Тања Крагујевић

ПЕСМА, ДЛАНОВИ, НЕБО

Никола Вујчић: Нови прилози за аутобиографију, Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2008.

Звук тишине, изабране песме. Избор и поговор Васа Павковић. Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2008.

Песник је „рањав од стварности”, и вазда у потрази за њом – писао је један од најсуптилнијих и најхерметичнијих лиричара прошлог века, Паул Целан.

Ако пак стварност, са једнаком снагом импакта, припада сфери непосредног догађања, историјских околности, субјективних емоција и рефлексија, а једнако и пољима снова и фикције, онда је песник, и у својој природној завичајности, у амбивалентном статусу: истовремено и тамо где је све дато и доступно, али и тамо где реалност никада није посве читљива, ни освојива.

Но његово је, најчешће, на шта указује и пет до сада публикованих збирки Николе Вујчића (1956) – уз две новообјављене – и оно магично око међупростора, са радарском опсервацијом могућег и траженог, које ослобађа посве самосвојан поглед на свет речи и ствари. Тако ова необична и посебно осетљива сензорска функција поетске речи упућује и на моћ креативне енергије, али и на њену упитну снагу, што значи да емитује, истовремено, и подозривост и веру, а у скаду са тим, подстиче пратећу, инхерентну стваралачку чежњу за медијумом у чијој је моћи да буде увек другачији, снажнији, нов.

У поезији Николе Вујчића, од самог почетка, исказују се ове мале стваралачке ватре: стишан говор, слике налик влажном акварелском отиску у простору и времену, недецидно и нереторичко изговарање стиха – склоно поетском истраживању и обнови, што на свакој новоосвојеној равни дубине и тајанства, као на танком концу, скицира поетску страницу као мистичну самачку собу, креативну радионицу, међу вихорима свих других егзистенцијално важних, али и пролазних одаја, а посебно – сред сваколике пролазности.

А опет, управо на темељу маргиналне теме пролазности, или, унутар збира феноменолошких увида које достиже његов стих, исписане су суптилне, колажне лирске реминисценције али и једнако важна аутопоетичка обасјања. Оне песму свијају у скровитости бића, његовом шапату, на самом прагу језика, као космичког дома, испуњеног бременом светлости и таме, у доминантном поетском осећању смењиве сигурности и неспокоја, уточишта и нигдине – вазда у игри преломљених перспектива – где је и највећа индивидуална светлост тек мрва на рубу таме, а најмања креативна честица извориште обасјавајећег слапа, што из пукотина свакодневне потрошивости враћа сјај – обновљеног сабеседништва речи и ствари. Гласа и тишине.

Сада, када у руци имамо поново објављену и важним поетским сегментима допуњену песникову другу збирку Нови прилози за аутобиографију (првобитно публиковану 1983), поуздано можемо рећи да ова осетљива поетичка и лирска разлиставања у Николе Вујчића управо ту већ, у раној поезији, превазилазе пука реторичка питања, и да чиниоци његовог двозначног поетског кода израњују из песнику прирођеног лирског сентимента, који, истом мером животне и стваралачке елементарности – једноставне речи и свакодневног реквизитаријума, готово невидљиве ситнице – у оптици песме доносе и сјај и тајанство великог чина стварања, очаравајућу вредност свега постојећег – али, и контрастну раван текућег, колебљивог, ишчезавајућег.

У самом егзистенцијалном фатуму саздана је Вујчићева стваралачка напетост, енергија приближавања и удаљавања од могуће пуноће остварености, и његово нимало књишко питање, које свест о потрошивости сваког добра и хераклитовској тези о немогућности опстајања у истом, и опстајања истог, пропраћа апелативном и узвратном енергијом, која би да распозна и креативно подстакне и допише само полазиште, измири облик и значење, говор и смисао – да поврати поверење у реч. Или, како истичу његови аутопоетички акценти: песма је заљуљана статичност, и свака понаособ је “драма за себе, песникова жеља и борба да се сједини са светом, са његовим фрагментима, у одрживу слику” (Реч приликом уручења Змајеве награде, 16. фебруара 2003; ЛМС, април 2003). Док је природна песникова окренутост речима, истовремено сумња и питање – „може ли реч да убухвати ствар, да је искаже”.

