомила на перону негодује и махнито вришти. Поново пролеће семафор, затим неколико фабричких димњака с блеском градских светала у позадини и поново почиње да се види крајолик под месечином.
ТРАВЕЈАК (нагнут је с леве стране; Јулија је нагнута у средини; последњи, с десна, стоји Трефалди): Неко је ускочио у воз у покрету! Неко заиста луд! Можда све да поквари...
ЈУЛИЈА (љуби их у одушевљењу): Ко може да буде луђи од нас? Не постоји ништа, осим нас. Ми смо сами самцијати, гигантски. Најзад схватам, шта је то величина! Како сам вам захвална! Како вас волим, обојицу!
ТРЕФАЛДИ: Ако касни број 50, може да буде гадно. Нећемо моћи да издржимо даље напетост. А ако падне наше унутрашње расположење, не гарантујем какав ће преокрет попримити катастрофа.
ЈУЛИЈА: Не говори тако, ја ћу издржати, макар три сата. У том чекању згушњава се читав мој живот, као у балону са замрзнутим плином!
ТРАВЕЈАК: Па, да, жене су уопштено отпорније од мушкараца. За нас је то добро, али не задуго. Ако се отегне, ствар неће поћи тако лако, а може да пође сасвим лоше.
ТРЕФАЛДИ: Чекајте: неко пузи по тендеру са задње стране!
Сви гледају у леву страну.
ГЛАС (долазећи с невидљиве стране тендера): Они су ту! Ту! Па рекао сам вам, да није све изгубљено! Сигурно се покварила кочница машине. Сви за мном! Помоћи ћемо им!
ТРАВЕЈАК (покушава да досегне до задњег џепа): Дођавола! Сада ћемо имати тежак посао! Да ли да пуцам или не – уопште немам жељу да починим злочин! (у очајању) Охо – то пузи цела банда!
ТРЕФАЛДИ: Не пуцај – све ће се само разјаснити.
ЈУЛИЈА: Николај, он се повлачи! Препушта се судбини!
ТРЕФАЛДИ: Па, зар не видиш да и даље терам сто тридесет на сат, и још брундаш. Ох, каква је то незаситост!
Са тендера, по комадима угља, пуже према локомотиви Валери Купусић, одевен у жакет. Глава му крвари, завијена је крвавом марамом. И руке крваре.
КУПУСИЋ: Ја сам Валери Купусић. Откуд жена овде? Госпођо, шта Ви ту радите, дођавола? А, уосталом, какве то има везе. Како могу да вам помогнем? Говорите брзо, јер је воз број 50 кренуо из најближе станице и јури на нас из супротног смера. Ништа не може да га заустави. Телефон чувара пруге на линији број 20 не ради. Тако су рекли на станици.
ЈУЛИЈА (у очајању): Ништа не може да буде лепо на овом свету! Увек се умеша људска марва и све поквари!
ТРЕФАЛДИ: Зар заиста није све изгубљено? Псећа крв! Sangue del cane! Заборавио сам на тај телефон, ја, службеник железнице! Ха, ха... Али сва нада је одувек у брзини. Онај кретен с теретњака никад не би могао да иде уназад са сто тридесет километара брзине.
КУПУСИЋ: Шта то брбљате? То је лудакиња! Она тамо!! Да нисте и Ви, господине, полудели? Зар не можете да зауставите машину? Реците, шта треба да урадим. Брзо! Полако пузећи по угљу, појављују се на локомотиви: Мина де Барнхелм, њена пратиља Мира Купусић, Турбуленције Дмитригјер, три Пропалице и два Жандара. Сви су запрепашћени.
ТРАВЕЈАК (жандарима): Добро да сте дошли. Требају нам две полуге: за мене и мог шефа, да зауставимо воз. Покварио се регулатор. Дајте ваше карабине. (Жандари, смртно уплашени, предају карабине.) Одлично! И носите се! (Избацује карабине напоље, с леве стране, и вади из џепа отпозади револвер.) Ситуација се све више компликује, али ћемо изаћи и с тим накрај. Не мрдајте се, или метак у чело!
