КОРАЦИ

Димитрије Миленковић

ЧУДЕСНЕ ОЧИ ЈУГА

АПОЛОДОР ТИРАН ИЗ ВРТА

Не онај Аполодор из Гале

Менандров савременик

Творац комичног стиха

Ни Аполодор градитељ

Трајановог дунајског моста

Чију главу Хадријан

Посла у Трајанов форум

Веђ онај Аполодор

Зван Тиран из Врта

Учитељ Зенона из Сидона

Долази у твој сан

Змијом опасан

Рањавих стопала

Тиран из Врта

Маг је заборава

Залуд епистоле лучоноше

Не могу из времена да врате

Ни исписану страницу

Над којом је бдео

Са димом уљане светиљке

Тумачећи Епихарма

Проповедајући љубав


Развеја време брег чаробни

Његових рукописа

На твом столу сада је

У само свитање

Аполодор Диогенов ученик

Стоик из Селеукије на Тигрису

Магично уме да венча видике

За овај потоњи зрак

Што тако присно

Спушта се на твоје лице

ЧУДЕСНЕ ОЧИ ЈУГА

Склопи цветове

У дупљама лобање

Склопи очи чудесне очи југа

Кад говоре питомо

Остани сињ од времена камен

Остани дуга

Сенка тућине

Расте над тобом врес

Зру пуни сунца плодови

Крај твојих руку

Бујају јабланови

Израсти кроз корење

И зови

Сад стварно присутан

Сад стваран

Поимаш елипсу ваздуха

Што се креће

Пун смисла

Од нечијег даха

И хлорофилне очи

Гледају присне видике

Гледају дан

Кад си био

И прошао

Сад стваран

Негде у сенци зачуђен

Одгонеташ тела

Која се траже

И сасвим си уверен

У своје непостојање

Уверен да немир птице

Није ни кап

Твог срца

Које се претворило у љубав

У елипсу ваздуха

Покренутог нечијим дисањем

КЛОНУЋЕ ОВА РУКА

Ствари се руше

И рађају опет

Орао који је господарио висином

Постаје прах

Велике светлости

Из нашег срца

Полазе на међупланетарне путеве

Светлост и ноћ

Чине потпунијим наш живот

Ствари се руше

И рађају опет


Ова рука која је

дозивала пространства

Клонуће у тмасте траве

КРХОТИНЕ СВЕТА

Од крхотина света

Од небеских твари

Овај животопис

Плен завичаја

Вучјих трагова Дубоких дамара земље

Дарујеш му влати траве

Јутарње магле над Калетинцем

Шапате сопота

Уткиваш звезду источну

Самотно стабло на брегу

Лист који доноси ветар

Од крхотина света

Скрајнутих даљина

Шапата о шапата

Што их Калетинцу

Самоћом ослушкујеш

Започињеш живот

Трајније од планине горе

Спокојно као талас

Који се коначно зауставио

После свих бура
Подно животне стене

СВЕТЛОСНА КРИЛА

1.

Нови ћеш свемир да заслужиш

У овој одаји

Семење давног лета

Опет ће омамити

Тихи пејзаж


2.

У древној одаји

Копне наши удови

О хајдемо

Преко твог лица јасно видим Заседу таласа

Тешке капи горчине

Видим ноћ од магме и озарења

Тебе видим

За вечност ослоњену

На моју устрепталу сенку

3.

Дуго се крај прозора њише

Самотно стабло

За титрај твоје светиљке

За исто звездано поље

Стабло спутано бетоном

Засужњено зидом

Док дели нас море

Јасно видим

Дрхтање светлости

И претњу мрклином

4.

Моћан је шум

Гране о грану

Кост о кост

Таласа о обалу

Док ласерски зрак

Твоје светиљке бди

Доле у врту

Између корења стабла

Спојене су наше обале

Да се понови талас

Који нас вечности приближава

5.

Верујеш големом знаку исихаста

Док рука поноћи

Рашчињава тамну кутију

У којој су закључана

Омамљена наша срца

И наша светлосна крила

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА

Безумне ноћи

И сузе преко малтера

Векови дивљи у очима

Односиле су војске

Сунце на балчацима

Враћала се немирна крв

Усхит неимара

Златом урешене зидове

Разједала је губа

О лица без очију

У отров натопљен мач

Дан су нашем виду

 

ПАО ЈЕ САН НА ВИД

Пао је сан на вид

Пао је чист цвет

На нож

У плиму крвног тока

Низ бледи сунчев зрак

Слива се лист

По лист

На асфалт

На твоја два

Мртва ока