Соња Ћоровић

ПОЗИВНИЦА

Догађај: Happening

Место: Sunny Beach, Bulgaria

Датум: 03 / 04.08.2008.

Тема: Who loves the Sun? by The Velvet Underground

Галеб је теглио конзерву. Кљуном је испитао унутрашњост и оставио је. Гладне птице нису обраћале пажњу на купаче. Трагале су за отпацима. Ипак, није му пријала њихова близина. Волео је да их посматра док лете. Овако, на тлу, нису му се свиђале. Пешкир на коме је седео напола је уронио у песак. Блок за цртање и даље је био празан. Загледао се у одбачену конзерву. Повукао је линију. Контуре су ускоро најавиле облик. Насмешио се и одустао од рада. Није то била инспирација. Обичан налет носталгије! Призивање Andy-ја Warhol-а. Птице су нестрпљиво кружиле око корпе за отпатке. Глад није непознаница за њега. Од како је завршио Академију глад је била једна од ретких спона са светом уметности. „Глад и пристојност не иду заједно“, помислио је док је гледао птице загњурене у ђубре. Глад и уметност се слажу. Уметност и пристојност нису, дакле, савезници. А он сам? У каквој је вези он са уметношћу?! И поред изложби није спадао у афирмисане ствараоце. Ништа значајно није се десило у његовом атељеу. Тезгарио је по туристичким центрима. Други су се боље снашли. Колико векова је прошло од времена побуне: провлачења кроз канализацију са песницима београдског круга. Happening! Нешто се догађало! А онда су се бунтовници уморили... Мисли су попримиле мало неконтролисан ток. Покушао је да се сконцентрише на недовршену зграду са апартманима недалеко од плаже. Покрили су је најлоном. Лепо су је упаковали. Пројекат у настајању упакован у пластику. By Кристо Јавашев. Човек пакује историју, лепоту, уметност и потписује се.Моћ пластике у времену пластике! Он сам осећа се као уљез. Чезне за временом бунта. Или је то изговор за лењост?! Где несташе неконформисти?! Естрада и амбасадори... Фотосе из новина уваженог конзула, бившег саборца, „удесио“ је црном бојом. Body-art! Послао их је са пропратним текстом: Уништите папир, не душе! Парафразирао је историјски hapenning у Њујорку. Без резултата. Изостао је духовит одговор. Било какав одговор. Празнина. Тргао се. Погледао је ка сунцу на хоризонту. Устремило се ка мору и бојило га нијансама пурпура, жутог и наранџастог ... Баца посматрачима посуду са бојама у лице, синуло му је. Сетио се Ryskin-ове критике Whistler-а из студентских дана. Утисци, мисли и осећања стапали су се и одвлачили га од овде и сада. И они су обојени жуто. Сунце их је обојило тако. Жута је завист и немоћ. Одувек је патио од менталне збрке. Није знао је ли то недостатак или предност. Неке колеге са студија јасно су раздвајале уметност од реалности. Завидео им је и презирао их због издаје. У младости се ватрено залагао за уметност „on the road“ и живот у комуни. Живот мора бити перформанс – да би био нешто више од преживљавања. Више од гегања галебова у трагању за отпацима. Без стида су преплавили плажу. Испуштали су непријатне гласове, готово крике. На небу није било птица. Није сликао пејзаже. Небо без птица и изгладнела јата на земљи. Младићи задужени за плажу склапали су сунцобране и намештали лежаљке. Долазио је на обалу увече јер није имао пара за сунцобран. Један од радника испитивачки га је погледао. „Нема разумевање за љубитеље бизарног“, помислио је Вељко. Плажа се испразнила. Остали су он и нека жена са дететом. Дечак је копао рупу у песку а жена се одмарала. Постало је хладно аи птице су насртале. Крупан галеб кљунуо је лопату.

Дете се пожалило мајци. Жена је журно устала. Покупила је ствари и повукла дете ка пешчаном насипу иза кога су се видели хотели. Плавокоси дечак се окренуо и махнуо му. До тада је био удубљен у игру и чинило се да не примећује човека дуге косе. Вељко му је послао пољубац. Тривијалан и неискрен гест због кога се постидео али, није могао да одоли љупком малишану. Био је сам са птицама. Није имао избора.

Оне јесу. Могле су да бирају између неба и земље. Он није. А и да јесте, шта би изабрао?! Боље је овако. Осуђен на тривијалност због околности и недостатка духа. Када би могао да свој усуд оправда објективним догађајима и неправдом! Можда би и могао! Одвећ оштро суди о себи. Још мало и он ће отићи. Остаће плажа у полумраку затрпана отпацима и птицама. Отисак неког платна на тамним мрљама заосталим

од залазећег сунца. Наговештај покрета. Стидљив покушај повратка фигуре. Ко каже да је уметност тек царство боје?! „Борба за облик, него шта!“, помислио је тријумфално. Управо он то ради! Сваке вечери на променади бугарског летовалишта Sunny Beach! Црта туристе! Имају избор: портрет или

готова подлога у коју се умести лик. Имао је способност да предвиди склоности муштерија. Зар нису уметници пророци?! Устао је. Стресао је песак са ланених панталона. Палцем је исправио савијен крај блока. Старао се да унесе ред у безначајне ситуације и ствари. Кључни моменти били су хаотични.

