Луција Рубинић
НЕКОЛИКО БИЉЕЖАКА ЗА ПРВИ ПРИСТУП СУВРЕМЕНОЈ
БОЛИВИЈСКОЈ KЊИЖЕВНОСТИ
Било би незамисливо говорити о боливијској књижевности уопће, а још више покушати интерпретирати смисао њеног сувременог књижевног стваралаштва, а да се претходно нема иоле нека предоџба о њеном друштвенокултуралном контексту који је неопходан приликом првог читатељевог приступа у покушају разумијевања њене дискурсивне комплексности. Осим тога, такођер се узимају у обзир сложене повијесне околности под којима настаје Боливија (далеке 1825) и која заједно са осталим земљама јужноамеричког континента, усред ослободилачких ратова – уз наглу експанзију тиска – истовремено потврђује романескни конструкт свог националног имагинарија. Из те перспективе разумљиво је схватити чињеницу да се данас на сувремену боливијску књижевност не можемо реферирати у смислу њене дискурсивне хомогености, већ јој приступамо као језичном стјецишту различитих поетика чији већ добро утабани трагови – дакле, од самога краја деветнаестог стољећа – преко тадашње закашњеле естетике латиноамеричког романтизма и још каснијег реализма и модернизма тијеком година постепено попримају прве обрисе књижевне дискурсивне хетерогености модернитета.
У сваком случају, постојање боливијске књижевности се не ограничава стриктно само на повијесни датум стварања Боливије као самосталне државе у првој половици XIX стољећа; њени коријени, односно смисао њенога постанка и опстанка са свим дискурсивно-језичним особинама по којима се данас карактеризира сувремена боливијска књижевност, потјечу још из времена Колоније. Дакле, конкретно се реферирамо на XVI, XVII и XVIII стољеће у којима Потоси1 долази до потпуног изражаја као економски, политички и социо-културални центар, који је као богата хисторијска позорница догађања уједно одговоран за Арсанс де Орсуа и Велино надахнуће у облику значајног наративног књижевнога првијенца на боливијском тлу уопће. Из тих књижевно-дискурсивних заметака првога социјалног имагинарија Прича из Царског Града Потосија стољећима касније ниче већ уобличени будући национални субјект који ће посебно од друге половице XX стољећа кроз своје оглашавање, као продукт широких културалних интеракција, страницама књижевнога модернитета дати посебан призвук интеркултуралне поетике. Но претходна републиканска политичка потреба за властитим идентитетом, манифестирајући се конструкцијом националнога имагинарија у романескној књижевности деветнаестостољетнога романтизма, само продубљује и доприноси ономе што ће у сувремености прерасти у културални књижевни феномен као жариште нових поетских тензија и у формирање новог урбаног субјекта маргиналности као дио националног имагинарија. Другим ријечима, алегорично исписивање нације, у суштини, није само покушај да би се репрезентирало оно национално преко приповједачкога; због важности нације код стварања сувремених националних субјеката покушај њеног исписивања компромитира текст да открије најдубље и најјаче унутарње културалне границе пред свом могућом систематизацијом националнога слова као културалне цјелине. То значи да се проблем идентитета и дефиниције националнога субјекта у овом случају не би смио схватити као нешто рационално, већ као дубока и присна веза између та два појма која се – далеко од географскога појма нације и њеног вањског простора којег овај подразумијева – заправо састоји, према ријечима Гарсије Пабона, од „жеље, љубави, потребе, живота и смрти који, устројивши се као боливијски, такођер се оснивају на људскоме плану“.2
Мада се ради о земљи која као географски дио јужноамеричког континента и његове културе и повијести данас истовремено подразумијева и њену већ глобализирану стварност, она ипак – с друге стране – подлијеже законима своје властите козмовизије. За боливијско сувремено књижевноумјетничко стваралаштво то значи обухваћање свих њених плурикултуралних и мултиетничких елемената којима обилује Боливија као мало која земља на цјелокупном латиноамеричком простору. Том чињеницом се и објашњава данас како жанровска разноликост, тако и дискурсивна осебујност нове поетике сувремене боливијске књижевности. Та нова поетика углавном урбаних карактеристика, настала као исход свакодневних комуникацијских пракси, неминовно је прожета интеркултуралношћу која се на нивоу текста отвара новим алтернативним језичним просторима, пружајући аутоматски на тај начин могућност дискурсивне конструкције једног другачијег социјалног и националног субјекта чији locus enuntiatio трпи значајне промјене унутар имагинарија. Наиме, од Колоније па до модернитета његова путања поетскога проблематизирања интеркултуралних односа из устаљених легитимних дискурса књижевних репрезентација латиноамеричког романтизма, реализма и дијелом модернизма постепено прелази у сувремени књижевно-умјетнички изражај хетерогених аспеката стварности из свакодневних културално-урбаних пракси који је под великим утјецајем усмене предаје и андске козмовизије, што се јасно види из прича код свих четворо представљених сувремених боливијских писаца.
Другим ријечима, некада избјегавана или пак потпуно игнорирана чињеница контроверзнога интеркултуралнога феномена – поготово у вријеме дискурсивне ауторитативности креолства републиканске и олигархијске Боливије – данас представља плодно тло за сувремено књижевно стваралаштво и поетску конструкцију урбанога имагинарија чијим де-центрирањем долази до помицања субјекта ка периферији. Проматрано с те точке гледишта, сувремени ликови који се појављују у Chini Supayu (1999), Мрежама самоће (2001), Лијесу (2002) и Безименоме (2004) прихваћају је онда као свој властити центар, односно као новонастали субјективно-дискурсивни простор Другога, усвајајући велеград (у овом случају Ла Паз и Ел Алто) и њихову околину као егзистенцијални циљ плуралнога карактера. Дакле, са књижевнога сценарија је збрисана доминирајућа политичко-културална елита чије мјесто преузима, као што смо те већ нагласили, поетско-дискурсивна хетерогеност интеркултуралних односа урбаних субјеката.
