Томас Пинчон

ПРОТИВ ДАНА

(одломци)

Најновији роман америчког прозаисте Томаса Пинчона објављен је крајем 2006. године и, у зависности од формата издања, има 1085, 1120 или 1220 страница, са укупно 70 поглавља. Да би читаоцима ових одломака било јасније о чему се ради, корисно је дати груби синопсис радње, мада то ни у случају најкраћих Пинчонових дјела није лако.

Одвија се у временском распону од Чикашке изложбе 1893. до почетка двадесетих година XX вијека, од рударских немира у Колораду до шпијунских мисија у Европи, Мексику и централној Азији, а протагониста има око стотину, са неколико главних нити: млада посада ваздушног брода „Неприлика“ („The Inconvenience“), збирно названa „Случајни пустолови“ („Chums of Chance“), дословце с неба упада у окршаје разних псеудошпијунских организација и покушава да заштити човјечанство од сукоба већих размјера. Друго, када анархисту из Колорада, Веба Траверса, убију бандити по налогу капиталисте Скарсдејла Вајба, његов син Кристофер (Кит) од Вајба добија стипендију да студира физику на Јејлу, гдје се упознаје са идејама о кватернионском простору и силама које би познавање тих тајни ослободило. Треће, роман од тврдог вестерна са темом освете постаје знатно замршенији и неодредљивији када се у сиже уплете потрага за исландским дволомцем, кристалом калцитом који прелама свјетлост надвоје и наводно омогућује долазак у оностране димензије, чак и у митску земљу Шамбалу. Многи мотиви у роману су такође подвојени: брод „Неприлика“ има руског парњака „Велику игру“, професор Ренфру оличава се у професору Верфнеру (Renfrew – Wernfer), Случајни пустолови су за Јашмин Хафкорт Саосјећајни из Шамбале, и тако даље.

Духовне трансформације ликова углавном прате оба крака рачвасте стазе, колико год то читаоцу било тешко да појми, али се током читања овакве енциклопедијске прозе навикавамо и на разбијање временског континуума какав познајемо.

У ова три поглавља Кит Траверс путује од Букурешта до Црног мора, па преко Кавказа и Каспијског језера кроз централну Азију, све до града Кашгара у данашњој области Синђианг у Кини, године 1908, у вријеме тајанствене експлозије у Тунгуској, и носи писмо математичарке Јаш-мин Хафкорт њеном поочиму, британском обавјештајцу.

Да је роман преведен интегрално, вјероватно не би било потребе за фуснотама, али тешко је читати Пинчона без помоћи приручника. Руски изрази који су се могли посрбити написани су српском ћирилицом, а они гдје би то изгледало рогобатно остављани су у оригиналној графији, са објашњењима подно странице. За све грешке у транскрипцији одговорност сноси искључиво преводилац, који се на помоћи захваљује мр Далибору Врцељу (кинески и тибетански називи), мр Драгани Ђорђевић (семитски и туркијски називи) и Марији Милојковић (руски називи).

За помно праћење ове радње читалац се упућује и на интернет страницу: www.against-the-day.pynchonwiki.com/wiki/index.php?title=Main_Page, а пожељно је да при руци има и неки јако добар атлас.

ПОГЛАВЉЕ LIII

Најдражи оче,

Пишем у неизвјесности да ли ћеш ово икада прочитати – и стога, парадоксално, у некој врсти вјере, коју су сада можда хитном начиниле сумње потакнуте у вези са онима којима си ме тако давно повјерио на бригу.

Вјерујем да КРЕТЕН1 више не дјелује у мом интересу – да им је моја стална сигурност прилично неважна, ако није и јасна препрека њиховим сопственим плановима потпуно скривеним од мене. Тренутно смо у Швајцарској, и предстоји нам да се за дан или два укрцамо на воз за Будимпешту, гдје нас, осим ако ме „дар пророчанства“ није напустио, чека опасност, и можда туга.

Неизречени израз, као и увијек, остаје Шамбала – иако би теби, који си дуго и часно служио унутар њене сфере утицаја, било лакше да одбациш зебње некога ко је познаје само из друге (рецимо, и треће) руке. Па ипак, као и они религиозни шарлатани који тврде да су изравно општили са Богом, све их је више у КРЕТЕН-у који замишљају сличну присност са Скривеним градом, и који је, да буде још злослутније, не могу одвојити од свјетовне политике садашње Европе.

Историја је наплавила и окружила нас све, па плутам бесциљно и неизвјесно, само са претпоставкама. У Гетингену на кратко, након револуције у Русији, корисном ме је сматрала барем једна група бољшевичких избјеглица јеретика. Недавни споразум између Британије и Русије наоко је повећао моју вриједност за британска министарства рата и спољних послова.Што се тиче тога колико од користи могу бити за КРЕТЕН, то могу рећи само они – али не желе. Изгледа као да посједујем, а да тога нисам ни свјесна, неки кључ за шифровану поруку велике важности, око чије контроле су се други ухватили у борбу.

Они у чијем друштву путујем али међу које се, страхујем, више не убрајам, некада су се представљали као трагаоци за неком врстом трансценденције... Вјеровала сам, многе године – превише година – да ћу можда и ја једном научити ту вјештину. Када су моје повјерење проиграли, морам је потражити другдје... Јер, какву мисију имам овдје, у овом погибељном сегменту просторвремена, ако не да га некако надвладам, и надвладам трагични час у који прелази?

Математика је некада изгледала као вјештина – унутрашњи живот бројева дошао ми је као откривење, можда као што се могло десити и са неким питагорејским учеником давно у Кротону – рефлексија неке мање приступачне стварности, кроз чије помно проучавање би се некако могло научити како се прелази с ону страну тешког датог свијета.

Професор Мектагарт, у Кембриџу, имао је оно што би се морало звати весело схватање, и признајем да сам неко вријеме дијелила његову визију заједнице духова у савршеном складу, да су старе повијести крви и уништења најзад еволуирале у еру просвијећености и мира, што је поредио са зборницом колеџа без декана. Данас сам ваљда више ничеовка, поново са мислима о мрачној будућности ропства и опасности од које си се трудио да ме избавиш. Али избављење је јамачно, на крају крајева, лична одговорност.

Једном ми се родила очита мисао да све ово лутање мора имати предмет – природно приближавање теби, и да ти и ја треба само да се ујединимо како би све на концу испало јасно. Али све више и више у посљедње вријеме, осјећам да не могу пренебрегнути твој позив, господаре које служиш, интересе које заступаш све ово вријеме у Унутрашњој Азији. Ово су ствари око којих си увијек поштовао најстрожи завјет Ћутања, и не очекујем да би те икакав аргумент који изложим, чак ни сада као способна одрасла особа, могао натјерати да га прекршиш. Иако не могу са сигурношћу рећи када или, чак, да ли ћу те икада видјети, прогонила ме је могућност да бисмо се, ако се икада напосљетку и сретнемо, обоје могли, противно својој вољи, уплести у озбиљну, можда и кобну свађу.

Али дошао си ми синоћ у сну. Рекао си: „Уопште нисам онакав каквог си ме замишљала.“ Узео си ме за руку. Попели смо се, или тачније, узнијети смо, као у механичком заносу, до великог летећег града и мале чете озбиљних младих људи, посвећених отпору смрти и тиранији, за које сам одмах схватила да су Саосјећајни. Лица су им била чудесно одређена, лица која се лако могу појавити на јави овдје доље, мушкарци и жене које бих у правом свјетлу препознала у трен ока...

Долазили су у посјету све вријеме, и стизали хитро из празне пустиње, обасјани изнутра. Нисам сањала ово, оче.

Сваки пут када су одлазили, био је то повратак „Послу овога Свијета“ – увијек исти израз – формула, молитва.

Њихов позив био је највиши. Ако је било икакве сврхе да живимо у тој ужасној дивљини, било је да истрајемо у нади да ћемо једног дана бити пренијети међу њих, да научимо Посао, да превладамо Свијет.

Зашто су тако дуго ћутали? Без трага и гласа. Да ли сам изгубила способност да их препознам? Привилегију? Морам их опет наћи. Не смије ми бити прекасно. Некада замишљам да си водио експедицију у Шамбалу, трупе коњаника у црвеним мундирима, и да си сада тамо, на сигурном, међу Саосјећајнима. Молим те. Ако знаш ишта, молим те. Могу наставити да лутам, али не могу остати на овом стању ствари – морам се успети, јер овдје доље сам тако слијепа и рањива, и раздире ми се срце – Знаш ли за тибетанског принца-учењака Римпунгпу из шеснаестог вијека? Тугујући за недавно преминулим оцем, што га је начинило посљедњим изданком династије, владајући скољен непријатељима, Римпунгпа вјерује да се савјету може надати само од Шамбале, гдје му се отац поново родио и сада борави. Тако му принц напише писмо, мада не зна ни за какав начин да му га испоручи. Али тада му се у визији појави јогин, који је такође и он лично, човјек јасноће и снаге какав и он зна да мора постати, када му се већ отац преселио у Шамбалу – и Римпунгпа исто схвата да ће му овај јогин бити гласник.

Господин Кит Траверс, који ти носи ово писмо, као и ја сама, путује под милошћу Сила о чијем распореду и снази има непотпуно знање, што му лако може наудити. Мора наставити, као што морам и ја, да интензивно учи начине узмицања и бијега, па чак, уз доста среће, и противнапада.

Он није моје „друго ја“, а опет на неки начин осјећам да ми је брат.

Оче, дуго већ знам за чудно двојство у мом животу – дијете избављено од ропства које ипак наставља путовање дуж истог пута унижености. Негдје је друга верзија мене у Шамбали са тобом. Ова верзија мене која је заостала, као принц Римпунгпа, мора се задовољити писањем писма.

Ако га примиш, молим те, нађи начина да одговориш.

Волим те.

Иншалах.

* * *

Касније су људи питали Кита зашто није понио и фото камеру. До тада је почео да примјећује колико Европљана је почело да се одређује по томе гдје су могли себи приуштити да путују, а дио те радње био је да бескрајно гњаве било кога ко би желио да мирно позира за ове лоше уоквирене снимке ван фокуса.

Чувао је неке од поништених карата, па је на уопштен начин знао да га је траса водила преко Букурешта у Констанцу, гдје се укрцао на мали запрљани пароброд, пловио дуж обале Црног мора до Батумија, гдје сте могли омирисати гајеве лимуна и прије неголи их видите, ту се повезао возом и прешао Кавказ гдје су Руси излазили пред механе да их гледају како пролазе, пријатељски подижући чашице вотке. Низ падине су се простирала поља рододендрона, и дивовски орахови трупци плутали су низ стрмоглаву ријеку, одређени за салунске шанкове као оне у Колораду на које се Кит некада наслањао као дјечак. Посљедња станица на линији био је Баку на обали Каспијског језера, одакле је понио утисак, мада не и фотографски доказ, веома удаљене нафтне луке под налетима пјешчаних вјетрова, ноћи усред дана, пакленог неба, кључале црвене и црне, прелива црне, узалудности бјекства од мириса, улица које не воде никуда, никада преко корака од неке дрогиране обамрлости или пустахијине оштрице, гдје је живот не само јефтин већ некада има и негативну вриједност – према западним теренским представницима врло радим да му привуку пажњу на ту тему, без икога као ослонца, превише новца који се зарађује, прелако се губи... а једино олакшање од свега биле су забаве држане на пословним

јахтама усидреним међу танкерима доље у пристаништу, бочних отвора зачепљених због пијеска и воња нафте. Будући термински уговори ових званица, говорећи актуарски, нису се Киту чинили свијетли, и напустио је Баку посматрајући уз извјесни ужас са горње палубе луку како се повлачи под црним небом, усред ватрених стубова, изворишта природног гаса који гори још од времена древних обожавалаца ватре, жврљотина нафтних торњева и утоварних докова наспрам замрљаног свјетла са воде.

И тако је препловио Каспијско језеро, кроз танкере компаније „Бнито“ и јата моруна, укрцао се у Красноводску на Транскаспијску жељезницу, која га је повела уз руб Каракума што се необухватљиво разјапио са лијеве стране, док су се са десне, као у параболи, канали за наводњавање и памучна поља ширили према планинама, а народ продавао бостан на водним станицама. Оно што му се учинило памћења вриједно, док је хитао даље, мање је било окружење него нека врста пружне метафизике, док је стајао између вагона, шибан вјетром, гледајући прво у једну, а затим у другу страну, у два радикално различита комада земље. Равнице су пловиле здесна налијево, планине слијева надесно, у два супротна тока, а сваки је био ношен незамисливом масом читавог видљивог свијета, сваки је пловио брзином воза, у сталном нијемом сударању, чија је векторска природа струја била довољно јасна, мада не и улоге времена и његове посматрачке свијести са својом љеворукошћу и деснорукошћу. Посљедица ротације за деведесет степени од покретне временске линије, како је и очекивано, био је долазак у простор који садржи замишљене осе – чинило се да се путовање развија у три димензије, али било је и додатих елемената. Вријеме се некако није могло узимати за готово. Убрзавало би и успоравало, као варијабла која је зависила од нечега другог, нечега, барем засада, неуочљивог.

Код Мерва су шине завиле улијево у пустињу, отворену као непромјењиво небо, преко које су крда газела брисала као јата птица. Овдје се структура одмах разоткрила – пустиња прошарана оазама у географији окрутности, бархани или путујуће дине високе и до тридесет метара, које можда посједују или не посједују свијест, огрнуте и закукуљене, не баш земаљске пројекције анђела смрти, јер су животињске врсте овдје дошле на глас по способности да издрже чак и под најтежим условима – грабљивци су углавном били летачи, плијен је имао да живи испод површине, док је сама површина, која их једне према другима дефинише, била подручје ништавила, поље унутар кога треба изводити смртоносне трансакције. Оазе, или удаљене тмасте мрље саксаулових стабала, чиниле су се као тренуци ремисије у животу испуњеном несрећом – помињане у гласинама, халуцинацијама, молитвама, не увијек тамо гдје треба да буду.

Из инструктаже Лајонела Своума2 Кит је схватио да су Транскаспијска, као и Транссибирска и друге жељезнице, биле од пресудног значаја за револуцију из 1905, и било је још мноштво постреволуционарних доказа док су се возили пругом – шупица спаљених равно до угљенисаних ластавица, напуштених теретних вагона, група јахача у даљини које се крећу одвећ брзо и здружено да би биле каравани камила.

– Лани ти је живот висио о концу ако проводиш пуно времена на чистини. Морао си бити наоружан и путовати у мноштву. Хајдучија чиста као суза.