КУПУСИЋ: Да – ипак су то лудаци! То је општа деменција, заразна! Сви смо изгубљени, ако нико ништа не предузме. Што се мене тиче, ја сам исцрпљен освајањем воза. Ништа више не могу да учиним! Омлохавио сам, потпуно!
МИНА: Зар нико нема храбрости да нападне ове убице? За пет секунди може да буде прекасно! Умрећемо свакако, ако нико од вас не покуша да помогне!
Трефалди стоји прекрштених руку. Крај њега је Јулија под заштитом Травејаковог револвера.
МИРА КУПУСИЋ: Преклињем вас и понизно молим! Мој брат, Купусић, обичан је чиновник у банци – уистину, сматрају га лудаком, јер ноћу црта формистичке слике, али је и поред свега тога у трку ускочио у воз, да би спасао мене, а тиме и све нас. Из часа у час – очекивао ме је са цвећем, тамо, на железничкој станици! Схватате ли? Ја сам прва алармирала наш вагон!
ДМИДРИГЈЕР: Да, али нико од нас не поседује оружје! Зар смо могли то да очекујемо? Тако солидна линија! Сад смо сваке секунде све ближи смрти!Смрт овде, смрт тамо – да полудиш!
Приближава се Управник воза са лампом.
УПРАВНИК ВОЗА: О Боже, господине Дмидригјер, шта се то догађа у овом возу? Нема никог ко би могао нешто да ми каже! Они сматрају да је т-р-е-б-а-л-о да се заобиђе железничка станица. У последњим вагонима нико није имао карту до Dumbell-Junction. Полудели сте, обојица. Алкохол је томе узрок! Али, ја сам такође без оружја!
ДМИДРИГЈЕР: На милост Божју, господине Управниче, не губимо време на диспуте! Ово није позоришна представа! Господин мора да пронађе начин да нам некако помогне! Па, ја Вас лично познајем.
УПРАВНИК ВОЗА: Ја уопште ништа не знам. Не знам где су полуге за управљање! Умем само да бушим рупице на картама или да контролишем јесу ли пробушене. Специјализација, то је највећа пропаст наше епохе! Зар нисам у праву?
ТРЕЋА ПРОПАЛИЦА (са лисицама на рукама): Господине Дмидригјер, и ја Вас лично познајем, мада на мало посебан начин. Нису ме представили, али без обрзира на то, ја сам Вас једне ноћи напао на улици. Опростите ми, и учините нешто да ми ослободе руке. Некада сам био машиновођа.
ДМИДРИГЈЕР (жандарима): Скините му лисице.
МИНА (трећој пропалици): Господине, спасите нас, па ћу Вас ослободити затвора! Мој ујак је тужилац апелационог суда. Већ две минуте сам заљубљена у овог ложача. Он је мој тип. Најзад сам га пронашла. Морам га отети тој девојци и живети с њим све до смрти – али не ове присилне! Морам да живим! Схваташ ли? Чујете ли ме, господине ложачу?
Троје лудака прасну у грохотан смех. За то време Жандари откључавају лисице Трећој пропалици.
ТРАВЕЈАК: Знате шта, баш нам је добро дошла ова госпођица! То чини нашу ситуацију разноврснијом.
ТРЕФАЛДИ: То је борба седам судбина у једној тачки, одређеној готово математички. Ништа занимљиво не може да се каже о том предмету, осим уобичајених фраза, којима не баш спретни драмски аутори испуњавају празнине у својим комадима. Дакле, причекајмо. Занима ме, да ли ће стећи храбрости. Јулкице, ти нас нећеш издати, у случају да се спасимо.
ЈУЛИЈА: Никада у животу! Ја сам наджена, са другог света.
Бесна сам само, јер су нам покварили овако дивну авантуру!
МИНА: Одвратна лајавице! Сад ми је јасно каквим си вештинама држала овог лепог ложача!
ТРАВЕЈАК: Карло, за сваки случај, примакни се регулатору! Овако очајни, они су у стању да пробају нешто изненађујуће!