Тако је ова поезија и у биолошком часовнику, и у песниковом личном времену, биографским сегментима, у динамици епохе – али и ван сваког времена. Она је и у простору актуалног догађања, у лавиринтским стегама урбаности, али и у доменима памћења, емоција, говора, и мишљења о говору. Понекад унутар вакуума створеног саобраћајним пречицама, које бесконачно удаљавају реч и ствар, понекад у региону просветљујуће, харизматичне идеје о вредностима и ослонцу елементарног постојања, стваралачкој релевантности и, упкос свему, обнажујућој, видовитој и заснивајућој снази речи.

Између именитеља који бележе тиху и пригушену, прагмом кородирану славу бивања, коме Вујчић налази поетски еквивалент у чистом „дисању”, и „азбучног реда страха”, засновани су, већ у Новим прилозима, његови двосмерни поетски речници, а кроз њих је продевено неизбежно мноштво питања који чине један од прелеминарних, анимирајућих, колоритних нивоа Вујчићевог дискурса, који нетом уводи у друге, сведеније, и чини се, његовој поетичкој оптици најприкладније.

Тако први круг питања, јасно читљив у збирци Нови прилози – има ли нас, тамо где нас време истискује („многи су датуми украдени из историје/празнина је наша кућа по којој шетамо/размак између година је као размак/између облака“), или тамо где нас простор, неосетљив на неусаглашеност са општим, колективним, уједначеним, не распознаје и не прима („Живот на жици проводим/над понором црном рупом“), неминовно доводи и до оног одсуднијег: „шта сам, шта ја ту видим“ – и да ли је и једна од доминантних опрека – она која се намеће искуству, или она коју види унутарње око – једина истина.

Живот на жици, над понором, где тамним обећањем, и неодгонетнутостима, кључају значења до којих реч једва допире, једнако је уверљива слика, колико и нека друга, из ове руковети, која црта напрегнуту мрежу кретања, коју препознајемо још од прве песникове књиге (Тајанствени стрелац, 1980) а која и понеки вид исходног потеза такође означава танком линијом: „конци што ме вежу за бели зид /још постоје//затегнута жица по којој идем/из дана у мрак /(у заклон)/прерушен у мрава/ никад се неће прекинути“ (…). Тако је итинрер песниковог путовања кроз свет, неизбежна спрега потраге и наде, најпосле, и поверење у реч, која, одражавајући чист и наг идентитет наших бивања, ни сама није друго до реч-постојање, што укључује и њене спутаности, њен титрај над амбисом.

Више од других медијума речи, поезија је и отпор замкама чулног и видљивог, или у употребном дискурсу већ спремног и формулисаног. Њена вишестепеност и нијансираност у обујму је њеног погледа, где је пријемчиво и танкоћутно било језика, спрам кога стоји сва ширина појмовног на којој Вујчић гради издиференциране степенике сваког свог искорака, посебности и самоће, и где су сва огледала, воде, стаклене кутије – фигуре уточишта његове речи – отклон спрам буке говора, оних претрпаних и хаотичних преносника навике којима измичу смисаони ослонци песничке вербалности. Када каже „смишљам крађу речи/из наученог говора“ (Тајанствени стрелац) или – „језик је трчање/свака реч је мала смрт“ (Дисање, 1988).

Вујчић заправо скицира, и животно неизбежну, колико и преимућствену, префињену духовну енигматку, која одређује симултану игру на два поља, чија фокусирања, изоштравања, са свим уочавањем недостатности или обиља, представљају онај чин неизневереног, прецизног и поетски модулираног, готово исцелитељског опсега речи, којој је прелет из једног у другу крајност могућ, јер је и на самртном прагу, и на месту рођења могућности речи, уистину, како каже једна од најлепших Николиних песама, научила гледати – „како свелост, раширивши ноге,/ нагнута, нага,/ пије воду“ ( Препознавање, 2002).

