КОРАЦИ


Радмила Лазић

УДОВИЦЕ КЊИЖЕВНОСТИ

БИТИ МУШКАРАЦ

Требало је да се родим као мушкарац и цео живот

би ми био лагоднији и спонтанији овако, као жена,

трошила сам се на сваком кораку кудикамо више.

Исидора Секулић

На чему би требало да им завидимо,

На бицепсима или јуначким причама,

Или можда на нашем погледу

Упућеном к њима?!

Да сте мушкарац

Шта би вам више годило

Да јашете коње или освајате жене,

Или да кротите једне и друге?

Да освајате туђе територије,

Или да ону ничију собом насељавате?!

Да грмите и севате

У некаквим компанијама и корпорацијама,

Или да собу прогласите својим царством?

Зар бисте мењали место Сибиле на троношцу,

За место на коњу којим јуришате

На другог јахача у оклопу?

Ил бисте да управљате свемирским бродом,

Уместо да у звезде гледате

С неког брда двогледом?

Зар бисте мењали ваше речи и шапате

Њима упућене,

За све оне њихове у страху прогутане,

Вашу сузу за њихову кнедлу у грлу?!

Ваша признања и предаје да ли бисте дали,

За њихова одрицања и узмицања?

Зар бисте се одрекли

Ослушкивања бата његових ципела,

За мушке ципеле које се труде

Да мушки газе.

Чаролије ваше чежње да ли бисте се

Одрекли зарад жудње

Која разуме само сад и одмах?!

Да бирате, да ли бисте изабрали да будете

Шепртља или паметњаковић?

Било да сте један или други,

Хркали бисте, запишавали WC шољу,

И изговарали будаласте

Шећерлеме и шарене-лаже,

Не би ли њу одвели у кревет.

А тамо већ морате се показати

Како доликује вашем роду,

Све друго би за вас био крах.

Зар бисте издржали такво бреме?!

Уместо наших слатких мелодрама,

Требало би носити тај мрачни товар.

Ми смо за њих одувек биле

Ериније, горопаднице, Фурије...

У најбољем случају Пенелопе,

Или џепне Венере.

Зар бисте се мењали за тај поглед

На себе?

Зарад цилиндра испод кога не мора

Бити бог зна шта,

Зар бисте дали ваш покрет, гест,

Ваша маштања за кантар и лествице?!

Наше се потпетице ломе и ђонови тање

На тврдо поплочаној јави,

Али то није разлог да се одрекнемо

Судбоносних залиха,

Месеца што се купа у нашој крви.

ПОСЕБНА СОРТА

Све најбоље знају.

У све се размеју, све умеју.

Од фарбања јаја до Шекспирових комада.

Савршенство у великом фишеку!

Изврсне су и у ентеријеру и екстеријеру.

Холтикултуру имају у малом прсту.

Кулинарска правила у рукаву.

„За кисело тесто важно је...“

„У бешамел увек додати...“

Месити! Месити! Мутити! Мутити!

Убод овде, убод онде.

Све је то за њих мачији кашаљ.

Славски колач ил дистих.

Абажур, бордура, воланчић

„Пиши псалме,

Шта ће ти тај курчић“.

Самопуздана као тигрица

С пленом у чељустима,

Распоређује слике, закуцава ексере.

На једној пијаци купује раштан,

На другој мајчину душицу.

„Најбољи је ужички пршут“ поручује.

Била је овде, била је онде...

„Треба пешачити, пешачити...“ препоручује.

Скида завесе, помера лампе.

„Кад читаш светло треба да ти долази

Одавле“.

Премешта, намешта...

Хода с круном на глави.

„Шта, немаш фотељу за читање,

Купуј с места!“ наређује.

„Ниси читала Улицку...?!

„Прочитај Соњечку, читај Рује,

Све остало је ђубре.“

Пресуђује.

„Треба да носиш живље боје“

Саветује.

„Шта чекаш изнеси цвеће напоље,

Већ је мај“, подвикује.