УПРАВНИК ВОЗА (осветљавајући фењером): Карло? Читав живот звао си се Зигфрид!
ТРЕФАЛДИ (шмугнувши уздуж котла, према десној страни машине): Не читав, драги мој! Преживиш ли, још ћеш сазнати много занимљивих ствари! Знаш, Травејак, можда је и боље, што су овде дошли! То ме подстиче на отпор. Да нема тога, признајем – можда бих се у тренутку смрти предомислио. Ипак, треба нешто оставити и за случај невоље.
ЈУЛИЈА: Дивим се твом хероизму у признавању кривице, Карло.
ДМИДРИГЈЕР: Страшно је то, што је на овој етапи цивилизације, наш живот у рукама таквих људи! Не могу, просто, да поверујем да се налазим на локомотиви! Купусић пада онесвешћен на гомилу угља. Сви страшно узбуђени чекају да виде шта ће донети ослобођење Пропалице.
ТРАВЕЈАК (Дмидригјеру): А ти си мислио да смо сви ми такве безвољне лутке као ти? Ми, злочинци, а посебно они који су то због злочина самог , без разлога и добити, још једино ми представљамо нешто у том упростаченом свету.
ЈУЛИЈА: Да – злочинци и, можда, уметници! Осим њих ништа више не постоји! Али уметнике познајем само по њиховим делима. Можда и лудаци? Њих, међутим, уопште не познајем.
ТРЕЋИ ПРОПАЛИЦА (онај, кога су ослободили): Марш одатле! А они, зар то нису лудаци? А Ви, госпођо, да ли сте ви луди? Шта?
МИНА: То је бесмислица, одвратна бесмислица! Ето, какав је утицај савремене уметности! ТРЕЋА ПРОПАЛИЦА (ослобођен): Хајде, склоните се у страну, а ја ћу пробати да зауставим машину. Брже, јер нешто звижди испред нас! Дмидригјер, две преостале Пропалице и два Жандара узајамно се подбадају лактовима. Нико нема храбрости.
МИНА: Ха! Пошто нико од вас нема храбрости, мораћу сама! Подле кукавице!
ТРЕЋА ПРОПАЛИЦА (с рукама у џеповима): Само највеће кукавице су одважне у страху, осредње се не одлучују на то никада. (Док он то говори, Мина хвата лопату и млатне по глави Трефалдија, који пада на ограду. Остали, тиме подстакнути, бацају се на Травелака. Овај два пута опали из револвера, али не погађа никога. Травелак је савладан. Трећа Пропалица затвара регулатор и полугу разводника окреће на супротну страну; затим поново отвара регулатор, да би пустио пару у контра смеру; и каже:) Разводник система Heisinger von Waldeck. Добра ствар – у моје време, таквих није било.
Чује се тресак унутар машине. Јулија остаје наслоњена на котао. Држи главу рукама. Остали радосно узвикују.
ДМИДРИГЈЕР (нагнут напоље, с леве стране машине, очајнички виче): Прекасно! Број 50 јури на нас пуном паром! Више нећемо моћи да се зауставимо! Звиждите, господине Икс! Брже!!!
Трећа пропалица истисне из машине очајнички звиждук. Панични крици. У махнитом запрепашћењу сви се осврћу наоколо и пуштају Травејака.
ТРАВЕЈАК (вичући): Јулија! Не бој се! Бићеш моја! Мој шеф је распорио себи трбух и отегнуо папке! Некако сурово изгледа на самрти.
МИНА: Не, ти ћеш бити мој! Само мој! Погинућемо заједно! Остаће од нас само мармелада!
Љуби Травејака, који се отима. Дама из Мириног друштва одвлачи је од Травејака. Истог трена чује се страшан тресак и хук. Пара прекрива позорницу и види се како се машина разлеће у комаде.1
ЕПИЛОГ
Крајолик је непомичан. Ноћ, месечина. Бели облаци промичу небом. Од разбијене машине остала је само хрпа гвожђа. Гомила путника. Јауци и крици. Чувар пруге Гегало, с црвеним фењером у руци, разговара са Управником воза. Извлаче се лешеви и рањеници.