Кит се запричао са машиновођом који се враћао право за Самарканд, гдје је живио са женом и дјецом.

– Али откако је Намаз Премулков лани побјегао из затвора у Самарканду, то је почело да се мијења. Намаз је велики јунак у овим крајевима. Из затвора је повео са собом педесет људи, и за тили час постали су мало више од смртника. Подвизи су им били значајни сами по себи, али говорећи практично, Намаз је увео реда у овдашњи велики гњев и незадовољство и, што је најважније, открио да су прави непријатељи Руси – климнуо је и кроз прозор упро поглед ка значајном облаку прашине у даљини. – Ово више нису банде сељака растјераних са њива – сада су то организоване јединице отпора, мета им је руска окупација, и људи их подржавају широко и апсолутно.

– А Намаз их још води?

– Руси кажу да су га убили још у јуну, али нико у то не вјерује – заћутао је док није примијетио Китов упитан поглед. – Намаз није мртав. Колико га је људи икада видјело лично? Он је свуда. Физички присутан или не – они у то вјерују. Да видим Русе како ће то убити.

Главни прелаз из једног свијета у други био је преко дрвеног моста у Чарџују преко широке и и жуте Аму-Дарје, познате у древна времена као Окс.

Нису стали у Бухари, него петнаест километара ван ње, јер је тамошња мухамеданска заједница вјеровала да је жељезница оруђе Сатане. Тако се овдје умјесто тога нашао нови град Каган, са оџацима и фабрикама и локалним угледницима који су се изненада обогатили од мућки некретнинама – отпадом истјераним из свете Бухаре, која се простирала петнаест километара даље као да је под чаробном забраном, невидљива, али примјетна.

Затим стајање у Самарканду, Коканду, напокон крај линије у Андижану, одакле је Кит морао наставити макадамима до Оша, и коначно прелаз преко планина, да би најзад угледао огромну плодну трговачку оазу Кашгар, невјероватно зелену као врт у визији, а у даљини иза ње запањујућу празнину Такла-Макана.

* * *

„Као вражији Стенли и Ливингстон наново,“ чули су Кита како у више наврата мрмља у наредних неколико дана. „Човјек није изгубљен, и никада није ни било говора о ‘спасавању.’“ Неко је Јашмин причао приче, које би је вјероватно застрашиле, чинило се Киту, да се отисне ван КРЕТЕН-ове сфере сигурности. Чиме би се објаснило зашто су је уклонили из Гетингена.

Заиста, далеко од „изгубљеног“ или „угроженог“, Оберон Хафкорт сасвим се удобно привикао на високо-европски начин боравка у луксузном хотелу „Тарим“, са индијским цигарама спремним за резач сваког јутра уз новине, свјежим цвијећем у дневној соби, грешном раскалашношћу фонтана и влажним густим биљем тик поред француских врата, концертима у вријеме за чај, срнооким младим женама које долазе и одлазе по свакојаким

пословима, често дотјераним у хуријске одежде од тканина које је израдила радионица европских занатлија, првобитно доведених овамо као робови, који су изабрали, послије толиких нараштаја, да остану, далеко од куће, под неким мрачним системом шегртовања, предајући с кољена на кољено тајне како се намјештају разбоји за ова немјерљива клупка инфинитезималног пречника, производећи не толико дужину тканине колико површине сјенки, да се боје у растворима трава које успијевају, и беру се, углавном уз велики ризик, на готово неприступачним комадима пустаре ван ове оазе.

Осим једног или два детаља, у сличном луксузу одмах преко пута уживао је и његов руски парњак, пуковник Јевгениј Проклатка. Унајмљени музичари – ребаба, ручни добош и гаравнај, или кинеска флаута – научили су „Каљинку“ и „Очи чорније“, а дјевојке, иако су имале, и то многе, некакву представу шта је животињско крзно, нису га никада до сада носиле, а још мање искоришћавале право које је изгледа имало на пуковникову пажњу – док је кухиња била беспоговорно руска, заснована на огромном класичном кувару Дар младим домаћицама, ауторке Ј.Н. Молоховец,3 коју је пуковник по доласку дао поставити у посебан ормарић у хотелској кухињи. Када би пожелио да некога јавно импресионира, јахао би дивног сивог касача орлова, који је, поред тога што је надвисивао све друге коње на улицама, био склон и пустоловини, за шта је пуковник сумњао да је само лоша процјена, али је локално становништво обично сматрало храброшћу.

У том тренутку, гласови са британске стране дворишта, подигнути у знак расправе, чули су се свуда по згради – једна од рутинских седмичних свађа између Хафкорта и Муштака, његовог дугогодишњег колеге, чија жестина у борби је до сада прешла у легенду, барем код оних који су се, заведени његовим понешто скраћеним стасом, усудили и некако преживјели њене посљедице.

„Бесмислице, Муштаче, ево, треба да се опустиш, човјече, боље попиј нешто, о извини твоја вјера, побожно сува грла, зар не, људи, наравно, сметнух с ума...“

– Поштедите великомученог и далеко информисанијег помоћника ове брбљарије са војне академије, господине.

Времена је, како ми се чини да вам опет морам нагласити, све мање. Након што је прекинула љењивачке враголије подно Тјен-шана, Велика игра је сада примијећена над западним Такла-Маканом, гдје је њена мисија очигледна и најнижем камилокрадици.

– О, дајте онда „гетлинг“! Да, и надајмо се да ће тај зли балон једрити тачно изнад нас! Можда ће нам се посрећити метак или два! Осим ако не препоручујеш наравно да телеграфишемо у Симлу и затражимо један или два пука?

Наше могућности, Муштаче, зачуђујуће су малобројне и ниједна од њих није изводљива – али видим, твоји зуби – нису били те боје, зар не?

– Недавни догађаји натјерали су ме да наставим са употребом бетела, господине. Далеко корисније по здравље, додао бих, него алкохол.

– Никако се нисам могао привићи на дио са пљувањем.

– Јако налик повраћању, у ствари, иако можда дискретније – сијевали су очима један на другога, док се из одаја пуковника Проклатке чуо звук мноштва локалних инструмената, и смијех чија гласност и непрекидност нису сасвим надокнађивале готово потпуно одсуство весеља.

Руски пуковник се окружио кадром беспризорника, од којих је сваки имао причу о изненадном разрјешењу од дужности западно од Урала и прекоманди овамо, и који су до сада, између себе, контролисали сваки могући облик порока у граду, као и неке недоступне било гдје друго – његов л.а. или личный адьютант, Клопски, на примјер, увезао је из Шангаја и поставио доста чудних справа, на парни погон са нафтним лампама сјајнијим и савременијим него било шта на европском тржишту, које су пројектовале, потпуно окружујући оператера који сједи за контролном таблом, у разноврсним мада не строго природним бојама, панораму што представља низ такозваних кинеских загонетки, тако очаравајућу у мимикрији алтернативних свјетова да су се било какви импулси за невином игром веома брзо деградирали у неконтролисану навику, сада са исто онолико небројених душа својевољно заробљених у овим направама колико и уживалаца опијума даних лули.

– Шта има лоше у томе? – слијегао је Клопски раменима. – Једна биједна копејка по тури – није коцкање, барем не какво смо до сада познавали.

– Али, твоји киосци – побуни се Зипјагин – нарочито они на базару...

– Вјечита си сеоска наџак-баба, Григорије Николаје вичу. То твом сектору никакву штету не наноси, не по оном што ми твоје дјевојке причају.

– Оне које ти посјећујеш? Eб твою мать,4 не бих вјеровао у пуно онога што оне причају.

Између њих прођоше друштвене гримасе које личе на осмијехе. Били су окупљени за оронулим столом ради ове ноћне моралне вјежбе у високоилегалној биртији ван градских међа, и готово да су присвојили мјесташце, са изу-зетком шачице локалних становника који су кришом цугали.

– Нити трговина опијумом имало слаби, нимало. Свако има користи од ових твојих ‘кинеских‘ уређаја, Клопски, укључујући имаме да им се не зна броја.

– Мислим да имају право на проценат.

– Преобратиће те, толико је извјесно да нико више неће ни да се клади.

– У ствари, накратко сам и експериментисао са исламом...

– Вања, мислио сам да се сви познајемо. Кад је то било? Јеси ли ишао у пустињу и почео да се вртиш? Док ти ум наставља да се распршује у свим правцима одједном?

– Било је то одмах послије Фјодориног писма. А и она коњичка битанга Путјанин који је рекао да ју је посједовао у Санкт Петербургу тек прије него што смо испловили...

– Па си, како се сјећам, кренуо зањим са ручном бомбом...

– Потегао је пиштољ.

– Био је њему уперен у главу, Вања.

– Пoшeл ты на хуй,5 како ти то знаш? Први си излетио на врата.

* * *

Главни предмет бриге у овом рају нечасних био је пророк локално знан као „Дусра“, који је дјеловао негдје сјеверно одавде, који је скренуо – према онима, природно, са најслабијим схватањем тог појма – „у лудило“ због пустиње.

Како се овдје често дешавало, прометнуо се у живи дјелић пустиње, окрутан, честит, неукаљан размишљањем. Неизвјесно је како се ово догодило – насљедно лудило, оперативци с ону страну једног од хоризоната, шамански утицај ближи завичају – једног дана, некако, мада се никада није одважио да изађе из Такла-Макана, обзнанио је, као да га је нешто пренијело на висину недоступну игдје на свијету, опоро детаљну визију сјеверне Евроазије, поплаву свјетлости која у једном једином велељепном луку од Манџурије на запад до Мађарске, плави пространство које се све има искупити – од ислама, од будизма, од социјалдемократије и хришћанства – и ујединити под једиственим шаманистичким владаром – не под њим већ под „Оним који долази.“

Дусрино откриће митраљеза „максим“ Mk IV, како је потпуковник Хафкорт спремно телеграфисао у Вајтхол6

(нешифровано, на његову велику зловољу), спадало је „тешко у изгледне стадијуме развоја ситуације у погледу пантуранских надања.“ Удаљени ламаистички манастири, каравани у покрету, телеграфске станице код значајних бунара, почели су да падају пред неумољивим ударним таласом откривења које су до тог часа дијелили малобројни, можда и нико, а многи су напросто кривили Дусрино познато одушевљење опијумом, ганџом и било којим другим бројем локалних смрдљивих уља, самих или помијешаних, именованих или безимених. Интереси Енглеске, Русије, Јапана и Кине овдје, да не помињемо Њемачке и ислама, већ су, по многима, били сувише замршени да се прате. А сада са новим играчем који се придружује Великој игри – светуркијским, забога – ниво компликације, за многе старе средњоазијске стручњаке, постао је сувише оптерећујући, а ментална оштећења унутар фирме пуковника Проклатке можда су била најспектакуларнија, са поноћним експлозијама, тајанственим случајевима привиђања, стварне невидљивости, и ненајављених излазака за свагда кроз блатне лукове у пустоши којима влада вјетар.

– Сматрају да ступају у неку свету дружину – повјерио се Муштаку Чингиз, пуковников деншчик, при једном од дневних сусрета на тржници. – Они још не виде да он није нови Мадали7 или чак Намаз, ово није један од светих ратова, не треба му војска да га слиједи, он презире људе, све људе, тјера од себе све који би жељели да му буду ученици, то је и његова фасцинација и сила његове судбине.

Оно што ће бити неће се десити у обичном простору.

Европљанима ће пуно муке задати цртање мапа овога.

– Одбачени ученици пречесто су постајали опасни.

– То је само један од многобројних начина на које призива сопствено уништење. Лично даје напуњене револвере на поклон. Јавно понижава оне који признају да га најдубље воле. Долази пијан у џамију за вријеме молитве и понаша се јако богохулно. Ништа од тога није битно, јер је он у сваком случају претеча, који се једном мора склонити пред Истинитим. Како то ради није му толико важно колико подесно вријеме.

– Посјећујеш шамана често, Чингизе?

– Он је и твој шаман, Муштаче.

– Авај, престар сам за ове пустоловине.

– Муштаче, тридесет ти је година. Осим тога, држи и залиху дивљих гљива, које на његов захтјев искају истраживачи руда под вођством духова чувара, у дијеловима Сибира за које чак ни Нијемци не знају. Чинило би ти далеко више добра него отровно месо сјеменки са југа.

– То би, наравно, била сасвим друга ствар.

* * *

Једног дана се злогласни ујгурски кабадахија Ал МарФуад појавио са енглеским ловачким чакширама и нахереном капом за јелене, са врстом ултиматума у коме би се могла назрети управо она потешкоћа са превокалним р типична за вишу британску класу.

– Поздрављам вас, господо, на пвеславно Богојављење!

– Бога ми, у праву је, Муштаче, опет смо изгубили појам о времену. Мало чудно изокренут случај, зар се не слажеш, за племенског поглавицу у овим крајевима?

– Овдје сам да пвенесем повуку од мога господава, Дусве – љутито изјави Ујгур, витлајући староставном „грининговом“ сачмарицом чији је месинг носио свете натписе на арапском. – А онда ћу се мало бацити на тетвебе.

– Волите Енглезе, зар не, господине?

– Обожавам Велику Бвитанију! Ловд Солзбеви ми је узов!

Ово је једино мјесто на кугли, помисли Оберон Хафкорт, гдје летаргија душе може стизати на махове.

Скупивши снаге за нешто што је сматрао задовољним осмијехом, рече:

– У име Владе Његовог величанства, стављамо вам се у службу, господине.

– Ствавно? Баш желите?

– Свим што је у нашој моћи.

– Онда мовате пведати гвад Дусви.

– Ехм – мислим, нисам сигуран да ли је на мени да га предам, у томе је ствар, видите...

– Де-де, не можете пвевавити ставог твговца камилама.

– Да ли сте уопште разговарали са Русима? Кинезима?

– Кинези нису пвоблем. Интевеси мога властодавца усмјевени су у сасвим супвотном пвавцу.

Можда и зато што је прислушкивао, пуковник Проклатка појавио се управо тада. Поглед, који ни један ни други нису могли контролисати, бљеснуо је између њега и Ујгура. „...ти матев гонич камила...“ чули су како је Ал Мар-Фуад прошаптао док је напуштао град.

* * *

– Никад их нећу разумјети – Хафкорт се тугаљиво повјерио Проклатки. – Њихову настраност – у језику, вјери, историји – саме породичне везе – кад им је воља могу постати невидљиви, просто након што се повуку у тај безгранични терен несвакидашњости, безмапан као и Хималаји или Тјен-шан. Будућност овдје припада једноставно само Пророку. Могло је бити и друкчије. Овај лудак у Такла-Макану могао је основати и паншаманско царство.