Читавим постојањем песник иде ка језику, али његова емпиријска тврдоћа, брзометност, несклона памћењу облика, његово “слепило” и кородираност идеолошким и другим, њиме пројектованим или у њега уписаним истинама, његова празнина и отуђеност, у поетском поимању Николе Вујчића једнаки су егзистенцијалној тескоби, људској и стваралачкој фрустрацији и драми. Постојати, измирен са облицима, са стварима у раскошним бојама њиховог смисла, у тренутку њиховог (и свог) препознавања у моћи да поетску реалност призову тако да она изрони изван замагљујуће опне завођења језика и језиком, изван бедема безбројних језиком форматираних егзистенција, тај чисти гест осврта ка идеји и опиту стварања, невиности прохода ка првостепеној моћи изрицања, и та брзина разлиставања великог и живог аквизитаријума света – једна је од најсветлијих и најсублимнијих песничких тезаурација, која се, на вечитој траси путовања од стварности ка речима, од речи ка поетском говору што се не мири са маузолејима истина и фраза, срећно пронашла у поетичком ракурсу и ванредно инвентивном изражајном простору Вујчићеве песме, чак и када је она на самој граници поетског херметизма. Увек у новој музичкој и рефлексивној конотацији, његов стих је кључ који отвара многе језичке браве. А делотворан је у сопственој вишесмислености: у вибрацији, на путу од једне до друге смислотворне опције, у омекшавању ивица, у гипкости и продорности која, брзином трепета, отвара мало станиште свакој тварки и сићушном даху постојања. Јер на ситницама, у поимању ове лирике, почива свет, оне су избеглиштво и склониште прогнаних и заборављаних мириса, додира и слика, оне су, у највећој сведености поетске речи – мера – сјај споља и изнутра, облик и сама душа ствари.

За њихово регистровање, памћење, именовање, призивање, и поновно успостављање говором, потребан је посебан језик, покретљив, „који истину скупља“. Који је свуда, у свему – у дисању, шушуњу и шапату. У моћима конвертовања твдокутних, коцкастих, гранитних здања речи, којима смо утамничени, у њихове ваздушне кошуљице, прикладне унутарњим видицима, прозрачностима погледа, што чине најмањи размак између додира и мисли, виђеног и појмљеног, између сензације и прохода у транспарентну, најистинитију истину речи и ствари – на трагу оне која им је подарила прво постојање, а из које се може огледнути и у изнова вајаном лику, ако је саобразан суштини. То је поетски апсолут коме тежи Вујчићев стих, но уједно и пројекција идеалне хумане суштине, у којој је ослобађање истовремено и прочишење, за покрет који саздаје, изнова ствара, на белини безивичног простора, у бешумном и симултаном преливању мноштва истина које, у

својим бићима, попут трезора који тек треба откључати за видљиво постојање, носе речи и ствари.

Драматика тог преображаја, ка бићу ствари и речи, и наново ка њиховом оглашавању, основа је сваке од Вујчићевих књига, саздана на језгрима промена које еманирају најосетљивије спектре своје ужарене и своје ваздушне суштине. Разлика између стихова „имам/очи у које стаје сав терет ствари и облачим се у безброј погледа“, један је од тих пређених путева, које не само што одустаје од описа, већ наговештава да, и са друге стране погледа, читава Вујчићева методологија писања/читања има ту исту, и у сваком трену другачије формулисану основицу коју исказују и ови стихови: „писање је осушени језик који подижем гласом./језик се суши, речи шуште као кошуљице кад их скидам са ствари/да бих рекао шта ту пише“ („Писање /читање“, Дисање).

