КОРАЦИ


Генадиј Ајги

НАКЛОН – ПЕВАЊУ

(Сто варијација на теме народних песама Поволжја)

Посвећено мојој кћерки Вероники

Први део

ТРИДЕСЕТ ШЕСТ ВАРИЈАЦИЈА НА ТЕМЕ

ЧУВАШКИХ И ТАТАРСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА

1988-1991

...завршивши, гледали су ме,

обузети својом песмом.

Н. Гарин -Михајловски

I

Златна жица – фигура твоја,

о, од румненог светлуцања

лице,

изнад – ваздух од свиле.

II

Имао сам коња –

па испружи се на њему и придремај!

На његовим сапима не прелива се

већ се држи вода.

III

Мама ме је у госте послала,

да се њишем,

као жртвени бакрач над ватром,

певајући – пред вама.

IV

У кући очевој

бакарним пламеном обасјава луч,

свеједно, везем: као злато сија вез!

Не треба ми туђе светло сребрно.

V

А њена сенка је тамо, иза оне ограде,

сутра кад пођеш – нећеш је наћи,

тада ће у тебе

заувек ући њени облик.

VI

Стас мој – фигура татарска!

Очигледно, расплинула се међу вама –

у игри обриса изгубила је

фигуру татарску.

VII

Заплакала си и смирила си се,

и сада усамљена беласаш се у трему,

као свилени конац

у ушима игленим.

VIII

Везови – у игри – ваши! –

Можда се клањају различци,

можда

цвркућу ласте.

IX

Зауставите се пред вратима пољским,

скинућу капу,

нека моје коврџе блистају за вас

у пољу родном.

X

Стас мој мален, очи моје црне,

у пламену овог кола народног

блистају, можда,

последњи пут.

XI

Неће уминути мој бол;

пола душе сам овом пољу оставио!

Ћутим и једино за брежуљком, као дете,

гласно плаче куна.

XII

Дошли смо по младу

са срцем чистим,

направићемо свадбу

бељу од снега.

XIII

Ако пустите моју песму

од сазвучја лаганог,

још боља песма одмотаће се

из клупка златног.

XIV

Окрећући се све брже,

рођаци напуштају ливаде,

значи, у селу се више

не примећује мој витки стас.

XV

Зашто очекујући нас

белим платном нисте прекрили двориште?

И новчић сребрни зашто нисте закуцали

на прочеље ваше куће.

XVI

Играјући,

у прах ћемо претворити цигле ове пећи,

сребрна ће у њој сагорети

дрва.

XVII

Задрхтали су

врхови бреза,

као месец бела, појављује се

невеста на вратима.

XVIII

Ево – песме усред траве на ливади,

хоћете ли поћи према њој и запевати,

или да вам је донесемо овде

и отпевамо – на растанку?

XIX

Ево, већ нестају

у пољу, усред ковиља.

Више се не чују прапорци.

Као птице стојимо.

XX

Све истрајнији зов усамљене

вуге – иза ограде,

другарице су гурале невесте

као златне овсене снопове.

XXI

Глас мој танки, као глас кукавице,

затим ветром однесен

дуго одзвања

поред напуштене куће.

XXII

Ој, и златасти смо, и румени!

Прошавши при светлости листа кленовог,

улазимо

при светлости пшеничне стрњике.

XXIII

Упутила се драга на пут, и црна ласта

у сусрет ноћи

јури – низ крила лију

потоци кише.

XXIV

А богата је била – с девет корака:

Смењивали су се – играли!

Потом је

живот оставила – само један.

XXV

Овим пољем ћемо проћи

с једног на дрги крај,

сваку латицу сваке беле раде

подижући.

XXVI

Дочекваши ме

отац се разлетео као свилен свежањ,

спуштајући се назад,

спроводећи ме.

XXVII

Нико, ништа, ни о чему,

тако пролази мој век,

вода тече – нико не пита:

‘’Како ти течеш?’‘

XXVIII

Мајко, скути твоји

пуни су трагова – од поскакивања

мојих дечјих ножица!

Хајде да се додирнемо лицима.

XXIX

Баш као конопљино поље очево,

равни су шумски врхови;

трепери моја песма над њима,

као да све то пева – шума.

XXX

У пољу – зелено жалим,

жао ми је – златног над пољем!

Брате мој, старим,

сØдим, као плаве перле.

XXXI

Донели смо грациозност ногу,

да би

у сећању вашем остали!

Допустите нам последњи плес.

XXXII

Одавно се не види село,

а прозори очеве куће

кроз пукотине звижде,

дозивају – да се вратим.

XXXIII

Мајко, почињеш чистити собу,

можда си се, сетивши се мене,

спотакла

и пред вратима заплакала.

XXXIV

Гори свећа,

невидљива оку црвене лисице,

збогом – обриси душе моје младалачке

остаће са вама.

XXXV

Ухвативши се, окретали смо се овде

као сребрни новчићи,

поклонивши се – сагнувши се пред вама,

као беле папирне новчанице.

XXXVI

И тамо, где смо стајали,

нека остане

светлуцање – наше

захвалности.

ГЕНАДИЈ НИКОЛАЈЕВИЧ АЈГИ (21. 8. 1934. Шајмурзино, Чувашка република – 21. 2. 2006. Москва) један је од најзначајнијих савремених песника. Ајги је прво писао на чувашком, да би почетком шездесетих година прошлог века, по наговору Бориса Пастернака, прешао на руски језик који му је, како је касније у једном интервјуу изјавио, пружао веће могућности песничког изражавања. На чувашком језику објавио је књиге У име отаца (1958), Музика за цео живот (1962), Корак (1964), Испољавање себе (1971) и Заметак (1975). На руском језику прво му излазе књиге у иностранству Песме 1954-1971 (Минхен, 1975) и обимни избор Обележена зима (Париз, 1982), а у Русији почињу да га објављују тек од 1987. године када му у листу „Млади комунист“ као сепарат излази плакета Поља-двојници. Следе књиге песама Овде (1991), А сада је вазда снег (1992), Дете-и-ружа (1990), Вероникина свеска (1997), Продужетак одласка (2001), Наклон-певању (2001). После смрти излази му репрезентативна монографска књига песама, есеја и интервјуа Разговор на растојању (2001) и Песме (са коментарима, 2008). Тридесет шест варијација на теме чувашких и татарских народних песама представља први део Ајгијеве књиге Наклон – певању у којој се песник враћа богатом фолклору свог чувашког народа. Она заправо представља катренске варијације на теме народних песама Поволжја (чувашких, татарских, маријских и удмурдских) у којима доминира љубав, сета и готово пантеистичко осећање природе.

Избор, превод с руског и белешка

Никола Вујчић