КОРАЦИ

Александар Бјелогрлић

ЗДРАВИЦА У„МАРГАРИТИ“

Отворио сам очи и сместа почео да цвокоћем. Свитало је на обали Москве, а сузуки је био паркиран на затрављеном паркингу у кругу градилишта. Чинило се да је неко одавно засадио бетонске костуре а затим заборавио на њих. Био сам у доњем вешу, а хрпа одеће била је набацана иза седишта. У спремнику су била лична документа, али не и фото-апарат који је неком изгледа запао за око. Осетих како ме затеже кожа на грудима и тек тада ми у потпуности постаде јасно шта сам проживео. Потражих мобилни телефон и пронађох га на задњем седишту. Батерија је била испражњена. Пресабрах се и установих да у њему није било сумњивих контака. Ипак, картица ми је убудуће могла донети само неприлике. Извадих је из апарата и бацих кроз прозор.

Возио сам полако кроз јутарња светла Садовског прстена, живо запажајући детаље: обрисе лица ретких возача, уличног чистача што лењо чека завршетак смене, пса скотуреног под степеништем, градски амблем на светлећем билборду. Одједном ме преплави талас милине, плима спокојства изазвана заостацима анестетика у крвотоку. Или је то био тренутак просветљења? Пред очима ми се задржа титрање светлећег амблема, и наједном схватих да је у његовом средишту копље.

Копље у рукама свеца што убија древну змију. И један глас – глас анђела или демона – пришапну ми на ухо: „Златко. Златко је жив.“

Спавао сам до подне, а онда назвао Саленовића. Рекох му да ћу ауто довести сутра и да су искрсле ствари због којих више не могу да радим за њега. Потом сам спавао до вечери.

У осам часова укључих компјутер и отворих страницу Гласа потисја. Носећи наслов гласио је Крвави пир се наставља. А поднаслов: Ловци пронашли тело полицијског инспектора Митра Блажегића у мртваји крај Тисе пет дана после његовог нестанка. Чланак је гласио: „Најновије у низу неразјашњених убистава представља кап која је прелила чашу: о безбедносној ситуацији у Потисју по свему судећи ће морати да поведе рачуна Специјални суд за организовани криминал. Тело дугогодишњег радника Полицијске управе, инспектора Митра Блажегића пронађено је у четвртак у мртваји крај Тисе у ширем подручју Бабатова. Иако се резултати обдукције још чекају, извори из полиције потврђују да је реч о насилној смрти, узрокованој хицем из ватреног оружја. Погибија инспектора последњи је у низу неразјашњених злочина започетих летошњим атентатом на двојицу радника конзорцијума ‘Сафира‘. Ова кровна фирма, у чијем саставу послује трговински ланац али и ланац дискотека и коцкарница, у жижи је јавности јер је на мети убица, као што је познато, било још неколико њених намештеника. Крајем августа у још нерасветљеним околностима убијена је Драгана М, власница бутика која је по уговору водила рачуноводсто дискотеке ‘Атлас‘, као и њена пријатељица, модна креаторка Лора В. У контексту ове незапамћене крваве серије, под сумњу по свему судећи долази и смрт Светолика Д, која је прошлог месеца оквалификована као самоубиство. Према нашим изворима, овај незапослени трговац повремено је обављао ситне послове за ‘Сафиру‘. Свему треба придодати и пријављени нестанак Златка Стукића, такође незапосленог лица, чији је брат Бранислав, према незваничним сазнањима, био међу особама ‘од посебног интереса‘ за полицију, али је почетком септембра, како је утврђено, отпутовао у Русију, где му се губи сваки траг. Занимљиво је и да председник Управног одбора ‘Сафире‘, Радомир Старлић, ових дана није на располагању истражитељима. Према саопштењу компаније, он је пре десетак дана отпутовао на службени пут у Немачку, али ће ‘настојати да се у најкраћем року врати у земљу како би своја сазнања ставио на располагање истрази‘.“

Позвао сам обавештења и распитао се за телефон Хорњака у улици Новаторов. Број је заиста био у именику. Јавила се старија жена и после извесног снебивања пребацила везу.

