Весна Малбашки-Пуповац

ПРОЗНА СТРУКТУРА И ЕКСПЕРИМЕНТ: СЛУЧАЈ САВЕ ДАМЈАНОВА

БОГ УСАМЉЕНОСТИ

У том граду још увек живи и пише...

Некада је волео кафане, кревете, библиотеке.

Некада је био склон свим пороцима (осим једног – грамзивости), те је стога жене, вино и књижевност љубио страсније него било шта друго. Некада се представљао као Ђаволов Шегрт. Некада, некада, некада...

Данас, међутим, он најпре жели тих и миран живот.

Данас, он сматра да је лична срећа важнија од свега на свету. Данас, он Бог Усамљености, сања да постане Људско Биће, без усамљености.

Данас, он се нада да ће најкасније 2000. завршити тротомни роман ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА ОД ПОЧЕТКА ДО 1999. ГОДИНЕ, чије писање започиње на јесен 1997. Данас, данас, данас...

Сава Пост-Дамјанов или Кодер фон Дамјаненко, а може и једноставно – Бог Усамљености који никада није сам, један је од најамбициознијих и најнеобичнијих пројеката друге половине XX века. Историчар књижевности и Творац ненаписане приватне историје књижевности, Писац, Песник, Постмодернистички алхемичар и краљ текстуалног промискуитета, Фантастичар, Еротичар, Генијални гроф лудила и разума, Дух XX и XXI века, одувек је спавао отворених очију. Аутор литерарног и ванлитерарног, телесног и космичког, традиционалног и неконвенционалног, поседује све време овога света, истовремено, никад га немајући довољно. Сава Дамјанов истраживао је и истражује Савршенство, упорно бежећи од истог, пародирајући га и изазивајући. Може се слободно рећи да је Сава Дамјанов Текст свога текста, његов Подтекст и Контекст, Почетак и Крај, Алфа и Омега, Рам безобразне, али шармантне апстракције. Мистификатор и Демистификатор, који крши табуе и тера нас да понекад поцрвенимо, скоро воајерски ужива у перверзној љубопитљивости читалаца. Јер, употребом фантастичког и еротског дискурса, задирањем у језичко-експерименталне слојеве српске традиције, Дамјанов скоро непогрешиво одговара на књижевну тежњу за новим, свежим, понекад бизарним и гротескним, али разнородним уметничким текстом. Напослетку, сматрајући да еротско стваралаштво није пуки литерарни споменик већ део живе традиције која истински комуницира са савременим читаоцима, Пост-Дамјанов то исто наслеђе, без цензуре, васкрсава и ушива у модерне токове наше књижевности.

Дакле, Кодер фон Дамјаненко ту је да нас забуни, насмеје, али и узурпира, да нас натера да се замислимо и мислимо, а кључне речи пера и личности његове су Слобода и Слобода. Овде се, пре свега, говори о писцу који инсистира на провокативном и беспризорном, који не робује унапред задатим правилима и нормама, прихваљивом и укалупљеном.

Никада скрушени приповедач, човек који ствара Ремек – дел(ц)а трагајући за Савршенством, Еросом и По(р)носом, „Смехосом“, Итаком, Причкама, Колачима, Обманама и Нонсенсима; Кројач Глосолалија, Кодеров алтер его, Шпијун на трагу Фантастике, Традиције, Историје... „[...]

Да ли успешно или не, тешко је рећи, али био је критикован и хваљен, превођен и презрен, заборављан и награђиван: и Дар и Лаж у исти мах... Само то и ништа више...“1

Сава Дамјанов пише свој литерарни „мета ово – мета оно“ тестамент, остављајући нам у аманет постмодерну пројекцију сопственог бића. Јер, најзад, могао је проћи попут Буковског – нагрижен, сатрвен пороцима (али не и грамзивошћу) и (највећим од свих) женама, но од порока својих био је бржи и лукавији...