За сувременике попут Ане Марије Гриси, Гладис Давалос Арсе, Хермана Арауса Креспа и Луиса Алберта Португала – чије приче овом приликом представљамо – можемо рећи да проблематизирају социо-национални субјект, али га не преиспитују са већ застарјеле точке гледишта државног ауторитета владајуће креолске класе, већ из дискурсивне перспективе Другога и из алтернативнога простора (ре)центриране маргиналности. Ради се о новооткривеноме и новорепрезентираноме маргиналноме свијету из којега се ка површини текста истискују периферни приповједачки гласови који не играју улогу строгих преписивача привидне стварности, као што је то био случај код застарјелог олигархијског дискурса моћи, већ конструирају свој имагинариј из перспективе властитога хоризонта. Док у причама код Гриси, Португала, па и код Давалос до изражаја долазе најскровитији углови игнориранога и запостављенога велеградскога подземља којега у њему већ инсталирани субјект као главни актер конструира према имагинацији властитога унутарњега дизајна, Араусова прича, пак, наглашава приградски субјект у миграциономе процесу на релацији провинција-град, али који је већ у поодмаклој фази сопственог урбанизирања и неизбјежнога процеса транскултурације. У сваком случају, тај сувремени социо-национални субјект из све четири приче – односно плесачица под маском у Chini Supayu, Дарио у Безименоме, Марија Рене у Мрежама самоће, Ремберто из приче Лијес – не види стварни град онаквим какав јест већ га види кроз своју колективну меморију коју тијеком миграцијскога процеса доноси са собом у њега и који, између осталога, постаје инспиративним простором његовог новог креативног жаришта или, како би то рекла Ерера, „тај чудни град јест и већ је дио његовог унутарњег свијета; то је његов имагинарни град и, као таквога, жури му га се заузети, да га научи, да га доживљава“.3 Дакле, констатирамо постојање стварнога града претрпаном субјективношћу која произлази из симболичког свијета меморије, добивајући тако на многострукости значења према којој субјект замишља град у функцији властите културе, а управо је она та која га опскрбљује смисловима и која битно утјече на конфигурацију његовог имагинарног простора. У том смислу држимо да изабрани текстови из сувремене боливијске књижевности зраче заправо унутарњом интимношћу симболичке репрезентацијске стварности урбанога модернитета која прелази у хибридни, готово гротескни имагинариј града услијед поетске конструкције дијалога између његовог субјективираног унутарњега и вањскога простора.
Ана Марија Гриси Рејес Ортис
ЋИНА СУПАЈ4
Лудило је такођер
међу зубима,
у каријесу
који натапа крв.
Не плачи, брзо ћеш се вратити и све ће бити другачије, не плачи, сестро, уз тебе смо. Немој излазити, а да се не огрнеш, хладно је у ово доба године и могла би се прехладити. Лијечник ће те чекати на аеродрому да те одведе на оно сигурно и мирно мјесто које смо пронашли за тебе.
Тамо ћеш се моћи одморити, а можда се чак мало и удебљаш. Вољела бих те отпратити, но већ знаш, тешко је оставити посао, а ту су и дјеца… кунем се да ћу те посјетити један од ових дана и не брини због твоје куће, твојих ствари, твојих књига. Бит ће ти боље…
Остат ћу у сјенци на хладноћи прелазећи дан за даном преко нашихтренутака, нашихтрагова и осмијеха. Остат ћу мирна на мразу, чекајући да твоја сјећања прођу пред мојим очима. Пјеват ћу испод гласа, говорит ћу ти, смијат ћу ти се, успават ћу те уза се, мазит ћу твоју косу, звиждат ћу ти моју љубав да би уз вјетар дошла до твог мјеста.
Пронашли су је у одијелу Ћине Супај пишући бестидности по зидовима. Њезина ђавоља маска скривала је у њој другог врага. Говорило се да јој се плес увукао под кожу. Након три сата скакања међу ђаволима, медвједима, анђелима и кондорима, жеђ јој је сасушила чак и сузе, па јој ни осам боца пива није било довољно да би је утажила. Шпиља и дјевица су дошли по њу попут снова у освит. Посљедње чега се сјећала био је улазак мноштва коњским касом у цркву Госпе од Шпиље, док су се ђавоље очи међу димним бојама разметале својом моћи између аррр, хо, хо, снажно, аррр! и бијелих тромбона одзвањајући у њеним ушима! Затим, маске на тлу и погнуте главе у чину ревносне подчињености.
(Писма, дијалози, пошиљке, ријечи и твој глас преклињући да би га нетко чуо. Сјећам се када сам једнога дана намјерно прошла иза твојих леђа баш док си исписивао електронску поруку твојој кући: „Не би ли ми могла бар одговорити?“, био је то твој крик упомоћ. Само што се ниси изгубио у лабиринту страсти. Још увијек ти је стало до те велике љубави, до онога што си саградио криомице прекривен оклопом лишћа, застирући траг према себи самоме, према својим воденим, морским, сланим дубинама.
Скривен, увијек скривен да би био мање рањив, да не би био рањив, да би само ти био тај који може гледати своје љубави, а да оне тебе не могу гледати, продријети у те.
Дрхтао си од спознаје на помисао што ће се десити. Затим, свакога сата, свакога тренутка, још више си очајнички жудио за дрхтајима и причао си као никада до сада, свлачио си се као никада до сада, проматрао си се запањено у зрцало, и ниси вјеровао свом властитом одразу.)
У првоме бару људи су били удубљени у своје властите разговоре у двоје, у троје и у крајњем случају усамљеник гледајући у своју чашу готово са њежношћу. Након што је нациљала у мету, упутила се према њему овијена шалом и сигурним кораком. Реагирао је срамежљиво, помало неизвјесно, но није било сумње да је била добро примљена.
– Како си, што радиш овдје сам?
– Исто што и ти.
– Што си радио у задње вријеме?
У пет сати у зору један је радио-такси улазио у мотел. Зрцала су гледала, они су се пратили. У шест и пол, други је радио-такси излазио.
– Хвала.
– Хвала теби.
– Да те назовем?
– Не.
– Још једном хвала.
Таблете, једна чаша воде и све је опет тако чисто. Прогутала их је аутоматски и без ријечи. Била је одведена до једног уског кревета. Прије него што ће склопити очи гледала је у прозор.
Затворит ћу те у очи, успават ћу те у својим водама.
Ђаволи су је вукли према излазу, један анђео ју је гурнуо у стражњицу, а она је истовремено загрлила једног медвједа. Друге chine су већ скинуле маске, она ју је поновно ставила умијешавши се међу свјетину. Очајнички је тражила неко мјесто гдје би могла сјести и олакшати своје табане и своје лице. Ушла је у први пансион који је угледала, а тамо су се већ скупљали замби, sikuriji5, Iнке и morenosi6.
Замолила је за у заход. Зрцало на зиду ју је гледало како се приближава, гледало јој је маску, скинуло је и трљало јој је очи размазујући јој шминку.
(Драги мој: Јутрос сам поновно тако смирена готово као јучер. Изгледа да се добро осјећам у јутарњим сатима, да имам мало више зрака у глави, јер у вечерњим сатима зрак ми се увлачи у срце.Мало сам спавала али дубоко, бјежећи од снова и ноћних мора. Устала сам, истуширала се [нисам пјевала] и покушавала читати. Много сам размишљала ових дана [сада имам све вријеме свијета] о ономе што ми се десило, о ономе што сам урадила, но и даље сам ни на чему. Знаш, приче нас употребљавају само да би нам се смијале, све оне се понављају и није потребно имати велику машту а да би се сазнало како ће се кончати.Моје усне су повријеђене од превелике шутње, то је лудило тишине.)