Гледи, одмерава, премерава:

„Сад кад си све средила,

Треба да имаш једну мацу“.

Толико грешака, заблуда, незнања!

Не би ме чудило да ми се суди:

Чиме сте се до сада бавили?

Ко су вам отац и мајка?

Како мислите даље?

Обећавам, следићу упуства.

Поравнаћу живот,

Као прекривач на постељи.

Цедим кроз зубе.

УДОВИЦЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Историја је према њима благонаклона,

Довољно је да су редовно

Глачале кошуље,

Носиле нокшир,

Пржиле јаја на око.

Па још, ако су превиђале његове љубавнице,

Или их узимале за пријатељице-таоце.

Ако су потурале раме за плакање,

Имале слуха за његове жалопојке,

На критичаре или власт.

Када „загусти“ ако су чарапе плеле,

Училе стихове напамет.

Кад затреба, пред жандармом и жбиром,

Гутале исписане папириће без воде –

Историја је пред њима скидала капу.

Кување омиљеног јела,

Избацивање лавора повраћке,

Чешкање између лопатица,

Требљење стидних и осталих вашака,

Важно је исто колико

И његово даноноћно окапавање.

Хватање бележака, прекуцавање томова...

Ах! То се подразумева,

Чиниле то оне уз гунђање, или без поговора.

Непоћудне ионако не долазе у обзир.

Књижевном храсту или грму

Не сме фалити длака с главе,

Као ни новела, стих, редак...

А када се он стропошта

Уз звона, фанфаре и таламбасе.

Удова, до јуче дадиља,

Скрушена али кочоперна,

Креће у мисију у име лика и дела.

Копа, прекопава, чепрка као врабац,

Тражећи још један грумен злата,

Још један доказ његове громаде,

Залог њеног кулучења.

Познаћете их када их сретнете,

Сићушне женице крепког корака,

Дугих стопала тапкају око Олтара,

Приносе, брискају, клањају се.

Псећи поглед деценијама к њему упућен,

На лицу им је залеђен.

ПОВЕЗ НА ОЧИ

Као у термо чарапи живео сам тамо са твојом мајком.

Тед Хјуз у писму Николс Хјузу – сину рођеном са Силвијом Плат

Не знам како је у термо чарапи.

Могуће је превише топло,

Без довољно зрака,

Једном речју – несносно.

А, зар је могло бити боље

Под црним повезом

Који сте јој ставили на очи,

Док је јахала на дивљем коњу –

Дивљи галоп за Мр. Хјуза.

Ви сте је дигли на коња,

Ви корбачем пукли,

И окренули леђа.

Пуштајући је да језди

Без узди и седла.

Усамљени јахач

У прерији међ којотима.

Па, зар нисте очекивали

Да ће да заврши међ копитама,

Згажена као макови зрели.

Узели сте је мислећи да је жива лутка.

Узели сте је као да је

Упакован поклон,

И брзо растргли машницу.

Желели сте малу птичицу на јапанској свили,

А добили сте ону која седи

На усијаној рингли.

С Морјом предући повесмо

Себи око врата –

Свирајући плинску фугу

За татицу диригента.

И док сте заједно пчеле гајили

У осињак сте џарали.

Очекивали сте да капље мед

С њене усне на вашу.

Одвраћала вам је

Како је једино умела –

Течним језиком лаве,

Грозницом.

Горким колачићима

За саботера-прељубника-камиказу.

Док су свуда око ње

Ницали отровни кактуси,

Ви сте други зимовник правили

За белог медведа и жуту лију,

Остављајући је саму

На ноћној стражи.

О, Јудо. О, вољени.

Знате ли нешто о вампиру

Који јој је пио крв седам лета?

Док су њене санке вртоглаво јуриле

У амбис,

Да ли сте ви то у месечевом оделу

Стајали на врх брега

Забављени собом?

О, краљу пчела, о, црни пљачкашу.