Јапанци су, рецимо уз њемачко подстрекивање, могли присуствовати у већим бројевима, како би одвукли коју прекобројну руску дивизију у случају европског рата. Требало би да имамо базаре пуне јакитори ражњића и гејши у бамбусовим кавезима. Овдје сам двадесет пет година, још откад је стари Кави8 добио метак у Кабулу, а све уплитање Сила приврженост мухамеданству само је више учврстило.

– Ниједан од нас није планински борац – рече

Проклатка на рубу колегијалних суза. – Руси више воле степе, као што ваши људи више воле Ниске земље, или још боље океане, да се по њима боре.

– Могли бисмо дијелити оно што знамо – понуди Хафкорт, са наизглед осјећајном пренагљеношћу.

Полковник му узврати поглед, избуљених очију и крвава лица, као да у ствари ово разматра, прије него што прасну у смијех тако високих тонова и тако несигурне динамике да је и сопствену способност контроле над њим до вео у питање. – Полный пиздец9 – промрмља одмахујући главом.

Хафкорт пружи руку да га потапше.

– Де-де, Јевгеније Александровичу, у реду је, само сам вас завитлавао, врста омашке недокучивог британског смисла за хумор, и стварно се извињавам...

– О, Хафкорте, ове безвриједне пустаре...

– Зар не сањам, бјесомучно, Симлу, и Пелитијеву веранду у јеку сезоне? И веселе очи оних који прелазе, чини ми се бескрајно без мене, преко Комбирмировог моста?10

* * *

Ван Кашгара, Пут свиле се дијелио на сјеверну и јужну грану, да избјегне огромну пустињу тик на исток од града, Такла-Макан, за коју се тврдило да на кинеском значи

„Можеш Ући али Нећеш Изаћи,“ мада је на ујгурском требало да значи „Домовина Прошлости.“

– Добро. То је једно те исто, зар не, господине?

– Уђеш у прошлост и никада не изађеш?

– Нешто налик томе.

– Да ти опет нешто не блебећеш у свом стилу, Муштаче? А шта са супротним? Остани у изгнанству садашњег времена и никад се не враћај, да повратиш оно што је било?

Муштак слијеже раменима.

– Када човјек чује довољно ових тугованки, колико год да су жалосне...

– Пардон, наравно да си у праву,Муштаче. Избор је донијет одвећ давно, одвећ у дубини те данас неприступачне домовине, да би сада имало важности то да ли ја бирам или други бирају за мене, и ко може повући границе између памтиоца и запамћеног?

Његови аргументи овдје не би се могли назвати искренима, пошто је постојала барем једна Запамћена чији су му обриси остали сувише добро оцртани. „Сувише проклето јасно.“ Неспособан да ово не искаже наглас, кад се Муштак вратио у сан а Хафкорт запалио још једну преконоћну индијску цигару, неспреман да напусти млитаву обезнањеност предаје памћењу... њено обличје, већ женствено, у будној пажњи је држало тај злогуки дан у пријатном месу, косе прекривене а уста забрађених, очију које припадају потпуно њој, иако су имале задатак да га нађу, непогрешиве као авганистански стрелац, од оног часа када је пројахао кроз капију од жеженог блата, он и Муштак, прерушени као пенџапски трговци, претварајући се да су на пијаци због неких високоцијењених везиристанских магараца. Знао је јако добро шта ово значи, ово окупљање дјевојака, до тада се већ прекалио на костимираним комадима које су стално ту гледали, и посматрао је друге посјетиоце који би свраћали, зној и слину и гдје теку, и гдје лете. Његове намјере према дјетету, бунио се, нису никада биле да обешчасти него да спасе. Спас је ипак имао пуно значења, а уже по коме се цура пењала у сигурност могло се онда искористити да је најокрутније сапне. У том трену претворио се у, зачуђујуће, два створа настањена унутар истог живота – једног пренесеног без остатка у уклете просторе жеље, а другог узиданог радним обавезама у којима жеља никад није ништа више од досаде а пречесто и ослабљивања – два сопства која отад дијеле овај биједни психички најам, са-свјесна, свако у исти мах и пажљиво и презриво према заповијестима другога.

Колеге за које знао да им се то дешава су се бориле, патиле од несанице и изнуривале се, његујући деструктивне навике, наносећи себи ране од површинских до смртоносних. Оберон Хафкорт видио је опасност и испрва, дан за даном, некако је стално избјегавао, мада уз незнатну помоћ од Муштака, који је, чим је Јашмин стигла, открио предности одсуствовања. „Више него једном сам бос прешао преко овог угљевља, Ваша Изнервираности, не очекујте ништа, мој рођак Шарма ће преузети рубље, трговац цигарама се брине за своје двије посљедње уплате, вјерујем да је то све, па-па, до нашег сједињења у мање за-орним временима,“ и напросто је нестао, у тако кратком трену да је Хафкорт посумњао на неку примјену локалне магије.

Намјерно или не, ово је поставило питање, од времена када му је прешла преко прага, не више да ли Јашмин мора, него када мора отићи. Њене блиједе очи с времена на вријеме су се скупљале у знак претпоставке коју он никада неће научити да чита, њени голи удови свјетлуцали су наспрам зелено осјенчених плочица купатила и фонтана, њена ћутања често мила као да су је чули како пјева, њени мириси, неухватљиви, разноврсни, убрзо су постали нераздруживи дијелови климе ентеријера, ношени из било ког угла руже вјетрова, некако су превазилазили чак и дим цигара, њену косу један од локалних баладичара упоредио је са оним мистичним водопадима који заклањају Скривене свјетове тибетанских лама. Прије Јашмин, наравно – због чега је ствар постала посебно отежана – никада није био ни задивљен, а камоли заљубљен. Човјек се не излаже, ма колико широко било познато да неки и трпе, таквој страственој везаности за дијете. Човјек пати, бива уништен, дивља пијан кроз пијаце, унижавајући се да се и Турадима огади, напосљетку тражећи утјеху у „браунингу“, вјешању, дугом пјешачењу у пустињу са празном чутуром.

Самоубиство, како стално говори Хамлет, сигурно је записано у картама, осим ако човјек није овдје већ довољно дуго да спозна Божју вољу, осмотри стохастичку ћудљивост дана, научи када да прошапће а када да не прошапће „Иншалах“, и схвати како, на начин какав у Енглеској не би можда никад, да чека, да се ослони на неотклоњиви одлазак оног што је најдраже.

Пуковник Проклатка и његови другови из службе, за којих у Кашгару није било тајни, барем не свјетовних, и даље су посматрали тугаљиво забављени. Да је било икаквог начина да се то преокрене у политичку корист, наравно да би испунили неки план неподопштина – али као да је дјевојка некако зачарала и то бешчасно братство, нико се није усуђивао да пређе грубу уљудност која би се некада могла и помијешати са лијепим понашањем. На крају крајева, на снази је била и Англо-руска антанта.

Јашмин је ишла у посјету редовно са дјевојкама из полковниковог харема, и све мушко у близини имало је довољно разборитости да се не уплиће, иако су једног или два подофицира пријавили због неовлашћеног вирења.11

Као и увијек, били су заузетији начинима како да зараде непоштену рубљу – хашиш, некретнине или најновији план њиховог колеге Волође, лудачки чак и по стандардима који овдје владају, да украде велики монолит од жада у Маузолеју Гури Амир у Самарканду, било да га разбије на мање комаде или да ангажује полумитског аеронаута Паџитнова да однесе читав камен уз помоћ неке технологије још неразвијене у остатку свијета. Волођа је био опсједнут жадом, исто као што су други златом, дијамантима, хашишом. Управо је он стално и лукаво подсјећао Оберона Хафкорта да је овдје локална ријеч за жад јашм.

Послат је на исток 1895. због учешћа у незаконитој трговини жадом у вријеме градње гробнице за Александра III.

Сада је у Кашгару траћио свачије вријеме планирајући да опљачка гробницу Тамерлана, упркос дуготрајном и општеприхваћеном проклетству које би то послало на свијет, у случају таквог скрнављења, недаћама којих се чак ни велики монголски освајач не би сјетио.

* * *

Поручник Двајт Пранс појавио се једне вечери ненајављен, као пјешчана олуја. Хафкорт га је памтио од времена када је ту стигао, као стручњака за географију и језике са Кембриџа, једног од студената професора Ренфруа.

Добронамјерни, подразумијевало се, ни један ни други нису знали да не буду. Сада га је једва могао препознати – човјек је био прљав, опаљен сунцем, придошао у подрпаној прњи од руха са намјером да се, како је претпостављао, схвати као кинеско.

– Мислим да је нешто у покрету источно одавде...?

Растројени оперативац, са једном Хафкортовом цигаром „крејвен А“ већ запаљеном, припалио је и другу, а онда и њу заборавио да пуши.

– Да, и будући да је колико ‘источно‘ скоро сасвим излишно, када је човјек заузет прошлошћу – Боже! прошла је година....и више од године...

– Неко... кинеско уплитање – убаци Хафкорт.

– О, као да границе сада имају икакве важности...кад би само...не, давно смо то прошли – сада морамо мислити о цијелом сјеверном евроазијском копну, од Манџурије до Будимпеште, цијелом, у очима оних са којима се на крају морамо срести, неповраћеној територији – цијелој као о предмету једног јединог немилосрдног сна.

– Чуј, Евроазија Иредента – Хафкорт се смијешио кроз дим цигаре, као да је задовољан том кованицом. „Добро.“

– Они више воле „Туранију“.

– О, то! – одмахнуо је цигаром, готово би се рекло у знак неодобравања.

– Познато вашој фирми, је ли?

– Шта, стара Пан-Туранија? Јапанска попара – као да идентификује неки предмет од порцелана.

– Да. И уобичајено турско и њемачко уплитање... Али за ово извођење, познате Силе су стављене у споредне улоге, уклоњене у сјенку на рубу позорнице... док тамо под свјетлима, постављен између свјетова, стоји гост – на примјер, познати гостујући глумац издалека, који неће играти на енглеском него на чудном језику непознатом његовој публици, а који их ипак упркос свему томе држи приковане, опчињене, неспособне да скрену поглед чак и

да искоса осмотре сусједа.

– Тако да нико од њих не може ни... мислити право?

– Тако да се свако на крају комада, господине, заточен у сопственом страху, моли да је то све само представа.

Хафкорт га је дуго мјерио погледом. Коначно упита:

– Да ли овај твој азијски Бирбом Три12 има име?

– Не још... Опште расположење овдје је да ће до трена када му се име обзнани, све бити до те мјере у покрету да ће, за било који корак који можемо смислити, овдје или у Вајтхолу, бити дебело касно.

* * *

У један сутон убрзо након доласка, Кит је сједио у дворишту са потпуковником. Обојица су крај себе имали традиционалну предвечерњу ракију од пиринча и соду.

Продавци слаткиша извикивали су са улице. Невидљиве птице, сакупљајући се наспрам ноћи, пјевале су распојасано. Путем је допро мирис спремања купуса и црног лука. Вечерњи позив на молитву разлијегао се над градом као крик жртве.

– Оба смо у некој вези – говорио је Хафкорт – углавном нерашчишћеној, са истом младом женом. Не могу говорити о туђим осјећањима, али сопствена су тако... аутоматски сумњива заиста, да се уз оклијевање признају, чак и парњаку у безнађу.

– Па, имате моје ћутање – рече Кит – ако ишта значи.

– Замишљам – како да се уздржим од замишљања? – да је до сада израсла у љепотицу.

– Прекрасна је, господине.

Сједили су тако међу ухореним клепсидрама вечерње баште, док је вријеме пролазило на десетине начина, дозвољавајући њиховим цигарама да изгоре, чувајући дружељубиву тишину.

Коначно се Кит осмјелио:

– Нема од мене среће. Не знам да бих дошао све довде да она није средила, па можете нагађати колико се лако од мене направи будала.

Бљесну шибица.

– Барем имаш вјероватноћу да ћеш је опет видјети?

– Нема шансе да се тамо у догледно вријеме вратите?

– Нажалост, моје прекоманде нису мој избор – шкиљио је неко вријеме у Кита, као да покушава прочитати уговорну клаузулу. А онда, уз кратко климање главом: –

Мора да те је замолила да се бринеш о мени...

– Без увреде, господине... гарантујем да вас Јашмин има стално на уму, на, на срцу, рекао бих... – блага артикулација дима наспрам сумрака опоменула га је колико мало још може ово трпјети.

Оберон Хафкорт је до тада већ био сувише изнервиран да би осјећао прекомјерну самилост према овом дјечаку.

Млади господин Траверс очито нема појма шта да ради са собом. Мисли да је на излету у природу. Годинама прије него што је обукао униформу, Хафкорт је, са тајном наредбом у лименој кутији у сефу пароброда П&О, испловио у натприродно плави Медитеран, у наслоњачи са прилијепљеним лажним именом, кроз Суецки канал, са паузом на пола пута да се брчне у Великом горком језеру, и тада наставио преко Црвеног и Арапског мора до Карачија. Тамо се у Киамарију укрцао на Сјеверозападну жељезницу, која ће га одвести по насипима до слане делте Инда, и даље кроз разбокорене облаке ибиса и фламинга, мангрова који уступају мјесто багремима и тополама, у равнице Синда, уз ријеку која тутњи низ планине, ка граници, гдје је прешао на ускотрачну у Новшери, па даље за станицу Дургал и превој Малаканд гдје грабљивице лете под облаке, преобукао се у домороца и наставио на исток кроз планине, праћен мецима и званичним клетвама, и коначно се пребацио преко великог превоја Каракорум, у Источни Туркестан и на главни друм за Кашгар. Данас се, наравно, то све може добити у пакет аранжману.

По едвардијанским стандардима рационално достигнутог кодекса вриједности и стабилне каријере, млади Траверс је овдје био очито плутајућа олупина без имало наде у икакво исправљење. Каква забога породица производи никоговиће као што је он? Док год је оволико далеко од орбите уобичајеног живота, могао би бити натјеран и у службу за мисију коју је потпуковник имао на уму откако је Пранс донио вијести. Без недвосмисленог одобрења од куће, Хафкорт је одлучио да васкрсне дуго скривани план да оформи мисију на исток, како би успоставио односе са Тунгузима који живе источно од Јенисеја.

– Наравно, имаш слободу да одбијеш, ја заиста немам никакве надлежности.

Отишли су у библиотеку, и Хафкорт је скинуо неке мапе.