Друго свратиште је било претрпано сликама града, сликама новим и старим, покушавајући имитирати дућане из „пристојног“ дијела града, но било је у њему нечега што га је чинило привлачним и разблудним. Столови су били обложени гумом, а мјештани су се изгледа забављали међусобно гледајући тко све улази. Тамо је упознала водича Средишње diablade7. Сједио је с групом пријатеља који су причали преко неколико боца пива накупљених на столу. Чим је ушла сама, аутоматски су јој упућени испитивачки погледи од главе до пете, а није чак недостајао ни звиждук једног пијанца: „Мала, зашто си тако усамљена?“
Сјела је и наручила сок. Није знала што је радила ту, зашто је уопће ушла.
Усред ове суше, у овој пустоши, пролазим требајући те, требајући твој глас у мојим ушима. Пролазим те без да те видим, шепајући без да ти завијам. Помама за њежностима је моје име написано напола на твојој кожи.
Успркос хладноћи, млохаве руке пипале су вруће испод њене кошуље, по хлачама, испод хлача, влажне на стражњици. Уста са задахом на пиво су се спајала, лизала су се, дисала су уз јецаје и мумљања. Тријем је био мрачан. Затим завршно стењање, руке чврсто прилијепљене и послије ништа, једно дубоко ништа попут јаме без дна, слика празнине.
– Чекам те, онда, сутра, малена, на пробама, видјет ћеш да ће ти се допасти и надамсе да ћешслушати исто ко’и данас…
Трећи бар, затим четврти, јазбина, предворја, вртоглавица, разблудност властите женствености. Глазба, плес, остаци коже замијењени другом, другом у бојама, другом од алпаке, другом од прућа, другом од воде, другом од прозора, прозор, свјетлост, стиснуте очи, поспаност, руке које те дрмају, добри лијечник који те љуљушка у својим рукама, плач и вика. Моли те да проговориш, убризгава ти средство за смирење.
(Драги мој: Кажеш да бисмо у седамдесетој години заједно могли разнијети пепео ових писама у вјетар. Заиста мислиш да бисмо могли доћи до тако нечега, до толиких година, до толиког отпора, до толико раздвојеног весеља?
Ја сам ту, цвилим од лудила, одвојена у тијелу, одвојена у души, док ти припадаш тамо гдје ти је и мјесто. Предлажем ти да скочиш у пепео, предлажем ти да спојимо наше дијелове, уротимо их и бацимо их у празно једним скоком удвоје. Предлажем ти прелазак мора, једно крижање гдје бисмо припадали једно другоме заувијек. Предлажем ти маске.)
Зрцало није говорило, дјеловало је. Зрцало ју је додиривало, миловало јој груди, стискало их, размицало је њене ноге, уздизало јој сукњу, урањало прсте, котрљало се до њеног сполног органа, мочило га је, продирало је у њ. Блиставе плочице са њене блузе су искакале, умјетне плетенице су падале по поду. Зрцало ју је гледало задивљено, зрцало је записивало јецаје у њеним устима. Маска се враћала на своје мјесто.
Чула сам како цвилиш. Мој врх је био само за твоје очи, охоле, господареће, јека мојих јецаја, сада господара свих тишина. Мој оргазам се стапа са сузама имајући те толико у себи. Опиреш се успркос мојим грчењима, не излазиш успркос знојењу, чврсто се држиш за моје кости. Више не припадам свом тијелу. Ходам одвојена шећући по зидинама што окружују град.
Излазак из свратишта се претворио у вртлог људи који су још увијек плесали, у људе који су је гледали, у људе који су јој викали, у људе који су пили, у урликајуће људе, у људе који су зујали у ушима. Звукови чегртуша и бичеви од caporala8, змајева, знојења, дима, бубњева, чинела, тромбона. Маска.
Драга сестро: Јучер смо примили позив. Данас твоја маска путује експрес куриром. Надам се да ти то поврати глас.
(Драги мој: Већ је имам.Чекамте у цркви у подножју брда.)
АНА МАРИЈА ГРИСИ РЕЈЕС ОРТИС (ANA MARIA GRISI REYES ORTIZ), млада боливијска књижевница, рођена у Ла Пазу 1963. О себи и своме умјетничкоме раду каже овако: „Моје писање је увијек било попут страсти. Могла бих онда рећи да је моја књижевна биографија дио те страсти. И мада постоје обиљежени контрасти и тешки парадокси са оним другим начином писања, академским, дефинитивно је фиктивна књижевност увијек била та која је означавала мој пут. Диплома из књижевности (на Главноме свеучилишту „Свети Андрија“ у Ла Пазу) за коју ми је требало толико година, а тако мало преосталог времена посвећеног самој себи, на крају крајева, само је допринијела дисциплини читања. Знам да није мала ствар рећи, али ако то проматрам с гледишта Националне награде „Franz Tamayo“ за приповијетку, коју сам добила 1999, онда је она знатно мања и то не само због очите снаге меморије већ зато што бих жељела да мој живот буде фиктиван, а не академски. Ту живим, тако сам се настанила, тако да ћу – изгледа да је то моја судбина – наставити слиједити те кораке: зато што ми не преостаје ништа друго чиме бих се хранила доли једним исписаним листом свакога дана“. Ана Марија је објавила своју причу у China Supay и друге приче, у антологији текстова за Националну награду „Franz Tamayo“ за приповијетку коју је за исту и освојила, Алфагуара, Ла Паз – Боливија, 1999, а има и други рад, Vox Dei, у антологији прича писаца млађих од 40 година под именом Сјећање на надолазеће, Nuevo Milenio, Ла Паз – Боливија, 2000.
1 Боливијски град, смјештен на 4 060 м надморске висине у подножју Cerro Rico (Богатога брда), који у вријеме Колоније постаје најзначајнији и најфреквентнији центар Јужне Америке због свог огромнога богатства у рудама (сребро, злато, коситар, олово) и минералима, што и увјетује велик прилив миграције свих народности (поред Шпањолаца) у потрази за лаким и брзим богаћењем. У граду Потосију се у XVII вијеку толико развија раскошан друштвено-умјетнички живот да му по броју становника, према статистичким подацима, у то вријеме није раван ни Париз. Управо због тога и добива име Villa Imperial de Potosi (Царски Град Потоси). Књижевно дјело које се истиче из тог времена, а помаже нам у разумијевању новонасталога креолског психолошког профила и опћенито боливијскога данас, је Historia de la Villa Imperial de Potosi (Приче из Царскога Града Потосија), чији аутор je Bartolome Arzans de Orsua y Vela (1673-1736). Ради се о кроникама са особинама књижевне фикције које обухваћају догађаје из друштвенога живота, углавном тијеком XVI и XVII стољећа. Први пут су објављене тек 1965. у САД-у.
