КОРАЦИ


Лаура Барна

РАСПРАВА О ПЕРСПЕКТИВИ

Firenze, Santa Maria Novella

25. agosto 1425.

– Маестро Мазачо, разочаравајуће је ако и ви мислите да поља под младом пшеницом не смеју нипошто бити сликана ултрамарином – лазурном прашином с оне стране мора? Али, пазите, ухваћена су севним блеском косе светлости и изванредним драшкањем мичућег ваздуха, какав је у освит пролетњег, или летњег дана особито, незараженог кугом, оног претпесковитог и неком нарочитом еуфоријом сместа освешћеног намерника – проматрача. Са ове стране стања ствари. Ви тај ваздух на својим фрескама чините управо живућим: пулсира бојом око ужагрених темена – са ореолом или без – помиче драперије, јежури кожу, смело га згушњавате и уравноправњујете с предметима, стварима, ликовима, архитектуром, пејзажом… О, Фортуно!, пригрлио је тренут трајности делића усложњеног секунда, што, ако се узмогне и успе пригрлити, обогаћујепостојање чудесом равном божанском наклоношћу, уздиже сместа у виши ред. Онамо се анђели љупко свирајући у тамбурине тискају. Шта нам све за живота не промиче, пустих ли набрајања: те инертно око, те астигматизам, те непажња, небрига, нехат, заблуде чак, љубомора, те срдачна – те осорна завист, ил’ сујета можда, те хтео сам – те нисам, те могао сам – те…а и ја бих могао овако до зоре, само да ме има ко слушати. Ви, очигледно дремате. А довољно је да сте тад трепнули… И? Нема га, а заправо нема га у вама, јер га никад нисте унели у крвни код, где се одлажу шкакљивости покретане маштом, па не постоји ништа сем чистине или упражњеног места на месту предодређеног му места – није спознат, искуствено…Но, поједноставићу – иако, и те како је спознат, од некога бар. У мени ипак постоји, описујем га утањеном кичицом прецизно исконструисаним и промишљеним линеарним елементима, за шта ми је неопходан простор, сцена, али и идеја. Ја, тобож одважник, занесењак или ненасити и настрани лудак, себичњак који не би да пропусти ни трепет живота обогаћен искуством поседа. Ја, PAOLO UCCELLO. Паоло, скакутава птичица. Ви, опет, MASACCIO. Мазачо, велики немарник и неваљалац Томазо. Италијани дрско својим савременицима одмењују имена, што из поруге, милоште, лењости, деси се и урођеном жудњом за сликовном представом којом Медитеран нарочито покреће. И за, узмимо четиристо година, ко ће још знати моје или ваше право име. Кога ће бити брига? Знаће се за Учела и Мазача и њихове, тобож чувене, botteghe. Свет ће заборавити наша права имена јер ће нас прославити наметнута. Дремате? Нека, дремајте!

Касно је, или рано је, а и музе су нам замандалиле врата пред испијеним главуџама одбеглим, залудно биће, од црне пошасти. Овај град од камене чипке умире наочиглед! Тихо, шупљика по шупљика круни се. Умиремо с њим, злохуда материја од које нам је сорта, све док се Бог не умилостиви и заустави помор; честице смо времена, сценски лазурни пепео којег би и плах летњи пљусак збрисати у трепету могао – пух!, гдекад у међама изузетног тренутка. Salvum fac populum tuum, Domine!

– Познато ми је месере Паоло, не либите се изврдавању устаљених принципа, или гажењу навика. Храбро, признајем. Храброст је предуслов великих помака кроз историју лепих уметности. Сваки предмет, па и појава има своју боју јер им одговара, читамо у поучницима од Чимабуеа, слушамо још из колевке којештарије: боја градова нипошто није црвена, пишу. Неба – скарлетна, веле.

Траве – цинобера, тврде. Пути – умбре, урлају начетих гласова од упорности. Зар? У праву сте, но донекле тек, особито док вам дрвеће пркосно крвари а зграде штрче свеже окупане сунцем и сланим морем. Навика је жестоко разорно стање духа, па и интелекта; врашки спутава умеће, граничи усхите непоправљивошћу, припрећује наканама, слободе своди под истост, понављања. И шта с новим у коначном, има ли новачења уопште, или је вечито гњечено кукавичлуком? А да ли је уопште реч о кукавичлуку?

Размислите. Но, вратимо се на перспективу, Паоло; одлутасте богазом којој не наслућујемо упоришта, рекао бих у бунилу тог смелошћу избореног простора или сцене, изазваног, ако смем да приметим, малчице и завишћу.