– Путовање од Такла-Макана до Сибира, скоро двије и по хиљаде километара како бергут лети, сјевероисточно преко Тјен-шана, преко јужног Алтаја, до Иркутска и Ангаре, и одатле у шаманску Азију. Ислам тамо не успијева.

Мало ако уопште ико од хришћанских истраживача ће се тамо запутити – милије су им поларне пустоши, афричка шума, од ове дивљине без плода или наде. Ако морају бити међу Тунгузима, на примјер, из разлога антропологије, онда ће прићи са мора, уз ријеку.

Што се њега лично тиче, Кит је претпоставио за себе да је ловина, замишљајући да је пут до сада био прелак, да страњики13 не зависе од путовања жељезницом, да ово мора бити сљедећи степен у мисији даље од Кашгара, о коме Јашмин и Своум нису можда ништа ни знали.

На пут је требало да пође са поручником Прансом.

Разгледали су мапе у Хафкортовој библиотеци.

– Морамо почети одавде – упери прстом Пранс. – Од овог великог Лука познатог као Тушук-таш.Што значи „шупља стијена“.

– Од ове зоне свуда унаоколо, од Кара-тага? Изгледа као да није добро уцртана на мапе. Зашто се тиме гњавити, зашто да је не обиђемо у потпуности? Било би далеко директније.

– Зато што је овај Лук у ствари Капија – изјави Пранс.

– Уколико не уђемо кроз њега, увијек ћемо бити на кривом путу. Све одавде до Тунгузије припада Сјеверном Пророку. Можемо слиједити исту стазу тамо као обични путници, али ако не прођемо прво испод Великог Лука, стићи ћемо негдје друго. А када покушамо да се вратимо...

– ‘...Можда и не будемо могли – рече Кит. – Да, а неки би то назвали метафизичким нагваждањем, поручниче.

– Бићемо прерушени као буријатски ходочасници, барем до Бајкалског језера. Ако будеш имао довољно среће да се уживиш у улогу, негдје на путу ка сјеверу, можда ће ти све постати јасније.

Ко се јавља, имајући у виду његову сопствену, могло би се рећи, регионално неприхватљиву појаву – блијед, риђокос, очију можда мало превише размакнутих, прикладнији у цилиндру и фраку, и у неком малчице урбанијем кружењу.

Његови покушаји да се преруши неће, плашио се Кит, одати више утисак буријатског ходочасника неголи британског идиота.

Рано ујутро Хафкорт је био у Китовој соби, цимајући га да се пробуди и одухујући дим цигаре као парњача.

– ‘Ајдемо сви, разбистрите очи, дижите котву и разапните једра, јер имате пријем за пола сата код Дусре лично.

– Зар то не треба да будете ви? Ви сте најпозванији говорник енглеског у овом крају.

Хафкорт нестрпљиво одмахну цигаром: – Сувише добро познат. Потребно је да сви у овој недођији имају непознату величину, али маргинално мању ја, пошто, видите, већину послова обављам на маргини.

* * *

Дусра је био млађи него што је Кит замишљао и недостајало му је озбиљности. Пунији него што је обичај код пустињских аскета, носио је нову јапанску пушку „арисака“ 38. годишта – у суштини „маузер“, калибра 26 цола чији је епонимни пуковник унаприједио нешто функција затварача – заробљену у акцији чије се најкрвавије детаље млади визионар није снебивао да подијели са Китом, на течном енглеском, мада његовој увјерљивости није помогао изразити нагласак универзитетске замлате. Кит је стигао на једном од малих рутавих локалних коња, више налик понију, са стременима који готово додирују земљу, док је Ал-Дусра био посједнут на легендарног Марварија, а имало га је шта и видјети, коња велике храбрости и издржљивости, скоро бесмртног, како префињено дрхтури од неке огромне унутрашње енергије, као да је ријешен да се вине и полети у било ком тренутку. Пуно је у ствари било људи који су се клели да су видјели коња, по имену Огдај, како језди међу звијездама.

– Ја сам само слуга у овој ствари – рече Дусра. – Мог господара главом наћи ћете на сјеверу, на послу. Ако желите да га потражите лично, примиће вас. Задовољиће сва ваша питања о овом свијету, и о Другом. Онда се можете вратити и рећи енглеским и руским официрима у Кашгару све што желе да знају. Хоћете ли ми јемчити да имате њихово повјерење?

– Не знам. Како ћу га наћи, онога коме ти припремашпут?

– Послаћу с вама свог оданог поручника Хасана, који ће вам помоћи да прођете кроз страшна Врата и поред оних који их чувају.

– То...

– Није само до тешког терена, гуја и пјешчаних олуја и пљачкашких дружина. Само путовање је врста свјесног Бића, живог божанства које не жели да се бави будалама или слабићима, и стога ће покушати да вас одговори. Инсистира на највишем степену поштовања.

* * *

Око поноћи Муштак је привирио. Хафкорт је поново читао Јашминино писмо, оно које је донио Американац.

Његова цигара, обично угаљ весеља у тмини собе, у овој тугаљивој атмосфери се угасила.

– Заражен сам безнадежно, Муштаче.

– Пронађите је поново, господине. Чак ако се и морате успети на највишу кулу у најокрутнијем граду на свијету, учините шта морате да је пронађете. Барем јој отпишите.

– Погледај ме. – Постарији човјек у искрзаној униформи. – Погледај шта сам урадио са животом. Не смијем јој се више ни обратити.

Послије тога, једнога дана успентрао се на једног од жилавих, ниских киргиских коња и изјахао сам, можда у потрази за Саосјећајнима, можда за било чиме у шта се до сада претворила Шамбала. Муштак је одбио да пође с њим. Проклатка је, убијеђен да је Енглез коначно изгубио разум, наставио са закулисним радњама у Кашгару.

* * *

Неколико недјеља касније Оберон Хафкорт се појавио код једног књижара у Бухари, чист, подшишан и испеглан – измијењен у господина, у ствари, осим лудачког свјетла у очима. Није изненадио Тарика Хашима, који је испратио барем генерацију ових трагача – већину од њих, у посљедње вријеме, Нијемаца. Одвео је Хафкорта у стражњу просторију, улио у шоље чаја од нане из изанђалог месинганог чајника, а из лакираног ормарића са умецима од слоноваче и седефа извадио, побожно, учинило се Енглезу, кутију која садржи неповезан смотак дугих и уских страница, са седам редова по страници, штампаних са дрвених блокова. „Почетак седамнаестог вијека – са санскрта на тибетански превео учењак Тараната. Укључено у дио тибетанског канона познатог као Тенгјур.“

Откако је напустио Кашгар, Хафкорт је непрекидно сањао Јашмин, увијек исту заваравајућу радњу – она покушава да му пошаље нову поруку, он никад није тамо гдје треба да буде и прими је. Покушавао је сада да призове добру вољу сна.

– Чуо сам и за писмо, у облику пјесме – рече опрезно – од тибетанског принца-учењака његовом оцу, који је умро и поново се родио у Шамбали...

Књижар климну главом: – То је Ригпа Зинпаи Фонја, или Гласник Који Носи Знање, од Римпунга Нгаванга Џигдага, године 1557. Упутства за путовање до Шамбале аутор пре носи јогину, који је нека врста измишљеног лика, иако у исто вријеме и стваран – фигура у визији, а и Римпунгпа лично. А знам и за једну варијанту која се тренутно продаје, а да садржи стихове који се не појављују у другим верзијама. Посебно, „Чак ако и заборавиш све остало,“ упућује Римпунгпа јогина, „сјети се једнога – када дођеш до рачвања стазе, иди по њему.“ Лако је њему рећи, наравно, пошто је двоје људи одједном. Могао бих вас спојити са продавцем, када бисте били озбиљни.

– И јесам озбиљан – каза Хафкорт. – Али не умијем да читам на тибетанском.

Тарик слегну раменима саосјећајно:

– Преводи ових водича до Шамбале обично се раде на њемачки – Гринведелов Шамбалај Ламјиг,14 наравно... и најновије, три странице из Лауферовог свеска будистичке књижевности Ујгура, од непознатог аутора, наводно из тринаестог вијека, што изгледа да сви Нијемци који дођу овамо носе у ранцима.

– Претпостављам да у суштини питам – изјави Хафкорт, борећи се да не подлегне чудном предосјећају одушевљења и туге који је гајио данима, како се нешто спрема – колико је иједна од њих практична, у смислу упутстава за налажење стварног мјеста.

Књижар је климао можда и дуже него што мора: „Помаже ако сте будиста“, кажу ми. И ако имате основног појма о овдашњој географији. Готово је сигурно, на примјер, да треба тражити сјеверно од Такла-Макана.Што не сужава ништа посебно. Али знам да се око тога сви слажу.

– Ја лично сам покоран путу Пророка, врло конвенционално, бојим се. Али Шамбала – мада је све то јако занимљиво, сигуран сам...

До тада је град споља утонуо у обиље сјенки, жене су клизиле са видика у комотним одеждама и веловима од коњске длаке, куполе и минарети бјеху тихи и недоступни наспрам нежељених дубина плаветнила, тржнице опсједнуте вјетром и пусте, а свака луда пустињска визија икада примљена овдје, макар на тренутак, вјероватна.

ПОГЛАВЉЕ LIV

Има мјеста којих се плашимо, мјеста која сањамо, мјеста чији изгнаници смо постали и уопште то нисмо сазнали док, у неким случајевима, није било прекасно.

Кит је увијек мислио да ће се некако вратити у планине Сан Хуан. Ни на крај памети није му било да његова судбина може бити овдје, да ће се овдје у Унутрашњој Азији наћи његови стрми четворокилометарски врхови и пустињски сњегови, урођенички коњаници, успутни салуни и сасвим неразумљиве жене, некако најпожељније кад год је било неког другог посла, често смртоносне природе, при руци.

Све док коначно није угледао Бајкалско језеро, није схватао зашто је било нужно тамо се запутити, и зашто су, у току доласка до њега, кајање, лудило и застрањивање неизбјежни.

Пранс је остао у Иркутску, жалећи се на премореност, али Хасан је истицао да за побожног Буријата циљ ходочашћа мора бити велики камен на извору Ангаре, гдје ријека истиче из језера.

– Али, то је био само параван – подсјети га Кит. – Нисмо ми Буријати, ни један ни други.

Хасанов поглед био је отворен али нечитљив: – Готово смо стигли до краја пута.

– А Пророк? Дусрин господар? Хоћу ли разговарати с њим?

– С њим сте разговарали – рече Хасан.

– Када... – заусти Кит, а у том тренутку, указа се Бајкал.

Нагледао се чистих, малих планинских језера у Колораду, незапрљаних рудничким отпадом или градским ђубретом, и није га изненадила савршена јасноћа која га је више него једном одводила на руб пометености, до вртоглаве могућности да упадне у други поредак ствари. Али, ово је било као да гледа у само срце Земље каква је постојала прије него што је било икаквих очију да је виде.

Километар и по је дубоко, како му је рекао Оберон Хафкорт, и садржи створења непозната у остатку свијета. Покушаји једрења по њему су опасни и непредвидљиви – вјетар би се подигао очас, таласи би постали омање планине.

Путовање до језера није празнични излет. На неки начин на који је био сигуран али га није још сасвим усвојио, било је то још једно од оних мјеста као што су планина Каилаш, или Тенгри-кан, дијелови надземаљског поретка привремено укљученог у овај нижи, изломљени. Сада је осјећао како га обузима силовита сигурност. На крају крајева, пошао је кривим путем, дозволио дневним тричаријама да га заокупе – једноставно, није се довољно потрудио да заслужи овај призор. Прва му је мисао била да се мора окренути и вратити у Кашгар, цијелим путем назад до велике Капије, и почети испонова. Осврнуо се да каже Хасану, за кога је био сигуран да је већ гвирнуо у његове мисли. Хасана, наравно, тамо више није било.

* * *

Још на почетку путовања, иако је лежао тик до Кашгара, код села Мингјола, и некада се могао видјети из трећег угла како се помаља у даљини, велики камени Лук познат као Тушук-таш сматрало је немогућим за прилаз чак и локално становништво. На путу је лежао лавиринт просјечених кањона, превише да би их ико икада избројио. Све мапе биле су бескорисне. Картографи разних царстава, посебно Руског, скоро су долазили до нервног

слома покушавајући да уцртају земљу око Тушук-таша.

Неки су се задовољавали огорченим фантазирањем, а други савјеснији остављали су бјелину.

Када је Хасан чуо да Кит и Пранс морају почети путовање тако што ће прво проћи испод велике прошупљене стијене, извинио се и отишао на молитву, удаљен и зловољно ћутљив, као да га је Дусра послао да им се придружи у знак неке казне.

Неки су говорили о дивовској капији као о препреци, мосту, земљаној брани, пролазу између високих стјеновитих зидова... за друге она није била особеност крајолика него нешто апстрактније, испит вјере, криптографска заврзлама... Хасан ју је одувијек знао као „Пророкову капију“, која носи не само име већ и одобрење Пророка за кога су сматрали да није само пророк Мухамед него и неки други, који борави далеко на сјеверу, чији је претеча Хасанов господар Дусра.

Требало им је цијели дан. Ушли су у сиво подручје дубоких јаруга и стјеновитих кула. Хасан их је водио без грешке кроз лавиринт кањона. Који их је земни процес могао образовати била је тајна. Док је сунце било под овим углом, Кара-таг је изгледао као камени град, изломљен у сива кристална понављања градских блокова и зграда без прозора – као да су настањене нечим што је с ону страну вида, с ону страну свјетла, с ону страну било које потребе за разликовањем спољног од унутрашњег. Кит је увидио да у ову земљу не може гледати више од отприлике, минут – као да би њени владајући духови могли са разлогом затражити укошени поглед као услов проласка.

Када су коначно стигли и стали пред Капију, није се чинила као природна формација него као грађевина неимара, обликованих каменова углављених без малтера, као Пирамиде, давно прије него што су настали историјски записи. У даљини, бијело обасјаних врхова уздизао се вијенац Алтај, поред кога ће их водити маршрута. Кит подиже поглед – то је био можда смртоносни ризик, али морао је.

На још увијек освијетљеном небу та ствар је била огромна – триста, можда и петсто метара висока, барем, равног врха, а испод њега велики оштро уперени готски лук празног простора. Силна, мрачна, нестабилна, увијек у стању осипања, растурала је сопствене комадиће са такве висине да би до тренутка када падну на земљу били невидљиви, праћени звиждућућим звуком силаска, јер су падали брже него што је била локална брзина звука... У било којем тренутку откинути комадић стијене могао би пасти исувише брзо да га Кит чује прије него што га распара. Овдје доље све је било мрачно, али тамо горе сиви конгломерат долазио је под удар коначног дањег свјетла и одлучно исијавао.