2 Leonardo Garcia Pabon. У: La patria intima. Plural editores: La Paz, 1998.
3 Lucia Herrera. У: Cuadernos de literatura N° 29. „Como el migrante habita la ciudad.“ Carrera de Literatura, UMSA: La Paz, 2000.
4 China Supay, лик плесачице у боливијском фолклору чије име потјече из ајмара језика. Осликава особине које се крећу између лукавости и памети, између кокетерије, галантности и женскога завођења. Ова занимљива маска се састоји од кратке сукње, чизама, блузе, огртача осредње величине, рукавица, рубаца и женске кринке са изразом зла. (Оп. прев.) 5 Sikuri, на ајмара језику, значи свирач пухачког инструмента од бамбусове трске чији звукови опонашају вјетар. Начињен је од шупљих цијеви смјештених у два реда, а по облику је сличан Пановој фрули. (Оп. прев.)
6 Ликови плеса који сатиризира, описује и наглашава живот андских старосједилаца на данашњем територију западне Боливије и Црнаца који су били присиљени на тешке физичке послове у новооткривеним рудницима за вријеме Колоније. (Оп. прев.)
7 Diablada је плес који сатиризира страх од таме, од непознатога и злобнога и осјећаја која настају у дубоким и мрачним рударским рововима. Ликови који се појављују у овој фолклорној, плесној манифестацији су различити: ђаволи, Chine Supayi, медвједи и арханђел који уједно побјеђује у овој борби између добра и зла. (Оп. прев.)
8 Caporal је плес креиран у Ла Пазу који сатиризира шпањолске надзорнике и уопће начин живота из времена Колоније. (Оп. прев.)
Херман Араус Креспо
ЛИЈЕС
Полако устаје дотјерујући косу прстима. Прекрива леђа вуненим огртачем и, тешко вукући ноге, приближава се столу, узима бокал који јој остављам свакога јутра и одлази до огњишта гдје већ врије чај у чајнику. Пуни шољу и отвара врата. С друге стране ријеке, док чекам на камион који ће однијети жетву, видим како, наконшто је осјетила јутарњи повјетарац, стављајући своје руке под огртач да би прекрила прса, бака тражи клупу од цигле на којој обичава сједити да би сачекала излазак сунца. Прве зраке је изненађују пијући чај у кратким гутљајима. Подиже лице након што је осјетила млаки пољубац, а њене очи, већ спржене заувијек, заустављају се без трептања на звијезди која се појавила међу брежуљцима. Свјетлост наилази на отвор врата и продире једва додирујући под од цигли све док не наиђе, на дну, на лијес из којег је стара управо устала.
Има томе много времена откако је бака тешко обољела.
Још онда смо у селу имали једног лијечника који није сумњао у то да њену болест прогласи неизљечивом. Убјеђивао ју је да је имала превише година на грбачи и много рада иза себе, што је био довољан разлог да са задовољством остави овај свијет. Тешко нам је пала та вијест, мада нам је изгледало поштено да коначно оде на вјечни починак.
Свећеник је био тај који је то предложио. Најмање што бисмо могли учинити за њу је показати јој плодове које су њена љубав и труд остављали на овоме свијету. Било је потребно скупити око лежаја умируће све унуке и праунуке, чак и оне који су одлучили потражити бољу судбину далеко од Сан Педра.
Ремберто је био један од првих који је отишао, а у Ла Пазу је живио већ пуно година. Непосредно након његовог доласка, у градски живот се укључио као полицијски агент. Мора да је доиста био подобан за такву службу, јер убрзо је био промакнут, док на крају није постао истражитељ. Када је примио вијест о тешкој бакиној болести, сва она љубав коју му је она давала у обиљу још док је био дјечак, накупила му се тада у сјећању. Онда је схватио да је имао велики дуг према тој старици која је, након што му је умрла мајка, преузела сву бригу о њему и његовој браћи.
Ремберто и његова обитељ су скоро одмах стигли у Сан Педро. Нису дошли сами. С њима су довезли и један мртвачки сандук који је код свих изазвао дивљење. Тај блистави сандук попут огледала је био његов данак за умирућу.
У страху да му сунце и вјетар не избришу сав сјај, и само док га у међувремену не одложимо на неко мјесто, стигли смо га оставити у бакину собу. Након што је препознала свог унука и пожалила се на његову незахвалност, усправивши се да би благословила обитељ која је допутовала с њиме, на тај начин је и открила брижно чувани лијес. Изгледала је заслијепљена упитавши је ли то за њу. Нитко није знао што би јој одговорио и прије него што ће Ремберто изустити неку лаж, поновно је утонула у онај тешки дубоки сан који по свој прилици претходи смрти.
Те ноћи смо напустили њену собу увјерени да бисмо потпуно морали прихватити бакино одсуство. Након јела смо причали о томе како ће изгледати спровод, а да бисмо у међувремену дали добродошлицу тек пристиглима, пили смо младу chichu1 коју је тог јутра Нативидад донијела из села. То нам је послужило да бисмо се присјетили времена које смо провели са старом и чувања којега нам је посветила. Томаса и Ремигиа, задужене да проведу ноћ уз болесницу, су се повукле да би се мало одмориле. Нашли су је у полутами како сједећи на клупици њежно прелази меканом крпом од вуне по површини мртвачког сандука.
Нитко није могао објаснити што се у ствари десило.
Лијечник се, након дуге шутње, ограничио на прорицање једног скорог и потпуног погоршања, док је свећеник то чудо приписивао својим молитвама које су је препоручивале нашој Госпи од Гуадалупеа. Бака се убрзо вратила свакодневним навикама, као да се ништа није догодило.
Увијек је изгледало да су за њу дани сувише кратки. Са њеном су се болешћу ствари промијениле мало или ништа, иако се од онда њен вид мало помало почео гасити. Такођер се очитовала та чудна приврженост лијесу која је сваки пут указивала на њену одлуку да се не одвоји од њега.
У почетку, Томаса се противила нечему таквоме мислећи да би држање лијеса унутар куће донијело несрећу. Но, бака је увијек била врло тврдоглава. Мртвачки сандук је остао у кући и то не само као један обични украс. Узевши у обзир његову удобност одлучила га је употријебити умјесто кревета, тако да одонда спава у њему. Само онда када је умро сеоски свећеник прихватила је да се одвоји од
њега. Због свећеникове изненадне смрти и недостатка времена да се наручи један нови лијес, замолили су је да га посуди за укоп, уз обећање да ће јој га вратити чим буду нашли нешто слично у Ла Пазу. Исто се догодило када је лијечник оставио овај свијет, а и на дан када је градоначелник Сан Педра преминуо у једној кобној несрећи.
