КОРАЦИ


Чедомир Љубичић

ПОВРАТНА КАРТА ЗА ГЕЛИК

Александар Новаковић: Келтска прича

Мали Немо, Панчево, 2008.

Када је у петом веку пре наше ере Хераклит објавио (да би поразио песнике) учење о космичком значају супротности није ни слутио појаву достојних ученика чији ће огледи бити много више од просте књижевне коинциденције.

Хераклита је мучило незнање песника. „Будаласт песник моли се да престане борба зато што не зна дубљи смисао борбе“ – јадао се Хераклит ослоњен на непобитну истину да се без супротности полова не би на свету родило ниједно створење.

Охолост и завист, две одвратне страсти, немају у људском саставу страшнијег непријатеља од финог и проницљивог укуса. Сви укуси су релативни у односу на онај апсолутни кога представља уметничко стварање. Важно је да стварања буде чак и онда када позив на креативни чин представља тек једно од многих безопасних узбуђења.

Жан Пол Сартр није имао дилеме ни страхове пред тренуцима високоизграђене свести за потребом откривања: „Све то одиста није ново; та безопасна узбуђења нисам никад одбијао; напротив. Да бисмо их осетили, довољно је да будемо сасвим мало сами, управо онолико колико је довољно да бисмо се у правом тренутку ратосиљали вероватноће.”

Високоизграђена свест потребе за откривањем другачијих мириса од оних које монотона и овештала перцепција баштини у свакодневном умиљавању рацију и последицама, доноси собом, каткад, синтезу и индивидуалног и универзалног и коначног.

Саздана на таквим темељима, поетика Александра Новаковића у свом најновијем роману Келтска прича допире до најтамнијих закутака интелектуалне тежње да се осветли непознато, хуманизује имагинативно, да се понуди онај аналитички моменат који је предмет историје и митова.

Новаковићев поетички замах досеже до језика древности. А у таквим језицима изненађења се прихватају као најсрдачнији облик добродошлице. Шкотски гелски језик је такав, наизглед, мрк и намћораст али са првим показивањем раскоши врло убедљиво и искрено уверава да је куповина повратне карте чин који припада исцелитељским моћима.

Испрва, безимени двадесетрогодишњи хонорарни београдски новинар брзосагоревајућих спортских журнала још у авиону, високо изнад земље, у првим тренуцима очевидног и драстичног мењања живота, у потпуности дозрело али тихо објављује, и себи и силној множини непознатих људи, да у Единбург није стигао ни због посла, ни због туризма, ни због задовољства и (тако елиминише страх) не због своје набусите природе – већ због брзог схватања да се реалност оностраног може налазити и на местима у које није упутно залазити. Потрага за Ангусом, келтским Богом љубави намеће и специфично сналажење у новим околностима како хонорарног новинара, тако и писца и читаоца. Наслови пасажа (у којима се скрива и разоткрива Ангус), кроз Гелик и вешто уденуту хиперактивну текстуалну визуелизацију радње читаоцу намећу и постављају врло једноставно питање: Да ли је језицима потребан пасош онолико колико је људима потребно разумевање?

Јаки импулси вишеслојног наративног обрасца још једном, по ко зна који пут до сада, показују изузетну умешност Александра Новаковића у градњи приче која умногоме личи на добро уређен ауто-пут са логично постављеним садржајима на свим важнијим деониоцама. Драматуршка, историчарска и књижевничка матрица пишчеве храбрости у истраживању и експериментисању дарује читаоцу већ добро установљен производ из Новаковићеве радионице: „филмичан” роман, језгровите дијалоге, брзу драматургију, значајне едукативне дарове у светлу сагледавања свеукупног истраживачког приступа стварању романа.

До половине романа Келтска прича главни јунак је сасвим обичан београдски хонорарни новинар вољан да у новој средини потисне из себе тежак балкански терет, да поново освоји ведрост, а где треба и безразложни оптимизам. Таква поставка главног јунака може се тумачити и Новаковићевим стабилно грађеним стилским фигурама разнородних путева на којима се борбом са супротностима ствара име а задобија поверење. И управо у таквој егзистенији главног јунака Новаковић једним избрушеним и усклађеним демијуршким надахнућем умрежава мисаону мелодику садашњег времена са биполарним парадигмама келтске митологије, Ангусом и нордијским Локијем.

Поступни приповедачки процес доноси пред читаоце добро отиснуте печате Единбурга – града у коме, можда, нема онолико енергије колико у Њујорку, нити неба колико у Риму – али који виталном озбиљношћу према утврдама културе, уметности и традиције шармира, освежава, а најтврдокорније путнике с лакоћом враћа к себи.