Лебдећи, толико високо и непомично да се испрва могао помијешати са грешком у видном пољу, златни орао ухватио је зраке и чинило се да одашиље сопствено свјетло. Код Киргиза ови орлови коришћени су за лов, и требала су двојица да их воде, пошто су били познати по томе да доносе лешине антилопа, па чак и вукова. Што је дуже стајао над њим на величанственој висини, то је сигурнији Кит био да је ово гласник.

Кинези нас подсјећају да и најдужи пут почиње првим кораком, а опет су необично ћутљиви по питању тог корака, који се често мора учинити, као и сада, са неприступачног земљишта, ако не и одиста равно у непремјерни бездан.

Онога тренутка када је прошао кроз Капију, Кита није толико заглушио колико заслијепио моћан излив звука – громки хорски урлик над пустињом, који носи, као кратки упад таме усред дана, сада јасан поглед, у овом сутону, на сунцем обасјан терен, који се у дугом нагибу спушта право у неки град чије име је, мада му је у том часу било недоступно, познато широм свијета, јасан у овим даљинама, свјетложут и наранчаст, иако ће убрзо бити упијен у исту сиву збрку безизлазних јаруга и вјетром обликованих стјеновитих успона кроз које су се намучили да дођу довде а морају опет да би избили на Пут свиле. Онда је визија ишчиљела, као жишке караванске ватре у бескрајном сумраку.

Окрену се Хасану: – Јеси ли видио...

– Ништа нисам видио, господине – на Хасановом лицу очитовале су се самилост и молба за тишином.

– Ништа ниси чуо?

– Брзо ће мрак, господине.

* * *

Цијелим путем, дакле, Кит је сањао о тренутку када је крочио кроз Капију. Често би му сан дошао тик пред зору, послије јасног лета, на висини, ваздушастог, плавог, који се завршава доласком на низ конопаца или челичних ужади објешених, попут моста, преко дубоког понора. Једини начин преласка је са лицем ка небу испод ужади, руком преко руке користећи ноге и стопала, са простим и непрегледним падом иза леђа. Сутон је црвен, силовит, замршен, а само сунце стално језгро још непојамне експлозије.

Некако у овом сну Лук је замијенио лично Кит, коју борбу он осјећа по буђењу у мишићима и зглобовима да постане мост, лук, прелаз. Посљедњи пут када је уснио сан било је тек прије него што ће се Транссибирском жељезницом докотрљати у Иркутск. Глас за који је знао да мора препознати прошаптао је, „Ослобођен си.“ Почео је да пада у велики понор, и пробудио се у мрком винском свјетлу вагона, док су се лампе љуљале, а самовари на оба краја штектали и димили као минијатурне парњаче. Воз је тек улазио у станицу.

* * *

Након што су прошли кроз Пророкову капију, продужили су дуж јужних обронака Тјеншана, од једне оазе на Путу свиле до друге – Аксуа, Куче, Корле, Кара-шара, водећи се оносвјетски бијелом пирамидом Кан Тенгрија, Господара небеса, из које је свјетлост лила, сукљала непрекидно, прожимајући чак и празно небо и краткотрајне облаке, поред мајдана нефрита гдје се прашњаве утваре крећу уланчене на мукотрпном ходочашћу по чашу воде и неколико сати сна, кроз вечерње градоносне олује које остављају пустињу засљепљујуће прекривену снијегом ујутро, док џепови зеленог гранатног пијеска чудесно сјаје у сумраку, а од пјешчане олује се готово не може дисати, и дан се зацрни – за неке од оних које ухвати, зацрни се заувијек. До трена када су стигли уморни од пута у оазу Турфан, подно Пламтећих планина, црвенијих него планине Сангре де Кристос, Кит је почео да схвата да је овај простор који им је Капија отворила мање географски него онај који се мјери дуж осе туге и губитка. – Ово је ужасно – рече. – Погледај ово. Ови људи немају ништа.

– Што није спријечило Нијемце да све прекопају – одврати Пранс. До око 800. или 900. године наше ере, стао је да објашњава, ово је била метропола древног краљевства Коча. Неки научници су, у ствари, вјеровали да је ово историјска Шамбала. Током четиристо година, Турфан је био најцивилизованије мјесто у Централној Азији, стјециште вртова, свиле, музике – плодан, толерантан и саосјећајан. Нико није био гладан, сви су дијелили блаженства оазе која никад неће пресушити. Поданици кинеског цара преваљивали су хиљаде тешких километара овамо да виде како изгледа права префињеност. – Онда су надрли мухамеданци – рече Пранс – а затим је дошао Џингис-кан, а послије њега пустиња.

Код Турфана су кренули на сјевер, даље од Такла-Макана, ка Урумчију и превоју тик иза њега, који пробија Тјен-шан и води надоље ка низијама Џунгарије, гледајући како да се запуте правцем сјевер-сјеверозапад, прођу рубом Алтаја и, у зависности од тога која ријека до тада буде слободна од леда, нађу пароброд који ће их одвести низводно, да ухвате Транссибирску жељезницу на исток до Иркутска.

Кували су супу од коријења, ловили и роштиљали дивље овце, али пуштали су дивље свиње да иду својим путем из обзира према Хасану, који је давно превладао ограничења у јелу, али није видио икакве сврхе да Енглезима о томе говори.

Свуда унаоколо било је и других страних дружина, многе од њих су биле њемачки археолошки лешинари, иако је некада Пранс, задржан гравитацијом сјећања, лежао пажљиво шкиљећи кроз двоглед, чинило се, сатима прије него што би објавио: „Ово су Руси. Погледај како су им ниско шатори учвршћени.“

– Треба ли да...

– Добри разлози и за и против. Вјероватно их више занимају Нијемци и Кинези. С обзиром на Антанту, овдје се Велика игра наводно завршава, али старе сумње се вуку, а неки од ових руских војника би прије у нас пуцали него погледали.

Једнога дана на вишем терену, набасали су на стампедо од око педесет кјангова, дивљих црвених азијских магараца, сваки са тамном пругом дуж леђа, како колутају очима и брзају, вјероватно застрашени доласком људи.

„Свеца му,“ рече Кит, „то је сигурно неки стампедо дивљих магараца.“ Склонили су се у поље расцвјетале конопље коју су намирисали око поднева, далеко прије него што се појавила на видику. Биљке су имале висину од око три и по метра, а мирис им је сам био довољан да путник западне у сан на јави. Хасан је први пут изгледао осокољен, као да је ово порука из неког царства са којим је пословао.

Ходао је као Енглез у ружичњаку, пажљиво удишући ароме, пиљећи и бирајући цвјетале и пупале главице ганџе, док није побрао поштену балу. Послије тога су данима миришљаве главице висиле наопачке на сунцу, везане за товарне кајасе на камилама, њишући се док су оне корачале. Кад год би Пранс покушао да откине пупољак, Хасан се појављивао ниоткуда и лупио га по руци.

– Није још сува. Није спремна за пушење.

– А када буде...

– Морам размислити. Није стварно за Енглезе, али можда се можемо нагодити.

Вјетар, који је био жив, свјестан, и не благонаклоно расположен према путницима, имао је обичај да се подигне усред ноћи. Прво су га намирисале камиле, а онда би га полако и сви у дружини зачули, његов незаустављиви крешендо, који им је давао мало времена да смисле склониште, и против кога је често једини излаз био препустити се, притиснути о земљу пљоштомице као било која влат траве, и покушати да не одлете у небо.

Вукови су се окупљали и посматрали цијеле ноћи, и није било сигурно да ли да се њих прибојавају или да узму оно што остане када вјетар са њима заврши. Пранс, чинило се, живио је на мало чему до на локалном лијеку за стомак који Ујгури зову ђулкан, справљаном од ферментисаних латица руже, кога је носио велику чутуру и био нерасположен, у ствари зловољан, да га дијели и са ким.

Хасан је узвраћао држећи будно на оку залиху ганџе, коју је користио, испоставило се, као врсту трговинског добра, доводећи дружину у милост код свих на путу, од финских Татара који лове на Алтају до козачких рибара на леду код језера Зајсан. У то вријеме је Иртиш још био залеђен, па су похитали до Барнаула на Обу на вријеме за велику тутњаву и пролом прољетног отопљавања, који су пробудили свакога баш пред зору, орећи се по планинама, и одмах су ту ухватили пароброд, испуњен рударима, трговцима и царским функционерима, и сви су се запутили скакућући као тобоган 200 километара низводно до сићушног насеља пружних радника, Новосибирска, да поред широкотрачне пруге сачекају воз за Иркутск.

* * *

– Ово је, дакле, Иркутск.

– Париз Сибира.

Више налик на суботње вече у планинама Сан Хуан испонова, како се испоставило. Читав дан, читаву ноћ. Градић је био чудна комбинација бучног и угледног. Копачи злата пили су вотку, играли винт, бистрили политику, и пуцали један на другог у духу фаталистичке игре. Купечество15 је остало у овећим кућама близу у Гласковску, држећи се дијелова града битних за посао, претварајући се да игноришу простачки елемент, који је у јако живом

сјећању и те како укључивао и њих саме.

– Баш сјајно ходочашће – рече Кит осврћући се кроз копрену од дуванског и конопљиног дима и гледајући призор у клубу „Голомјанка“, гдје су он и Пранс свратили да прославе, или барем обиљеже, долазак.

– Овдје је ходочашће ствар наклоњених и љутитих божанстава. Одређивања времена. Навођења.

– Шта ти то значи?

– Питај Хасана.

– Хасан је нестао оног трена када смо стигли до Језера.

– Управо тако.

Наредбе су им гласиле да се јаве неком господину Свидину Паундстоку, британском држављанину активном у послу увоза и извоза, „И неће ваљати,“ Оберон Хафкорт је био јако изричит, „да га притискате ради даљњих детаља.“

Нашли су га доље у луци Иркутска, у складишту како се врзма са мастионицом и четкицом шарајући на мноштву тешких гајби некако неувјерљив назив наушники. „Штитници за уши,“ промрмља Пранс. „Мислим да нису, не у овом животу.“ Упркос привиду опште пометње у великом замагљеном простору, доста запослених изгледа да се углавном занимало посматрајући Кита и Пранса са лоше прикривеним непријатељством.

– Како је Хафкорт? – поздрави их трговац. – Дозлабога луд, али како још?

– Шаље ти... – отпоче Пранс.

– И чуј, шта је са Хасаном?

Пранс се збуњено намршти: – Домородачким водичем?

Не знам, нестао је.

– Прије него што је нестао – рече са можда примјесом нестрпљивости – да ли је оставио ишта за мене?

– „О“ из ташне „гледстон“ – Пранс му предаде пакетић умотан у мушему, кроз коју је Кит открио препознатљив носни потпис дивље конопље. Уз вољни напор уздржао се од коментара, што је добро послужило, јер Паундсток није још завршио. Одвео их је ка позадини зграде, гдје се, уз полагано појачање, чуло ритмичко и метално ударање.

Дошли су до челичних врата, испред којих су стајале двије велике разбојничке прилике, од којих су обје носиле модел револвера „наган“ из 1895. године.

– Шта – промрмља један од њих – опет ти?

Унутра је велика преса за новац подобре старости штампала нешто налик на британске златнике. Осим што нису били златни, више бакарно-сребрни, како је објаснио Паундсток:

– У суштини, стари кинески новчићи. Оно што зову „готовином“. Сребро, бронза, садржај зависи у зависности од тога шта данас стигне. Топимо га, лијемо калупе, развијамо траке, режемо плочице, уписујемо дезен и галванизујемо јако танким слојем злата. Не можете их разликовати од правих.

– Али, зар нису сви...

– Не говори ништа. Захваљујући једном пријатељу у Тауер Хилу, матрице које ми користимо савршено су исправне.

Заиста је на сваком од новчића млада Викторија.16 А то је важно, зар не.

– Не знам. Могу ли се потрошити? Легално?

– Занимљив појам, посебно овдје. Даћемо вам хиљаду за почетак, шта кажеш? Ти просуди. Двије? Нису тешки колико мислиш, стварно – лопатом за угаљ чврсти ковчег оперважен месингом напунио је псеудостерлинзима. – Све су ваше. Само још нешто, уобичајена проповијед, и можете наставити са пустоловинама.

Увео их је у сусједну канцеларију, којом је доминирала мапа источног Сибира.

– Ево гдје ћете дјеловати – дуж три велика ријечна басена источно од Јенисеја – Горња Тунгуска, Поткамена Тунгуска, Доња Тунгуска. Годинама су у рату тунгуски кланови који захватају сваку од ових ријечних долина, посебно Илимпија, који живе дуж Доње Тунгуске, и Шанјагир, који заузимају Поткамену Тунгуску. Кључна фигура у овоме, можда чак и онај коме Дусра подноси извјештаје, јесте шаман велике регионалне славе по имену Магја-кан, који је активан у корист Илимпије.

– А које представнике великих Сила можемо срести?

– Вјероватно сте их већ срели – слегну Паундсток раменима. – Bon voyage, господо.

И тако су опет кренули, укрцавши се на ријечни пароброд низ Ангару, како су је знали у овом крају – име ће јој се низводно промијенити у Горњу Тунгуску – поред града, испод великог окретног моста, ношени струјом која истиче из Бајкалског језера, сјеверно ка пулсирајућем срцу шаманске Азије.

Остали путници су били сибирјаки,17 копачи, коцкари, козачки предузетници, бјегунци од широких, добро освијетљених улица и било чега што су могле захтијевати као пристојно понашање. Пролазили су поред мочвара јове и бамбусових гајева и свијетлозелене ирвасове маховине. Медвједи у потрази за брусницама застајали су да их гледају. Птићи сибирских ждралова, који уче да лете, на кратко би се винули у небо.

Код Братска је била дубока клисура са боровим шумама и неукротивим брзацима, гдје су се сви морали искрцати и обићи по сувом, кроз огромни рој комараца тако густ да је заклонио сунце, до мјеста гдје је други бродић чекао да настави путовање.

Искрцали су се неколико дана касније у Јенисејску, нашли киргиске коње и залихе четака, а Кит је са изненађењем слушао Пранса како говори жаргон сто на сат: – Тунгуски, буријатски, монголски, питање нагласка, у ствари, извјесног става гласовног апарата, положаја усана, дисања...

