Васа Павковић
ПРИЧЕ О ЛЕПТИРИМА
ПРВИ У ГОДИНИ
Фебруар је изузетно топао. Неколико пута сам средином месеца одлазио у природу, у тамишке шуме, али сем ситних, живуљавих паукова, који су јурцали по сивом, мртвом лишћу није било других створења.
Иза двадесетог температура се усталила на око 15 C, поново сам кренуо у своје шетње кроз дивљину, или оно што је од ње остало. У тамишким шумама сам, као и пре годину и две дана, сусретао мотса, мољца са кафенастим предњим крилима и титравом наранџастом драперијом при дну задњих крила. Тај лептирић би на најмањи шум излетао из невидљивог места и брзо се пењао у зрак, готово вертикално. Више пута сам видео како се просто прикачи на врх неке врбе и умири.
Један дан сам провео у Делиблатској пешчари, али будући да је ту хладније него у близини градова – није било ни тог опрезног мољца.
У суботу 23. фебруара, опет ми се пружила прилика да кренем у шуму. Сада је било готово извесно да ћу сусрести неког лептира, вероватно из породице Нимфалида, или евентуално једину Периду коју је могуће наћи, лимуновца (Gonepterix rhamni).
Дан је био светао, благи ветар је повијао голе сиве и црне гране по којима су се појавили први пупољци. Као да неки скривени свет најављује своје бануће у овај реални свет, још увек празан.
Корачао сам насипом... На старој ивици бункера, где сам пре две године снимио клупко белоушки у парењу, које је храбро надзирао један сиви пољски гуштер, опет сам видео гуштера. Овог пута без репа. Сунчао се, кус и укочен од протеклих зимских мировања.
Претпостављао сам да ћу лептире срести негде код насипа тзв. железничког моста, јер је његова стрмина одлична препрека у чијем заклону је вазда мирније но што је само мало даље, у отвореном пределу.
Корачао сам ослушкујући срце. Током зиме сам се удебљао за четири килограма и сада сам чврсто веровао да ћу оваквим ходањима и вежбом, као и протеклих сезона, вратити стару телесну тежину, око 80 килограма.
Срце је радило мирно, без аритмије која ме је посећивала последњих неколико месеци, обично ноћу. Готово да сам осећао како се обнављам, док крв почиње да струји кроз препоне, у пазусима, био сам лак и узнесен...
Лептира није било ни од корова. У висини је кружио пар кобаца, између сувих стабаоца корова вукле су се дуге паучинасте нити...
Опет сам корачао, ишао напред, угледавши насип, на концу хоризонта. Лагано сам се приближавао. У његовој близини стојао је паркиран камион са церадом иза кабине, и неколико дрвосеча су положивши крај стазе наранџасте stihl тестере, пијуцкали пиво. Зачудо, биле су ту и три жене, две времешне и једна врло млада. Приближио сам им се, а они су наставили свој разговор једва ме погледавши, само је млада жена кренула испред мене, ка железничком насипу. Делило нас је десетак метара.
У себи сам молио младу жену да стане и врати се, јер ако настави да испредњачује, може уплашити евентуалног лептира и покварити ми очекивања.
Кад је пришла до саме уздужне стазице, она се окрете и хитро крете у мом правцу.
„Можда има двадесет пет година, не више!“ – помислих док смо се мимоилазили, а она ме одмеравала, безинтересно и радознало. Једна од оних краткоошишаних дебељуца, са кабастим грудима, које су тек у протекле две године ушле у моду захваљујући медијима.
Сачекао сам да се удаљи и онда кренух опрезно, корак по корак низ стазицу. Насип ми је био с десне стране.
Лептир је могао да се сунча на стазици, да евентуално буде на баровитом скретању ка подвожњаку...
И неочекивано, као мали црни дух, лептир искрсну с врхова багренца и бешумно пролебдивши крај мене оде у супротном правцу од смера мог кретања.
Била је то риђа це седефица (Poligonia c-album), није било сумње. Први лептир којег сам сусрео у 2008. години.
Сада сам зажалио што ми је ранац остао у гепеку корсе.
Да сам га понео, попио бих гутљај вискија да прославим овај тренутак.
Као дух, кажем, лептир се хитро удаљио, летећи низ насип и захваљујући мркој боји стопио с голим пејзажем.