Звонило је пет или шест пута, а онда се јавила Ванда, као пробуђена из дремежа.

– Можемо ли да се нађемо? Десило ми се нешто необично и потребан ми је неко ко ће поверовати у то.

– Сутра се ради. Имам обавезе у Пушкиновом музеју.

– Не зовем те у дискотеку. Само мали разговор.

– Ух. Знаш где је Воронцовски парк?

– Близу твоје куће?

– Кућа гледа на језеро. Позови ме кад дођеш– дала ми је број мобилног телефона.

Требало ми је нешто више од пола сата да стигнем до двоспратнице чија широка, добро осветљена фасада једва да је наговештавала да у њој живи градитељ аеродрома у централној Азији. Зграда беше окружена зеленилом, а од улице ју је делила ограда од кованог гвожђа са дебелим стубовима од опеке – усавршени одјек дедињског стила.

Ванда стрча низ неколико степеника и готово се искраде на улицу.

– Куда? – упита, сместивши се у седиште.

– Било где. Само не у гужву, јер ми звони у ушима.

Она се упитно загледа у мене и затим поразмисли. – Крени Лењинским ка граду па ћемо скренути лево. Узгред, изгледаш као пребијен. Можда то и јеси?

– Читаш ме као буквар – рекох јој кад смо стигли до угла улице Новаторов.

Отказавши сарадњу Салетовићу грубо сам нарушио редослед потеза утаначен са Новаком. А испричати целокупну своју повест, од службе у Кајену до купања у Змијином воденом гробу, девојци о којој нисам знао ништа изузев да са шармом млађе сестре носи капут боје труле вишње – значило је не само потпуно упрскати уговор са Војном безбедношћу, већ пресећи сваку нит са разумним поретком ствари. Па опет, знао сам да морам да разговарам. Али не и колико ћу бити спреман да кажем.

– Видиш велику шиљату зграду? – упита она кад смо се укључили у широку приступну саобраћајницу. Здање се на први поглед није разликовало од хотела „Украјина“.

– Да, „Ломоносов“. Нисам ту никад био, али зграда се види из града и рекли су ми да је то универзитет.

– Провела сам ту четири најлепше године. Кад сам дошла из Београда, мислила сам да је оно најлепше остало иза мене.

А сад се опет прибојавам да ће све оно што следи бити мање ведро, да више ништа неће бити као пре. На следећем семафору скрени лево. Читао си Чехова?

Скренух у леву траку и дадох жмигавац. – Чуо сам за њега – рекох, ау глави ми спасоносно кликну сећање на лектиру. – У Камелеону је превазишао себе. Зашто ме то питаш?

– Полако се претварам у Рускињу. У Степи, Чехов каже да Рус не воли да живи али воли да се сећа. И ја се често препуштам носталгији. Седим увече у својој соби, пратим расправе на српским форумима и слушам ЕКВ, као некад на Миљаковцу. Знам да је то детињасто, али не могу да се отргнем. Да ли постоји нешто као женски Петар Пан? Ах, да, Венди. Уместо Ванда, можеш да ме зовеш Венди. Зашто ти то причам? Чим неког сретнем, почињем да брбљам. То је у ствари због тога што не срећем пуно људи.

– Зар немаш момка?

– Имала сам момка, али то је прошлост. Четири године, док сам била на академији. Он је завршавао вајарство кад сам ја уписивала рестаураторски смер. Глумио је мог ментора, али испоставило се да је само тражио спонзора. Било је лепо док је трајало, али од тада гледам да се не залећем. Имам и сад неког . Радимо пројекат у Пушкиновом музеју, а он је тамо један од кустоса. Не знам да ли ми је момак. Углавном, посвађао се са мојим оцем. Много шетамо и идемо на концерте у конзерваторијум „ Чајковски“.