ЧУВАР ПРУГЕ:Шта се догодило, господине Управниче? Толико људи на локомотиви? Зар се пуцало? Је ли то био напад?
УПРАВНИК ВОЗА (држи се за главу, без капе; капут у дроњцима): Пе-пе-пе-пе-пе-пе-пе... Ах, ах... Боже, Боже...
ЧУВАР ПРУГЕ: Али, кажите нешто као човек! Чим сам видео шта се дешава, одмах сам дао сигнал за заустављање – и вама, и броју 50. Сигурно сте протутњали кроз станицу, или мој сат не иде добро. Моја жена је полудела – данас је имала напад. И тај телефон, који не ради од пет поподне! Не желим да будем за то одговоран.
Управник воза шири руке и мумла нешто неразумљиво, затим говори.
УПРАВНИК ВОЗА: Н-н-н-не-ве-р-р-р-о-в-а-т-но!!! Какво чудо, па сам жив! Мозак ми је као каша, а у глави имам рупу. За тренутак ће све из ње да излети.
Извлаче Јулију, која трчи на предњи део сцене вичући.
ЈУЛИЈА (махнито): Не може да буде ништа лепо у животу! Све је свињарија! Све, што је лепо, завршило се, једном заувек! Доста! Убијте ме! Не желим више ништа, не желим да гледам, нити да знам! Не знам више да ли сам то стварно ја. Не знам шта ће ускоро бити. Речи без смисла запоселе су мој голи мозак. Све је уједно туђе и одвратно, н-и-ш-т-а-в-и-ш-е-н-и-ј-е-т-о, већ нешто друго. Тако се бојим! Не знам да ли су ти људи стварно живи. (Показује на присутне.) Црн бездан, ме-кан и безобличан, отвара се преда мном!
Седа на хрпу остатака.
ЧУВАР ПРУГЕ: Полудела је због нервног шока. Говори баш као моја жена.
Испод остатака извлаче Трефалдија и лешеве три Пропалице и Другог жандара.
ПРВИ ЖАНДАР: Да, да – ове три пропалице и мој колега творе тек гомилу мезгре. (Показује на Трефалдија.) А ово је главни кривац. Држите га!
ТРЕФАЛДИ: Зар не видиш, човече, да су ми исцурела сва црева? Само што нисам умро. Регулатор ми је ушао у стомак најмање тридесет центиментара. (Извлаче Травелака и Мину, здраве и читаве.) Осим тога, доживео сам нервни слом, као последицу ударца, који ми је задала та дама.
Показује на Мину.
МИНА: Здрави смо и читави. Дођи, Војташек, и заборави ону, која те је водила ка стварима т-а-к-о-г-р-о-з-н-и-м. Уз мене ћеш потпуно да се успокојиш.
ТРАВЕЈАК: Наравно, али одговорност? Постоје сведоци. Није све испало онако, како је требало. После свега, заиста, желим само мир.
МИНА: То је ситница. Шест месеци ћеш бити у лудници и тамо се одморити. Затим ћу ја да те ослободим. Мој ујак је тужилац апелационог суда. Мораш да живиш и да будеш слободан. Ти си мој тип. Другог таквог нећу пронаћи, иако сам грофица. (жандару) Овог господина ложача водим на своју одговорност.
Жандар салутира.
ТРАВЕЈАК: Будући да је тако, ништа не могу да учиним. Довиђења, шефе. Нажалост, за мене све почиње изнова. Те чудовишности, које смо преживели, можемо да захвалимо Јулијиној сугестији. За читав живот ми је доста тих хистеричних жена!
Излази са Мином, налево.
ДМИДРИГЈЕР (испузавши испод остатака): Купусућ је сможден као мармелада, као ситно исецкани купус. Читав сам умрљан изнутрицама госпођице Мире. Чини ми се, као да сам сањао.
