Елизабета Георгиев

ЂАВОЛИЈАДА

Долазак и ОН

Све је почело оног дана када се у малој згради у Андрићевој улици број 3 доселио стари господин са белим шеширом на глави. Ушао је нечујно једног касног пролећног поподнева,

тешко отварајући велика стаклена врата са округлом месинганом бравом која је подсећала на ћелаву главу новорођенчета.

– Овде живе првокласне будале... Осећам... – прозборио је пискавим гласом и бацио поглед на полусломљено стакло улазних врата. Велики део са десне стране је фалио, а оно мало читавог и напуклог простора био је облепљен дебелом, жутом селотејп траком.

– Рањеници... Знао сам... Душевни инвалиди... – наставио је дека да мумла и гласно пљунуо – Биће овде доста посла! Све лузер до лузера, па још лузери на квадрат... Одакле да почнем?

Нови станар зграде у Андрићевој број 3, уђе је у ходник, спретно скиде бели шешир с главе и заинтересовано се загледа у десет имена на сандучићима за пошту. Петровићи... Денде... Јованчићи... Десница... Вранићи... Затим лењо извади стару и поцепану бележницу на којој је црним концем била окачена мала дрвена оловка зашиљена перорезом. Старац је, жмиркајући буљавим, жутим очима, одмеравао речи записане на пожутеломм папиру, усто их полугласно декламујући.

Танки, кошчати прсти су спретно листали бележницу и оштро секли ваздух, пратећи полугласно изречену мисао.

– Ц-ц-ц! Распуштеница... Пијанац... Ветеран последњег рата са психички лабилном мајком... Пропали писац...М-м-м!

Егзотично! Послом опседнути адвокат и његова глупа, лепа жена са мозгом ко у буве и штиклама од петнаест центиметара... Која маскарада! Сабор месечара и изгубљених душа. Почећу... Почећу..

– Добар дан! – пренуо га је благи и помало несигурни женски глас – Ви сте нови овде, комшија?

– Добар дан, лепојко! Да... Да... Бићу овде привремено! – одговори старац и стави шешир на главу.

Пажљиво се загледа у девојку која је грозничаво држала кесу са хлебом и млеком у једној руци и кесу са неколико малих, квргавих дуња у другој. Стајала је ту пред њим као нека мала збуњена утвара. Ушла је кроз отворена улазна врата и он је није ни осетио, онако задубљен у тумачење бележака. Била је висока, мршава и бледа са прозрачним очима које су се утапале у прозрачну позадину лица. Све на њој је некако било прозрачно и јадно – и она ретка коса, и провидна бледа кожа, и мале мишје очи које су се немоћно и бледуњаво цаклиле.

– Где сте нашли дуње у ово доба? – упита дека заинтересовано, протегавши руку ка плавкастој кеси.

Девојка нервозно и онако детиње љубоморно трже кесу к себи, као да брани највредније благо. Очи јој оживеше, нека блага румен јој натачка лице и у тренутку јој се појавише пеге по образима и носу.

– Нађе се... Да, нађе се... До виђења! – прозбори нервозно и помало уплашено, па се журно попе уз прљаво степениште.

Старац се загледа за њом. Поново скиде шешир, сувим прстима пређе кроз белу паперјасту косу. Изгледао је задовољан, више пресрећан и позитивно изненађен. Очи су му расле и чинило се да ће искочити иза збораних капака. Оно жутило у њима, претварало се у наранџасти, ватрени одсјај. У једном тренутку он као да постаде свестан својих шашавих очију и необичног изгледа, па их полако затвори. Полако као да спушта ватрену завесу на прозор грешне куће.

– Дакле, она! Милина! Па, могу да почнем!

Ушао је у стан број 2 на првом спрату, просто отворивши затворена врата, која су требала бити закључана, али... У том стану је некада живела стара госпођа Вера, за коју се мисли да је једног зимског јутра ко и обично изашла по хлеб, млеко и још неке ситнице и никад се није вратила. Забринута кћерка и мање забринута полиција су се распитивали, јурили локалне мангупе, звали болнице, мртвачнице, али нико није знао одговор где је нестала слатка госпођа Вера, миљеница целог комшилука. Ишчезла је као прва пахуља те зиме, изгубила се у прљавом смету нагомиланог снега и ђубрета. Старац је ушао у малу, прашњаву собицу. Мрак се кидао на комаде, пошто је упорна, бледа светлост спретно пролазила кроз спуштене ролетне и између безброј различитих порцеланских фигура. Соба је подсећала на полумрачни, тајанствени музеј порцеланских коњића, кућица, дечице, лептирова. Старац стави мали, црни кофер на прашњави сточић испред себе и седе у велику фотељу чији је наслон био прекривен чипкастим миљеом.

