КОРАЦИ

Петар Милорадовић

ПУТЕВИ


             ПУТЕВИ ПУТ КА МАНАСТИРУ

Желим да кажем: Ово је тај пут.

Сада када сам на том месту, као и много пута пре.

Све што гледам: ствари утопљене у асфалт,

клинови, метал, шраф.

Каменчићи дужине, ширине,

предели, три, четири километра.


Десно је узбрдица према кући где сам одрастао.

Брегови, висоравни и поља ка шуми.

Тамо где сам трчао...

Колотраг између дрвореда топола,

висока трава повијена, заталасана.

Ветар у крошњама.

Стабло кајсије, дрвеће...

Шљиве до области шума,

где се ветар одједном смири.


Гранични камен, међаш.

Обележено власништво над просторима

и чесма као сећање,

истицање из сивог бетона...

Споменик погинулом сељаку.

Гума од камиона.

Сметлиште са лимовима; флаше од зеленог стакла;

точкови, цеви, рингле.

Дим из димњака куће у пољу...

Имања са стазицама ка пчелињаку, извору, ливадама.

Багрем и треперење светла.

Однекуд, на средини стрмине жути, стари гусеничар,

булдожер.

За промену пејзажа, брда...

Или нешто што ће изменити ствари,

и учинити другачијим

све чега се никад не бих сетио.

Брујање мотора. Нафта;

нафта у води, у барици од кише.

То у чему бих се огледнуо,

што ништа не би разјаснило...
или би одмах нестало.

Дубље у шумама

чује се говор дрвосеча...

развлаче се ланци, са великим карикама...

бруји камион за превоз стабала.

Следи велика узбрдица,

коју некад прелазе змије.

Поред су старе јабуке,

где сам једном наглас читао песму

о океану и морима...

Аквадукти.

Кривина пута.

Потоци, акумулације

у хладовима ораха.

Воденични каменови,

Душа и егзистенција

поново...

земља фино спрашена,

свеприсутна.

Ту где сам се изгубио,

и нисам нашао ништа.

Разгранат xиновски храст-храм;

шибље, лешник.

Шумари и мирис малих, планинских коња

са жућкастом длаком.

Дивљи голубови...

Размак и распоред

телефонских стубова, зујање

заувек нестајућих разговора, порука...

Путокази са километражама,

знакови о максималној тежини,

на мосту...

Мале пастрмке у вировима испод,

изгубљена мисао у току...

Да, стајалиште за аутобусе,

са појављивањем два пута дневно,

са зимским и летњим путницима...

И онда када се стигне до тамо

”где се живи самачким животом”

слично објашњењима у речнику,

заиста све сложено стоји.

Насеобина, зграде, куће,

људи негде у собама...

град из прошлости,

и мапа за даље, још даље,

одакле постоји и други пут,

иза свих дворишта,

невидљив али стваран

којим ћу једном ићи.

        ФИЛМ

Та прича О животу у шуми

настављала се

увек као римејк неког филма

у новој сезони.

Исти пејзажи

незнатне варијанте.

Ликови који траже лек за душу...

комадић живота,

нови почетак од тог тренутка...

Познатост и сигурност оквира,

мала изненађења,

случајни пролазници.

Моји наивни бескућници

и невини лудаци из продавнице,

тада су носили пониженост

као ордење,

мало, нејасно сазвежђе

везано за сопствени живот.

Неко је био губитник,

неко трговац са прокоцканим иметком

и сви су се враћали

по ко зна који пут

на то место...

Нежни Буњуелов филм Виридијана...

у сећању ми је текао,

говорећи о нечем сличном

и то ми се уклапало...

Атмосфера самостана,

бела лица сестара које бдију над светом

и призорима које сам виђао...

Разарање нежностима.

Дистанца према свему се повећавала.

Равнодушност се ширила

и негде претварала у пустош.

Мешало се црно, бело,

све што ће даље

и упркос постојати

у јасности и оштрини.

ТAЈНА ВЕЧЕРА

Упамтио сам ту слику:

Тајна вечера, како су је многи звали...

Тамо где је била смештена...

у спаваћој соби на зиду,

у близини сна.

Рођачки поклон са неке пијаце,

прештампан, измењен за овај свет...

Ко је на ког суседа личио...

само сам помишљао...

Боје...

и тај по чему тајни скуп,

питао сам се годинама.

Расуто вино, дискусија,

забринутост и блажени израз лица.

Објава тајне о којој, можда,

неко слути

Трпеза...

учитељ, ученици...

Нека сазнања ћеш касно имати...

Или никад нећеш моћи да знаш...

саопштавало се са свих страна.

Прашина је прекривала тај рам,

слагала се и брисала,

отпиривала и другде.

Онда када није било места

на зидовима,

мислио сам да је нарушавање

смисла те слике почело,

када више то није било важно...

Људи нестају...

и слике ишчезавају пре него што уочимо...

О томе само шапућем.

ЈОРГАНИ

У топлини кревета мислим о овим јорганима,

које су монахиње шиле давно, давно...

О златном и гримизном,

бојама ромбова и мрежама шивења.

О томе како су се поцепале ствари

које су говориле о ушушканости и топлини...

избледели каро папири са забелешкама,

провирили свилени конци укњизи

на ноћном сточићу...

Некад то нисам могао да знам,

да ће бити једном,

или да ће се стално понављати...

разилажења и странпутице,

хладни осмеси на лицу.

Читање различитих прича...

Застајкивања...

Докле сам стигао

бележио сам малом фасциклом са натписом:

Sweetheart needle book.

Сувенир из времена шивења...

ручног рада...

или писања неке сличне књиге у самоћи...

Спајање шавова

из претходног и садашњег живота.

Повезивања нити, боја

материјала испуњаваног

вуном туге песама...

данима.

Неки чудни меридијани и паралеле планова

... где су куће, ормани,

јоргани, ствари...

Брачни кревети,

остварени и изгубљени снови,

удубљења и топлота,

одсутност нечијег тела,

бол из тих и других разлога.

САДА

Пролазе дани,

онамо где не идем и где нисам.

Тихи снег све засипа,

мој живот који пада.

Трагови који нестају.