Mилан Вучићевић

ИЗ ДНЕВНИКА

(фуга)

кретање слојева

1.

пасторала бр. 3

... у познатом видокругу, сеновитом

талогу стада које кисне, сивкасто

јагње, поскакујући, брише глуви исход

претходних мисли, истичућу љескаво

настајање и простирање видљивог

(жбуње под снегом посматрам као

окристаљену кашу кроткости и тишине...

јасне беоњаче незацељења, ледене обле

вртове одломака, исхода, свођења:

забринутост, потом стрепња која ме пита

када сам последњи пут заиста окусио снег

себе... радосно замагљени поглед

новог пристајања на несхватљивост...)

мира... сливајући дах свој са онима

који истрајно покушавају да схвате

ваздушасте рубове анђела,

прву светлост о нама...

једре полете тишине у свести

кроз које се, неочекивано дубоко,

тамносветло, снатри

о „благости целој“...45

међу јавом и мед сном

2.

... миришу рујно зелене коре и огрисци

јабука у белој чинији... укус божанских пресека,

почињем лагано (у мислима) да окрећем јабуке у плиткој

посуди постављајући их у такав положај да из мог

видокруга

ишчезну недовољно подстицајне површине, а у њега, као

освитна

навирања и буктања о смислу, продру рујне облине које су

још увек

имале моћ да обнове радост проласка кроз пусти планински

воћњак

у коме су тиховала острвца плавичастог снега... њихова,

сада,

далека јасна припремна светлост отварала је исцрпљујуће

„заблуде дубине“ (вир линија прожет светлуцањем звезда

и белине: сумаглица настајања довољно јака

да неколико тренутака носи свет...)

дописујем уморно и усхићено... верујући да

осећам радост која потврђује демијурга,

демијурга који ослушкује чак и наша срца:

тињајући кроз текст о росопасу

и рососпису, сочној трави, оцу,

местима одблесака ка сржи,

мехурићима ваздуха

у угљенисаним слојевима

сањарења о жиластим

сјајним минералима

сећања и екстаза,

вртлозима опалих

ћелија и осмеха...

3.

очева белешка:

један дан на језеру

незвани гост тишине и светлости,

да, тако се осећам сада док роним кроз

трећу верзију ове цртице, изнад финог

песка ... остаци његових мисли налик

су глатком светлом и помало љигавом

камењу раја које волим да додирнем

у овој нашкрабаној течној тишини...

а потом, лаганим замахом

свести кренем ка дубини

(риба, папирић... милује

остатком полутмина мисли

о смрти сребрнаста риба

дивоту таласа и спрудова,

давни лепљиви слој свемира,

прогоретину, осањани сјај

широм отвореног позног ока,

мрешкајући сиву јасност

средишта светлости

ка нама...) да поново,

жмиркајући, у тексту

видим боје у којима

има њега

и неба...

4.

давна папирна екстаза

... расплинут... беле шпиље

текста у настајању

(светли тихи слогови,

милост све дубљих

тренутака, монаде

месечине, испуњења...)

док бришем оно место

где сам блиска стабла

поредио са стубовима

од соли у Лотовим очима,

јасним махунама чуда,

у којима се света плавет

магновено подљутила

у кључање папира,

простора, заумља...

5.

болница поред мора

... нека врста ненаметљивих стигми

са њихове стране обиља у блеску,

неизмерне глади за светлуцавим „плесом

атома“... безоблично високо, мрвљиво

лелујање инфузије ка једном осмехнутом

лицу које се издвајало из јасних белих

масива одсутније смрти...

капања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . у сјај

оксида, алги и стена, влажну образину врхунца,47

међу јавом и мед сном

усуд смисла... ипак, ветар са мора, треперење

коже, пучине... сребрнасти бубањ светлости

који разлаже ове секунде на капиларе моћног

светлуцања о ваздуху, о рачвастом сивилу

свести која се докопала честица сржи,

свлака који заслепљује, покушаја

да га никада не заборавим...

6.

видљиво море:

уводно расењивање

сев који доноси нову

видљивост обали...

титраво сопство,

немо љескаво миље,

позни језичак

капљичастог

клицања целини...

последње олово

у онима који верују

да се може ходати

по води

непојамној

наших тела,

по ономе:

„нема ту

ничега...“

преосталост намрешкана замахом

младог бога о коме знам све...

( . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

плени изнутра „свето бунцање“

о лакоћи и дубини, о албатросима,

о дисању из прасветлости, итд.)