Напротив, бака се више никада није разбољела. Изгледало је као да је смрт заборавила на њу. Осим њеног вида – као што сам већ рекао – који се гасио у неповрат, чинило се да је сваким даном све боље. Од тада сам само два пута повјеровао да је Бог односи са собом. Први пут је то било када се ријека излила из корита, а ми смо је морали пријећи водећи стадо теретних мазги на тржницу. Преплашене због воде која је нагло надолазила, животиње нису хтјеле пријећи на другу страну. Онда је бака пожурила узевши узде од једне од њих и, врло пажљиво, кренула је у покрет.
Не знам како сам уопће пристао на такву одлуку. Усред преласка – можда зато што се оклизнула – видио сам како је нестала у тамним водама. Скоро без размишљања заронио сам да бих је извукао. Неколико метара низводно, Фелипе Пома је прелазио на другу страну по дрва. Био је присутан када се то догодило и, уз сигурност да ће ми требати његова помоћ, одлучио је да ме слиједи.
Због узбурканости воде било ми је немогуће назријети тијело. Устрајао сам у тражењу, све док ужаснуто нисам осјетио да ме је струја почела повлачити на дно. Хтио сам на површину, но ријека се заинатила да ме прогута. Снага струје ме је почела заносити, а моје тијело је ударало о стијене. Све је постајало мрачно када сам осјетио руку Фелипеа Поме око мог врата, вукући ме према горе. Прво што сам учинио након што сам дошао к себи је упитати за баку. Она се налазила скоро за двије четврти узводно, на другој страни, и чекајући је сједила уз стадо магараца које јој је помогло пријећи на супротну страну. Када је пала насред ријеке, једино што је урадила у том тренутку је држати се чврсто за ремен животиње која ју је водила. За остало се побринуо магарац који је, уплашен због галаме, пожурио на другу страну обале.
Други пут се то десило једне ноћи уочи светог Ивана. Као и увијек, бака је остала у кући да би припремила ponche2, док смо ми тражили дрва за гориво на другој страни ријеке. Без да итко ишта примијети, једно од свјетлосних сигнала испаљених у знак славља је пало на сламнати кућни кров. Мој најмлађи син је био први који је запазио одсјај, а касније и пламенове који су се почели уздизати све до крова. Када смо дошли кући, сусједи су се већ почели борити с ватром, а нису ни слутили да је бака била унутра.
Заједно са једним од мојих синова продрли смо у собу да би је потражили. Све је било обавијено димом, тако да не само да је било тешко разабрати куда ходамо, већ нисмо могли ни дисати. Почео сам очајавати, узјогунивши се у тражењу. Она је морала бити ту, у сваком случају. Није било могуће да је једноставно испарила. Толико сам се заинатио да сам, кад су ме сусједи извукли отуда, скоро изгубио свијест. Касније сам сазнао да је сав наш труд био узалудан. Чим смо ушли у кућу, бака је већ била изашла сама изнутра, мало сметена због дима и страха, но жива и здрава. Они који су били вани претпоставили су да смо се, након што се нашла на сигурноме, одлучили за спашавање неких кућних потрепштина. Усплахирили су се тек када су схватили да смо се дуго задржали унутра. Након два дана бака се већ упињала да би помогла у поправци крова.
Много је година прошло од тада. Моја Томаса је отишла заувијек, а од наших синова троје их је умрло и четворо их је отишло живјети у Ел Алто. Долина је остала без младих људи, а ја вјерујем да једино што ме ту задржава је бака. Нитко не зна њезину доб, иако смо сигурни да је превалила стоту још прије пуно времена. И мора да је тако, јер давно је томе да сам ја превалио педесету, а када сам био дјечак, она је већ била старица.
С друге стране ријеке, видим баку како устаје и улази у кућу. Затим излази са кошаром поврћа коју ставља на крило и почиње га љуштити. Мисли на ручак, а касније ће нахранити свиње. Увијек тражи што јој још недостаје за урадити и никад се не зауставља. Очајавам при помисли што би било с њом да ми се нешто догоди. Коме би старица недостајала? Овдје више никога нема. Само сам још ту ја да бих је чувао.
Понекад, када је видим како излази ујутро у потрагу за сунцем које више и не гледа, размишљам о томе да бака још увијек није умрла јер би јој било жао да ме остави самога. „Тко ће ти скухати ручак ако одем?“, обичава ме упитати плачним гласом. Но уистину вјерујем да је онога послијеподнева, када је крај свог кревета открила лијес којега је донио Ремберто за њезин укоп, једноставно да никада неће умријети. И то је оно што ме брине. Јер, када бака нешто одлучи, нитко и ништа је не може убиједити у супротно.
ХЕРМАН АРАУС КРЕСПО (GERMANARAUZ CRESPO) рођен је у Ла Пазу 1941. године. Приповједач, бави се културалним новинарством. Члан је редакције часописа за причу Correveidile. Његове приповијетке су се објавиле у Радионици нове приче (Santa Cruz, 1986) и у разним антологијама. Године 2002. у Ла Пазу објављује своју прву књигу приповијетки Тајна кроника Пацифичког рата (Cronica secreta de la Guerra del Pacifico) у којој се налази и „Мртвачки сандук“. (Оп. прев.)
Гладис Давалос Арсе
МРЕЖА САМОЋЕ
Росалва се бар двадесет пута спустила и попела уз степенице које су је водиле са првог на други кат куће гдје је живјела заједно са својих шест синова, са својим супругом и својом мајком. Била је врло забринута и нервозна, савијала је руке и муцала нешто међу зубима. Постављала је себи питања и истовремено је давала себи одговоре, све оне одговарајуће према њезиним плановима, али што ако не испадне онако како она хоће? Погледала је на сат кукавицу који је био објешен на једном од зидова благоваоне: једанаест ујутро. Фалио је само још један сат до посјете њених двају сестара. Позвала их је на ручак, унапријед их обавијестивши да жели разговарати с њима нешто у вези с њиховом мајком.
Госпођа Хуана, мајка, стара седамдесет и пет година, живјела је са Росалвом већ шест мјесеци за вријеме одсуства млађе сестре која је отпутовала на одмор. Био је то добро заслужен одмор, јер Марија Рене је била та која је увијек била уз госпођу с обзиром да је била неудана, а још к томе, она је била млађа кћерка. Тридесет и шест година је било прошло до тада, а она никада није била сама са собом ни на неколико дана, јер увијек је овисила о госпођи Хуани. Нажалост, док су се остале госпође могле бринути саме о себи, она то није могла јер је била изузетно гојазна.
