Борис Лазић

ОРФЕЈ НА ЛИМЕСУ

КРОЋЕЊЕ ТЕЛА

О, колање ове крви –

Блистава представo!

Једно исто око пјесан и јецај зазива

Бог је стожер –

У њему ми

Медеја, то је медиј

Прегршт брзореких изјава партијских државних

гласноговорника

Гнезда са дланова

Кидају нам

То, забораву предај

Осмотри

Низ никлована стакла каванских излога

Низ панораму многоструких тела у покрету

Што проносе жеђ и рђу јесени – мрешти се град

Град нагона, Град крви,

Плоди се

И рађа

Стварност гнезда које јест

Светост разасута

Капи што кропе петељке врх језика песника/звери

О, Тело/Граде, имажизам, перформанс, несравњиви

транс те купа,

О, Тело/Граде, преломљени на преки ти Данас

И на бездано ништаво биће које хрли у сусрет

И Теби и Песми која је твоја, само твоја,

Ти ћутиш свитања,

Пупање хлеба који млак додир дојки је,

Ти не бдијеш ти не сниш но, суманут, јуриш

О, Тело/Граде, стамени стубе и тамнило

Што рашчини вид у девојке,

Једно нејасно сунце пали се и гасне над реком, у освит,

О, модре литице умља што пишти и хрва се,

Тајнa се у њима стере –

Моје срце у ритму тисућ тисућа путева, својих,

Моје срце до јасности себе сазре

Пустите ме

Хоћу небеса и река и шума и тела обнажених

Да сетим се

Хоћу да њој се молим

Кошути са оком боли

Грлици са копљем пола заривеног посред ума

Не тајим

У полу моћ се крије

Заборава и моћ поновног другојачег рођења

За то се родих

За прах који расух, за, једно,

Варљиво обасјање,

За немир бићa што вал, ове, крви чезне

За жаоку меса заривену посред тела

Ко удар пола међу ноге

О, певах тела сласт и блистање

ИДИЛА

И пре него пропевао си други него ти

Певали су

О птици, облачку, o сенкaма

Под капцима уморних, бледих, драгана

У освит зоре прене те ћук

Из луга потмули звук –

Румен о јутра крошње окади

И поспе дажд по младој мекој трави

Мотриш, то тице у лету сред плавети

Преду круг за кругом

Далек си, ван средишта, ван свега –

Сељани уз стоку, крај њива, врше,

Брсте плахи, једри јањци

То иронија стварности блесне

И хладно ти прошапће:

И поред вас, и поред свега,

Круг, кругом,

Сељена тка раскошну твар облика, звукова, боjа:

О, чедо ратова –

Хоћеш ли остати, мимо кругова,

Издвојен, изопштен,

Сам?

ОРФЕЈ НА ЛИМЕСУ

Лепоте силне дотицах се:

Смеони глас

Купао ме

Дотицах се, глад,

У мени, велика,

За румени, сунцем,

За раскоши,

Блиставих, једрих,

Груди.

Било вече,

Гласова дажд капао

По вароши

Чеках те

Сад мирно трпим бол

(лице, желех да ти гледам лице!)

јаве се – у мах –

у мах умину –

твоје усне, очи,

Грло, длани,

И тело, тело,

Које нисам љубио

Ноћ је –

Заспаћу

По буђењу

Сва чар ове ноћи

Сва ће чар ове ноћи се расути –

О, буђење!

—

Jедном,

Само

Jедном –

Кад била би љубав

Нек песме не буде.

ОБАСЈАН

Данас сам обасјан златним

Одблесцима купола

Њихов сјај o душу приања –

О, данас, кад свака је мисао

Теби упућена

И све, на шта полажем очи,

У овом граду

У граду са хиљаду хиљада лица

У граду који је мој

И чији сам

И који пуст

И беспредметан је, сад

Све, твој одраз прима –

Твоја одсутност је бездан

У тај, ћутке, бездан, падам

Али сјај позлата,

Које блеште, и стачу се,

С тамном пoзадином

Огромног свода

И стачу, врх корита реке,

Врх пространих, велебних тргова,

Са оком, што их упија,

Та игра тонова, облика, боја,

То сиво, смеђе, и златно,

То стакање, искрење, љескање,

Та алхемијска геометрија камa и ваздуха,

44 И онa је стварнa,

међу јавом и мед сном

А не само ова пустош,

Не само овај бол.

* * *

Смрт љубави

Смрт, сваке страсти

Смрт љубави

Радости

Тајни

Смрт благости

Бајки

Луде

Крхкости

О Боже

Смрт љубави

Тако нагло

Смрт

Погледај –

На дете

На цвет

Тице

На

Бујне косе њене

О,

Смрт осмеха

Тако, нагло

Смрт је

Смрт љубави

Крика

Рођења

Смрти саме

Смрт, o,

Тајац je,

Неразговет

* * *

Ја сам Корто Малтезе, Корто Малтезе! (Виче неко, на

француском)

Тинтин у хлачама кратким!

Црвени и црни Христос ме прати!

Плодоносна, дуга уда од папрати, од бамбуса, од свиле;

Његова дрска, тамноока дева држи

Обмане скрите под скутима:

– Крт идол Африке!

– Азије путени занос!

– Култ крволочни древне Америке!

– Разврат и миље!

О, деве Туркестана, Испахана, Персије!

На прсима смарагд, на челу порфир: Самарканд!

Ја сам Корто Малтезе, Корто Малтезе!

Тужна осмеха грлим све деве плахе.

Пустолов сам. Моја је кућа

Од дубова прућа; липов лад је мени дом.

Под храстом столетним бдијем,

Кишица плаха

По телу сребри се мом:

Ја сам Корто Малтезе, кнез пустолов!

Тужан осмех Циганина кријем у срцу свом:

– Троглаву змију!

– Огњена змаја!

– Љубав!

Циганинa! Упрта погледа у звездани свод!

Дивнотна самца што броди, и за вас,

Срца за пазар, туге за плен; на крају песме, на крају

стиха,

Сваки му траг биће бродолом.

Je suis Corto Malteze, Corto Malteze,

Тинтин у хлачама кратким!