Маја Солар

КАРНЕВАЛ СОЊА

Соња Веселиновић: Поема преко

Дом омладине, Зајечар, 2008.

више волим загонетке али оне што

немају 1 решења или – још боље – оне

које немају решења

више волим поезију

псссссссссссссссссссссссссст1

Поетска пракса је увек и била у овом парадоксалном трансценденталном зраку који упућује на оно преко (-транс). Идентитет који не може бити фиксиран, напросто дат и апсолутно прозиран, већ позиција/не-позиција која увек превазилази себе, иде изван и никад није унутра, фигурира се у сталним премештањима и завођењима језика.

Позиција која не може бити окамењена, јер је стално кретање, проток и ПРЕКОрачивање. Поезија није овде нити онде, већ то стално овде-онде котрљање текста, производња идентитета у разликама, „постојати у Ти довољно поуздано да говор постаје понављање, да понављање овде и сад постану бесмислице, да се усне не отварају неконтролисано, већ у складу са корицама“.2 Дакле, текст. Дакле, Соња, која није пре текста па да би била накнадно у тексту, већ Соња која јесте сами текст. Полудевојка, полуглумица, половична и никад савршена и цела, никад округла и вечна, никад мајка, никад хомоген идентитет... већ увек фрагментирана, у скоковитим, квантним, хаотичним, ломљивим3, флуидним значењским опсесијама. Дакле, опседнута текстом. Текстом као текстовима на којима паразитира, који јој дају привид понављања, не би ли изгледало да ипак јесте цела, да ипак има слику једне једине Соње, Соњечке Људмиле Улицке што пада у читање као у несвест, Софије Матвејевне Уљитине, Софије Семјоновне Мармеладове, Софије Андрејевне, Соњесмералде, Соње-Ани; Соње-Isabelle Huppert... сабране фигуре свих литерарних Соња у једну једину. Не би ли се поднела та истина да није једна и једина. Не би ли се издржало у матрицама које кажу да је то ненормално („Схизофренија је тек почетак – ја хоћу да сваки дан будем нова особа. Али да нико не мисли да сам болесна. Разумете – да то буде дозвољено?“4).

Соња, половична, као митска фигура девојке-рибе, као било које митско биће са другом половином пуном моћи, овде половином која је текст. Писмо. Ја јесам – значи, ја сам написана. Папирната Соња. Бити написана је толико загонетно да ни фигура Сфинге не може пружити решење и одговоре на песмолике речи. Бити написана има чудну моћ, јер нема песникиње која има моћ да пише. Овде уопште нема моћи, Соњечка је заробљена и препуштена тиранији језика, разнесена у рингишпилу дискурса. Она је написана и ухваћена у канџе догађања текста у којем се губе класичне позиције. То није догађај који се прво десио па онда написао. То је догађај самог текста, то су учинци речи! То није тајна која има решења, већ је загонетка без решења, у коју сте ухваћени или нисте. Сама поезија је загонетка без решења!

Бадију говори о овој загонетности као суштинској одлици песничког уопште. Промишљајући Малармеову поезију, Бадију ће направити кључну разлику између херметичког и енигматичког. Херметизам, о којем је легитимно говорити једино када се мисли на тајно и окултно, упућује на то да је за интерпретацију потребан кључ којим ће се разоткрити значење или смисао. То претпоставља знаковну структуру према којој постоје објекти (свет као скуп ствари) и субјекти који реферирају на ову објективност.

Иза сваког знака стоји његова истина на коју он упућује, потребно је само открити је, протумачити, уколико то не успева, онда се знаковност оптужује за херметизам.

Дакле, херметизам претпоставља стварне идентитетске позиције изван текста, као и идентитет самог текста чије би тајанствено значење могло да се открије у нечему изван њега. Но када говори о енигми поезије, Бадију мисли на сасвим другачије поетске захтеве. У том смислу, уопште се не ради о томе да се Малармеова поезија интерпретира као херметична и да се открију кључеви разумевања. Поезија, по Бадијуу, није дескрипција света (објеката), нити је експресија личних доживљаја, већ је поезија радња, чин, делање, само догађање. Поезија је производња. Она не упућује на своју истину негде изван себе, већ позива у властиту енигму, заводи нас и обузима, зове у тренутачно присуство чистих мисли. Свет утолико није никакав скуп објеката ван текста, нити целина на чије присуство реферира текст, већ је сам текст свет за себе. Песма позива читаоце да се удубе у њену енигму, да зароне у њено тренутачно биће, што је могуће једино посредним путем. Читаоци морају ући у енигму песме која говори сама за себе у тренутачном присуству. „Правило је једноставно: ући у песму – не у намери да се открије шта она значи, већ да се мисли шта се догађа у њој“.5 Поезија је пролажење мисли које Маларме назива транспозицијом. Прекорачењем. Суштинско поезије јесте то преко. Утолико, догађањем песме нестаје песник/иња, дешава се радикална анонимност субјекта и растварање објекта у чистом појму, у идејама (Маларме користи и синтагму „неми лет апстракција“). Херметизам је слоган који одржава неразумевање поетске производње