Птица му се дрско испречила на путу. Дрекнуо је из све снаге и кренуо. Није било лако. Ход по песку је напоран. Гледао је отиске стопала. Још који трен биће део апокалиптичког призора. Надомак хотелског комплекса бројао је кораке. У сусрет му је ишла група девојака. Имале су коња и водича. Говориле су немачки. Носиле су две боце вина и чаше. Јахаће на пустој плажи. Говориле су, без престанка, и смејале се. Pretty girls with red vine. Happening. Дешавање.

Тема: Nico

„Taste it, please!“ Човек у живописном прслуку нудио је пролазницима комадиће пице на огромној тацни. Мало даље, на плочнику, људи су се окупили око стола. Дегустација. Alcohol free coctails. Одрасли и деца сркали су пожудно разнобојне напитке кроз широке пластичне цевчице. Лед је звецкао о зидове чаша. Седео је за штафелајем. Загледао се у групу која се осипала и допуњавала новим дегустаторима. Покушавао је да разлучи боју њихових мисли и расположења. Брзо је одустао. Некако су били безбојни. Аи коктели нису укусни. Пробао их је и сам. Осећао се лед и вештачка арома. Пластика, помислио је. Све што је било без укуса, мириса и боје асоцирало га је на пластику. „Волим пластику!“, рекао је, својевремено,Warhol. Вељко је слегао раменима. Ни он није мрзео пластику. Није мрзео ни пут поред кога је седео из вечери у вече. Портретисао је људе. Чинио их је срећним. Одлазили су са осмехом. Зар и то није функција уметности?! Зашто би иронија била легитимнија ?! Овде – on the road. Зар и битници нису уметност стварали и представљали на улици?! Боже, и он себе пореди са уметницима из Keroyac-овог круга. Мало вероватно да би га Jack удостојио погледом! Вељков поглед није ограничен никаквом селекцијом. Залепио се за веште руке фризерке. Невероватном брзином спретни прсти уплитали су праменове у танке плетенице. „How many arms can you see?“, питао га је сестрић показујући крупног плавог духа у уџбенику енглеског језика. English adventure by Longman. Гениjе је на слободи таманио сендвиче. Изгледало је као да има више руку и прстију. И фризерка је имала неколико руку. Могао би да је скицира. A monster with many useful arms. Ове фризуре, увезене из Африке, у августу 2008, у летовалишту Sunny Beach, имале су скоро све Немице. Једнако добро пристајале су плавокосим и тамнокосим женама. Покушао је да броји: twenty arms and a hundred fingers... Жена је учврстила светле кике пластичним перлама. Измакла се. Осмотрила је резултат свог рада. Две девојке чекале су, мало измакнуте, овај тренутак. Климнуле су другарици с одобравањем. Симпатична плавуша осмехнула се свом одразу у огледалу. Свидело јој се оно што је угледала, очито. Избројала је новчанице не скидајући осмех. Устала је и преместила се на платнену столицу предвиђену за Вељкову клијентелу. Није знао немачки. Показала је на портрет. Ћутке ју је наместио како би јој светлост падала бочно на лице. Црте су биле правилне. Имала је ведар израз. Мирисала је на Escadu. Freshness младости и духа неоптерећеног општим питањима. Видео је црвени ореол око утегнутих плавих кика. Препознао је мирис Moon Sparkle. Essence of summertime. Секс и магија летњих ноћи. Every fragrance has a story. Ања, девојка са којом се виђао до скора, волела је тај парфем. Празна бочица још увек стоји на његовој наткасни. Цртао ју је са парфемом у руци. Покривену чаршавом. Скупљених ногу. Са цигаретом. Била је графички дизајнер и захвалан модел. А онда се истрошио Moon Sparkle. Као и чаролија. Рекао јој је да иде. Отишла је. Из пројекта Веза. Ворхол је, после употребе, рекао свом моделу Нико да иде. Није више била потребна у The Velvet Underground. The end. Нацртао је овал. Контуре главе и рамена потиснули су празнину жућкасте хартије. Бочном ивицом црног пастела сенчио је неосветљену страну лица. Прстом је нанео благу сенку око носа, ока и усана. Сада је размазивао бели пастел. Постигао је ефекат. Baby face girl деловала је помало тајанствено. Седела је и даље руку укрштених на коленима. Седела је у ставу ишчекивања и када је одложио прибор. „It’s over.“ Узела је лист озареног лица. Платила је уговорену суму и придружила се другарицама – једна је била тамне косе, друга црвене. Климнуле су главом. Прибиле су се једна уз другу и отперјале низ улицу. Вељко је устао да протегне ноге. Истезао је прсте на рукама. Умарао га је рутински рад. Покушао је да замисли гђицу Escadu и њене другарице кроз двадесет година. На оближњој тезги крофнице су плесале на врелом уљу. Цврчале су и шириле слаткаст мирис. Борио се са искушењем да начне скромну зараду. Јео је два пута дневно и плаћао смештај у пансиону типа „bed and breakfast“. Издигао се на прсте. Девојке су нестале у гужви. Није их више видео. Није му се радило. Скупио је прибор. Поред њега промицале су младе жене са плетеницама. У безброј примерака. Кикице су бљештале у нијансама сребра, злата, рђе. Сетио се портрета у боји у фото-техници. Уздрмао га је у студентским данима. Andy Warhol: Marilyn Monroe (двадесет фотограма).