Улази Јаница Гегало. Коса у нереду, сва у белом, као Офелија окићена цвећем. Лагано разгледа по сцени.
УПРАВНИК ВОЗА: Хајдемо на пиво, господине Гегало. Пре него што се све то разјасни, начећемо нову бачву! Преосталим ће се позабавити воз који стиже у помоћ. Само да од овог не избије епидемија међу машиновођама целог света!
ЈАНИЦА ГЕГАЛО (прилазећи Јулији и грлећи је): И ја такође све знам, као и она. Само нас две то знамо – остали су глупани. Одувек сам чекала. Чекала сам сваки пут, када је пролазио воз. Немате појма каква је мука чекати и гледати на возове, који пролазе, јуре некуда и превозе људе, толико људи. И, на крају – нисам чекала узалуд! Данас у пет пресекла сам телефонску жицу. Дух ми је ноћас рекао, да то урадим. Имао је тамну браду и очи блештаве као мачак. Управо сам с њим преварила мог мужа у сну. Ха, ха, ха!
ЧУВАР ПРУГЕ: Јанице, смири се и враћај кући. Стид ме је да те слушам, како блебећеш!
ТРЕФАЛДИ (подижући се): Јанице! Зашто те раније нисам упознао? Завео бих те, сигуран сам!
ЈАНИЦА: То је он! Управо њега сам сањала оне ноћи!
Пада на земљу с дивљим криком. Јулија је љуби. С леве стране утрчавају др Марчело Свађалица и два Жандара.
ДР СВАЂАЛИЦА (показујући на Трефалдија): Најпре треба да спасимо овога овде! То је највећи светски злочинац, славни кнез Трефалди, краљ убица. Барем он један мора да преживи, како би, примера ради, испаштао за све злочине. (на коленима крај Трефалдија) Полиција је примила депешу. Стигли смо на дрезини из Dumbell-Junction-а. Тамо је управо требао да буде ухапшен. Јавност ништа није ни слутила. (прегледа Трефалдија) Проклетство – нема излаза! Исцуриле му изнутрице!
ТРЕФАЛДИ: Прекасно, докторе! Чак ни због воље суда не могу да одложим смртни час. Предосећао сам је, али кунем се, да ништа нисам знао. Умирем без жаљења, дакле, можете да се утешите. Довиђења.
Умире. Сви скидају капе.
ЧУВАР ПРУГЕ: Господине докторе, оставите радије те убице и побрините се за жене! (показује на жену и на Јулију) Обе су комплетно полуделе!
ДР СВАЂАЛИЦА (устајући): Само тренутак, човече. Најпре правда, потом рањени, а психички болесници на крају, пошто им не можемо више помоћи ни у чему.
Завеса.
(Крај епилога и комада.)
1 Такву експлозију и рушење зграде видео сам у Бјорсеновом комаду Изнад снаге (у краковском позоришту). Знам да је то, с техничког гледишта, могуће да се изведе. (примедба аутора)
ВИТКАЦИЈЕВА ЛУДА ЛОКОМОТИВА
1.
Седамдесет година је прошло од смрти Станислава Игнаци Виткјевича, званог Виткаци (Stanisław Ignacy Witkiewicz, Witkacy 1885-1939), једног од најзначајнијих пољских стваралаца у првој половини ХХ века. Био је сликар, романописац, теоретичар уметности и позоришта, драмски писац и филозоф. Бавио се и фотографијом. У свакој од поменутих области Виткаци је био иноватор. Управо због тога наилазио је на неразумевање савременика, па и на жесток отпор. Разлоге за то, поједини биографи виде у његовој ексцесној природи, у његовом неконвенционалном језику и у слободном коришћењу, па и мешању, различитих форми, књижевности и теорије, личног и објективног , итд.