Али био је ту, пролетео је крај мене – дух! – сезона је отпочела!
УСКРШЊИ ЛЕПТИР
Лептири су као прича о фатаморгани. Све док их гледам по иностраним књигама, а енглеским понајвише, личе на чуда која припадају другим, давним, сретнијим добима.
Добима кад се живело спорије и самим тим лакше увиђале ситнице.
А лептири су божанске ситнице.
Тек када се фатаморгана, негде у природи претвори у стварног, постојећег лептира, и у фотоморгану, ако лептира усликам – реалност добија збуњујућу тежину.
Лептира који се латински зове Zerinthia polixena, и који је један од шест преосталих европских ластиних репака, гледао сам као далијевско, природно чудо у различитим књигама, посвећеним крилатим лепотанима. Гледао и мало веровао да га је одиста могуће срести. Тим пре што га за педесет година никада и нисам видео – ни у јужном Банату, ни другде, на путовањима Србијом.
Али овог априла, лета господњег 2007. сусрео сам ускршњег лептира, како је његово лепо српско име – и фатаморгана је постала фотоморгана.
Десило се то на кривни код старчевачке некрополе, на кривини којом пут оштро савија према Омољици и Брестовцу. Фотографишући лептире шаренце, по први пут и њих, из непосредне близине, јер нису показивали страх, газећи по слојевима старог ђубрета, које сељаци немилице одлажу око кривине, прво сам угледао жуто, светлосно комешање у трави под високом обалом. То комешање није било ни експлозивно, ни брзо као варница – већ је трептало и удаљавало се, као крупни дневни свитац, мало по мало, па се потом споро враћало на почетни положај.
Када сам пришао ближе, схатио сам да је преда мном ускршњи лептир из књига.
Фасцинација! Чудо!
Исцигованост ивица његових крила, основне бутерне боје, чудесна мрежа која му симетрично прекрива и краси крила, црвенкасте тачкице при врховима, и једна удаљена црвена мрљица, на врху горњег крила! Чак је и трбух тог лептира разнобојан – егзотично ошаран црвеном, зеленом и жутом, на сивој основи праха.
Лептир се не плаши и пушта ме да му се приближим на два корака – снимам га из свих позиција. Као да се сам намешта и окреће, забављен сисањем нектара.
Повремено његова крила делују као изгужвана, као да се још нису осушила и сасвим исправила – што је карактеристика крила код једрилца и ластиног репка – и што их чини величанственим делтоидима.
Клекао бих и снимао ускршњег лептира са метра даљине, са активираним макро ефектом, и он би дозвољавао да блесне блиц, једном и два-три пут, а онда би опет прхнуо, лежерно, до оближњег струка са жутом круницом.
Те недеље са пуно мука снимио сам још једног на ивановачком Дунавцу, изгубивши на пет снимака скоро сат времена – јер је лептир био нервозан и врло кратко се задржавао на стабљикама... А следеће недеље, у последњем априлском дану, поподне, снимио сам код Старчева, нешто даље од путне кривине, по врзинама обраслим ниским багремчићима, дуж Наделског канала, једног знатно ситнијег. Или је реч о мужјаку, или о закржљалом примерку...
Потом сам узалуд тражио ускршњег лептира...
Ко зна да ли ћу га наредне године срести – јер, у незгодним годинама његова лутка уме да преспава читаву годину и тек после две године крене у кратку и ексцентричну лептирску метаморфозу.
Али, ваљда ће овај мој једини облик дочекати још коју нову, ускршњу генерацију?
ВИШИ НАГОН
Пролазећи крај дубоког, разноврсним коровом сасвим обраслог и сраслог јарка у близини Старе циглане, опазио сам у мрежи пољског паука, доста ниско, при самом сувом дну, малог купусара (Pieris rapae). Он се очајнички отимао, заплићући се при сваком покушају све више у паучину.
Видео сам да су му крила ослабила и да је једном речју: готов.
Поодавно сам одлучио да при својим боравцима у природи не интервенишем, па нити да помажем жртвама у њиховој вечитој борби са предаторима. Зато сам малог купусара посматрао – трзнуо се једаред-два пута; и кренух даље.
Паук ће ускоро доћи и прича је готова.