Покупили су пртљаг у пристаништу, укључујући и кутију пуну Паундстокових златних фунти. Упутства Прансу гласила су да их подијели било којим домороцима који би могли бити корисни, говорећи им кад год је могуће на тему краљице чији се лик јавља на аверсу. „Кажем им да је жива,“ признао је, не баш посрамљен.

– Да је она наш највећи шаман. Покорила је вријеме. Никада не стари. Нешто тако.

– А, шта са свим овим Нијемцима по шумама који ће им рећи супротно? Сазнаће да је мртва, Прансе.

– Кажем им да је владарка Шамбале.

– Морају знати да је и то баљезгање.

– Упалило је Доржијеву на Тибету.18 Рекао је далај-лами да је цар краљ Шамбале – иако то не би користило овдје, Тунгузи мрзе било којег цара без обзира на то ко је, чисто из принципа. Треба да нађемо локалног шамана и видимо да ли можда може казати нешто у нашу корист, било шта што помаже по линијама старе Антанте, шта ти ја знам.

– Дакле, ако сам добро схватио, цар је краљ Шамбале, Викторија је краљица Шамбале, то даје алијансу Шамбала-Шамбала – на неки начин, квадратну, зар не? и зар нису некако повезани?

– Браком – одговори уз поглед на који се Кит до сада навикао, мјешавину нестрпљења, неодобравања и страха да му упућује неку шалу коју не схвата.

* * *

Држећи се углавном обала ријеке, напредовали су кроз пропала рударска постројења, шумарке бреза и дивљих трешања, ливаде пуне дивљег цвијећа које је Киту изгледало огромно, љубичица великих каошака, жутих љиљана и плавих вероника испод којих се можете склонити од кише, тражећи вијест о шаману Магја-кану, ако не човјека лично. Попут тајге, и он је био свуда, и тајанствен – херојско биће са неземаљским даровима. Чули су приче о томе како га је неки руски војник једном погодио пушком, а он смирено завукао руку у тијело и извадио куршум, дужи од палца, сјајан и неокрвављен. Приказао га небесима. Ово су видјели живи свједоци. Имао је моћ над гвозденим створењима Агдија, Господара грома, и знао како да их по вољи призове, док су им очи бљештале, а бијес био неутажив.

– Видиш шта се овдје дешава – Пранс је упућивао Кита – добијеш ове спојеве, „Агди“ је индуски бог ватре Агни, наравно, али скоро извјесно и Огдај-кан, син Џингис-кана, који је наслиједио Монголско царство и проширио очева освајања на исток и запад, од Кине до Мађарске.

– А шта ако је то само име било кога ко пошаље ову гвожђарију на те Шанјагире? – упита Кит, не хајући за било какву количину љутње која би се тиме могла изазвати.

– Нема никакве гвожђарије, нема никакве гвожђарије, у томе и јесте ствар – повика поручник Пранс. – Ови црни шамани говоре народу било шта, без обзира колико је лудо, и људи им вјерују, као Американци су, само другачије.

– Мислиш да је овај Магја-кан онај о коме је говорио Дусра?

Пранс није имао појма, а штавише, како је био сасвим вољан да Киту стави до знања, није ни марио.

– Чудан став који заузима теолог, зар не?

– Траверсе, забога – Пранс је пушио цијели дан и у гласу му се познала нестрпљива храпавост. – Постоји свјетлост, и постоји тама.

– Да погодим. Англиканска црква је свјетлост, а све остало...

– Не испада баш тако. Разлике међу свјетским религијама у ствари су прилично баналне када се упореде са заједничким непријатељем, древном и сталном тамом коју сви мрзе, плаше се и боре се против ње без престанка – направио је широк покрет руком и показао бескрајну тајгу свуда око њих – шаманизмом. Не постоји примитиван народ нигдје на свијету који не упражњава неки његов облик.

Свака државна религија, укључујући и твоју сопствену, сматра га ирационалним и штетним, и предузела је кораке да га искоријени.

–Шта? Нема „државне религије“ у Сједињеним Државама, ортак, имамо слободу исповиједања вјере, загарантована је Уставом – држи цркву и државу одвојене, тек толико да се не претворимо у нешто налик Енглеској и не марширамо у жбуње са гајдама и „гетлинговим“ митраљезима, тражећи још невјерника да их збришемо. Ништа лично, нарафски.

– Чирокији – одговори Пранс. – Апачи, покољ Сијукса плесача духова код Рањеног Кољена, сваког Индијанца кога сте нашли, ви људи сте или покушали да преобратите у хришћанство или сте га напросто убили.

– То је било око земље – рече Кит.

– Ја износим тврдњу да је било око страха од врачева и чудних обичаја, плесања и узимања дрога, које дозвољавају људима да буду у додиру са моћним боговима што се крију у природи, без икакве потребе да им тај додир посредује икаква званична црква. Једина дрога која вам је икада била потаман јесте алкохол, па сте улетјели и тиме потровали племена. Читава вам је историја у Америци један дуги вјерски рат, тајни крсташки походи, прикривени лажним именима. Покушали сте да истребите афрички шаманизам тако што сте одвели пола континента у ропство, надјенули им хришћанска имена, и напунили им гушу својим нарочитим верзијама Библије, и види шта се догодило.

– Грађански рат? То је била економија. Политика.

– То су били богови које сте покушали да уништите, чекали су свој час, не би ли се осветили. Ви људи стварно тек тако вјерујете у све чему вас уче, зар не?

– Мислим да ћу морати да одем на Кембриџ да се опаметим – каза Кит, не увриједивши се одистински. Пошто су овдје у тајги могућности забаве биле ограничене, човјек ето мора прихватити шта год му се нађе као врста рекреативне препирке. – А зашто си уопште подигао теолошку ларму?

– Био сам религиозан младић – одговори Двајт Пранс.

– Могло је то лако попримити други облик, хорско пјевање, ношење сандала, проповиједање на ћошку, једноставно се десило да то буде једина могућност која се искључује.

– То си желио?

– То се догодило. Како сам проводио све више времена проучавајући религије, посебно ислам и хришћанство, и почео да примјећујем многобројне блиске везе са свјетовном влашћу, постао сам све...хмм, презривији, рекло би се, према читавом подухвату.

– Цркве и државе.

Пранс слијеже раменима: – Сасвим природно је наћи ћесара како склапа те повољне договоре са Богом кад год је могуће, пошто им је обојици циљ исти, зар не.

– И порасло ти је занимање...

– За договоре. Да. Јеси ли замишљао да се молим сваке ноћи?

– Па ако овдје ниси да војујеш за Христа – за кога онда?

– За шачицу људи у Вајтхолу о којима никад ниси чуо, чије лице нико не препознаје.

– А лова је добра?

Прансов смијех садржао је јако мало светога, и чинило се да се добрано отегао: – Морао би ваљда с њима о томе разговарати.

С времена на вријеме, Кит би се присјетио чистоће, дивље, сјајне чистоће Бајкалског језера, и тога како се осјећао стојећи на вјетру у који је Хасан нестао, и сада се питао како његова ондашња сигурност није успјела да га спријечи од упадања у ову свађалачку тупост духа. С обзиром на оно скоро пред њима, ипак – како ће схватити касније – склониште у тричаријама показаће се као благослов и корак ка спасењу.

ПОГЛАВЉЕ LV

Бљесак свјетла преко небеског шара.

Тачно од 7:17 ујутро по локалном времену дана 30. јуна 1908. године, Паџитнов је радио скоро годину као радник по уговору за Охрану,19 уз примања од петсто рубаља мјесечно, за своту која је лебдјела на претјераном крају издатака за шпијунски буџет тих година. Тако је велики брод јездио мало ниже на небу, пошто су његов капетан и чланови посаде набацили збирно барем још тридесет пуди, отприлике пола тоне, а у то није спадала

тежина шута што је Паџитнов планирао да побаца на означене циљеве, који је било нужно носити као баласт, пошто се чинило да је већина настамби овдје у Сибиру направљена од дрвета и шушња, која тегоба, иако је војнички била изазовна за екипаж,20 није успјела да пуно допринесе њиховом духовном олакшању док нису прво видјели

Иркутск из ваздуха и били запањени отмјеним цигленим и бетонским домовима скоројевићких трговаца крзном и златних магната, извикујући „Правильно! “21 и грлећи се.

Када је требало додатне узгонске силе, с друге стране, руска конструкторска филозофија увијек се сводила на то да додају онолико потиска и снаге мотора колико се мора, и како је Велика игра еволуирала током година, контрола тежине није никада била озбиљан инжењерски проблем каквим се често показивала у аеронаутици других земаља.

Ових дана осјећало се мало шта осим нервозе међу улизицама и лакташима на свим нивоима у Разветки.22 Од поморског пораза код Цушиме и масовних демонстрација у градовима, погрома и терора и крви, рађала се незамислива могућност да је Бог напустио Русију. Оно што је било сигурно и дато са небеса, сада је било набијено несигурношћу као борба било ког сељака са даном у животу, и сви су, без обзира на богатство и положај, морали слијепо посртати.

* * *

– Ја сам ратник, а не научник – негодовао је официр научни Герасимов. – Требало би да овамо шаљете професоре.

– То може сачекати – рече Паџитнов. – Охрана вјерује да је овај Догађај можда узрокован човјечјим дјеловањем, и желе да знају које је оружје коришћено.

Генадиј, умник посаде, повремено је показивао на мртве редове огуљеног дјевичанског дрвета који су промицали испод њих.

– Узроковано човјечјим дјеловањем? Ово? Ово није учинио Бог?

– Генерал Сухомлинов је склонији да сумња на Кинезе, мада не изоставља ни Нијемце.

– Вјероватно има неку нову смицалицу око некретнина на уму, видећи да је земљиште већ очишћено без накнаде.

– Генадиј се претварао да зачуђено гледа надоље. – У ствари, ко су сви ови људи у одијелима, што јашу на камилама тамо доље? Зи!23 чекај! То су агенти за некретнине, на караванској мисији!

– Генерал је жељан да зна како је ово урађено – каза Паџитнов. – Стално говори, „Сјетите се ко је изумио барут“.

Павел Сергејевич, обавјештајни официр, пиљио је у безграничну катастрофу. – Тамо нема ни трага од ватре.

Никаквог кратера, чак ни плитког. То није била муниција – никаква коју познајемо.

– Шта кажу људи који доље живе?

– Да је то био Агди, њихов Бог грома.

– То су чули? гром?

– Звучни притисак неке врсте... Чак и у том случају, изгледа да се енергија помјерала само бочно.

– Али не сасвим радијално – рекао је Паџитнов. – Крманошу, подигни нас за триста метара. Хоћу да сви видите нешто чудно.

Уздигли су се на небо са кога је исцијеђена и посљедња кап боје, као у истом страшном трену у коме су ови милиони дебала побијелили и, дошавши до жељене висине, још у ваздуху, гледали наниже као иконе светаца написане у унутрашњости црквене куполе.24

– Изгледа као лептир – напомену Герасимов.

– Као анђео – рече Павел.

– Симетрично је, али не као елипса уништења каква би се очекивала.

* * *

Паџитнов је сазвао састанак официра, који, како се испоставило, неће бити закључен недјељама. Окупљали су се у трпезарији и бринули заједно, на смјену. Посада је са олакшањем дочекала застој и запала у неку врсту празничне рутине. Неки су играли шах, а други су пили. Сви су пушили, а некима није полазило за руком да заспе. Они који су одиста спавали, сањали су како играју шах и будили се бринући о томе у каквој врсти умне невоље се можда налазе.

У међувремену је трпеза у официрској мензи добила филозофски карактер.

– Да није електромагнетских очитавања, рекао бих да је неки метеорит експлодирао око осам километара нагоре. Али зашто би подручје остало овако активно радијантно?

– Јер је оно што је експлодирало донијела нека летјелица, однекле друго, тамо у Космичкој Спољашњости.

– Јер постоји неки важан временски члан скривен негдје у том изразу. Уз тако огромно пражњење звука, свјетла и топлоте – зашто нема никаквог кратера?

– Ако је предмет експлодирао превисоко над земљом да уништи ишта више од стабала...

– ... Или је локална дисторзија других варијабли била тако силовита да је кратер некако премјештен дуж временске осе.

– Можда се и негдје друго у простору помјерио.

– Хуй25 – сажео је Безумјов, свезнадар или всезнайка посаде – у том случају смо најебали, зар не – сада потенцијално постоји рупа у Земљи коју нико не види, и чека да се материјализује без икаквог упозорења, у ствари, може се појавити сваки час, равно испод Санкт Петербурга, на примјер...

Ово би управо могло послужити, помисли капетан Паџитнов, нервни слом који ниједан подвиг јапанске поморске артиљерије, ниједна руска зима, ниједна мистична интрига у Царском Селу није била у стању да изазове, можда је чекао само овај призор посаде за коју је он повјеровао да је ухватио у покушају да ријеше Догађај од 30. јуна.

Није му промакло да су свједоци који живе на земљи једногласно пријавили да је с неба падало камење, што је барем наговјештавало традиционални специјалитет Велике игре. Морала се узети у обзир и могућност – да ли су на терену испробали неки нови оружни изум, на примјер, над „ненастањеним“ дијелом Сибира, и да ли су се резултати показали тако грозним да су сада сви добили колективну амнезију у вези с тим, можда као начин да заштите ментални апарат?

– Вјерујте, ако хоћете, у неко ванземаљско поријекло ове ствари – али умјесто тога замислите да је ванвременско – четворо..., или можда петодимензионална површина која се пресијеца са „нашим“ континуумом.

– Успенскисто!26

– Бољшевиче!

– Свакако подсјећа на капацитивни ефекат, премда у планетарним сразмјерама – спори, све већи утрошак енергије, праћен катастрофалним повраћајем.

– Баш о томе и говорим. Путовање кроз вријеме није бесплатно, одузима енергију. Ово је био артефакт понављаних посјета из будућности.

– Ничего.27 Нешто што није требало да буде тамо гдје је било.Можда намјерно, алиможда и не. Једино томожемо рећи.

* * *

У међувремену, у другом дијелу тајге, Кит и Пранс су размјењивали мисли, као и обично, на занимљиву тему о томе који је мање уставно овлашћен да почисти за собом, када се без најаве, све – лица, небо, дрвеће, далека окука ријеке – зацрвењело. Сам звук, вјетар, оно вјетра што је било, сви су се зацрвењели као живо срце. Прије него што су повратили глас, док је боја блиједила у крвавонаранчасту, стигла је експлозија, глас неког свијета који обзнањује да се више никада неће вратити на оно што је био. И Кит и Пранс су се присјетили јаке хуке док су пролазили кроз Пророкову капију.