Знате ли да ниједан мичући створ у васељени, до човека, није кажњен том невољом, или бар узрочником већине невоља? Не дремам, ленчарим и мозгам о вашим обореним и смртно рањеним патрљцима од људи. Не љутите се што их тако доживљавам или, још боље – видим?

– А зашто бих? Доживљај је скроз лична ствар. Виђење може бити – узмимо да у већини случајева и јесте – варка сопственог мозга, и о томе можемо дискутовати ако желите; о многочему од сада можемо дискутовати јер имамо, изгледа, времена напретек. Смрти се ионако никуда не жури. Волшебница не пропушта тренут за тренутом, и сваки натенане, згуснуто испуњава дамарима, као узрујана крв набрекле жиле. Видите, ти, како их називате – „патрљци од људи“, постављени су у савршено правилној перспективи у све четири моје скице композиција сценског попришта, школским примером рекао бих чак, уз изнимно идентификовање материје и облика приде.

Једнога дана ћу их свакако насликати, уинат, још непримереним им колорима, гнорисаним од те колевке коју поменусте. И не можете да нађете ниједан аритметички, тачније геометријски пропуст због којег би ме оборили и вратили у разред ниже, као каквог лењог а виспреног студента. Логика ума је нешто сасвим друго од логике ока. Око раскрива само половину истине. Мозак чува ону другу. Уметност, једна за другом, вапи за истином. Оне су чак кадре, не да одмене једна другу, већ да позајме једна другој нове, сасвим свеже снаге. Зову их ИНОВАЦИЈАМА, чули сте већ… И ултрамарин нам долази као кинеско новачење; тај народ ће једнога дана преплавити свет својим вештим снагама. Перспектива је мој подсет на кључну иновацију у сликарству, па и ваша сила паралелна неком спољњем збивању, оном изузетом човековог уплитања. Ecco! зидови ове цркве препуни су новотарија, ваших, мојих, туђих, збуњиво измешаних, толико да од препуњености не успевамо увидети суштину, од шуме набасати на дрво, ишчитати интригантни скривани код, радовати се новом, појмити га као силу, потом прихватити, узети у трајни посед. Madre mia, innovazione! Умишљеним лактовима подгуркујемо умишљене скретничаре у нашим умишљеним мозговима. Bravissimo Masaccio! Бојите перспективу свакодневицом која је мраморни степеник историје, одраз у углачаној равни развитка свег протеклог.

Ја је, опет, верно конструишем у јалов живот, некакав исфорсирани привид а можда и истину... ко ли је просудитељ?

Ко то упорно тврди да је сунце жуто? И какво поразно признање, признајте, очекивано тек за крај – било какав. И?

– Ја сам само убоги самоуки pittore, жељан и намеран да то и останем, сликам онако како видим, пре чулима поимам. Нисам математичар. Свесно багателишем интелект.

Осећам – не конструишем. А вас, ако смем да приметим, додатно замајава и саплиће, као дуван сувим математичким умом, извесни Riccardo Manetti. Наводи на странпутицу. Математичари су или чисти Математици без примеса или Математици Песници. Трећег ако има – то је Manetti Vecchio. Нешто између, у ходу по шпаги живота, свог, али и вашег – то је он. Како се прича, и млађег Manettia – Antonia већ увелико подучава геометрији и размерама а и вештини памћења и уочавања детаља, и у трећој години Giovane коси свеже жбуновитом генијалношћу. Видим вас, једнога скорога дана, заједно на истом послу, слутим, баш у овом доминиканском храму. А видесте ли ви, малочас су провирили Нос и Носић кроз одшкринута врата.

Нос је погледом сместа израчунао могућност преживљавања у базилици претрпаној душама, а свака од њих потенцијални је носилац заразне клице… могућно сасвим, потом грубо одгурнуо радозналог Носића у страну, гадљиво залупио двери као да сапире кужни зној с тела и лица. А можда сте баш у овом тренутку ви тај клицоноша.

И ваш пријатељ, из страха или старачке саможивости, устукнуо је хладне главе, бежећи заправо од смрти, и не поздравивши вас. Збрисао бездушник главом без обзира.

Од вас, а може бити и од мене; погледајте ме…Но, шта је?

Avanti! Guarda! С просјаком и лупежом ме бркају на стради, из сажаљивости ми пред ноге бацају флорине. И да знате, на такву фелу најпре насрће куга.

– Dio mio! Зар је Манетти…?