ЊЕГОВО ЛИРСКО „ЈА“

Живот је леп чак и кад је ружан

Змај Сава од Ноћаја

Процес стварања састоји се, по Дамјанову, и од тога шта ћеш рећи и да ли ћеш бити провокативан. Писање за њега није ствар рација, него количина заноса. „[...] Једноставно, имаш потребу, жељу, ерос из говора. У том тренутку, док тај ерос траје, као и код ероса љубави или секса, не размишља се о последицама. Приликом ероса писања, не размишљаш о последицама, контексту или стварности, већ имаш потребу реченог, изговореног, радост, занос написаног. [...] Импулс уметности је у ирационалном, у том подсвесном, не може се написати роман или снимити филм из нагона. [...] Ближи сам алхемичарима, езотеријии монашким визијама и, уопште, спиритуалнoм еротичном знању, а оно се не може пренети. [...] Улазак у знање је као неки пут иницијације. [...]“

Случај Саве Дамјанова, сасвим необичног у својој необичности, већ тридесетак година интригира, иритира и распамећује српску књижевну котерију. Јер, Кодеровом космичком полу-брату и Борхесовом посинку, за прву реч, потребно је мало или, пак, ништа: „[...] Најчешће се деси неки клик у глави, ни не седнеш за папир, већ уживаш у ономе што је кликнуло. Мислим да сам деведесет посто својих најбољих идеја и визија оставио ненаписаних.

Толико сам уживао у њима, као неки концептуални уметник, сам или са неким, да више није имало смисла ставити их на папир. [...]“

У прилог констатацији да је аутор помало и традиционалан, говори чињеница да ни у једном свом делу не испушта и не пропушта оно неизоставно, скромно, али бунтовничко лирско „Ја“. „[...] Напротив, Сава Дамјанов не пропушта, наиме, да се лично обрати својим читаоцима, подсећајући их на своје скромно постојање и свој допринос њиховој чамотној свакодневници, апострофирајући своју маленкост у свим приликама Текста. [...]“2 Дакле, личност писца мултиплицира се кроз његову прозу, бесомучно и духовито, приказујући се кроз монологе, дијалоге, терцете, квартете, квинтете, секстете...

Читајући рукописе Саве Пост-Дамјанова, стиче се утисак да је аутор мудро од себе начинио нужан културолошки феномен, чији је заштитни знак, управо, неизрецивост, на тренутке неразумљивост, свеприсутна луцидност, хедонизам и опојност. Његове су реченице чулне, скоро путене, често дрске и смеле, но, чак и када, не питајући, пређе границе недозвољеног (јер, код Дон Дамјанова не постоје границе, за њега правила не важе), то чини духовито, попут велико-малог детета, које се љупко извлачи, али без осећања кривице. Човек који се никада не извињава због својих различитости, разузданости, слободе и језика, не може ни писати другачије но што овај Бог Усамљености-који-никада-није-сам и чини.

РЕМЕК-ДЕЛ(Ц)А ПЕРВЕРЗНОГА СВЕЦА

Радост се за радост лепи

Дава Самјанов

По сопственом признању, Самјанов Дава, између манастира и бирцуза увек је бирао бирцуза, а између смеха, снова и секса-све троје истовремено. Мало је познато „[...] да кани објавити своје мемоаре далеке 2044. године, под метафорично-безобразним значењем КАФАНЕ, КРЕВЕТИ, БИБЛИОТЕКЕ, као и да је стремећи том циљу управо објавио РЕМЕК-ДЕЛЦА, једну веома фантазмагоричну, апокрифно-духовиту и вулгарно-бласфемичну књигу чиме се најзад разоткрио као ЂаволовШегрт, без обзира на то што је своју праву природу покушао да прикрије анђеоским локницама и сетним погледом којим нас посматра с горње фотографије...“3

Ђаволов Шегрт, шармантни пријатељ Лилит и Лолите, пожртвовани партнер Марије Магдалене у организованом програму одвикавања од секса и блуда, лукава је маска под којом се аутор вешто крије.Његова потреба да шокира и тргне, све у циљу подизања писане речи на један виши и комплекснији ниво, резултирала је настанком посебне постмодернистичке књижевне структуре у којој су елементи народне традиције и језика употребљени у новом и смелијем, уопште, друкчијем контексту.

