Драгана Белеслијин

НЕРЕЧЕНА ЛЕПОТА СТРАХА

Емсура Хамзић: Семирамидин врт

Orpheus, Нови Сад, 2008.

Шта значи када песник нотира време и место писања песме? Може ли се овај својеврсни хронотоп, као, уосталом, и посвета, читати као део структуре песме?

У песничком случају Емсуре Хамзић, може и мора. У збирци Боја страха, испод завршног стиха, често читамо: Сарајево. Најчешћа година је 1991. Ратна година. У збирци приповедака Вечери на Нилу поново се помиње Сарајево. Сарајево је и једина модерна урбана дестинација у збирци песама Семирамидин врт. Тако долазимо до закључка да Емсура Хамзић пише или у Сарајеву или у неком другом, за њене текстове споредном, месту.

За разлику од извесне квалификацијске равнодушности савремених писаца према граду (теза Карла Е. Шорскеа) поезија Емсуре Хамзић Сарајево види, пре свега, као „место врлина”, напуштено силом прилика. Сарајево је фигура двоструке“ симболичке снаге, она је истовремено и логос (жељеног) становања, чија се „крвава луна” дa подмладити, али и место бивствовања истинског надахнућа.

Ако фигури града врлине додамо и везивање за ентитете породице, пре свега детињства (брат и сестра као особе са којима смо, најчешће, блиски у детињству), као и мезаре, станишта предака („Ту су да боле и да излијече/сви најдражи моји од сад до младости”...), јасно уочавамо потребу да се евоцирају слике из детињства, као и да се истакне идиличност наведених временско-просторних одредница, једнаких античким „местима угодности”.

Едвард В. Саид, не без извесне ироније, бележи да је „реч ’избеглица’ попримила политичко значење, сугеришући огромну масу невиних и збуњених људи којима је неопходна хитна међународна помоћ, за разлику од ’изгнаника’ који са собом носи конотације самоће и духовности.” Иако се чини да је линија раздвајања ова два појма јасно зацртана, привид не може опстати пред горком чињеницом да се, нажалост, после низа ратова на просторима бивше СФРЈ, може бити и једно и друго, а лирски субјект у већини песама Емсуре Хамзић управо то и јесте.

Са резигнираношћу интелектуалке, „јунакиња” песама управо се позива на своју исконску улогу, улогу нарицатељке. Женама је дато да плачу, мушкарцима да ратују. У Семирамидином врту песникиња истовремено плаче и дубоко промишља своју патњу. Било да се обраћа оцу (Обраћање II), било „дому остављеном” (Обраћање III), било мајци (Ријечи), песникиња узвика и усклика покушава да врати нарушену хармонију, царство „исконских скаски”, „бајки”, те да се настани у свету „ходника мрачних”, тог стања ума који твори успомене, истовремено болно свестан немоћи да се исте материјализују. Отуд доследност у одабиру места боравка: мрачни ходници, лавиринт, врт, али не било који, већ Семирамидин – врт митске јунакиње, коју, попут, рецимо Персефоне из грчке митологије, карактерише извесна способност да еволуира – ретка одлика митских јунака – од напуштене девојчице до зреле жене.

Ново станиште, а ново не само у односу на горе наведена места, већ и у односу на претходну збирку песама Емсуре Хамзић, Боја страха, јесу митски предели или оријентални топоси, заступљени још у Вечерима на Нилу и роману Јабана. Ако у Боји страха лирски израз дугује много више усменим предањима, готовим песничким формама (бајалица, успаванка…) или метричким ограничењима (нпр. епски десетерац), онда ће коначно ослобођење од стега формалне задатости, наговештено у песми Изгнали су ме, Емсура Хамзић постићи баш у збирци Семирамидин врт. Истовремено, песме Препотопска и Лазар II из претходне збирке најавиће нову, сложену тематско-мотивску опседнутост – како митским временом, као покушајем да се нарушена хармонија наново успостави, тако и личностима из далеке историје (сумерско-вавилонске легенде, античка историја, Персијско царство, Османска империја, итд.), и њиховим интимним историјама – попут