Доспели смо на широки плато испред алеје са споменицима. Било је ту шеталиште. Људи су промицали крај бедема иза којег су треперила светла града.

– Ту паркирај – рече она.

– Како се зове ово место?

– Воробљова гора. Или – Врбова планина. Ту се зими санкамо. У подножју је парк. Волим ту да дођем, јер смо овде некад губили време у паузама предавања. А шта је тебе снашло?

Седосмо на клупу, на месту одакле се лепо видео град са друге стране реке. Промицали су шетачи, окаснели бициклисти, деца на ролерима. Реших да не кажем ништа, или да барем изоставим оно главно. Откуд ми идеја да се исповедам? Ствари сам увек решавао сам. Мора бити да сам на тренутак смекшао под дејством медикамената које су ми убризгали водени гробари. Какве би користи било ко од нас имао од оног што ћу превалити преко уста? Изланути се девојци која се снисходљиво смешка док је човек по имену Змија придржава за надлактицу?

– Можда се једноставно бојиш онога што мислиш да доноси будућност? – рекох.

– Будућност? Чаша је до пола пуна, и каква је корист од тога да ли неко мисли да је до пола пуна ли до пола празна?

На крају ће се испразнити или прелити, то је јасно.

– Можда твој отац има одређену идеју о будућности лозе Хорњак? Будућности у коју се не уклапају вајари и кустоси…

–Њушкало, скрећеш са теме?Мислила сам да хоћеш нешто да ми кажеш. Али добро, није ме тешко натерати да причам. Довољно је да ме неко слуша. Грешиш ако мислиш да је стари Часлав тиранин. Једноставно је доспео у извесне године и почиње да стрепи за оно што је створио. Никад није постављао питање – Мима, Олег и ја имали смо потпуну слободу избора. Али под старе дане почиње да мисли како је био исувише попустљив. Разумем га, као што и он врло добро разуме да оно што је створио није важније од среће било кога од нас. Али, стави се у његов положај – ко би се лако помирио са тиме да се мозаик који је слагао целог живота распрши једним потезом?

– Нисам знао да имате и брата.

– Да, старијег . Он је полубрат Мими – она је ћерка из очевог другог брака. Олег је музичар, забављач. Другим речима – диџеј. Ето шта се дешава кад је човек сувише посвећен послу, ау одгајању деце има либералне назоре. Дешава се то да деца офарбају косу у љубичасто и оду од куће. Надао се да ће се Олег опаметити и преузети посао, али то се није десило. Како ствари стоје, неће се ни десити.

– Рекло би се да то није ни по твом укусу?

– Ни најмање. Расла сам без стега, али временом сам почела да увиђам патријархалне вредности? Зашто га је издао?

Свесна сам да је то Олегов избор, али тешко је поднети кад неко твој нема три чисте у глави. Имао је све услове, и био је заиста добро дете. Чак је уписао архитектуру, али онда га је нешто одвукло на другу страну. Музика, журке, проводи.

Мазнуо је оцу лову за музички студио, а онда је почео и да финансира пројекте новцем који није његов. То је морало да се пресече. Сад живи са девојком у стану на Китај городу и уљуљкује се да је веома успешан због тога што му слике и интервјуи излазе у магазинима. Са оцем једва да разговара. А стари се претвара да га то не изједа. Али, зашто само ја причам? Преварио си ме јер си добар слушалац. Сад сам испричала пола свог живота младићу о коме не знам апсолутно ништа. Ако се зготивимо, моћи ћу да кажем да сам креснула фантома.

– Слуша те старац од двадесет седам година који је дошао из џунгле Гвајане са намером да се пензионише.

– Хм, врло патетично. Али то обећава нешто за нијансу занимљивије од ћаскања са кустосом.