– Горе је код Ванаваре – рекао је Кит кад се дан повратио. – Треба да одемо до тамо и видимо можемо ли учинити ишта.

– Иди ти ако хоћеш. Ја нисам послат овамо због овога.

– Пранс је грлио себе као да му треба топлоте, иако је било љето.

– Због...?

–Моје задужење је било политичко. Ово није политичко.

– Можда и јесте. Можда је рат.

– Овдје? Око чега, Траверсе? Права на сјечу дрва?

* * *

Двије мале црне птице које нису раније биле ту, сада су изрониле из свјетла док је опет гаснуло у свакодневно зелено и плаво. Кит је на тренутак схватио да су облици живота повезан скуп – створови које му је било суђено да никада не види како постоје да би они које одиста види били баштамо гдје јесу, кад их угледа. Негдје на другом крају свијета, егзотична буба стајала је на прецизној удаљености и компасном азимуту од некласификованог грма тако да су се овдје, на овој чистини, ове двије црне птице могле појавити Киту, управо онакве какве јесу. Дошао је у стање потпуне пажње неусмјерене ни на један предмет који види или осјећа, или можда чак замишља на било какав унутрашњи начин, док је Пранс западао скоро у хистерију.

– Наше смртно проклетство да будемо овдје на путу било које силе која одлучи да улети из те неограничене таме и збрише нас са лица земље – Пранса је хватала вјерска манија. – Као да је нешто у Трансфинитуму28

28 Георг Кантор је у то вријеме износио теорију о бројевима већим од коначних, тј. трансфинитним.

изабрало да поново уђе у коначни свијет, да потврди покорност својим границама, укључујући и смртност... да опет постане препознатљиво нумеричко...присуство које

је дошло на Земљу...

* * *

И ускоро су се зачули бубњеви. Дунгури, који се уздижу до њих из тајге недокучиве и огромне. Кроз дуги сутон до у блиједо вече. Један бубањ би улио довољно страха у кости, али било их је барем десетак. Дубоких и далекосежних. Кит је стајао готово паралисан. Потрајало је данима. Послије неког времена учинило му се да у томе чује нешто познато. Почео је да га брка са грмљавином. Не обичном грмљавином, већ са било чим што је Агди изручио на дан Догађаја. Да ли покушавају да то обиљеже? Да га опет призову? Или стварају хомеопатске одјеке да их заштите од његовог повратка?

* * *

– Данас су на мене пуцали – обзнанио је Пранс. – Опет.

– Је ли било забавно као и прошли пут, како си рекао „развесељавајуће“?

Постало је непријатно очигледно да младог Пранса сада надалеко сматрају јапанским шпијуном, што је давало Киту тек толико простора да покуша убиједити Енглезове многобројне зложелатеље у супротно.

– Да само не постављаш толико питања непрекидно.

Научничка радозналост је једно, али ти напросто не знаш када да станеш. А и не изгледаш толико локално.

– Па, сигурно не изгледам као Јапанац. – И на Китово ћутање, рече: – Зар не?

– Колико Јапанаца ико овдје икада успије да види?

Прансе, стари друже, да се не лажемо, овдје у овим крајевима – ти си Јапанац.

– Али, кажем, види, нисам Јапанац. Мислим, ходам ли у сандалама? кицошим ли се са лепезом, говорим ли у нерјешивим загонеткама, има ли ишта од тога?

Кит подиже обрве и нагну главу.

– Поричи колико ти воља, али шта са мном, ако наставим да ти чувам леђа довољно дуго, па народ овдје помисли да сам и ја Јапанац, гдје смо онда?

Међу Сибирцима једна школа мишљења смјештала је извор чудне пошасти у Јапан. Заиста, не баш добре вијести за Пранса.

– Али виђено је како долази из потпуно другог смјера – са југозапада – негодовао је. – Из Кине.

– Можда су они оно што би назвао малчице „дез-оријентисани“? Ако је то био пројектил, или можда зрак неке врсте, можда није морао бити одаслат кроз оно што сматрамо обичним простором.

– И... шта ми оно „сматрамо обичним простором“ увијек сметнем с ума.

– Горе и доље – одговори Кит стрпљиво – лијево и десно, напријед и назад, три осе које познајемо из свакодневног живота. Али неко можда управља кватернионским простором – трима замишљеним осима плус четвртим скаларним чланом који садржи такве енергије да их мало нас може и замислити.

Размишљао је, са дубоком забринутошћу, о кватернионском оружју које је предао Умеки Цуригане у Остендеу. За Пита Вувра и сличне,29 тај инструмент је обећавао напреднији ниво разорности, прилику да баци велик број становника у загрљај смрти и другара смрти, Времена, што члан ω може лако бити протумачен да значи. Да ли је Догађај у Тунгуској могао бити изазван пражњењем, планираним или ненамјерним, неког Q-оружја? Не би то учинила Умеки-сан, али можда би неко коме је вјеровала.

Ко ју је могуће издао. А ако ју је неко издао, колико погубно? И шта је Кит тиме постао?

* * *

Неко вријеме послије Догађаја, слуђени расколници трчали су по шумама, бичујући себе и повремене посматраче који се сувише приближе, бунцајући о Чернобилу, звијезди уништења познатој као Пелен у књизи Откривења. Ирваси су поново открили древне моћи летења, које су ослабиле током вијекова откад су људи почели да надиру на Сјевер. Неке је додатна радијација потакла да развију епидермални сјај на црвеном крају спектра, посебно око носне зоне. Комарци су изгубили чуло укуса за крв, и умјесто њега развили за вотку, и опажани су како се окупљају у великим ројевима у оближњим крчмама. Зидни и ручни сатови ишли су уназад. Иако је било љето, било је кратких наноса снијега у разореној тајги, и топлота је углавном тежила да се креће непредвидљиво неко вријеме. Сибирски вукови ушетавали су у цркве усред служби, цитирали одломке из Светог писма на течном старословенском, и мирно опет излазили. Говорило се да посебно воле јеванђеље по Матеју 7:15: „Чувајте се од лажнијех пророка, који долазе к вама у одијелу овчијему, а унутра су вуци грабљивци.“ Детаљи крајолика Огњене земље, директно насупрот Поткаменој Тунгуској на глобусу, почели су да се јављају у Сибиру – морски орлови, галебови, морске ласте и мале бурнице слетале су на гране дрвећа, кидисале да зграбе рибу из потока, одгризале комадић, грактале од гађења, и бацале их у воду. Гранитни гребени израстали су самотно и неочекивано из шуме. Океански бродови без опслуге видљивом посадом, у покушајима да плове кроз плитке ријеке и поточиће, насукавали су се. Цијела села долазила су до закључка да нису тамо гдје треба да буду, и без сувишног планирања унапријед једноставно паковала шта имају, остављала за собом шта не могу понијети, и отискивала се заједно у честар, гдје су брзо подизали села која нико други не види.

Или не баш јасно.

И одасвуда у тајги, цијелом дужином басена Јенисеја, стизали су извјештаји о прилици која хода кроз пустош, не сасвим анђео, али се тако кретао, промишљено, без журбе, као утјешитељ. Верзије су се разликовале по томе је ли превелика прилика мушкарац или жена, али су сви изјављивали да су морали уперити поглед нагло нагоре када су покушали да јој разаберу лице, и да су осјетили дубоко неустрашиво смирење када би прошла.

Неки су сматрали да би то могла бити преображена верзија шамана Магја-кана, чије мјесто боравка је дуго збуњивало народ дуж Поткамене Т. Нико га није видио од Догађаја, изба му је била празна, а магична сила која ју је спречавала да пропадне, као и било чију настамбу у Сибиру, у земљу открављену од љета, попустила је, па се сада колиба нагнула за тридесет степени, као брод на мору који само што не потоне у таласе.

Ниједан од ових чудних ефеката није потрајао, и како се Догађај повлачио у сјећање, избијале су расправе да ли се ово или оно уопште догодило. Убрзо се шума вратила у нормално стање, зелено шипражје почело је да се јавља међу мртвачки бијелим трупцима, животиње су опет онијемиле, сјенке стабала опет су упирале у уобичајеним смјеровима, а Кит и Пранс наставили су да се пробијају кроз њу без икаквог појма шта ово значи за њихову тамошњу мисију.

* * *

Кит се скоро привикао на јахање киргиских коња, или чешће њихових рутавих рођака величине понија, док су му се стопала скоро вукла по земљи, када једног дана он и Пранс наиђоше на групу гонича ирваса како тјерају крдо на нову испашу, и одмах је спазио једног ирваса, потпуно бијелог, који му је изгледа узвраћао поглед веома помно, прије него што се издвојио из крда и закаскао.

– Као да ме познаје – било је Китово касније објашњење.

– Наравно, Траверсе – узврати Пранс весељачки слуђен – и шта ти је рекао?

– Рекао ми је име. Саган.

Пранс се заблену: – То је буријатски изговор ријечи цаган, што на монголском значи „бијел“. Пришао је створу и проговорио буријатски, повремено застајући као да слуша.

Киту се није чинило толико чудно, причати са ирвасом.

За народ овдје говорило се да то чини стално. Од катаклизме код Поткамене Тунгуске, запазио је да је угао његовог видног поља шири и да се уска стаза његовог живота ту и тамо рачва у неочекиване покрајње путиће.

Гоничи су прво били нерасположени, вјерујући да је Саган утјеловљење неког великог буријатског учитеља.

Савјетовали су се с њим данима, шамани су долазили и одлазили, жене су упадале са корисним савјетима. Коначно, из оног што је Пранс био у стању да сазна, Саган их је увјерио да је Кит ходочасник који не може наставити без Сагана који би га водио кроз богазе терена.

* * *

Били су ушли у тајанствено миран дио Сибира, на монголској граници између планинских ланаца Сајан и Тануола, кроз који је Пранс накратко раније прошао и рекао да је познат као Тува. Кит је рачунао да ако човјек треба да ујаше игдје на бијелом ирвасу, може проћи далеко горе него овдје. Када је Кит сјахао и узео бисаге, Саган се, као да је извршио дужност, нагло окренуо и отишао путем којим су дошли, да се придружи крду, гдје год су досад стигли, и не осврнувши се.

– Каже да је учинио све што може – рече Пранс. – Задатак му је био да нас доведе довде.

Те ноћи су спавали у брвнари са шиљатим врхом, и пробудили се у зору на звук неземаљски грленог пјевања.

Неки Туванци су чували стадо оваца. Човјек који пјева стајао је сам, али послије неког времена Кит зачу флауту како га прати. Осврнуо се, али флаутисте није било, и никаквих других музичара, у ствари. Погледао је пажљивије у пјевача и видио покрете усана који се подударају са звуком флауте. Све је долазило од једног гласа.

– Они то зову борбангадир – објаснио је Пранс. – Можда шамани нису једини који знају како бити у два стања одједном. С друге стране, можда заиста постоји флаутиста, али је невидљив, или је дух. Све ово треба подробније испитати, због чега мислим да ћу остати овдје неко вријеме, ако немаш ништа против.

Било је ту и нечег другог. Пранс је изгледао скоро као да се срамоти: – Ово је срце Земље – прошапта.

– Чудно – рече Кит – ја једино видим гомилу оваца..

– Тачно. Траверсе, знам да смо имали несугласица...

– Још нутриш о оном кад смо били ономад у шуми, знао сам – али нисам стварно нишанио у тебе, Двајте.

– Не то. Вјерујем... сви знаци су ту, мора да си их видио... ови високи врхови што нас окружују, туванско писмо које личи на тибетанске симболе – и ово су једини познати будисти на свијету који говоре староујгурски или било коју врсту туркијског језика, што се тога тиче. Свуда унаоколо се виде слике Точка живота.... Тибетанска будистичка енклава усред доминантног исламизма. Шта ти то говори?

Кит климну главом: – Обично би то био разлог за наше путовање довде, а неко би то описао и извијестио потпуковника Хафкорта. Али проблем за мене ових дана је...

– Знам. Више не мора бити никакве „мисије“. Оно што се десило на Поткаменој Тунгуској – ми не знамо како су реаговали тамо у Кашгару, Шамбала је можда у том тренутку нестала са њихове листе приоритета. Чак и не знамо шта је нама овдје то учинило. Сувише је рано говорити. Што се наше сврхе сада тиче – нико нема мудрости или овлашћења да нам ишта каже.

– Сада се сналазимо сами – каза Кит.

– И раздвојени, плашим се.

– Ништа лично.

– Не више, зар не?

Како је Кит прејахао преко комада отворене степе, подигао се вјетар, и одмах је поново зачуо чудно дубоко грлено пјевање. Чобанин је стајао нагнут, Кит је процијенио, равно наспрам вјетра, и овај му је дувао преко титравих усана, и послије неког времена било би немогуће рећи ко, човјек или вјетар, производи пјев.

* * *

Кратко потом, поручник Пранс се учинило да је почео запажати неко присуство изнад главе, што није био ни орао ни облак, и што се полако примицало док није разазнао огроман дирижабл, из кога га је посада живахне момчадије гледала са великом радозналошћу. Поручник Пранс их поздрави пискавим гласом са неком врстом додатог подрхтавања.

– Јесте ли ви добра божанства? Или љутита божанства?

– Трудимо се да будемо добри – претпостави Рандолф Сент Козмо.

– Ја, ја сам љутит – зарежа Дарби Саклинг – гдје су ти овчице, чобанице?

– Само сам мислио да кад год се појаве – рече Пранс – ова божанства-чувари, мора им се показати саосјећање, без обзира на ниво опасности који му лично представљају.

– Никад то не пали – промрмља Дарби. – Згазиће те као бубу. Али, хвала у сваком случају. Ни на чему.

– Према класичним тибетанским изворима, важним дијеловима Тенгјура, да почнемо...

– Мали... – Дарби се осврну мало ометен, као да тражи ватрено оружје.

– Можда бисмо могли расправити о овоме уз „шато лафит“ из ‘99. године –предложи Рандолф.

Тако је Двајт Пранс узнијет ка неизвјесној судбини.

* * *

Кит је у међувремену набасао на банду бродјага, некадашњих осуђеника на присилни рад који су осуђени прије пуно година на интерно прогонство у Сибир, и населили се у сибирска села. Неспособни да живе у биједи и сиромаштву тог живота, изабрали су покретљивост, свако из свог разлога, али сви из истог разлога. Око 1900. године пракса интерног прогонства службено је напуштена, али до тада су они већ дуго одсуствовали, желећи само да се врате у Русију. Најлакши пут био би да загазе оронулом цестом покривеном у шибље познатом као Тракт која се протеже с једне на другу страну Евроазије, и оду право на запад.