После десетак минута враћао сам се истим прашним путем поред дубоког јарка. Осматрајући цветни коров, с фотоапаратом у руци, тражећи каквог дневног пауновца или стричковца, угледах оног истог малог белог лептира, сада још заплетенијег у паукову мрежу! Трзао се, и даље жив! Паук је или био сит, што је мање вероватно, или је напустио мрежу! А можда му је доакао неки његов непријатељ?
Стојећи један тренутак на ивици јарка, одлучих се.
Узех дужу танку грану и почех да се спуштам низ стрмину густом травом обраслог јарка. Проклизавали су ђонови мојих адидаски, али бих се заустављао, користећи час грану, час клекнувши на колено. У тој немирној неравнотежици, требало је пазити и на фото апарат у левој руци.
После седам-осам корака, нашао сам се у положају који је омогућио да поцепам мрежу и малом купусару омогућим спас.
Тада се додогило нешто суштински природно и невероватно.
Како се нашао у слободи, лептирак је истог часа пао на први љубичасти цвет; и исукавши своју сурлицу кренуо да сиса нектар. У његовом понашању, истог момента после сретног ослобађања, није било ни тренутка за одмор, за опоравак, за шок – за било шта. И сетивши се идеје чувеног француског ентомолога Фабра, по којој жртве у природи добровољно пристају да се нађу у тој позицији како би систем природе функционисао – ја сам, с једне друге тачке гледишта помислио како то – захваљујући бесвести малених створова, какви су лептири – и није далеко од истине.
ЈЕДРИЛЦИ ВРШАЧКЕ КУЛЕ
У свакој књизи о дневним лептирима, текстови о једрилцу (Iphiclides podalirius) и ластином репку (Papilio machaon) садрже и информацију да се мужјаци најчешће могу видети око врхова дрвећа, у време парења, где се боре за територију и са висине осматрају женке које пролећу.
Док сам становао у Панчеву, са седмог спрата стана у насељу Тесла, сваког маја бих посматрао како се једрилци баш тако понашају, јатећи се и јурцајући изнад врхова високих платана. Из године у годину, из генерације у генерацију појављивали би се баш ту, над високим, старим платанима који расту у дечјем вртићу.
Одлазећи овог маја у Делиблатску пешчару, сусретао сам их како крстаре ширим шумским стазама, попут трагача. А онда сам се једног дана попео на високу ватрогасну осматрачницу и с њеног врха угледао десетине једрилаца како се, невидљиво за поглед са тла, јурцају изнад вршних крошњи шуме. Било их је ту много више, него по стазама и на раскрсницама.
Једно преподне, 17. маја, одвезао сам се до Вршца и попео до Вршачке куле, пешице, кроз шуму, са стрме градске стране. Био је сунчан и ветровит дан, а на врху, около зидина куле, није било људи. Убрзо сам угледао десетине ластиних репака и нешто мање једрилаца, који су исти, архаични ритуал сакупљања и борбе практиковали око Куле, као вршне тачке целог јужнобанатског предела.
Лево, изнад Ђаковог брега, лебдели су истовремено параглајдери. А овде тик код ограда релеја, летели су вртоглаво, у својим трагачко-прогонитељским акцијама ластини репци. Понекад би у вртоглаву игру улетео какав једрилац, и та дивља потера је трајала и продуживала се...
Уморан лептир би просто падао на гомилу одроњеног камења или се крио у плитким ћелијама разрушених кула, а после одмора се подизао и тражећи такмаце, заокружио око куле... Други лептир би искочио са своје тачке, трећи прхнуо са крошњи или вршкова макијиног жбуња.
Седео сам два мирна часа на каменој огради и посматрао ове лептирске игре. Повремено бих отишао до панорамског ивичњака према граду Вршцу и осматрао лепо драго место у равници, и мислио бих: ту је негде драги друг Cаки, ту је негде добри Илија, Бакић, и ту су пријатељи, писци Олга и Душко Белча, и мислио бих: ту је некад живео фини човек Душко Копчалић... И ту сам разговарао о књижевним проблемима с мудрим професором Ервином Марешом...
А када бих се осврнуо, у чистој светлости, крупни лептири путерове боје су и даље играли свој инстинктивни плес.