– Ипак, бојим се да ћу нешто прећутати, Венди. Не могу баш све да испричам девојци којој се удвара човек по имену Либовић, и која је спремна да га назове „фацом“ само зато да би удовољила очевим пословним амбицијама.

Очекивао сам шамар, али уместо тога она ми дланом поклопи шаку, заривши пар ноктију у јагодице мојих прстију.

Био је то уплашен, нервозан стисак, који је говорио да сам дирнуо у забрањену зону.

– Испричај било шта. Немогуће да се ничега не сећаш – рече она. – Ево, на пример, ја никада нисам преболела то што смо напустили земљу. Имала сам дванаест година. Имала сам најбољу другарицу, Дијану. Заједно смо тренирале тенис.

Становала је у улазу поред мог , наМиљаковцу.Мотале смо се по игралишту и маштале о момцима, о путовањима, о животу који је пред нама. Кад падне вече, видео се град на брежуљцима, начичкан светлима. Волела сам тај призор, јер ме је подсећео на велики свет који тек треба да откријем. А онда је убрзо уследио растанак. Чини ми се да сам после тога некако исувише брзо одрасла. Мајку једва да памтим. Растали су се кад сам имала три године, а он је спрегао са Ксенијом, која је у фирми водила правне послове. Она ти се вечерас јавила на телефон. Према мени је добра, али никад није успела да замени правог родитеља. Ипак сам остала овде, због школовања и других ствари. Мајка ми се јавила кад сам напунила осамнаест година. Од тада се понекад чујемо телефоном, она има мужа и сина у Београду. Ето,  детињство је прошло и одједном сам заиста била у великом свету, у једном од највећих градова, али више није било чаролије…

Било је то много речи, права киша. Схватио сам да морам да јој затворим уста. Учинио сам то језиком. Зачуо се јецај, пригушен крик створења коме не дозвољавају да се изрази.

Мигољила је уснама као да у себи и даље сриче започети монолог , а груди су јој дрхтале. Сада сам ја у шаци држао њене лепо извајане рестаураторске прсте. Федери риђе косе почеше да се дрмусају, све више и више, и она отрже главу болно јекнувши. Дланом ме грчевито дохвати за груди, као да опипава јесам ли стваран. Бол је био стваран, јер су ми груди биле ишаране пругама попуцале коже. И сада је наступио тренутак да ја јекнем.

– Како си…Зашто вичеш? – рече она, посматрајући ме с изразом који је могао одавати мржњу или похоту , или све то заједно.

– Либовић – рекох. – Да ли он има дубок глас?

– Либовић, дубок глас? О чему причаш? Либовић, Либовић, можемо ли у овом тренутку да разговарамо о другом? Да, има дубок глас, одвратан, храпави пушачки бас.

Признајем, понекад се заносим мишљу да решим татине проблеме. Зар је то грех? Он је способан, умео би да води фирму.

Мислим да га се тата боји, иако мора с њим да сарађује. Последњих година ионако нема инвестиција без његовог одобрења. Зашто да не прогутам жабу? Тата би био пресрећан да види како се послови шире. Његова је једина брига да машине не стоје и да људи имају посла. И сад се појављујеш ти, тип из џунгле који хоће да ми поквари планове. Ко си, уопште, ти?

Још једном наредих себи да кључне ствари морају остати неоткривене. Али у венама ми је и даље колао анестетик, серум истине, и док су ме посматрале љубопитљиве плавозелене очи девојке која је волела да се сећа, ја почех причу о Тулузу, касарни Перињон, о три године проведене у Џибутију ио европском свемирском програму у Куруу. Док сам слушао себе како говорим о Златку, Драгану, о Лари и ономе што ме је дочекало у домовини, преплави ме чудан осећај да ћу тек сад, месецима након што је авион полетео из Кајена, коначно искорачити из џунгле.

– Обећај ми једно. Заборави на све. Окрени нови лист – рече Ванда после дуге ћутње, кад смо се зауставили пред кућом на језеру у Воронцовском парку.