Стварајући камелеонску прозу, која измиче свакој жанровској класификацији и обликовању, писац искушава наш морал, стид и либералност, спремност да схватимо и пригрлимо неконвенционално и непредвидиво писмо. Ако успемо у томе, Дамјанов ће још једном потврдити, уосталом, као и толико пута до сада, да је Мајстор Целине, Опсене и Убеђивања. „[...] Смехотворство Саве Дамјанова почива на раблеовској игри тела, језика и дискурса после којег ништа не може да остане на свом (уобичајеном) месту, већ цео свет бива претемељен, прекомбинован, преконструисан. Између ствари, речи и слика стварају се тако нова неочекивана суседства. Проза Саве Дамјанова тако је велика машина за млевење окамењених облика: жанрова, скраћеница (УДБА, ССИП), поетичких ознака (роман), имена, фуснота, дискурса... [...] Ова проза, дакле, функционише по следећим формулама: где је био облик нека буде (раз)облик, где је било духа, нека буде тела (и обратно), где су се додиривале речи, нека проговоре додири (и обратно), где је спавала озбиљност нека се пробуди смех, где се помињало име, нека заживи карикатура, где је била белина нека настане фотографија. [...]“4

Имајући у виду све што је речено и написано, нужно се намеће питање: ко су јунаци/јунак Дамјанових Ремекделца...?

Стижемо до кључне тачке уплива у пишчеве идеје, када коначно схватамо да ништа, апсолутно ништа у делима аутора (ничим изазваног!) није случајно и препоручљиво узимати „здраво за готово“. Јер, он се шегачи, изазива, суптилно намеће и разоружава, а језик, који, по сопственом нахођењу обликује, ломећи га и поново састављајући, преузима улогу главног јунака и оквира, унутар којег је, најзад, сам себи довољан...

У основи гледано, Ремек-делца најшкакљивија су и најфрапантнија проза Дамјанова, а незаобилазни реквизит при читању је сопствена шака преко уста – која прикрива тренутни шок, стид, али и кикот. И док се освешћујемо или „опорављамо“ од неке безобразне реченице (и сваке наредне), аутор је увелико ухватио трајект за следећу образцрвенећу мисао.Међутим, оно што поменутом комично-порнографско-бајковито-баснолико-постмодернистичком писму даје посебан шарм је чињеница да је сасвим неупоредива.

На више од сто страница ове необичне књиге – тачније на више од сто страничица ове необичне књижи(чи)це писац кокетно и моћно разбија табуе, формирајући на тај начин легенду о себи као о једном (ако не и једином) од најсмелијих постмодерних писаца XX и XXI века.

Збирка Ремек-делца, не рачунајући предговор (који има адекватну замену у краткој ретроспективи живота госпођице Ичке), поговор (такозване Магистрале) и постпоговор, односно белешку о аутору анђеоских локница, садржи десет прича писаних чистим народним језиком.

Ипак, оно што Дамјановом шаренилу традиције, митологије и савремене прозе даје необичну драж, свакако су актери (ако баш морамо, употребићемо речи „јунаци“, па

и „антијунаци“). Сусрећемо се, тако, с пародираним ликовима попут Светог Сисоја (светац који прогони демоне кад нападају децу. Због такве његове улоге мајке му заветују своје немоћне малишане, па и себе саме молитвом, постом и празновањем)5, видовњака, царевића, хоџе, рабина, калуђера, горских и вила бродарица, Змаја од Ноћаја, змије-младожење, јарца-живодерца, аждаје-удовице, старих баба, Вука Исаковича и његове госпоже, хомосексуалаца и транссексуалаца... Има у овој књизи чаробних амајлија и свирала, грчке митологије, бајалица, разбрајалица, бећараца, бајки, басни, Сеоба, а све и сви, без изузетка, пародирани су и изобличени, не сурово, напротив, скоро неодољиво-разуздано. Својим постојањем у Ремек-делцима спашени су од физичке смрти.

Међутим, програмско начело Саве Дамјанова, уопште, смисао ове збирке потражити треба на самом почетку, тамо где слово „П“ (п)рестаје да постоји (чиме је намирио и задовољио све хипокризичне духове књижевности), у предговору: „Ја лично убудуће ћу смишљати искључиво ремек-делца и надахњиваћу њима одабране исце, онајпре оне курчевите, оне који у књижевности (али и изван ње!) имају муда...“. У наставку, писац се осврће на данашњу књижевну сцену и каже: „Да ли је та знаковитост указивала на тужну истину да су у скупштинској сали седели све сами шмокљани, или је наша шмизлица-фрајлица изрекла нешто толико епохално да то није могло бити одмах схваћено?“ Оваквим уводом Дамјанов нам је указао на своју потребу и циљ да буде упадљивији, смелији, пре свега – другачији...