КОПРИВАР У ЈЕВРЕМОВЦУ
Понеког лептира не видим годинама или га виђам једаред у годину-две дана. Тако је и са Коприваром, једним од најлепших европских лептира.Мада се на лептирским мапама ареал овог лептира распростире широм палеоарктичке области, у прецизнијим и савременијим књигама стоји информација да је из нејасних разлога његово присуство у Европи све ређе.
Једног сам видео у Панчевачком риту, на почетку марта 2006. године. Крила су му била искрзана и избледела, сисао је нектар на првим маслачцима.
После тога, у околини Београда нисам га сусрео. А ни другде, на путовањима.
Дана 11. септембра 2008. одржана је у ботаничкој башти „Јевремовац“ промоција Илустрованог речника света гљива Ибрахима Хаџића и Јелене Вукојевић.
Мој пријатељ Ибрахим ме је позвао да дођем на ту преподневну промоцију, ако будем имао времена, пошто ми је преко издавача обезбедио и примерак драгоцене монографије.
Стигао сам четврт часа раније и стојао покрај групе људи из света биологије, миколога понајвише. Ибрахим је давао интервју телевизијској екипи, организатори су осмислили да промоција буде на отвореном, крај стаклене баште.
Стојећи усамљено опазио сам на рундели оранж-љубичасте цветове, а двадесетину метара даље, комешање неког шареног лептира. Сам начин лета ми је говорио да је реч о нимфалиди, што је сместа подстакло мој сниматељски нерв.
Док сам прилазио, позвао ме је Милан Ђурић да бисмо се договорили о сутрашњем одласку на Космај, где је требало да фотографишемо лептире. Корачајући ка рундели рекох му да видим копривара на цветовима, и да ћу ако буде среће успети да га фотографишем.
– Нисам га видео већ две године! – довикну Милан.
Кад сам се приближио, лептир се диже и ја видех да је реч о копривару (Aglais urticae)... Он прилете тик до мене, док сам шапутао: – Молим те да не одлетиш, остани ту на цвећу, бићу миран и пажљив.
Као да ме је чуо, лептир се после осматрачко-упозоравајућег круга врати на цветове и у наредних пет минута је, релативно мирно, одлетао с цвета на суседни цвет, ширећи и скупљајући крила на лаком септембарском сунцу.
Начинио сам петнаестак изванредних фотографија и то поруком јавио Милану Ђурићу – из чисте радости што се чудо десило, ту у центру Београда.
А после успеле промоције, док су званице чекале у реду да им аутори потпишу примерке, отишао сам до рунделе, али је прелепи копривар већ одлетео, ту, негде даље или ближе. Као што се чудо деси и ишчезне.
УЗАЛУД
Временом се препознаје сезонски календар и зна у које доба појединачног месеца и под каквим сунчевим околностима може да се сретне неки од лептира, на одређеном потезу простора.
Па се корача насипом добрих пет километара, да би се дошло до стазе која ће око пет поподне бити осветљена баш онако како воле копривар или многобојац, рецимо.
Корачам, корачам.
Удишем топли мирис траве, мирис лепљивих пупољака тополе, заостали мирис оваца, које су ту преподне пасле и отишле даље, са старим бркатим чобанином гаравог лица и његова три оштра пулина.
Корачам, још се не види пружни насип, корачам. Дан је светао – пролети жути лептир. Пролети понеки бели. Дуж процвале, ниске беле детелине, пршкају плавци...
При дну хоризонта се плави насип ка којем сам се упутио. Гледам на часовник – још четврт сата до идеалног времена за многобојца или копривара – ту на стазици, крај високог пружног насипа, око чијих ивица расте агресивни багренац.
Испијам гутљај воде, у телу је присутно узбуђење – дишем, удишем топли мирис, идем.
Приближио сам се сасвим – сада корачам на прстима.
Стојим на горњем врху сиве стазе. Сунце је осветљава, благо. Не мичем се. Поглед клизи низ меку стрмину и враћа се, трагајући за троугластом сенком траженог лептира.
Све је ту – идеалан дан, време, меко светло, прилике су такве и очекиване, и ја сам спреман...
Али нема ни многобојца ни копривара, чак ни мале седефице или неког од шаренаца који би позорничким, ниским летовима означавали малу територију над којом бдију.
Стаза је пуста.
Добро.