– Да се вратим у земљу, где ме чека смртна пресуда?

– Полицајац је убијен, а ако је тај Рале побегао, питање је времена кад ће се њихови послови разоткрити. Уосталом, Русија је велика. Рећи ћу оцу да ти помогне. Ко си ти да доакаш Либовићу? Како су ти уопште поклонили живот?

– Добро је рекао – извукао сам реми. То је била само прва рунда. Нема више повратка, Венди.

Истрчала је из аутомобила и утипкала шифру на капији.

Махнух јој кад се нашла са друге стране ограде и оданде ми запретила прстом. Била је ведра ноћ над Москвом, а вода у језеру радосно се лескала због сусрета са месечином. Дао сам гас и опипао усну на месту где ме је лизнула и угризла на растанку.

* * *

Забава се приређивала у кафеу „Маргарита”, недалеко од Патријаршијских рибњака. Часлав ме је прострелио кратким, проницљивим погледом још на самом улазу, а затим се вратио забављању гостију. Док је сипао пиће и кажипрстом поткрепљивао досетке, његове благе очи под наочарима танког оквира, као и седа, обла глава, одавали су изглед некога ко је изворну мекоћу карактера једном за свагда превукао глазуром оштрине.

– Ево момка који хоће да освоји Москву! – Устао је и представио ме Кристини, помпезној црнки сензуалних уста, коју су незнатно заоблиле педесете године. Тепао јој је по руски – Ксјуша, и ја јој уручих букет који су ми спремили у цвећари.

Била је ту и Мима, мајка у млађем издању, с благим отиском очевих гена у виду смеђе осе и бадемастих очију. У углу је седео мршав тридесетогодишњак уморног изгледа, од којег је драстично одударала његова емо фризура прошарана праменовима боје јоргована. Био је то Олег , у друштву са кратко подшишаном шипарицом. Њено бодро лице, згодно тело и одабир партнера сведочили су да је склона аутодеструкцији.

„Ванда ми је рекла да си послован човек” – рече слављеник и даље ме држећи за руку. „То је добро, јер ја изнад свега ценим амбицију. Али морам ти рећи нешто што се не односи на тебе: у последње време, кад видим жутокљунца који се представља као бизнисмен, знам да је то еуфемизам за шверцера или за неког ко траћи ћалетове паре. Или за нешто још горе.”

– Тата, зар мораш баш сваког да освојиш својом непосредношћу? – прекори га ћерка, која је седела за столом наспрам њега. Сместих се до ње.

– Еуфемизам? – рекох, обраћајући се више њој него оцу. – То је нешто о чему смо, без сумње, учили у школи, али значење ми је некако изветрило.

– То је кад задртог кешу улепшано назовеш старим обешењаком.

– Али, заиста! – обрати ми се он, као да га је ћеркина примедба додатно ободрила. – То је већ постало правило. Но, видим да ти ниси од тог соја. То јест, Ванда ми је рекла да ниси. А она уме да процени.

Последњу реченицу акцентовао је тако да може истовремено звучати као похвала и као покуда. Ја јој, међутим, због ове процене упутих захвалан поглед.

– Колико се сећам, рекао сам јој да покушавам да уђем у посао.

– Наравно. Сви то покушавамо. Све време. Немој замерити старој куки: кад сам ја почињао, било је врло мало „пословних људи“. Ми смо били инжењери, грађевинци, архитекте, људи од струке. Хоћу да кажем да је данас неко друго време.

– Нема сумње да јесте.

– Какав посао, ако није тајна? – рече он, наједном прекративши зајапуреност изразом добронамерне запитаности.

– Обезбеђење – рекох кратко.

– Аха. Данас је то уносно. Мада агенције ничу као печурке, поготово овде у Москви. Навуку црно одело и чизме, а пред огледалом вежбају застрашујућ изглед. Не могу а да не приметим: некада је полиција радила свој посао и нису биле потребне приватне полиције. У моје време, грађани би саплели и склептали провалника. Данас им је главна брига да ништа не примете. Претпостављам да, осим квалификација, имаш и неко искуство?