У Пољској је до 1956. године био цензурисан. Седамдесетих година је његов опус побудио велико интересовање у Италији и САД. Посвећене су му међународне конференције у Пизи и Ливорну (1980), у Бриселу (1981)... Био је главна личност изложбе Présences Polonaises у Centre Georges Pompidou, у Паризу 1983, а 1985. годину је УНЕСКО прогласио за годину Станислава Игнаци Виткјевича. Тада је обележена 100. годишњица његовог рођења. Осамдесетих година започео је процес официјалног признавања у домовини. Следе и друге, међународне конференције посвећене његовом делу (Стокхолм, Упсала...), а његови комади се преводе и играју на позоришним сценама.
Ове, 2009. године, 70 година после његовог самоубиства, нимало случајно, опет је актуелан његов катастрофизам, његове уметничке провокације и утопије. Његове драме, које су сматрали „дивљим“, чак „лудачким“ и „неразумљивим“, данас су на сталном репертоару већине пољских позоришта, а његови романи постали су класика жанра који се граничи са „political fiction“-ом.
Једни га сматрају надреалистом, други претечом постмодернизма. Његово сликарство сврставају међу формисте (специфична форма пољског кубизма). Његов театар сврставају у апсурдни (или гротескни), а његову филозофију доводе у везу са егзистенцијалистичком. Неки у њој виде покушај да се усклади аналитичко мишљење са синтезом, натурализам са метафизиком. Сам Виткјевич означавао је свој систем као „биолошки монадизам“.
Гомбрович (Gombrowicz) га убраја међу „три мускетара пољске авангарде“ (поред Гомбровича, ту је био и Бруно Шулц / Schulz). Несумњиво је, дакле, да стваралаштво Станислава Игнаци Виткјевича (који се прозвао Виткаци, па су га и други знали по том надимку), припада авангардној уметности између два светска рата. Његов најзначајнији стваралачки период уоквирен је управо са те две године: 1919. и 1939. Иако је прву драму написао још као дечак са седам година, а прве филозофске трактате већ са седамнаест, ипак су последње две деценије у његовом животу оно што га је окарактерисало као најзначајнију стваралачку појаву, не само у Пољској, овог периода. Током поменуте две деценије, попут вулканске ерупције, из његовог пера је избило: 30 драма, 3 романа, Увод у теорију Чисте форме у позоришту, као и његово главно филозофско дело: „Појмови и тврдње имплициране појмом Постојања“.
Оснива експериментално аматерско позориште, тзв. Формистички театар, као и фирму за сликање портрета.
Најкраће речено: све што је радио било је из уверења да Постојање импликује својом Формом мноштво Појединачних Постојања, у основи двојних, истовремено свесних и несвесних, што се не да протумачити, па тако остају Тајна Постојања.
2.
Виткацијево дело припада авангардној уметности. У њему су, у пуној мери, изражена савремена искуства радикалних промена, прелома, прекида са традицијом, кризе дотадашњих културних форми. Новој цивилизацијској стварности, која није желела да има никакве аналогије са прошлошћу, одговарала је нова уметност. Технички напредак је прихваћен као модел уметничког деловања. Отуда фасцинација техником, проналасцима, урбанизам, футуризам авангарде.
Постојала су два лика авангарде: лудички, провоцирајући, деструктивни, односно озбиљни, конструктивни, прогресивистички, ангажован у стварању новог поретка. Већина авангардних уметника гајила је симпатије према левици, у којој су видели наду за друштвени напредак.
Авангардни антиестетизам, који је садржао подривање и превредновање основних естетских категорија, видљив је и у Виткацијевим комадима. Нарочито у оним који су обележени као футуристички, попут Лудака и опатице и Луде локомотиве. Први од њих је постављен у Новом Саду 1981. Године (Академско позориште „Промена“), а други је управо пред новосадском публиком!
3.
Виткаци је један од првих драмских писаца који је искористио у целини могућности филма у својој драматургији. Реч је о променама тачке виђења и фрагментаризацији тела глумаца, као и о кретању која су налик на филмско приближавање.
Јануш Деглер (Degler) у појединим Виткацијевим драмама препознаје филмске утицаје кроз трансформације ликова који се мењају пред очима гледалаца, не само споља, него мењајући и пол. Потом преображај фантастичних бића у људе, изненадно разрешење ситуације, као и комика налик на филмске бурлеске.