Објављивање збирке Нови прилози за аутобиографију, која се, уз песме које нису биле обухваћене првим издањем, указује као нова књига, будући да је њена основна врлина у томе што је компактно и сувисло, страсно срасла целина, прати и добродошла чињеница да у овом, комплекснијем заокружењу, збирка јасније оцртава посебност Вујчићевог прохода кроз простор, време и језик – један од многих, које песник опробава и примењује, а чија је суштина поунутрашњење стварности која у општем језику најчешће обитава као страна, очуђујућа реалност. Утамничен језик, мој језик – моја је тамница – желе ту рећи Вујчићеви стихови. И када бележи како „фијучу језици и ветрови кроз собе“, тај раскомадани простор који за њима остаје сасвим је близак ономе на који су осуђена његова „деца реченице“. И у овој књизи, наиме, скициран је тај значењски обрт у растерећеном, ослобођеном зраку, који речи-решетке, или оковану празнину, претварају, пред старозаветним стаблом, у „конац“, који „држи ту конструкцију да се/не распадне на крпице“(...). Јер, „кад је говор шапат тиши је од шуштања лишћа“. Али снагу тог језичког фијука, ледених оштрица, Вујчић користи готово као енергију ветра, да у његовом замаху ухвати очекиване слике и помери их у нови простор, у измештене слике, којима у овој збирци, али и надаље, гради извесни синтаксички неред (изостала велика слова, неочекивани почеци стиха, прекинути конвенционални говорни ритам и реченични низ) – те у тој језичкој мећави, плодносног поремећаја, настаје нови, прочишћени простор, у коме може да искрсне, сред реченичних резова, уместо већ порекнутих и поништених описа – „узастопна светлост“ (Опис снега), или свеж „налет ваздуха“. У духу тог реченичног и словног развејања, попут убода на телу-платну једне чудесне визуелено-вербалне слике (Укрштене речи, гоблен) нараста и сведена, а при том сугестивна и моћна градња, која у свега неколико потеза језичке укрштенице, изненађује својим понирућим врхунцем смисла. То је, наиме, слика чији је темељ, упркос видљивим ексерима, на које асоцира, невидљив – а подупире га још дубља невидљивост, и чврстина – истрајност и поновно ускрснуће духа. Његова непомућена сакралност.

Смисаони судари, које изазива Вујчићев језички обрт, једнаки су окупаности у водама, и светлости, која прожима читав низ корака у његовој језичкој творби. А шапат и тишина благи су ловци. Њима је, готово до самопредаје, вољно окренута унутарња страна речи, она што чује сам шуштави талог свеколике унутрашњости, и наговештај тог меког и обасјавајућег пролома сугеришу поједини стихови или песме Нових прилога, те ако их упамтимо, што се свакако дешава, делују попут протомодела, или вратница које ће се уцртати, сваки пут у другачијем виду, и у другим Вујчићевим збиркама. Покаткад су то развејања чврсте језичке подлоге (Дисање), каткад слике јасног профила, попут оних у Чистилишту (1994) или Препознавању. Чини се да основна заокупираност, за пажљиве ослушкиваче поетске речи, и није реч или ствар, већ глас и тишина, и, наново заталасан звук. Као кругови око вршка стреле, кад погоди мету.

У овим таласима, час звучним, час бешумним, светлосним, примам ово ретко и пробирљиво штиво, које се не задовољава опипљивим и препознатљивим језичким реквизитаријом, свесно градећи простор празнине – која није тек амбис испод наноса буке, стварносног и језичког мотора ког носе речи „у својим позлаћеним кабинама“, („Бука“, Чистилиште) већ опоравак вербане материје и њених превозника, негде у пределу тишине – те „ретке птице“, која пада у поглед, а измиче опису („Опис“, Дисање).