– Био! То лице има глечерски израз који кад се једном запази, заувек се памти. Не бих га побркао ни да је под карневалском маском угвирио. Познао бих га по рукама; не можете ни да наслутите колико тек оне разоткривају, а одају га и погурена рамена, то лоше држање људи од науке. Срео сам га пре месец или два – сећате се? – заједно сте сва тројица ушли на споредни портал у Santa Maria Novella да прикривно осмотрите моју тек завршену фреску. Ви, лично, забога – и оњушите. Miracolo!, пронело се севом претеће муње Тосканом. Лице вам је буктало од беса или нелагоде, ма да сте се само могли видети у тим тренуцима страха или неверице. Неке нарочито усхитне зависти. Manetti je сео, као оловном руком оборен на ледени под, и остао такав, у камен утрт, сатима, пред мојом Светом тројицом у осликаној дубини капеле, мрмљајући нешто себи у браду, не разазнах шта, биће и од узрујаности. А канио сам да ослушнем, по сваку цену, понела ме љубопитљивост, ниске страсти које удовољавају жељи за потврдом. Малог Антониа посадио је себи у крило; незграпним покретима мрсио му и чупао анђеоске локнице. Мислите да је детенце зајаукало од бола? Не, није. Ручицама је хватало жив ваздух око темена светаца и врлих грађана Фиренце, размештених по стварном простору, не оном тричавим приповестима примљеном и усвојеном. С још свежег малтера окицама је гулило слој по слој темпере. Децу и примитиван сој испрва боја привуче. Questo sono! Крв није вода, поверовах коначно, тако јасно да ме је глава сместа убодно заболела. Антонио Манетти ће једнога дана бити велики Математичар Песник, ројило ми се побуњеним мислима као предсказање, али ја то сигурно нећу дочекати, и тога сам тада бивао свестан, неко сасвим изненадно приспело стање апсолутне и ретке луцидности када видите своју будућност – отуђену ал’ неприкосновено вашу – као да сте на длан просули преостале дане за даном…

– Colpo in pieno! Гризла ме завист јачином рђе. Без иједне скице ил’ студије разместили сте ликове, архитектуру у перспективу, тако верно да ме је изненада, неочекивано, слабост оборила на колена; спопала ме наједном силна жеља да укоракнем, скријем се удно, ма чинило се у зид усечене капеле, од срама пред поганим осећањима, Христу за леђима…

– Messere Paolo, пустите то… Но, како би било да приђемо оним слободним дамама, онамо здесна, дрско полеглим пред певницом; сисе и округли стомаци им као ускисло тесто кипте из јефтиних чипки. Бух! зову, дахћу, ожеднеле фришке арије, пред неком невидљивом претњом, ма у отпор… Мами ме више њихов раскалашни смех, чујете ли га? Одзвања – зидовима, ушима, бруји међуножјем! Језа ме хвата! Већ сатима се упорно кикоћу, прокидају страх као труле бодове ваздушастог ткања. Да ми је прибор при руци – и довољна би ми била тек једна једина боја, она опора, крвцрвена – осликао бих ваздух међу нашим ужагреним теменима, ову дивљу страст, непримерену милосрдном духу и даху Божјег места, нити било којем доли оном где смрт руководи, додао бих онамо – љубама – још један слој крви да појача рањивост и у блудница, којима је изопштеношћу неправедно одузета. Rocco, rocco…

црвено је, без сумње, симбол страха преведен из кајања, зацртан снагом законитости моје интуиције. Oddio! Che belle ragazze! Врлина је умети смејати се и у недоба. Andiamo Paolo! ха-ха-ха-хах-хе-хе-хох…

– Вама, очигледно, није више добро – чим бисте и ваздух у црвено, и женетине пред крстом. Какав Знак!

Маестро Мазачо, запали сте у опасну ватру. Црвено поље!

Вражји ваш гихт? Он вас подбада. Забога, шта вам је?! Натопићу још камфора на тај жабљи мех – има га јоште при дну стакленке – хм… само вас гледам, држите га на

рамену тако сасушеног сатима, баш сте немарни као какав набусити дечарац, контрирате по свему и свачему. Дајте! биће вам боље…

– Све су то глупости – али, зачудо, утешне.

– А, руку на срце, дошло ми било да тад заплачем пред распетим Христом. Осликали сте најдубљи бол који сам икада видео, онај који се и не гледа него проосећа и саосећа сваким нервом посебно и некако другачије, и изнова бритко као оштрица бодежа надражује. И упркос болима, ваш Христ пун је милосрђа и спремности на давање и праштање. Каква је то величина, да се с поверењем дa у залог једном смртном створу да је пренесе и покаже.