Тадеуш Ничек (Nyczek), уочава сличност између аутора Обућара и Вуди Алена (Woody Allen), односно Романа Поланског (Polański). О филмичности Виткјевичевих драма, по њему, сведоче и честе промене жанрова: из мелодраме у фарсу, политичка драма у оперету, и слично.
Даниел Џерулд (Gerould) види филмичност ових драма у „развученом темпу“: „Виткаци изазива ефекат успореног покрета, који појачава бол и замор измученог пара и обраћа пажњу на релативност људског искуства“.
Виткацијев комад Луда локомотива највише је налик на филм. Деглер у њему види „готов филмски сценарио“. Џерулд је приметио да се филмичност тог комада огледа у увођењу на сцену филмског пројектора, као и са поистовећивањем његовог коришћења са искуством и исповестима јунака: „Пројектор механички баца сценску позадину; слике се мењају све брже, у складу са повећањем брзине локомотиве, а сама радња комада поприма карактер филма – брзину и неправилност, искиданог ритма... Радња комада има непосредан одговор у масовној култури. Доживљаји јунака повезани су са филмском фикцијом, а сам филм симулира њихове фиктивне покрете“.
После првих неуспеха сценских извођења његових комада Тумор Мозгович и Прагматисти (1922), помишљао је на „писање за филм“. У писању за филм, тј. писању филмских сценарија, према сачуваној преписци, Виткаци је видео шансу за употпуњавање свог буџета.
„Виткаци је филм волео, али га није ценио“, приметио је и Карол Ижиковски (Irzykowski), у тексту индикативног наслова: Савремени Европејац ужива у филму, али га се и стиди. То му није сметало да користи поједине филмске ефекте, увиђајући какву улогу филм има, односно какву ће имати у култури ХХ века.
НАПОМЕНА О ПРЕВОДУ
Пољски оригинал је изгубљен. Сачувана су само два превода на француски језик.
Први је урадио сам Виткјевич са женом Јадвигом (Une locomotive folle.
Pièce sans thèse en deux actes avec epilogue). То је недовршен, дослован превод, исправљен, али не до краја од Жан де ла Ир (Jean de la Hire). Омогућава делимичну реконструкцију, чак и у појединим ситницама у синтакси, на другим местима, пак, треба се домишљати, тим пре јер машинопис садржи много грешака и оштећења.
Други превод је сачинила Јадвига Стжалковска (Jadwiga Strzałkowska). И тај примерак је препун штампарских грешака.
Превод текста који је објављен у издању: Stanisław Ignacy Witkiewicz, Dramaty, tom 2, Wydanie II, rozszerzone i poprawione, Warszawa 1972, сачинио је приређивач, Константи Пузина (Konstanty Puzyna), преводећи с француског језика на основу оба сачувана примерка. Пољски превод верификовала је Јадвига Виткјевич (Jadwiga Vitkiewicz), Виткацијева супруга која је имала увид у оригинал, будући да је с њим својевремено преводила комад на француски.
Овај превод с пољског језика сачињен је према поменутом издању.
НАПОМЕНА О ИЗВОЂЕЊИМА:
Прапремијера Луде локомотиве је била у Кракову, у Студентском позоришту, 1965. године. Комад је потом постављан: у Закопанском Театру малих форми (1966), Познанском Театру лутке и глумца (1968), Вроцлавском Студентском позоришту (1969)...
Последње извођење у Пољској: 26. фебруара 1994, у Закопанском позоришту “Ст. И. Виткјевич – Виткаци“, под именом OL 12-7 (StEG, WIEN), у режији Анджеја Ђука (Andrzej Dziuk).
Чувено је извођење овог комада у Америци: The Crazy Locomotive, New York, Chelsea Theatre, 1977, direction of Des McAnuff.
Премијера у Позоришту младих у Новом Саду, 9. априла 2009. истовремено је и прво извођење Луде локомотиве Ст. И. Виткјевича у Србији.
Превод с пољског, белешка и напомене
Зоран Ђерић