Увијек се морала ослонити на некога да би се могла кретати. Већину времена је проводила у кревету, а то је представљало проблем за оне који су је окруживали јер јој се морало помагати око устајања и лијегања у кревет, око одлазака у заход, око купања, одијевања и дотјеривања. Сви су се бринули о њој, али само на кратко. Нитко није пристајао на ту обавезу за стално, јер била би то претешка задаћа за било кога од обитељи. Међутим, Росалва је, исто као и Патриција, мислила да „мама“ мора остати са Maријом Рене.
Она је била слободна, није имала ни мужа ни дјецу о којима би бринула, док то није био њихов случај. Имале су кућу пуну дјеце. Мужеви су радили ван куће. Оне су сматрале да нису могле преузети бригу о „мами“. Осим тога, „Mарија Рене је већ дала себи одушка са тих шест мјесеци одмора, ни мање ни више него у Арици“.
Чуо се звук звона на вратима. Росалва је сишла низ степенице са другога на први кат већ по стоти пут. Урадила је то врло пажљиво пошто је јутрос рано снијежило, па су степенице биле залеђене. Биле су врло склиске. Отворила је вањска врата. Пред њом је потпуно сметена стајала Патриција.
– Росалва, могу ли знати о чему ћемо причати у вези са мамом?
– Види, Патрициjа, зашто прво не уђеш? Касније ћемо разговарати када стигне и Mарија Рене.
– Ах, јел’ то већ стигла „туристкиња“? Је ли се коначно завршио њен дуги одмор? Нисам знала... – упитала је Патриција.
– Да, дошла је прије два тједна. И замисли, није дошла покупити маму како смо се биле договориле.
Још један звук звона на вратима их је ушуткао, а овога пута је то била Патриција која их је и отворила. Умјесто поздрава је изустила:
– Види, види, Mарија Рене, путница, коначно се појавила! Рекли су ми да си ту већ два тједна, што се десило?
У том тренутку Росалва је викнула да се пређе у благоваону. Све три сестре су се састале, укључујући Росалвиног супруга и њихових шесторо дјеце. Мама Хуана је остала у својој соби, у свом кревету. Било би напросто немогуће довести је до другога ката уз степенице, које су осим тога биле клизаве и врло танке. Већ ће јој однијети ручак у њену собу. Mарија Рене ће је поздравити након ручка.
Можда то није хтјела учинити раније да јој не би предбацила што је није покупила и одвезла у стан гдје су њих двије живјеле.
Сви сједоше за стол да би подијелили тренутке обитељског ручка, који је од самога почетка протекао готово у гробној тишини. Сватко од њих је имао бар један прикривени разлог који је спрјечавао разговор. То их је присиљавало на заузимање обрамбенога става. Од чега? Зашто?
Нечега је било у зраку… Росалва је била прва која је прекинула шутњу, обраћајући се Mарији Рене:
– Слушај, сестро – рече – изгледа да смо се договориле да кад се вратиш с одмора да покупиш маму, зар не? Што се десило? Зашто ниси поштивала наш договор? Је ли истина оно о чему се шушка?
– О чему се шушка? – упитала је Mарија Рене.
– Прича се о твојој тајној љубави… – рече Патриција са нешто ироничним тоном.
– И што ако је тако? – одговорила је изазовно Mарија Рене.
– Ништа, ништа, једино што се прича да је тип ожењен и да се не жели развести од своје жене. Погледај у што си се увалила; чак си отишла и на одмор с њиме. Каква срамота!
– Забога! Па, мени је већ тридесет и шеста. У мојим годинама је тешко имати једног пријатеља с којим бих могла подијелити своје слободне тренутке, а да је нежења…што сте ви очекивали? Да останем усидјелица? Да не упознам љубав, па макар она била и посуђена? Више ме нитко не гледа. Живот ми пролази између посла и куће… у чувању маме, у подношењу и удовољавању њеним каприцима. То већ годинама радим и сада, када је она остала шест мјесеци код Росалве, приговара ми зашто је „из ових стопа“ нисам одвела? Зар и ви нисте њене кћерке? Зар и ви немате исте обавезе према њој исто као и ја, макар и на кратко вријеме?
Росалва и Патриција се огласише скоро истовремено:
– Ах, нећемо тако!
А Патриција је наставила:
– Сви знате да се моја дјеца не слажу добро са мамом.
Стално их грди и оптужује из свог „подрума“. Ако је ја одведем својој кући, све ће се претворити у пакао. Ја то нећу.
Жао ми је, али не могу одвести маму. Mарија Рене, она и даље мора живјети с тобом.
– Ни ја је не могу задржати ту дуже времена – рече Росалва – довољно ми је бриге око дућана. Не могу замислити како би моји синови пубертетлије…то јест, мама треба некога да је пресвлачи, да је пере, мушкарци то не могу радити. Моје двије кћерке, обје малољетне, још су врло нејаке да би је могле подизати са свом том килажом, тако да је ја не могу држати у кући. Нема другог избора, мора се вратити к теби, Mарија Рене, осим тога она је већ навикла на такав ритам живота. К томе, вас двије се добро слажете…
– Како знаш да се добро слажемо? – упитала је Mарија Рене. – Зар живите са нама? Не можете ви ни замислити ка-ко је мени с мамом! Њеном кривицом нисам се могла удати до сада. Увијек прогања све моје удвараче. За све ми приговара. Захтјевна је. Доминантна је. Опстала сам уз њу све до сада, но мислим да је сада доста, зар не? Сада када је у мој живот коначно ушао један човјек, макар он био и ожењен, оставите ме на миру да будем сретна бар на кратко вријеме!
– Онда, значи ли то...? – рече Патриција – значи ли то да више волиш бити са ожењеним човјеком него живјети са мамом? Зар ниси размишљала о срамоти коју наносиш обитељи? Какво понижење! У овом тако малом селу гдје се сви добро познајемо, како ћемо од бруке ходати по улици?
– Али, забога! – речеMарија Рене – као да сам ја једина жена која жели окусити мало од живота. Већ сам вам рекла да нема неожењених људи. Мушкарци мојих година су сви ожењени. Сада ме више нитко неће натјерати да промијеним став. Осим тога, не разговарајмо о мени. Овдје смо да бисмо ријешили мамину ситуацију. На крају…, зашто њу не оставимо да одлучи гдје и с киме жели остати?
Након што се послужио десерт, који је више био горак него сладак, три сестре су сишле до просторије у којој се налазила госпођа Хуана. Соба је била врло мала и уска, рекло би се, за огромно госпођино тијело, дебело и буцмасто. Једва су у њу стали мајка и кћерке. Mарија Рене ју је њежно загрлила, испричавши се што је није дошла видјети одмах након њеног повратка с одмора. Госпођа Хуана јој је, умјесто да узврати са истом њежношћу, одмах почела предбацивати:
– Све сам сазнала…Како је могуће да си отишла на путовање са ожењеним човјеком? Каква је теби потреба за мушкарцем? Ти радиш и добро зарађујеш! Дајем ти сав новац од моје мировине…дајеш себи одушка, облачиш се елегантно, имаш вриједан накит… имаш мене.