Неким срећницима мајстори и не требају, роде се с мајстором у срцу, с њим живе, од њега и страдају.

– Значи ли вам нешто 1348. година?

– Не баш… треба ли?

– Фиренцу је десетковала куга; такав погром није виђен од Ноја. Inferno! Стотину хиљада глава је поморено најсвирепијим тортурама. Бокачо вели баш толико, иако сумњам – неопрезан је с бројевима. И брат се брата искариотски одрицао и пре трећег кукурика, мајка остављала чедо у колевци осуто кужним мицинама, жене мужеве отупелих мозгова од којекаквих надриспеција, градом дућанџија луњала су суманута говеда: козе, магарад и изгладнеле свиње, начињала и брљала по лешевима баченим на све стране, псине слинаво ископавале трупла из плитких јама, развлачиле недоглодане удове по граду цвећа…

Чекало се не знајући шта или кога јер није се имало куда…

а тад и чекање постаје коб. Бух! каква песковита оморина данас! Паоло, зажмурите, не обраћајте пажњу на песак, слушајте мој глас, и следите Божји прст који подгуркује Анђела смрти: дакле, пробуђен из некакве изгладнеле и ожеднеле азијске пустахије, посрћући стиже у Арабију, па у Египат, па преко Црног мора у Русију и Византију, па из драгуљног Константинопоља, ил’ Александрије, ил’… бух! као уљез големих потпалубља препуњених зачинима, тамним цукером, свилом, и етеричним уљима и бадемима, коначно, ето га међу нас – на Полуострву. Ово није та пустошна куга, знам, проосећам слезином, ово је благо очинско припреће Божјег прста у опомен заведеном стаду… Негде морам да одем, Паоло. Лудим! Ти гласови у мојој глави… Муче ме визије, апокалиптичне слике Суд-њега дана, претапају се секвенце прошлог и надолазећег, мимо моје воље. Вапај за покајањем! Колори! Страсти!

Oddio! Слутим да ће то бити Рим.

– Слутите – Рим, ако преживите, извучете незаражену лобању одовуд? Јесте! Рим отвара нове кругове експериментисања, нудећи античку ћуд податно као јагње, са својим силним акведуктима, луковима и славолуцима, амфитеатрима с потпорним стубовима свих редова… и у онога у којег је ма и зрнце осољене радозналости у ноздрвама, понајпре омогућава да схвати пропорцију сваког тела или предмета, Златни пресек који усклађује композицију до умилног оку, савршенства каква је оно љуштура морског пужа, разумљиво, уз верно приказану перспективу и, најпосле, то ваше благо струјање ваздуха што попуњава сваку, па и голим оком невидљиву пукотину платна ил’ малтерне подлоге, покреће и најтананији поткожни нерв. „Spirantia mollius aera“, лепо оно отпева Вергилије. О, та дивна и мистериозна перспектива! Обојица одлутасмо богазом јаловог илозофисања. Не мари, све ионако стоји у месту, прижељкује први покрет, лахорни струј. Ја бих био рад из ових стопа у Млетке… Вама је лако да одете. Козимо Медичи вам је изузетно наклоњен, мислите да се то не зна? Цела Флорентинска република бруји о томе, па и до папске столице је стигло; гласови се брже и од губе проносе. Многи вам и завиде. Али не само вама… или вашим бојеним изазовима, лакоћи којом изврдавате замкама, свеједно, наклоност је наклоност, па какав год јој узрок био, чини добро наклоњеноме, а и доконим завидљивцима, само тога, рад суревњиве ограничености, нису, нити ће икада бити свесни. Гомила има неку невидљивом међом омеђену логику којој вечито изнова морате проналазити кључ за приступ, а кад успете – загазили сте до балчака у глиб лабиринта. Ма дајте, коначно, придржите ово, обмотајте добро око главе, припијте уз врат, запушите и уста мокрим чворовима, ноздрве особито, чувајте то зрнце соли к’о очњи вид. А, ваљда, и камфор помогне…

– Козимо нема никакве везе с мојом намером, плахе је нарави, плане и кад не треба, а ово би га животињски разјарило. Не желим да повредим његову добру душу, одгурнем дарежљиву златну десницу која ме просом храни…

– Vivano le palle!