Седам на косину насипа, вадим флашу с водом. Чекаћу.
И тако мање више непомичан, проводим наредни сат.
Око шест – јасно ми је – нема данас ништа од мојих штићеника. Сунце је запало за извијени пружни надвожњак – лептири се нису појавили...
Узалуд сам долазио.
А треба се и вратити истим путем.
ПОСЛЕДЊИ ДАН
Почетком октобра метеоролози су упорно најављивали да је његов четврти дан последњи топао и светлостан дан и да ће следећег почети дуге, јесенске кише.
Четвртог октобра у подне сео сам у аутомобил и по бледосјајној светлости и за октобар неочекиваној врућини кренуо ка насипу.
Стигао сам у некој врсти дрхтавице брзо, изашао из кола на почетку тамишког насипа, заобишао спуштену рампу и кренуо врхом долме. Трава је презревала, убрзано умирала, жуте и ватрено црвене крошње смењивале су се са жутим и тамно златним, тамо при дну насипа, где је расла дивља шума. Спустио сам се до травнате косине, прецветавао је љубичасти коров, ветар је разносио свиленичино семе. Жустро и у хитрој цик-цак линији, летели су жути лептири Cолиаси, тик изнад трава и корова, као да трагају за неким одређеним, изузетним цветом, листом, подножјем растиња. На два и више метра изнад предела летели су бели лептири, лагано, па би сакупљајући крила, падали доле, спуштали се на белу цваст, или се одмах хитро подизали и летели даље.
И тако сам корачао три дебела сата, све до пружног насипа, па онда два сата назад, прелазећи тамо и уназад десетак километара.
Повремено би бело паперјасти облаци прекрили белу сунчану куглу, а онда би сунце одбацило облаке и опет се висока, сивозелена трава дуж насипа купала у светлу.
Предвече је почела киша, па сам журио назад, носећи у дигиталном апарату 150 снимака: жутих и белих лептира, стричковаца, пауноваца, седефица, плаваца.
Снимио сам и једну дражесну гаталинку...
Потпуно испуњен тим доживљајем, стигао сам до почетка насипа, осврнуо се: киша је промицала, тамна кабаница ноћи се навлачила над пределом насипа, равнице, шуме, водених кубика, дуж тока равничарске реке.
У ноћи ме је пробудио пљусак.
Метеоролози су били у праву, киша се појачавала, падала је непрекидно, све јаче и јаче.
Нисам могао да усним. Лежао сам у кревету, час откривен, час покривајући узнемирено тело.
Кад је освануло, изашао сам на терасу, посматрао мокре кровове велеграда, улицу, барице по којима је варничило капима.
Тај божанствени, прошли дан, повезао ме је са стотинама жутих, белих, шарених лептира и ја сам мислио на њих и њихову незавидну судбину.
Не постоји лист под који би се склонили. Не постоји место на коме би већина преживела. Да ли је бар неки од оних који то могу нашао дупљу и спремио се да у хибернацији преживи долазећу зиму?
Вратио сам се у постељу – али чудна узнемиреност је трајала.
Више није било сна, као што се више и никада пре ни после, наравно, ништа није могло учинити. За лептире или за мене.
СВАКЕ НОЋИ ТАКО
И ноћас сам сањао лептире. Целе зиме, сваке боговетне ноћи тако бива.
Опет природа, поново некакав коси перивој, изнад бледо зелених травњака, где диже се зид чемпреса. Пентрам се, осећајући тупи притисак напора у зглобовима, уз ту се косину пењем, запажајући вршне рунделе цвећа, у подножју црних горостаса. То је жуто и љубичасто цвеће, дан и ноћ, шапућем у полусну.
И снагом воље остајем у сновиђењу.
Мислим: на том цвећу којег зову још лепше – царево око – нема лептира. Или их ретко има...
Али – не! Кад сам се приближио на пет корака, видим их како пршкају. Копривари и многобојци. У сну мислим, отприлике: Бог их намерно меша да би ми указао на разлике међу њима. И онда утврђујем смисао сна: многобојац је крупнији, шапућем, копривар има плавичасте троуглиће по ивицама крила... Пењући се до самог цвећа, док лептири пршкају, израњам у јутро, излазим из копрене сна коју сам успешно одржавао испред својих очију.