– Сијасет вештина које су у цивилству мало коме потребне – рекох, свестан да понављам речи које сам чуо од Максима Бовђуга. – Падобранство, инструктор снајпера, извиђачко патролирање, борба у зимским условима.

– То је страшно. Најбоље је да се лично некоме препоручиш. Што се мене тиче, градилишта ми за сада чувају портири. Хвала Богу, у Русији има довољно олигарха, а на сваког од њих долази још по стотину оних који живе као олигарси.

А није лоше ни код наших људи. Кажу да нас у Москви има четрдесет-педесет хиљада, и многима је потребно да их неко чува. Има и оних који некога чувају, па је потребно да и њих неко чува. Данас се сви овде помало чувају, и мало више забадају нос у туђе послове. При том обично мало пребирају и по туђим новчаницима. Зашто? Зато што се намножила нова генерација бизнисмена, а миље из којег су потекли иу којем најбоље пливају зове се подлост и просташтво. Запамти те две речи. То је семе свих зала, које ће нас на крају сатрти.

Четрдесет година окапавао сам у бироу и ноћивао на градилиштима, а ноћу сам се трзао из сна јер сам на грбачи имао стотине радника и њихове породице. Тек у педесетој дошао сам до првог капитала, до оног милиона после којег је наводно све много лакше. Данас жутокљунци возе мерцедесе, мешају ти се у приватан живот, и нико их не пита у каквој су веш-машини опрали своје прљаве доларе.

– Тата! – опомену га Ванда.

– Да, подлост и просташтво. Време је за нови потоп. Како кажу код нас у домовини – и нека га, није штета. Срећем силесију људи и понекад ми се чини да сви носе гумене маске.

Можда носим и ја. Испод њих су бештије, кромањонци, морлоци, рептили. Постоји неколико праведника, али за њих нико не зна. Они живе негде на Бајкалу, у Монголији, или у пустињи Калахари. Има их дванаест и због њих свет још није пропао. – Он марамицом обриса чело изнад ужагрених очију.

– Али овде смо другим поводом. Истресао сам се и сад можемо да наздравимо. Поручио сам „Кристал“ специјално за ову прилику, јер смо тај шампањац пили у„Интерконтиненталу“ септембра осамдесет треће, пре двадесет две године, оног дана кад смо се венчали. – Он наточи пиће мени и свима чије чаше нису биле наливене до врха. – За моју Ксјушу, без које ништа не би било исто. – Одједном му сину идеја – устаде од стола и приђе двема музичаркама, пијанисткињи и виолинисткињи које су забављале госте невеликог кафеа и

управо завршавале изворну руску интерпретацију песме Мери Хопкин о дивним временима у некој старој таверни.

– О, не! – рече потуљено Олег . – Сада ће наручити Тамо далеко. Муштрао их је све док нису научиле.

– Што тагда? – огласи се шипарица кратке косе. – Тамо далеко очењ харашо.

– Можда, ако бих направио техно ремикс.

–Шта и ако наручи – подржа Рускињу Мима. – Стално имаш нешто против ћалета.

– Немам ништа против њега, али имам против националне патетике. Ако ми је помогао једном у животу, то не значи да не смем да имам своје мишљење.

– Не замерите Чаславу. Он је врло непосредан – обрати ми се Кристина нагнувши се преко стола.

– Уопште му не замерам. Напротив, допадају ми се његова запажања.

– Знате како, годинама је радио од јутра до мрака, седам дана у недељи. Сад га снага издаје, аи посао мало запиње. Нова генерација пословних људи је бескрупулозна – спремни су на уцене, подметања, преваре сваке врсте. То га избацује из такта. Не кажем, и ја волим да намичем паре, али човек после неког времена треба да се заустави. Говорим му да се повуче.