Прегледан и јасан, у чисто повученим селективним потезима, избор из Вујчићеве поезије, који је у књизи Звук тишине понудио приређивач Васа Павковић, омогућује да се виде магистрални а наслуте најсуптилнији замаси ове ексклузивне поетске авантуре, где резови, који се остварују начином виђења, „погледом“, и разбијањем језичких наслага, траже веродостојан и симултан израз, тамо где се и стварност види као живи фрагмент реке реалности, која још није нашла своје прикладно вербално тело, јер јој измиче огледало суштина. Звук тишине указује на поезију Николе Вујчића као на плод вансеријске, на саму природу песничке уметности усредсређене визуре – на ретко посвећеништво, и већ извојеван његов високи домет. Но уједно, ова богата стиховна свеска је и попут заталасаног прелудија – увод у нове трансформације, о којима сведочи руковет нових песама, која употпуњује овај избор а свакако је и најава нових поглавља у Вујчићевом стварању.

У овој књизи, наиме, захваљујући примењеном селективном принципу, очитава се највиталнија стваралачка окосница Вујчићевог поетског писма, која, сведена, и антологијски прочишћена, упућује на кључне тачке ове особене поетске експертизе, што се у сваком стваралачком потезу језички проверава, и непрекидно изнова подстиче, надсвођена осветљењем поетичких микроструктура и рефлексивних фрагмената. Тамо где је рад у реченици као у „каменолому“, или налик задирању међу грумење стварности што се жари „под језичком скрамом“, или под површ саме разоденуте светлости – само је назначен пут до виспрено разапете, готово транспарентне вербалне мреже, што води „бесконачним одајама тишине“, где Вујчић заподева нове језичке обрте, а управо њима, и варнице треперења, будући да у звуковности тек додирнутих новостворених смиосаоних сазвежђа, изнедрених из распршености претходних порука, као са руба нигдине, саздаје одговоре једном, чини се, вазда нарастајућем песничком провокативу, непремереном простору у коме се огледа и дише – као дејствена страна језика – субјект сам.

Јер, опрекама заљуљана Вујчићева поетска збиља носи, у самој позадини, иза мимохода речи и смисла, њиховог трвења и значењског потирања, и кључну стваралачку дилему, питање – могу ли речи да обујме и оно што је испод погледа, што је сачињено од подсвесних дамара, осећања, или ванрационалног и непрагматичног поимања реалности, где се природно сусрећу и сашаптавају име и ствар. Могу ли оне представити сав волумен набујао из њихових додира и сагласја, њихове огледнутости у трајању, тамо где почива најснажнија боја стварности, подвучена пулсацијом унутарње збиље – никад до краја освојеног, нити исказивог, бића креације.

У том истом међупростору „чистилишта“, у песми Николе Вујчића ослобођено је и чисто Ја, што се у самој провидности леда пита шта од „састругане светлости“, и саме тишине може исклесати.

У читавом потексту Вујчићеве стваралачке авантуре, тај притајени, прикривени смисао, постаје прво и основно стваралачко огледно добро – деловање дуго освајаног дру гог ја – што у ослобођеном креативном пориву и простору, постаје примарно, и са свим превладаним обујмом искуства, знања, нијансираних моћи, положених испита полазника у школи за мимолажење уходаности и празнине, ступа на сцену нове звуковне позорнице, као оснажено, делатно, прво ја. И које је ту понајвише на домаку властите суштине – у свом вишеобразном, наизглед виртуелном лику, грађеном од невидљивих, унутарњих метаморфоза – и тако окретно у зраку, и брзо, попот првог дароватеља пуноће стварима, и светлости видљивом – да остварује један од врхунаца ове поезије, епифанијску тачку која читаву картографију стваралачког пута – метафорички исказаног дугом реченицом, што и сама осећа „као да је на великом точку који је уздиже и гњечи“ – води до чистог преокрета: наоко лаког и безпосредног самоостварања креације.