Тема: Stories We Could Tell by Tony Parsons

Корачао је у правцу пансиона. У облаку испарења са тезги, обале, мора и парфема. Chips. Light Blue by Dolce&Gabbana. Fruity-floral scent that evokes the spirit of the Sicilian summer. Ветар носи капљице воде. Ситне су и боцкају. Као и парфеми шетача.White Diamonds by Elizabeth Taylor. Her sense of style. Serbian grill. Beautiful by Estee Lauder. A beautiful bouquet of flowers. Every fragrance has a story. Већина никад неће бити испричана. Stories We Could Tell. Једном је пребирао књиге на полицама књижареМамут. Угледао је илустровану корицу. Група младих људи карактеристичних фризура и одеће, окренутих леђа, корача у правцу нечег тајанственог. Позадина је била у облику плоче. Залеђени у покрету који, чини се, има смисла а опкољени празнином! Пожелео је да одслуша плочу. Не CD, управо плочу са сличним омотом. Купио је књигу Наше незаборављене приче. Тонија Парсонса. Сетио се да су и Орвелове осамдесете прошлост и да није лако наћи грамофон за репродуковање плоча из 70-их. Обузела га је носталгија за ишчезлим ритуалом. Посвећеност током слушања музике! Верау моћ рока и панка да мењају свет! „Ватра јошпламти. “Писао је Парсонс. „Never more“, мисли Вељко. Свет нове музике је мртав. DEAD. Уметницима је остала још само иронија. Неки су то на време схватили. Смејали су се свету у лице и то добро уновчили. Comic strip. Нова естетика. Pop art. Смрт уметности. Вељко се освртао. Покушао је да запази и упамти бар нека лица пролазника. Тешко је ишло. Хтео или не, морао је да се сложи са Wаrhol-ом: „Сви су пластични, али ја волим пластику.“ Можда зато млади са корица књиге Tony-ја Parsons-а закрећу лица од нас: да их не бисмо тражили међу безизражајним пролазницима. Шеталиште је било дугачко. Улица се у даљини сужавала. Попео се на контејнер да би видео оно што је тражио. Као студент који је обећавао, као човек на развојном путу. On the road. Угледао је тачку нестајања. Цртачи стрипа је обилато користе. Тако и треба у складу сазаконом перспективе. Стајао је на посуди за ђубре загледан у тачку нестајања. In the middle of the road.

Тема: Drowing Girl by Roy Lichtenstein

У 17h галебови су још на небу. Понео је блок на плажу. Решен да нацрта нешто. Hot comercial. Птица се спремала да слети. Нацртао је контуре савијене главе и исправљених ногу. Положај за слетање. Уметник у паду. Тресак у свет који не нуди ништа посебно. На плажи су истакли црвене заставице. Упозорење због таласа. У плићаку је било пуно купача. Чекали су таласе. Цичали су и борили се да остану на ногама.

Цртао је и заставе. На његовом цртежу намењене су летачу. Поздрави се са сновима и слободом! Једна преко друге, као код Jasper-а Johns-а . Чуо се врисак. Невољно се окренуо. Таман му је кренуло. Чинило се да ће цртеж личити на нешто. Спасиоци су се стуштили са осматрачница и извлачили купачицу. Пришао је. Обраћали су се на бугарском девојчици која је плакала. Разумео је да је жена срчани болесник и да јој је позлило у води. Била је бледа. Тешко је дисала. Чекали су лекара. Положили су је поред стола за масажу. Крупан масер немоћно ју је гледао. На табли је писало:

20 мин. – 20 Lewa

30 мин. – 25 Lewa

45 мин. – 40 Lewa

Вељко је пришао. Нико није обраћао пажњу на њега. Гледали су у правцу пута одакле би требало да се појаве болничка кола. Ножним прстом нацртао је облак изнад женине главе. Кришом је погледао спасиоце. Уписао је следеће речи: I DON’T CARE / I’ D RATHER SINK... THAN CALL... FOR HELP. Младић из групе око жене приметио је да Вељко пише ногом у песку. Повукао је за рукав униформисаног знанца. Заједно су срицали речи у облачићу. И други су приметили речи у песку. Нису више пратили женину борбу да дише. Вељко се извукао из групе. Препустио је дело публици. Hapenning. Performance. Nearby the road.