– Али ствари се испријече, скрене се с пута – објаснио је њихов вођа, геније за кратку сибирску сјекиру познат само као „Топор“, који је једном једином сјекиром могао обавити било који посао од обарања стабала до најпрецизније коштане резбарије, укључујући и прераду дрвета било које величине и попречног пресјека, поткресавање отпадака тајге за потпалу, спремање дивљачи, мљевење мирисних трава, сјецкање поврћа, пријетње владиним службеницима, и томе слично – неки од нас овдје су годинама, нашли су овдашње дјевојке, оженили се, добили дјецу, опет их напустили, док су вјерности прошлом и негдашњем руском животу блиједиле, попут реинкарнације, само другачије, а још нас нека инерција бјекства носи даље, на запад...

Некада би Кит рекао, „Вектор.“ Али се те ријечи сада није сјетио. Испрва је помислио на свете луталице о којима му је причала Јашмин. Али, ови бродјази нису тежили да буду толико богоимани колико насилно луди. Пили су без прекида, чега год су се могли дочепати, а нешто од тога било је и поприлично одурно. Направили су парну дестилерију којом су све што нађу са иоле примјетним садржајем шећера могли претворити у неку врсту вотке.

Ракијска уља чинила су једну од важнијих група хране у њиховој исхрани. Враћали су се у логор са врећама пуним чудних шарених гљива које су их слале на унутрашња путовања до Сибирa њихове душе. Изгледало је као да прича има дводијелну структуру, први дио је пријатан, визуелно забаван, духовно освјежавајући, а други дио је испуњен неизрецивим ужасом. Фунгомани нису ичим од овога изгледали сметени, сматрајући једно цијеном другога. Да поспјеше дејство, пили су мокраћу једни другима, у којој су били присутни алхемизовани облици изворног халуциногеног агенса.

Једног дана Кит зачу повике у тајги. Слиједећи звук, наишао је на искрчени коридор без пруге, а касније тог дана и на пругу како пролази између стабала, удаљена од њих само неколико палаца. По ноћи је слушао парне пиштаљке, чудне транспорте, невидљиву тежину која клопара кроз шуму, а сутрадан негдје међу дрвећем гласове радника дионице, геометара, радних група, које се нису увијек дозивале на локалним језицима, и у ствари, Кит се могао заклети да чује реченице на енглеском, и када их је саставио, схватио је да ова линија треба да створи везу између Транссибирске жељезнице и пустиње Такла-Макан.

* * *

Кит је наставио кроз тамне шуме као да не сумња да добрим путем иде. У цик зоре се обрео изнад вијугаве ријеке, гдје се, далеко наниже кроз влажно дисање тајге, тек назирао стуб паре из пароброда...

Оставио је бродјаге километрима иза себе у шуми. Коначно, тек у сумрак, дошао је до логора мале истраживачке групе – високо подигнутих шатора, товарних коња, ватре. Несвјестан свог изгледа, Кит се дошетао у ватрени одсјај и изненадио се када су се сви машили оружја.

– Чекај. Знам га – испоставило се да је то Флитвуд Вајб,30 у шеширу широког обода са траком од коже сибирског тигра.

Кит је одбио храну, али је отпућкао пар димова. Није одолио да га запита: – Шта је са твојим оцем, шта чујеш од њега?

Флитвуд је убацио комаде дрвених опиљака у ватру.

– Није више чиста ума. Очито се нешто десило у Италији док је тамо био. Свашта је почело да му се привиђа.

Директори мрмљају о државном удару. Инвестициони фондови још се држе, али нико од нас неће видјети ни цента његовог богатства. Све иде у неку хришћанску пропагандну машинерију доље на југу. Све нас је развластио.

– А ‘Факс, како он то подноси?

– Ослободило га је. Професионални је бацач, под другим именом, тамо у Пацифичкој лиги. Прилично добра каријера до сада, просјек ухваћених бацања ни два, прошле сезоне једна утакмица без ударене лоптице... Ожењен је неком шанкерицом из Оукленда.

– Кућа пуна дјеце, ново на путу, никад није био сретнији.

Флитвуд слегну раменима.

Некима је то суђено. Други се само могу кретати.

Овај пут је тражио је не водопад или извор ријеке, не да уцрта тврдоглаву празнину на терену него жељезничку пругу – скривену пругу која постоји за сада само у нејасним гласинама, легендарну и чувену „Тува – Такла-Макан.“

– Мора да је то она коју сам слушао.

– Покажи ми – извадио је мапу, неке врсте, углавном нацртану оловком, запрљану и благо начету по наборима, украшену машћу од кувања и прогоретинама од цигарета.

– Осим ако ниси кренуо до Поткамене Тунгуске – рече Кит. Искривио је главу ка блиједом небу. – Што је могуће ближе мјесту гдје се оно догодило.

Флитвуд је изгледао погођен, као да је неко погледао у његову историју и у њеном срцу открио немогућност било каквог искупљења.

– То је само први корак – казао је – само оно што ме је довело овдје. Сјећаш ли се, прије пуно година, једном смо причали о градовима, неуцртанима, светим мјестима...

– Шамбала – климну Кит главом. – Можда сам управо тамо био. Ако те још увијек то занима, зове се Тану Тува.

Или сам оставио тамо некога на рубу лудила ко је износио ваљане тврдње да је она управо ту.

– Волио бих... – кроз страх и кривицу, проби се врста перверзне стидљивости. – Волио бих да ја тражим Шамбалу. Али више немам права. Од тада сам сазнао за друге градове, овдје, тајне градове, свјетовне парњаке будистичким скривеним земљама, неповратније онечишћене Временом, дубоко у тајги, који се само нагађају по посредним доказима – неоткривеним товарима, потрошњи енергије – древне из времена прије него што су се Козаци доселили, прије Киргиза или Татара. Готово да осјећам ова мјеста, Траверсе, тако близу сада, као да се у било којем трену, тик иза мојих рамена, за сљедећим непромишљеним кораком, њихова врата могу отворити... врве од марљивости, нетремице су будни, посвећени наумима о којима нико наглас не говори, као кад оклијева да изговори име дивљег Створа који се храни свим другим створовима...

– Колико сам био близу у тригонометријском прорачуну, леже у групи, смјештени прилично близу догађаја од 30. јуна... из практичних разлога жељезнички терминал је Краснојарск. Мада нема никакве званичне потврде, никаквих сачуваних записа, било ко, ко резервише превоз тамо Транссибирском, аутоматски је предмет од значаја за Охрану. – Претходне зиме покушао је да приђе тајним градовима. У безнадном свјетлу вечерњег доласка, из модричастих сјенки Краснојарска, невидљиви функционери у шубарама и тешким шињелима надгледали су пероне, пратећи оне са одобреним пословима до неозначених ледоломаца које је укотвио замрзнути Јенисеј, враћајући остале као Флитвуда чији су се мотиви чинили незнатно вишим од доконог туризма. – Али, сада, имајући у виду Догађај, можда буде могуће ући... можда су се некако услови промијенили.

– Шта год да се ту дешава, какав год неисказиви уговор са гријехом и смрћу, то је моја судбина – циљ овог дугог ходочашћа, чија покора је мој живот.

Кит се осврнуо. Тамни километри били су лишени свједока. Могао је тако лако убити ово самосажаљевајуће блебетало. Рекао је:

– Знаш, ти си као сваки други такозвани истраживач дивљине, лезилебовић са сувише осјећаја повлашћености, а нема појма шта да ради с њим.

Било је тек довољно свјетла од ватре да се види очај на Флитвудовом лицу, очај као искварени облик наде, да је овдје коначно можда његов одлучујући тренутак – неумољиви урођеници, непредвидљива олуја, чврсти терен који се претвара у живи пијесак, звијер која се за њим шуња километрима и годинама. Иначе, какав живот може очекиати као још један убица са новцем у акцијама на Ранду,31

предодређен за голф терене, ресторане са огавном храном и још гором музиком, остарјелим лицима своје врсте?

Њих двојица могла су сједити усред срца Чисте земље, а да ниједан није био у стању да је види, осуђени на слијепи пролазак, Кит због премало жеље, Флитвуд због превише, и са супротним предзнаком.

Ни један ни други нису се те ноћи наспавали. Обојицу су морили непријатни снови у којима један, не увијек дословце, убија другога. Пробудили су се током поноћне олује која је већ однијела један или два шатора. Носачи су трчали на све стране, запомажући на једном или више дијалеката. Спријечене инерцијом сна да уђу у садашње вријеме, Флитвудове прве мисли биле су о његовој дужности према прошлости. У свјетлу звијезде падалице од 30. јуна, у њеној блиједој безноћи, бесано је уснио могућност неке друге ствари-падалице као оне коју је некада Вормансовима помогао да онако језиво допреме својим жртвама.32

Да ли ће млади Траверс, да ли ће неко, забога, ово окончати? Погледао је у страну, кроз вјетром шибану пометњу, на мјесто гдје је Китова спрема морала бити. Али, Кит је отишао у неко доба ноћи, као да га је однио вјетар.

ТОМАС ПИНЧОН (THOMAS RUGGLES PYNCHON, 1937), амерички писац о чијем животу од средине шездесетих наовамо зна се или јако мало или ништа. Почео је да објављује приповијетке крајем 50-их година, а први роман, В. (V.), штампан му је 1963. Затим слиједи кратки роман Објава броја 49 (The Crying of Lot 49, 1966), па енциклопедијска Дуга гравитације (Gravity’s Rainbow, 1973), да би послије деценијске паузе поново објавио приповијетке у збирци Понављач (Slow Learner, 1984). Роман Вајнленд (Vineland) изашао је 1990. године, а Мејсон и Диксон (Mason & Dixon) 1997. Крајем 2006. године објављен је роман Против дана (Against the Day) , за сада његово најдуже дјело. Пинчон се интензивно служи постмодернистичким поступком (немогуће) детекције, дочаравањем свијета параноје, у коме не важе недвосмилена правила закључивања по принципу или-или, као и давањем толиког броја референци да је изазов читати са пуним разумијевањем било шта што је написао. У његовим дјелима стално је присутан мотив потраге, који не доводи до читалачке катарзе, пошто се на посљедњој страници до недвосмисленог рјешења не долази, а радњу је смјештао (чак и у истој књизи) у разне периоде и крајеве свијета – од Калифорније шездесетих, преко Нове Енглеске XVIII вијека, Европе I и II свјетског рата, Александрије са почетка XX вијека, па до централноазијских пустиња, и чак неких мјеста која на мапи не постоје. Замјерано му је често што његови ликови немају веће дубине, осим да буду илустрације неког комичног обрасца, видљивог и по самим именима, али су као такви повољнији за извршавање ауторове воље, и чине богату комичну галерију каткад на средокраћи Дикенса и Дизнија. Захваљујући великој ерудицији, Пинчон конструише свијет прошлости какав бисмо могли назвати паралелном историјом, пошто се не заснива на средствима оновремене пропаганде, него на дубљој фактографији, на основу које изграђује умјетничку прозу веће вјероватноће. На примјер, током писања Дуге гравитације, консултовао је Тајмс да би сазнао како је изгледао Лондон током ракетирања, а и неке књиге о ракетној техници, да би са већом увјерљивошћу описао лансирање самих пројектила. Многи детаљи из његове прозе подсјећају на јефтине детективске романе, популарне серије или филмове, или су њихова отворена пародија, а могло би се рећи да, по бујности имагинације, спада у ред писаца као што су Џојс или Еко.

Избор, превод с енглеског, уводна напомена и белешка

Сергеј Мацура

1 Чест случај код Пинчона су шаљиви акроними, a овај у оригиналу гласи T.W.I.T., и стоји за: True Worshippers of the Ineffable Tetractys (превод: Кружок РЕлигије ТЕтрактиса Неисказивог). Именица twit значи тупан, глупак, лудак.

2 Координатор путовања у организацији КРЕТЕН.

3 Ауторка се зове Јелена Ивановна Молоховец, али у оригиналу стоји средњи иницијал Н.

?

5 (рус.) Јебем ти матер.

6 (рус.) Иди у курац (дословно), или: Иди у пизду материну.

6 Улица у Лондону са многим министарствима.

7 Мухамед Али Кан, владао на територији данашњег Узбекистана у првој половини XIX вијека, и подигао културни ниво земље.

8 Сер Пјер Луј Наполеон Кавањари, британски изасланик у Авганистану, убијен је у побуни 1879. године.

9 (рус.) потпуна пиздарија.

10 Мјеста у Индији: Симла, град у централним Хималајима, Комбирмиров мост – мост у Симли, назван по лорду Комбирмиру. Федерико Пелити је био званични посластичар Викторије, царице Индије.

11 Овај и претходна три пасуса су у ствари Хафкортове халуцинације, јер његова усвојена ћерка Јашмин не долази у Кашгар.

12 Херберт Бирбом Три, познати енглески глумац на прелазу из XIX у XX вијек.

13 (рус.) луталице, руска вјерска секта чији чланови су сами или у пару ишли по Русији.

14 На тибетанском: Пут за Шамбалу.

15 (рус.) трговци, буржоазија.

16 Тауер Хил – некадашња ковница новца у Лондону; на фунтама је у XIX вијеку био чест краљичин лик.

17 (рус.) Сибирци.

18 Агван Доржијев, учитељ 13. далај-ламе, ширио је крајем XIX вијека причу да је Русија митска Шамбала.

19 (рус.) царска тајна полиција.

20 (рус.) екипа, посада.

21 (рус.) тачно, тако је.

22 (рус.) војна обавјештајна служба.

23 Највјероватније је „зи“ искварени облик императива „жди“, и значи „чекај“.

24 Аутор употребљава именицу „иконе“, гдје би било прикладније рећи „фреске“.

25 (рус.) курац.

26 Присталица Петра Д. Успенског, руског мистика и филозофа.

27 (рус.) ништа.

?

29 Кит је у белгијском граду Остендеу предао кватернионску направу јапанској математичарки Умеки Цуригане, а белгијски тајни агент Пит Вувр је покушао да га убије.

30 Флитвудов отац, власник рудника, својевремено је наручио убиство Китовог оца, анархисте, у Колораду. Флитвудов брат зове се Колфакс.

31 Дио Трансвала познат по рудницима злата.

32 Експедиција професора Олдена Ворманса са Исланда је донијела кристал дволомац који је по доласку у (највјероватније) Њујорк изазвао панику, јер се испоставило да је некакво живо биће.