„Заљубљен у прозирност дана/бујан у ваздуху“ – то је Вујчићев субјекат, који се помаља као одговор властитом призиву, у безусловној једначини коју је створио. Стога се, на најближем растојању и највећом брзином, претвара у Себе („Страх“, Чистилиште), оглашавајући се као одазив сопственој чежњи, и свом бесконачном лутању, а обистињујући се у часу када и врт трња, једном, напокон, узврати ружом.

Јер када у новим песмама тај субјект каже: „Ја само обрађујем/свој врт да бих живео од мириса ружа“, („Пут кроз поље“ , Докле поглед допире), он у име песника и на песнички прецизан начин форумулише једно од темељних поетичких уверења – да међу свим замкама видљивог, и свим омамама и немоћима вербалног, у којима претрајавају „деца реченице“, опитно и делатно поље стваралаштва, једнако, потврђују да потичу изнутра – из егзистенцијалне тескобе, из трнових преображаја, из отпора објекта, из унутарњег процеса продуховљења саме речи. Субјекат је тај који тражи управо реч којом, како каже један други песник, нећемо „увек бити слепи за ружу која је у ружи“.

Он је та унутрашњост која би да стане на унутарњи пропланак бића, са кога види и призива унутарашњост других, и чује лепи шумор ствари и речи. Његов идентитет је вишестручена истост, и уразличено, мноштвено преливање невидљивости, која трепери у складу. Ван сваког говора. Транспарентност те тачке проналажења и садејства ваздушних суштина одговор је жудњама не оног прагматичног, бивствујућег ја – већ посве другог, творачког, који је потомак куће бића и језика, који би, ступањем у тај круг, хтео да га огреје аура тог дома и његове примарне, родитељске светости.

Ако песник сања овакав досег, онда је и поезија Николе Вујчића израз тог сна, вођен опрезним и скрупулозним модификацијама његових дубоких стваралачких преокупација, делитактних расположења и опажаја. Прозирност је стога ту метафора огледнутости, у којој се срећу и једна у другу сливају суштине ствари, испуњене светлошћу, енергијом свог, и песнику пресудно важног животног даха. Пут те обнове не може се одвијати ван субјекта, и агенда свих ступњевитих изричајних метаморфоза, и албуми упечатљивих духовних спирала, и смисаони заокрети Вујчићевог стиха – у исти мах су дневник његових рањености, трпљења и располућености, наде и окрепе; као још једна, на нов начин, у једнако животном и сакралном значењу, испричана повест о „ексерима“ који држе слику. Јер и у точку што мрви, и на раскршћу које разапиње и расипа „реченицу“, и у духу који зацељује – субјекат њену невидљиву снагу, вишеструко обновљену, у себи носи и као исходиште, и као почетну станицу стварања. „Неко најсличнији мени, као да је мој брат близанац /претворио се у мене. Тако сам ушао/ кроз тај отвор, чак до дна, мерећи га. /Па да! Прошао сам кроз стакло и лед, /кроз то видљиво до невидљивог“ – кажу Николини стихови („Огледало“, Нове песме). Песникова чежња и понор исти су тај уски пролаз, а напокон, иста ширина, тамо докле сви погледи сежу, и где настаје и одговор молитви: Додирујући се. То пуни језик. /Дланови су моје небо („Молитва“, Нове песме). А пут кроз трње, најпосле, као само убирање свет-лости, приања уз капљице – скоро прозирнедугуљасте које су/заиста моје сузе.

Током готово три деценије Никола Вујчић није објавио више од седам песничких књига, али је њима остварио редак песнички подухват – резултанту животне опредељености која у судбини поетске речи бележи увек актуалену и свевремену, егзистенцијалну драму, и непрекидно је, узнемирено и дубоко, осећа и презентује као драму стварања – исписујући фантастичне узлете и поноре немогућег – необичних, и њему својствених микстура песничког експеримента и племените лирске патине, поетског говора као интелектуално напрегнуте и страсно вођене маштовне силе, што на теразијама бића и ништавила тражи оствариву, суптилну и пуну меру, једнако тиме уздижући и само песништво, колико и рефлексију о њему.