и прикриве кључне одредбе поетских релација. „Истините релације поезије су успостављене између мисли, која није мисао субјекта и присуства, која иде с оне стране објекта“.6 Читаоци могу одустати од жеље да учествују у догађању поезије, јер немају поверење у песму, нити у контекст у којем настаје песма. А могу и одлучити да ће ипак ући у авантуру откривања другачијих песама и учествовати у догађају текста. Но Соња.... Соњечка... Није тако једноставно само одлучила да уђе у ту авантуру. Сећате се?

Соња је ухваћена. Заробљена. Згњечена свим тим словима које чита/пише.

Папирната Соња. Толико неизворна да није само изведена као написана, већ је написана и на изведеном, секундарном, рециклираном папиру. Рециклирана папирната Соња. Толико начитана, да зна да нема ничег изворног и оригиналног. И да је суштина текста да буде сироче, да буде копиле без оца (како му је Платон одредио усуд) и позив у његов мрак на позорници, позив који не можете одбити. Позив којим сте насилно увучени у текстуалну представу, и сад изволите, опстаните у улогама које су вас напале о овом хорор филму, будите маска која вам се већ неповратно залепила за сва ваша лица. Можете бити паук, убица, жена, ћерка, све Соње свих мушких лирика... господо скрибомани, ви сте све улоге које читате, као савршен читалац-тељка ви знате да су читање и писање исто. „Смрт свих аутора нађубриће тле за тријумф њихових ликова. И бићемо се за ауторска права, ауторски примерак и ауторски хонорар. Јер, стварност је једна, цела, хомогена. Читајући нас, схватићете где је потка тог хорор-филма“.7 Зато изволите, читајте/пишите; текст који читате/пишете је страшан, јер он пише вас! Текст на којем је паразитирала („на Вашем језику, опстајем“8) Соњечка продуцирао је њену текстуалну повест, текстом она је добила властито флуидно постајање, именом она је означила тачке овог вртлога које би се привидно могле фиксирати.

И ако се на крају питате ко је, онда, Соња или шта је права Соња? – можете само чути како ће Соњечка пукнути од смеха... Не због потпуно погрешног питања. Јер за њу су сва питања и сви одговори тачни. Загонетке које немају решења. Овде ни није било речи о правој Соњи.

Нити о једној јединој целој лепокруглој кохерентној Соњи. Она зна да тога нема. И игра се као да тога има. И зато се смеје. Соња је анонимна, као и сваки/а песник/иња, она је преко, транспозиционирана ка свим Соњама које су све.

Све песме. Читава поезија јесте Соња. Она је искористила име да нас завара, или боље, име је ту покриће због тога што су расцепане субјекатске позиције забрањене. Субјекта нема. Има само различитих субјективација. Неке се бирају, а неке се саме намећу и исписују. „Тако је и наша Соњечка – непрестано излажење из круга. Ако мора бити круга, нека мени дају центар! Свесна сам да се несносно смејем док то изговарам, безобразно или пркосно, у сваком случају, апсолутистички. А само сам покушала да заводим, мање или више успешно, као друге; залуд. Нема догађаја, само след стања. Нисам ја увек била пасивна јунакиња. А можда је баш у томе трик – пасивно побеђује круг, активно му се предаје. Зато је моја прича – вечно читање Ваше“.9

1 Соња Веселиновић, Поема преко, Дом омладине, Зајечар, 2008, стр. 23.

2 Ibid., 10.

3 „Бити звонка чаша – празна. Ломити се. У крхотинама одражавати целине. У целинама губити его, губити сум, занавек изгубити губитак“. Ibid., 10.

4 Ibid, 25.

5 Alain Badiou, A French Philosophre Responds to a Plish Poet, стр. 29.

6 Ibid., 30.

7 Соња Веселиновић, Поема преко, Дом омладине, Зајечар, 2008, стр. 117.

8 Ibid., 69.

9 Ibid., 77.