Довољно смо обезбеђени, а деца су одабрала друге путеве.

Али тешко му је доказати. Ви сте се школовали у Београду?

– Имам доста праксе у својој области, али нисам се школовао у Београду.

– И Ванда је одлична у свом послу. Не прича много о томе, али мислим да планира да отвори галерију. Једино је Мима повукла на оца. Уписала је пословни менаџмент. Часлав полаже велике наде у њу. Кад већ имате основу, вешто управљање важније је од стручних знања. Мој муж то не може да схвати. И даље проверава сваку ставку пројеката и руководи набавкама, као да за то нису плаћени други људи. Ви ћете, претпостављам, отворити агенцију?

– То је отприлике план, али због прописа ми је потребан руски партнер.

Она ухвати поглед мужа који је мераклијски цупкао крај виолинисткиње и наздрави му високом чашом. Префињено отпи гутљај пића, а наруквице украшене рубинима звецнуше и склизнуше са зглавка ка лакту. Шампањац је чинио да јој поглед буде сетан и замишљен.

– Заправо, помоћ би нам била итекако потребна. Помоћ правне државе. Ту не помаже никаква агенција. У бизнису увек има мутних ствари, али неки људи једноставно не знају за меру – оклевала је, као да се пита није ли јој вино исувише развезало језик.

– Мислите на људе који се мешају у инвестирање? – Ванда ме гурну коленом, упозоравајући да не злоупотребљавам ствари које сам сазнао од ње.

– Има и таквих. Неко се уздигне до моћне позиције и онда глуми државу у држави. Увек је било таквих, али похлепа код неких нема границе. То се, народски речено, зове рекетирање. Часлав то неће себи да призна, барем не јавно. Он то и даље назива пословном сарадњом.

Нумера је била окончана и Часлав се врати за сто. Виолинисткиња крену са нечим што ме је ободрило – Армстронгов Диван свет.

– Чујем да вам неприлике ствара један наш човек из Барвихе – рекох му, ухвативши тренутак кад је Ванда била заокупљена разговором са млађом полусестром.

– Опет је неко тртљао о пословним стварима. Докле више? – отпева он у исти мах прекорно и помирљиво, са циљем да га чује супруга. – Има таквих који притежу моје овчице – рече, искапивши чашу и загледавши се у њено дно, као да ће отуд искрснути решење проблема. – Овчицама називам моје писте разбацане по Сибиру.

– Нисте помишљали да о том притезању мало обавестите полицију? Кјубишева?

– Охо, добро си обавештен. Има начелник већих брига.

– Ја баш мислим да он такве ствари помало држи на оку.

– Какогод. Нека свако ради свој посао. Зашто бих било кога обавештавао о својим улагањима? Од мене се само тражи да мало помогнем националну ствар. Чак је и то инвестиција која се на дужи рок исплати.

– И сами знате да је то којештарија – рекох и докрајчих своју чашу. Док му се чело мрштило, ослушнух како виолина фантазира о дивоти плавих небеса. “Могу вам помоћи да се решите Либовића.

Оклевао је, а затим му се усне поступно развукоше у сумњичав осмех. – Да причуваш моје овчице? Прогутао је он много веће залогаје од тебе.– Схватите то као инвестицију. Ја ћу вас кредитирати средњорочно, а када ствар стигне за наплату, можемо поделити добит.

– Чујем овде пословну терминологију – умеша се Ксенија.

– Ви момци стварно не знате да се веселите.

– Ако ми домаћин наточи још једну чашу, позваћу вас на плес, иако сам за те ствари мало дрвен.

– То је озбиљна претња – рече Ксјуша кокетно.

Часлав ме је посматрао озбиљна израза, као да је забринут што је на тренутак поверовао у обећања једног шарлатана.

Посегнуо је за флашом и полако наточио пенушаво пиће до врха.

Куцнух се са њим. – Нека свако ради свој посао.

(Одломак из дуже прозе)