О себи ће проговорити: „[...]ред њу је ступио Непознат Неко и одсетио је на њену епохалну скупштинску декламацију о ремек-делцима. Морамо ризнати и ово: није то баш био Непознат Неко него је то био један члан наше осматрачке мисије, не баш независан у односу на 'Ичку – али, зар и сама наша Комисија није ристрасна према њој?!“

Верујемо – да је Сава Дамјанов, неустрашиви бриткојезичар, живео у средњем веку, исто би дисао, исто писао, а од инквизиције би утекао, највероватније, сакривши се у неки оријентални гранадски харем, насељен топлокрвним егзотичним лепотицама. Јер – Дамјанов увек има среће.

„То више није ствар ове Комисије, то је ствар ремек-делаца која су својеврсна јеванђеља – сведочанство о њеном раду, њеним одвизима и њеним оностраним утањама. Нека вас ни на трен не завара то што ће се она овде каткад указати рерушена или трансформисана у неко друго обличје: нама обичним смртницима незнан је тајни смисао речи и оступака Светих.“

ДОН САВА И САНЧО ДАМЈАНОВ

Пишем само зато јер ми то пружа неописиво

задовољство. Ако се успут и другима допадне –

тим боље. А што се тиче публике и масовног

обожавања, то остављам писцима јефтиних

романа. Прелако је допасти се свима.

Оскар Вајлд

Сава Дамјанов, литерарни диверзант у борби против ветрењача, бунтовник, али не и дезертер, никада није и нема намеру да се допадне свима. Повремено, стиче се утисак да силним провокацијама, додуше љупким, проверава колико далеко може да оде, пратећи скретање за шуму блуда и метаблуда. Међутим, као и до сад, аутор је многима успео да доскочи допуштајући да се бујно штиво често отме озбиљном књижевном дискурсу, чиме га је учинио убедљивијим и интензивнијим. Јер, Дамјановписац и Дамјанов-књижевни историчар, критичар и теоретичар нису у завади; напротив, један без другог не иду, попут сијамских близанаца, тесно су везани тешко раскидивим спојевима интересовања и укуса. Дамјанов побеђује хаос стварајући га, ма како и колико то парадоксално звучало, а постојеће облике замењује новим, увек и изнова тражећи другачији израз...

Постоје лутајући духови попут његовог, цела књижевна историја саткана је од таквих путника. Међутим, мали је број оних, који за своје лутање имају ваљано оправдање. Јер, Дамјанов увек има где да стигне, на свакој станици на којој се одмори сачека га понека реченица, чак пасус, а речи без проблема налазе место у том хору силних глосолалија.

Да ли је и он, попут свог (анти)хероја Луна доживео сусрет са самим собом...? Да ли истински успео да покраде самога себе...? „[...] Доћи до нечег што ти на неки начин већ припада, то није апсурдан већ величанствен подухват, [...]“6

Одговор на то тешко да нас може изненадити. Наиме, Сава Дамјанов познат је као човек великих контраста и алогичности. Највеселије редове своје створио је, управо, када је био у стању највеће физичке клонулости. Не говори ли нам то да је савладао сопствено биће...? И опет, дух је победио тело...

На крају приче о др Сави Дамјанову, књижевном историчару, критичару, писцу и песнику, теоретичару рецепције, еротоману, традиционалисти, боему, фантастичару, алхемичару, градитељу-разградитељу, пркоснику и провокатору, који презире уштогљеног академског читаоца, стоји једно велико АБРАКАДАБРА. Јер, напослетку, такав је и он.

Чича мича и готова прича.

1 Сава Дамјанов: Ерос и по(р)нос, Библиотека Случај, Народна књига /Алфа, Београд 2006.

2 Татјана Росић: Приче будне ноћи (поговор књизи Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве аутора С. Дамјанова), Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 1997.

3 Сава Дамјанов: Ремек-делца, Библиотека “После Орфеја“, Плато, Београд, 2005.

4 Слободан Владушић: (Постмодерни) бајронизам /Прича се враћа кући (предговор књизи Глосолалија аутора С. Дамјанова), Orpheus, Нови Сад, 2006.

5 Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ; Београд, 1998.

6 Сава Дамјанов, „Лун против Краља Поноћи илити, по простому, место таинства откровитељно“ (у:) Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 1997.