Новаковић, већ поменутом филмичношћу и брзом драматургијом доноси целе слике (али и просеве из много ширег кадра) – људи (божје деце у кули вавилонској) – Јурија из Казања, Џека из Арканзаса, Жоржа, Ирме из „Нодрискбладета”, љубоморног Јона те старог Николе Орсинија, улица- Dundalk Road-a, St. Leonard`s Street-a, Montague street-a, Clerk Street-a, збијених кућа из тридесетих година двадесетог века, отварања прозора на малим радничким становима, првих јутарњих аутобуса, црвених телефонских говорница и незаобилазних пабова и, наравно, точења алкохола и протоке хедонизма.

Аутентична и непредвидива романескна структура зачета на темељима снажне имагинативности у роману Келтска прича не делује у празном већ у једном историјски конкретном свету. Не полази од истругане воштане табле, од ничега, већ од традиције која му пружа ново интригантно окружење. Писац Келтске приче прераста традицију своје средине, ствара и образује сасвим нову и поособљену традицију. А и када се побуни против традиције средине, сопствене или туђе, он свесрдно учествује том својом побуном. Одмерено уметнута антиидеалистичка естетика испољава наглашену наклоност према култури прошлости и успева, што није уобичајено, да се индентификује са страшћу према уметности.

Преобликовање младог спортског новинара у Велизара Ћирића, на исцрпљујућем путу до Ангуса, дочекује нико други до словенски пагански бог Перун али ни његова пословична малициозност, ситничавост и искомплексираност и оптужба да је, заправо, Велизар загазио у његова паганска посла не спречавају Велизара да настави потрагу за Ангусом а да Перуна остави за собом као једну од пролазних станица на пропутовању. Додуше, Велизару Ћирићу је засигурно било лакше уШкотској него што би му било, рецимо, у Индији у чијем пантеону има триста тридесет милиона богова. А онда се на степеништу код редакције „Scotsmana” сусреће се са Ангусом. Али тек у једном пасусу касније, испод столетног храста у парку започиње барокни дијалошки спектакл у коме Велизар убрзаним крошеима Ангуса доводи до руба ринга. Ти крошеи су добоко исповедни, ољуђени и употребљени само због једног питања: где је ту човек? Ангус, у виду одговора, Велизару нуди пресек беспомоћног боговског скупа у Хејлендсима, у националном парку Trossahs, у мочварама западне Ирске и на врховима велшких планина. Бесмртни и младолики, без некадашње моћи, са само понеким преосталим триком. Храна за богове постаде утеха за људе. Велизар, на самом рубу ринга, поштено ознојен демантује Ангусову тврдњу да је превелики скептик за једног љубитеља митова и легенди. И као последњи Велизаров ударац који понајвише личи на безнадежно миловање идиотских глава поверава му да се не бори ни за славу ни за моћ, већ за љубав и једино за љубав и парафразира: „За ону љубав коју ниједан човек не губи а да не изгуби притом свој живот. Тако бар стоји у шкотској декларацији независности из Арброта из 1320. године.“

Веровање у богове и поштовање које би, по правилу, требали да имају долази у раскорак онда када Ангус постаје обична насилничка дрипчина која отима двеста фунти ионако гологузном балканском новинару. Шта му остаје после тога до да студиозно посматра Шкоте у кафанама, у претрчавању улица на црвено светло на семафору. Да посматра горштачке девојке како трансирано тресу позамашним грудима онако како то раде распојасане Српкиње у Гучи. Валасова деца, Карађорђева деца, изгубљена деца света.

Ангусову потиштеност и конфузију узроковала је снага, моћ и дрскост злог нордијског бога Локија... дилера, тајног саветника за медије Садама Хусеина, Слободана Милошевића, Била Клинтона и оба Буша. Уселио се у Единбург на викиншком дракару и можда баш он најбоље доказује да је Единбург викиншки, колико је и келтски, и колико је пиктски и колико је римски и колико је британски. Филозофија непрекидног протицања и неизбежног мењања, преобликовања и поништавања доживљава кулминацију у, готово, епском приказу Локијевог убиства Ангуса, крволиптања и черечења а крешендо хепи енда појачан је, до крајњих граница, у правовременој присебности Велизара Ћирића који извлачи пиштољ из Локијеве футроле и одстрањује криминогени елемент, како са лица земље тако и из статистике злочина.

И писац и читалац ће се, као по договору, наћи у питању: И шта сад?

„Отпешачиће до Maddock Halls-a, окупати се, отићи до оближњег драгстора, купити флашу uisce beatha, воде живота познатије као виски. Пиће до јутра, а онда ће заспати као пијани новинар. Пробудиће се као слободан човек.“

Умеће кретања духа од загонетке до одговора, од слике представљене машти до духовне истине намеће нам се у лако прихватљивим облицима, у допадљивости, у скривеном поносу на постојање луцидности – институционализоване у колективитету а исказане кроз индивидуалност.

Као што бакља сјајније гори кад је у покрету, тако се и осећања весело распламсавају када је мисао активна.

Након ишчитавања Келтске приче, романа за кога је аутор Александар Новаковић добио награду „Мали Немо” запаљена бакља у покрету учиниће да се боље и јасније види да је свет без књига – свет дивљака.