– Да, тебе, мајко, која ми дајеш све као служавки која ти служи и прави ти друштво. Примам плаћу у замјену за самоћу, у замјену да се одрекнем љубави… но то ће се сада промијенити.
– Како ће се промијенити? – рече Росалва – ми то нећмо допустити! Све мора бити као и прије. Ту више нема приче: одведи маму и точка. Mарија Рене је мислила на Карлоса. Живио је већ три године одвојен од своје жене и сада када је упознао њу желио је основати нови дом. Разумјели су се, а чак су се и вољели. Она је онда помислила да је вријеме да савије једно угодно гнијездо. Зашто не, ако је увијек сањала да има дјецу и још боље ако је то могуће са вољеним човјеком? Но сада је њена властита мајка иронично представљала највећу препреку у остваривању среће. Што да учини с њом? На основу свега онога реченога до сада, њене сестре дефинитивно неће преузети бригу о њој.Што се Карлоса тиче, не би схватио и такођер је не би прихватио и она...
Са свим тим мислима које су јој се вртјеле по глави, Mарија Рене је изашла из собе образлажући да треба ићи у заход. Како се налазио на дну дворишта, мало се каснило до њега, тако да кад је прошло пола сата, а Mарија Рене се није појављивала, нитко од обитељи се није превише узнемиривао. Но када се ипак у року једног сата није вратила, сестре су се почеле бринути.
– Није ваљда да се онесвијестила? Кажу да се многима то дешава.
– Можда…, не?… Боље да идемо видјети што се десило – рече Росалва.
– Иди ти, ја ћу те чекати овдје, предложила је Патриција.
Росалва је пожурила да погледа зашто њена млађа сестра још увијек касни…
Када је дошла до мјеста, установила је да су врата од захода била широм отворена. Ушавши, угледала је Mарија Ренеине ноге које су се љуљале с једне на другу страну стропа. Волани црвене хаљине коју је имала на себи ритмички су се вијорили уз струјање хладнога зрака који је пролазио просторијом. Подигавши полагано главу, Росалва се ужаснула када је угледала лице младе жене: објесила се о греду заходског стропа са појасом сензуалне хаљине. Mарија Ренеине очи су биле исколачене и изненађујуће су изгледале веселе. Дјевојка је свима плазила језик, који је висио, врло дугачак, врло влажан…, као да је задовољна да је коначно урадила оно што је одувијек хтјела… .
ГЛАДИС ДАВАЛОС АРСЕ (GLADYS DAVALOS ARZE) рођена у Оруру, Боливији, 1950. Студирала је педагогију, њемачку филологију, енглески језик и књижевност у Њемачкој, Чилеу и Сједињеним Америчким Државама. Доцент истраживач на пољу информатичке лингвистике и аутоматског превођења. Полиглота. Била је предсједница Међународног удружења пјесника, есејиста и романописаца у Ла Пазу и оснивачица и члан Директорија боливијског удружења преводитеља. Ауторица је разних дјела из поезије, те романа и приповијетки. Побједница је разних националних и међународних награда за књижевност. Награђена Грбом оружја Наше Госпе од Ла Паза Ступњем специјалне службе. Изабрана као једна од „2000 најистакнутијих писаца XX стољећа“ од стране Биографског међународног центра у Cambridgeu, Енглеска. Награђена је „Златним ловором“ од Перунаског удружења дјечје и младалачке књижевности (2001). Члан је Боливијске академије језика, припаднице Шпањолске академије.
Луис Алберто Португал Дуран
БЕЗИМЕНИ
Дарио је ходао читаве сате по прашњавим улицама Ел Алта1 тражећи кућу Сирпе Маманија, врача.
Болестан већ пуно дана, није себи могао објаснити зашто је постао тако малаксао и мршав. Осјећао се као лутак од крпе, без воље, без снаге.Његова жеља за животом је сплашњавала на сваком кораку.
Максима, његова супруга, сазнала је од Закарије Елбуена, његовог кума, за врачево постојање.
Дарио је, с адресом у џепу, изашао из куће врло рано, не умивши се и не почешљавши се. Прикривши лице старим шалом, обукао је свој похабани, зелени, војнички капут и навукао чизме са рупама. Није желио да га итко прати; мислио је да је боље да иде сам код врача.
Попео се у један препуни градски аутобус. Путници су га гледали са чуђењем, јер изгледало је да ће се стропоштати у било ком тренутку. Једна дјевојка му је уступила мјесто видјевши га тако блиједог и онемоћалог.
Зашао је у једну пусту улицу, прашњаву, препуну смећа. Смрад трулежи и мокраће је био одвратан. Тешком муком, скоро вукући се, попео се уз степенице једне куће од опека. Покуцавши на танка метална врата, сачекао је тренутак. Свађа паса, кокодакање кокоши, гроктање свиња и смијех дјеце, допирали су до њега попут удаљеног жамора.
Наслонивши се уза зид, отворила су се врата.
– Изволите, господине, што желите? – изустила је нека жена.
– Дошао сам код Сирпе Маманија, код врача.
Жена га је погледала од главе до пете и гурнувши руке у џепове, извадила је један привјесак.
– Уђите, уђите.
Дарио је ишао иза ње уском уличицом. Дошли су до огромног дворишта гдје је неколико црних мачака дријемало на каменом поду, двије свиње су јеле отпатке, а један пијевац је гањао кокоши. Стигавши до једне просторије с огромним вратима, вишима од два метра, жена је гурнула кључеве у велики катанац и отворила га.
Унутар собе је било више полица препуних светаца и чудних минијатура. Мирис на тамјан и цигарете био је продоран.
– Сједните, молим вас – рекла је док је палила свијеће на столу.
Дарио није видио ништа осим једне безбојне дрвене столице која само што се није распала. Спустивши се једва на њу, као да је та сједалица једна комотна спужва која га је потпуно упијала, остао је сједећи без да је мрднуо једним јединим мишићем.
– Је ли ту или није господин Мамани?
– Одмах ће доћи, сачекајте га тренутак – протрљала је руке, насмијешила се и истрчала.
Дарио се осјећао остављеним у самоћи собе.
Прошло је неколико тренутака када се у правцу свјетла појавио један наказни човјечуљак са огромним сламнатим шеширом и црним наочалама.
– У чему вам могу помоћи? – упитао је дјечјим гласом испруживши му руку.
– Болестан сам, врло болестан – пожурио је с одговором.
Сирпа Мамани је дохватио раставну металну столицу из једног угла собе, отворио је и сјео пред Дарија.