Пре него што ће спусти своје кошчато тело, он нервозно зграби то исто миље и баци га у ћоше.

– Таленат ти ништа није помогао, Верице! – зацерека се злобно.

Седео је неко време непомичан, буљећи у празно. Личио је на каменог кипа, кога је неко ту давно оставио и заборавио.

У једном тренутку изненада зграби порцеланску фигуру, која му је била најближа, принесе је лицу и пажљиво се загледа у њу, шкиљећи оним жутим очима. Била је то мала плавичаста фигура девојчице са књигом у руци. Девојчица је стајала на белом постољу у хаљиници до колена и нежно држала књигу својим малим, пуначким ручицама, упорно терајући провидне очи да је гледају. Изгледала је као да ужива у читању.

Стари господин стисну фигуру и принесе је устима.Шапутао јој је нервозно све време се тресући:

– Волиш књигу, цуро, а! Никакве вајде од папира! Никакве! Мисли ти се муте ко мутна вода и ти се сваки пут, ко риба на ужарени песак, неспретно насучеш на обалу. Печеш се, печеш тако на жару пропалих мисли! Хоћеш да пишеш, ал’ ћорак! Како до сад ниси схватила да су ти све речи изгореле, ма угљенисале се, а ти и даље тражиш излаз из овог згаришта! Е, девојко драга, нема ништа! Одавно се све твоје приче шетају онако у папучама и сваког тренутка могу да остану босе... Па, драга моја, босонога девојчице, хоћемо ли мало да прошетамо, а?!

Старац бесно још јаче стисну фигурицу, па је свом снагом тресну о под. Девојчица са књигом пуче у хиљаду комада.

Фини порцелански прах се помеша са бледом светлошћу и прашином.

Старац поче гласно да се смеје и разрогачених очију погледа у плафон.

– Босонога, списатељице, је л’идемо?

Одлазак и ОНА

Погледом је исцртавала ћошкове собе. Упорно и помало сањиво. Онда је изненада стала. Мала кутија мирисала је на дуње. Других мириса није ни било, као да су се завукли у

гомиле папира. Папири жути и искрзани, папири бели и миришљави, папири бледи и једнолични... Сви они тискали су се између жутих дуња поређаних на орману, између дуња на

столу, између малих дуњица на столицама. Дисала је ваздух дуња и хартије. Кисеоник других простора није ни постојао.

Дуње су биле део оног света иза прозора и врата, провучене кроз рупу која повезује кутију и јаву. А папир? Папир је била она. Њен јучерашњи дан, и дан пре тога дана, и много других

дана пре тих обележених дана.

Једноличност мале миришљаве кутије реметила је гомила новог папира. Седела је и нетремице гледала у ту исту гомилу белих, чистих и правоугаоних поља пуних питања. Мирис

непознатог мешао се са мирисом дуња. Непознато се бечило као радознала жабица из баре која упорно шацује још коју мушицу за ручак. Очи непознатог постајале су још веће. Велике као небо. Њене, пак, очи су нервозно бројале листове. Један, два, три... Триста шездесет и пет. Година! Будућа!

Узела је ваздух и изгубила се у гомили папира.

И на крају још једно питање

Неколико дана после тога испред улаза у зграду број 3 у

Андрићевој улици зауставио се полицијски аутомобил. Из њега је спретно искочио дебели, бркати четрдесетогодишњак, халапљиво гризући велику румену крофну. Инспектор

Радовић лично – махер за решавање закукуљених случајева.

– Нико је није видео три дана. Стан је био закључан, па смо обили врата. Што је у сваком случају чудно, кључ је био у брави, а од ње ни трага ни гласа!– блебетао је млади полицајац и нервозно скакутао око инспектора.

– М-м-м!- промуца Радовић и гласно прогута последњи залогај крофне. – Свашта! Иста прича ко код старе госпође Вере. Још није пронађена.

– Заборавио сам да Вам кажем. Неко је откључао њен стан. Звали смо ћерку, она није долазила овде месецима. Ништа није дирано. Нашли смо само неку сломљену фигурицу и

мали црни кофер у коме су биле фотографије старице и нестале девојке. Пуно њихових фотографија, као да их је неко годинама пратио шта раде. Морате признати, инспекторе, све

ово је баш болесно! А?