тајанственог Кнеза у Вечерима на Нилу и располућеног Сулејмана Величанственог у Јабани. Одређене песме у Семирамидином врту, тако, својеврсне су исповести неименованог императора, Касандре, сестре Александра Македонског, Семирамиде и других, нама познатих ликова. Све су оне исповести особа детерминисаних фатумом рођења, али и историјским околностима у којима су се нашле, не својом вољом. И ако је Јабана усложњавањем лирских творевина интерполираних у романескно ткиво, много више лирски роман и роман тока свести него, на један нови начин испричана, позната историјска прича, онда се поезија Емсуре Хамзић објављена после Јабане свакако додатно усложнила наративним елементима и многобројним опкорачењима, који поезију приближавају прози.

Истовремено, Јабана је у Семирамидин врт унела и оријенталистику као исходиште инспирације, што се недовољно пажљивом читаоцу може учинити као покушај измештања једне стварности у оквире егзотичности и историчности, али што Семирамидином врту даје друкчију конотацију у контексту литерарног опуса Емсуре Хамзић. Сејмени се, тако, читају и као искорак у сферу архаичности и интертекстуалних релација са усменом поезијом и севдалинкама, али и, у контексту свакако насумично одабраних модела читљивости, и као вера у моћ уметности речи („Ове ријечи опчинити могу и у гори вука…/оне лијече од самоће, од урока од живота... „песма Ријечи) у експлицирана у стиху Махмуда Дервиша „страх тиранина од песама”. У песми Сејмени непознати субјект, који, проказан, очекује привођење, апострофира земаљску силу: „Кад пођете по ме/Нека би дворе своје подмирили, /Ближњима сигурност оставили, /Хрте нахранили!...”

Смело супротстављање, чак пркос немоћи привидно надмоћнијих, градира се набрајањем радњи које Сејмени треба да обаве, јер их, у потрази за лирским субјектом, чека неизвесност, опасност, чак можда и смрт. У последњим стиховима кулминира сигурност у победу, истовременим еуфемистичким наговештајем смрти кроз идеју о продужењу врсте: „Утробе им оплодите, колијевке сачините,/куће за унуке озидајте/прије него по мене пођете!/”

Снагу израза појачава привидна брига за тлачитеље, исказана тобоже добронамерним упутствима пред путовање, која, читана у иронијском кључу, потцртава њихову инфантилност.

Ратна страдања и поратна инхибираност, та, како се у прологу вечери на Нилу изразила Емсура Хамзић, „неречена љепота страха”, успешно кореспондира са упечатљивим и снажним песничким сликама. Интертекстуална веза са Змајевом песмом Тихо, ноћи, у истоименој песми Емсуре Хамзић оличава се у гротескности тишине, али и телесним манифестацијама страха: „Тихо је вече, утроба ћути/Тек задрхтури џигерица/од слутње да се оштри копље,/И врх отровом премазује.”/ Страх од неизвесности и непознатог непријатеља добија параноичне сразмере у песми Страх (“Тешки се застори спусте,/ иза њих неко дише,/ завирим, претражим простор цијели,/ ал само глас, и ништа више.”). У песми Само да сване, из истоименог циклуса, параноја прераста у стање општег страха, пред којим ни природа (намерно одабране врсте цвећа које су рабљене у љубавној лирици), није равнодушна: „Дуговрати задрхта љиљан те брижно притвори врата”... „Љубице нежне у несвијест попадаше/те их нарциси и лале из својих чашки/ водом залијеваше.”

Многобројна тематска исходишта поезије Емсуре Хамзић репрезентују и њену формалну дивергентност: ређе, удовољавање захтевима класичних форми, чешће, ослобођени, дугачки стихови са опкорачењима или полисиндетима, те интерпункцијским дочаравањем емоционалног набоја. Цитирани митски јунаци и историјске личности и те како су читљиви, отворени за тумачење у хронотопима модерне поезије. И у вантекстуалним елементима песме – Сарајеву деведесетих година, граду окамењеном у времену. Тај готово детињи покушај да се град сагледа онаквим какав је био, да се слика не мења, подстиче напор маште да и у страху и неизвесности пронађе неречену лепоту.