– Посјетио сам више лијечника и ниједан ме није могао излијечити.
– Па, што вас боли?
– Не знам, ваљда цијело тијело, као да сам претучен попут пса. Немам жељу за храном ни за животом. Само ми се спава и стално се будим уморан.
– Добро – рече Сирпа Мамани. Приближио му се и дотакнуо му чело. Пљунуо је на под три пута, погледао га је одлучно преко својих црних наочала.
– Један од твојих непријатеља бацио је урок на тебе.
– Тко би то могао бити?
– Ради се о некоме тко тврди да ти је најбољи пријатељ.
Дарио се уплашио.
– Закарија, мој кум?
– Не знам о коме се ради, само ти то знаш; но његове су чини врло моћне.
Зачарао те је у жабу да би умро. Овај врач једе гуштере, пије бикову крв, има пуно жена и нагодио се с ђаволом; његово врачање је безимено. Дарио се почео трести.
– И што могу сада учинити?
– Ништа, ти не можеш учинити ништа. Ја ћу учинити све.
Из једне картонске кутије извадио је неколико стакленки пуних текућина и праха у бојама. Из једног је пакета, умотаног у пожутјеле новине, извукао сноп сухога лишћа.
Наложио је да му се донесе један огромни обложени лавор у којем је све помијешао са водом од камилице и бијелим алкохолом. Измолио је Оченаш неколико пута.
– Очистит ћу те од лоше енергије.
– Како?
– Окупат ћеш се у посвећеној води и оздравит ћеш.
– Јесте ли сигурни?
– Наравно, или пак сумњаш у Сирпу Маманија, у врача?
Ту се Дарио опрао до половице тијела, затим је опрао ноге, а касније је из чаше попио седам гутљаја од те исте воде.
– Готово, већ си спреман за изљечење – рече Сирпа Мамани гледајући у болесника.
– Тек сада ћете ме излијечити?
– Да. За сада сам само извршио прочишћење. Тек сада ћу те подвргнути лијечењу.
– Да.
– Било што да се догоди, не мичи се!
– Да.
Није ни примијетио када је врач зграбио палицу и почео га снажно ударати.
– Напоље! Напоље! Напоље! – викао је као луд.
– Хеј, што радите?
Дарио, преплашен, једва да се могао прикрити рукама.
– Напоље! Напоље! – врач га је упорно тукао. Ударио га је у главу. Онесвијестио се и на поду се појавила мала локва крви. Смрад трулежи је исхлапила из Дариовог тијела. Врач је запалио цигарету, усмјеривши дим према њему у облику крижева. Једна сјенка је изронила из Дарија. Био је то мртвачки блијед човјек, сушичав и незграпан; кашљуцајући је прекрио уста ишчезнувши у зраку.
– Велорија! – позвао је Сирпа Мамани и појавила се његова помагачица.
– Баци ту воду на њега и пробуди га!
Дарио је, потпуно мокар, мало-помало долазио к себи.
Тешком муком се усправио, ни не примијетивши да се осмијехнуо.
– Више ме ништа не боли.
– Зачараност нестаје помоћу удараца – објаснио му је врач и изашао из просторије.
Дарио је такођер био спреман за полазак.
– 50 песоса – наплатила је Велорија испруживши руку.
Дарио је претражио џепове.
Откопавши једну малу пластичну кесу, Сирпа Мамани је извадио из ње жабу увијену тракама у бојама и избодену стотинама запињача. Пошкропивши је алкохолом, запалио ју је, бацио је у једну конзерву и почео молити.
– Ово врачање је безимено. И, Закарија Елбуено, може бити миран. Сада ће имати жену коју жели.
Дарио је изашао из врачеве куће. Већ је била ноћ и није га могао разумјети. Гурнувши руке у џепове свог старог војничког капута, узнапредовао је за неколико улица. Вјетар је снажно пухао у околици и било је неиздржљиво хладно. Неки пас је почео лајати на њега и упорно завијати. Дарио помисли:
– Закарија, мој кум? Али, зашто?
Превалио је неколико улица и прије него што ће избити на Авенију Уједињених нација, насред угла, изненада, из таме је изронила чудна сјенка која је изашла из његовог тијела. Упорно је кашљуцала. Дарио је устукнуо пред том злотворном појавом.
– Гдје ћемо ићи сада? – упита болесна сјенка.
– Ја не идем нигдје с тобом, не знам тко си.
– Ја сам твоја болест, зар ме не препознајеш?
Дарио је вриснуо изненађен што се нашао пред властитом сликом.
– Не, то није могуће! Ти не постојиш!
– Онај који не постоји си ти! – рече сјенка и хтједе се насмијати, но само је успјела направити једну чудну болну гримасу док је из њене сподобе баздио јак мирис на раку.
– Зар ниси примијетио да те је Сирпа Мамани, врач,
убио својом чаролијом и сада си само још један у низу безимених?
– Безимени? – поновио је ужаснут, покушавши видјети своје властито тијело, али није видио ништа. Гледајући на све стране, једино што је разабрао у тами је био пас који је завијао на њега и на његову сјенку.
ЛУИС АЛБЕРТО ПОРТУГАЛ ДУРАН (LUIS ALBERTO PORTUGAL DURAN), рођен у Ла Пазу 1961. Професор књижевности у Вишој учитељској школи „Симoн Боливар“ и шпањолскога језика на Катедри за друштвене комуникације Главног свеучилишта „Свети Андрија“ у Ла Пазу. Осим објављених књижевно-умјетничких радова, Луис Алберто се истакао и објавом два есеја: Маргиналност и писање у новој боливијској приповједачкој књижевности (Marginalidad y escritura en la nueva narrativa boliviana, 1998) и Грешка у писању као основа језичне рефлексије: ка анализи читања и писања у формирању наставника ИНССБ-а (El error de redaccion como base de reflexion del lenguaje: hacia un analisis de la lectoescritura en la formacion docente del INSSB, 2000). Ова кратка прича припада Луис Албертовој збирци прича Срце ноћи (Corazon de la noche), Intigraph: Ла Паз, 2004. Јединствена награда из књижевности за 1993 у жанру Књига прича, XXIII годишњег конкурса „Franz Tamayo“.
1 Град новијег датума (1986) смјештен тик уз Ла Паз на 4100 м надморске висине. Потреба Ел Алта за осамостаљењем од Ла Паза се указује ради његовог наглог ширења узрокованог све већим нахрупљивањем аyмара миграната из околних села.
Избор, превод са шпанског и белешка
Луција Рубинић
1 Chicha, алкохолно пиће справљено од кукуруза. (Оп. прев.)
2 Напитак од врућег млијека, рума, шећера и цимета у праху који се обичава служити у најхладнијој андској ноћи, уочи св. Ивана. (Оп. прев.)