– Хм…Подругљиви сте, иако прерано – никоме се још сем вама нисам поверио, а и сад сам исповедник који је однекуда намирисао крај. Паоло, нешто ме вуче у тај проклети Рим – јако и тешко. И знам од јутрос коначно шта је. Чека ме онамо Смрт. Није ми суђено да умрем у Фиренци, то је, бадава ми нуткате жабљи мех, мучнина ме подилази и од помисли на те краставе наказе. Бух! сањао сам предсказан сан. Кад бих га којем год случајном пролазнику на страдуну ил’ пјаци, ма и лакрдијашким кревељењем избрбљао, сместа би ме инквизиција осудила на светковно спаљивање као доказаног – и без доказа – јеретика. Беше то онај предјутарњи, тактилно устварњен сан. Пробудило ме звоно са оближње кампаниле; биће да је одбило пет, колико се уопште успевало бројати у том измештеном стању: сневајући или газећи граничном цртом бунилног темпора. Тад је свест податна као лепа Лаурета под певницом. Малочас чух да је тако ословише дружбенице, љупко окићене жуквиним цвастима, очито играјући неку од нама непознатих уличних игара. Углас повикаше: „C’e Lauretta?“

Меким алтом врцкаво је оповрнула: „Si, certo, se vuole!“ Погледајте то узано, чак господствено лице, неусиљено држање, грациозне покрете, за име света! Madonna у лику и телу флорентинске куртизане усред Novelle… Бух! А напет неки сан, онај који се сања пуног мехура. Како да мокрим по осликаним зидовима и ћошковима освећеног храма, пред Сведоком из васељенске калоте? Осећате ли како све базди на мокраћу, излучевине и фекалију, пљују злодуси по углачаном мермеру, залуду оволико свеже убраног цвећа и трава, у одбрану чега, кога?! Ако нас куга не помори, одрубићемо сами себи тинтаре злохудим мислима. Нека нам Господ опрости – не људима, већ гамижућим црвима без очију и образа, малодушним лицемерима и фарисејима који ће се већ сутра, кад овај град приздрави, дубоко пригнутих глава и рамена, молити за опроштење ситних, тричавих грехова у највећој могућој скрушености, још препуни тобожњег страхопоштовања, занемарујући и свесно превиђајући оне стварне, големе. Бух! а напет и живчан неки сан, каквог нам врагови шаљу као дрски изазов доброме заштитнику Христу. Предсказ ујући. И нипошто случајно о црним данима, баш усред Santa Maria Novella.

– Можете ми га слободно поверити, ако мислите да ће вас исповест олакшати, однећу га у гроб, будите сигурни.

А онамо, у ниши вам је чабрица за простије олакшање, знате већ на шта мислим. Тортура је, маестро Мазачо, било какво трпљење.

– Не знам да ли бих смео, не из страха… In nessun modo! Кад јединка страда, цео универзум се побуни из саучесништва. И ови зидови имају уши; оволико пари очију прате сваки помак усница, ишчитавају и оне неизречене мисли… А и кикот наших љуба, као да је наједном утихнуо; чује се и даље тај опсадни жамор који ради против мозга, јер овај не успева испратити сваки глас засебно. Нешто се домунђавају неваљалице, видите ли?

Предводи их Лаурета – та лепа блудница ловором овенчана – увек се неко издвоји својом особеном снагом предводника. Не чини ли вам се, mesere Paolo, да управо погледују на нашу банду?

– Не, нисам приметио…

– Схватате ли колико велике несреће наводе човека на разврат, терају на ниске страсти? Дође ми да обљубим Лаурету грубочулном снагом сатира, баш сада, ту на леденом мермеру, дивље, гласним животињским урлицима… Oddio! провоцира ми телесне срси, вештица! Осећања беже на корак пред разумом. А људи би требало да буду главе женама. Сместа се угризем за језик, себи бих и уво одгризао да га само могу очњаком укачити; уво крвари ван свих поимања. Бух! какав чудан сан. Кад бисте га, узмимо ето лично ви, линеарно представили, убеђен сам да бисте то учинили с крстовима грађеним у перспективу.

И шта бисмо видели на крају? Хаос или форму? Ако бисмо, даље, ту вашу замишљену линеарну представу њушкали: шњуф, шњуф – како сте и ви мога Христа из капеле – видели бисмо неразумно поредане крстове, поредак супротан свакој истинској логици, а уколико бисмо се удаљили, и с пристојне раздаљине осмотрили, показало би нам се уцеловљено предсказање, некаква геометријски уобличена слика. Immagine.Oddio! највећи грешници најчешће зазивају Бога, какав безмеран парадокс. Грешан сам, Паоло!

– Сумњам. Само сте строги!

– Недуховност чистог облика је предуслов сваке уметности. Форма је предуслов лепог. Проклет да је ко се усуди разградити је!