Дидије Сенекал

ПИСЦИ НАТУРАЛИСТИ

Љубав према природи извесних писаца као што су Русо, Мелвил или Набоков достигла је тако велике размере да су они постали славни натуралисти. Милионима читалаца, отворили су затворени свет природних наука.

Да ли су данашњи аутори посвађани са природом? У сваком случају, не може се рећи да су са природним наукама у најбољим односима, што показују и два недавна примера. За штету, коју су француским шумама две олује нанеле крајем децембра, у Фигароу од 21 марта 2000 године Мишел Турније тачно наводи: „Највише је патило то зимзелено дрвеће – кедрови, борови, јелке, ариши.“ Здраворазумска примедба, јер ови последњи нуде много више (...)*

до острва Бурбон где је Бодлер, сасвим извесно, посматрао „албатросе, огромне морске птице/ које следе, немарне пратиоце путовања./Брод што клизи по морским провалијама.” Пруст није никад заборавио дивље пределе Илије-Комбреа: незаборавак, дивљу љубичицу и величанствену ограду од глога која ствара „као низ капелица што се губе у бусењу њиховог цвећа нагомиланог у сатије.” И изгледало би да се Кафка занимао за тврдокрилце његове родне Чешке, пре него што је испричао причу о несрећном Грегору Самси, који је, према разним верзијама, био преобраћен у црва, гундеља, кукца, буба швабу.

Путовања, лов, риболов, могу да буду у основи озбиљних знања, што извесним књигама даје мирис аутентичности:

Књига о џунгли Киплинга, приче Ернеста Хемингвеја или Мориса Женевоа. Насупрот томе, Пањол бележи права поигравања природе, попут црвене јаребице из Славе мог оца настале укрштањем обичне црвене јаребице и сардине из Старе луке. За своје романе, неки други писци су се надахњивали најновијим научним открићима као што су животињска интелигенција (Својство човека Робера Мерла) или тајне селидби грмуша (Прелаз преко црних врхова Сержа Резванија.) Али, ако желимо да схватимо везу између природе и книжевности потребно је да ствари поставимо на своје место. Осим Жан Жак Русоа, вечитог случаја за себе, писци, ипак, не постају натуралисти. Мада су, управо, инсекти навели Набокова и Јингера да испуне небројене беле странице ногицама мушица. Дешава се и да само наука произведе дивног приповедача. Нико, пре Жан Пол Фабра, није умео да у јунаке романа претвори богомољку, царску скарабеју или тарантулу са црним трбухом и не постоји ни једна књига, што боље од његових Ентомолошких успомена, описује изобиље дивљег живота. Французи су ту књигу пожурили да забораве, док су је Јапанци, још пре једног века, претворили у бревијар сићушних задовољстава света.

Своје очи је Јингер спуштао на светлуцаве оклопе тврдокрилаца, Набоков их је подизао према шареним крилима лепидоптера. А, у свему су осталом, та два случаја истоветна: иста преурањена зрелост, иста острашћеност, исти такмичарски и колекционарски дух. Као и Ернст, и његов брат близанац Владимир, своју страст претаче у уметничко дело: поглавље IV Других обала. Са тим, полугордим полудуховитим тоном који га одваја од свих других живих бића, он се сећа првог лептира са којим се сусрео у седмој години. Од тог часа, дечак усамљенички лови по сеоском поседу родитеља и чита безбројне књиге. У деветој години, напамет већ зна све европске лептире. У једанаестој, његов врт постаје читав свет; прождире месечне часописе на разним језицима; и почиње да прогања све живе ентомологе убеђујући их да је наводно открио нове врсте (научници одговарају колегама у кратким пантало нама да су им „проналасци” одавно пописани). Ни бољшевичка револуција не може да смири његову страст. У марту 1918. Набокова сумњиче да је на обали Црног мора давао једном британском броду сигнале мрежицом за хватање лептира... Ипак, успео је да емигрира и да свој ваздушни плен хвата од Атланских Пиринеја све до Приморских Алпа. Долазак у Сједињене Америчке Државе делује овољно на његову опсесију: двадесет летњих распуста проводи лутајући са женом и дететом по новој домовини, нарочито по Стеновитим планинама. Тај период је и врло плодан, јер му омогућава да се, захваљујући непознатој врсти, коју је уловио у Утаху и крстио је Eupithecia nabokov, у стручним енциклопедијама придружи Јингеру. Над књижевношћу су тада Лепидоптере могле чак и да однесу превагу. Четрдесетих година двадесетог века, Набоков врши класификацију збирки Харвардског универзитета.

Под микроскопом проучава гениталије небројених примерака и објављује многе научне чланке. Иако не поседује никакву стручну диплому, он постаје нешто између просвећеног аматера и професионалног научника. Од ауторитета су његови радови о Лисенидама, породици ropalocera (дневни лептир), која окупља азурне и бакарне врсте. „Од свих мојих одраслих година, оне које сам провео у Харвардском музеју”, повериће касније, „биле су најслађе и најузбудљивије.” Срећом по нас, роману се вратио, а да није одбацио и свој „мали свет.” У Пнину описује лет Lucaedes melissa samuelisi, једног од својих најдражих другара. Његова ентомолошка ходочашћа по Америци поклонила су нам непрегледне пејзаже и гротескне мотеле из Лолите. И не треба бити видовит, па одгонетнути, откуда та мала нимфа што улеће у мрежицу Хјумберта Хјумберта.

Превод с француског

Ивана Хаџи Поповић

* Недостаје део текста (прим.ред.)