КОРАЦИ


Мила Стефановић

ЗБИТИЈА ЛИЦЕЈСКОГ ГЛОБУСА

Ђорђе Милосављевић: Ђаво и мала госпођа

Scatto (Библиотека „Заплет”), Београд, 2009.

Изванредан драмски писац Ђорђе Милосављевић окренуо се новом жанру. Тему из историјске прошлости, временски и просторно везану за Крагујевац и околину, уобличио је импулсом препознатљивог позоришног и филмског ствараоца. Латио се старог жанра у новом руху, ослушкујући хоризонте читања подмлатка савремене духовности. Смарање романима рекама, смениће све гласнији захтеви за непрекидним узбуђењима који држе читалачку пажњу и хране је невероватним обртима. Давни пустоловни романи васкрсавају и у најновијој књизи Ђаво и мала госпођа.

Прича се структуира око преноса једног глобуса и авантура случајних сапутника чији је план да познатог бајкописца из Данске суоче са демоном. Збивања су сведена на путовање од Београда до Крагујевца, и у неколико театарских епизоди премештена у Борачки крш, напуштени млин и успутне механе. Хронолошки след приче ограничен је на шест дана, од петка до среде, између пролога и епилога. Али приповедано време надмашује време приповедања, зато што своју наративну енергију аутор црпи из претходне литературе о Крагујевцу коју му је служила као нека врста документарности и историјског ослонца у домаштавању и интригантности. Композиционе фазе компатибилне су са препознатљивим жанром, а мотивска мрежа преплетена је од унапред смишљених потеза и много контингентности. Наратолошки опсег третира и престоничку повест, истину и митове познатих личности и околних топонима, а као камен бачен у воду, шири се ка оквирима првих помена Крагујевца и интертекстуалним везама спаја мотиве српских и европских путописаца и интелектуалаца са веродостојним и егзотичним искуством на чудесном терену Шумадије.

Морфологија текста започиње и завршава концепцијом пустоловног романа: кад год се јунак отисне из сигурног простора у непознати – очекују га препреке и узбудљиви доживљаји. Нашавши се у необичном друштву, млађи беделус Јеремија – задужен да за крагујевачки Лицеум донесе глобус – укрстиће своју судбину са случајним сапутницима. Трговина ђаволом води у провалију и он из бекстејџа држи конце чворне текстуре, некад је призван страхом а најчешће ненадано. Аутору је позајмио мастило, иако је још раније апсолвирано да је писање ђавоље дело. Тамне метафоре, реквизити фантастике, ноћ, хладноћа и језиви призори, лешеви који ходају, једноока утвара, обавезно парче огледала, палац стиснут као шипак у мртвој шаци (рука мртвог ребелије са аџијазма шипком), страшни снови и лелујање између будности и успаваности, станишта између неба и земље – у жаришту су перцептивног видокруга овог дела. Надмоћи лицејског питомца нема у околностима које су наметнуте упливима колективне фантастике и доминације жене из кнежевог двора. Читања лицејске лектире повезаће главног јунака са Жил Блазом1. Сусрет са сујеверним рабаџијом и још два путника – од којих је један странац а други његов преводилац – убациће ће га у низ перипетија. Те епизоде су језгра авантуризма и хорора, из њих ће се тешко извући а на крају ће доживети и јавно кажњавање батинама од лицејских професора. Слично Жил Блазу, упашће невољно у мрежу препреденог рабаџије и лакомог драгомана који ће током пута осмислити да искористе Јеремију, обученог у костим „Псоглавог”, и прикажу чудовиште Данцу Хансу о коме је странац начуо и због кога посећује Шумадију. Демонску атмосферу напрегнутог збивања са чудовиштем и лешом одметника прекинуће изненадни ноћни сусрет путника са малом госпођом, Јеленком, чија лепота беше привлачна као „омамљујућа празнина провалије”. На нивоу функција у приповедању, где су носиоци радње (актанти) јасно издиференцирани, Псоглави је „одређивач околности” (cirkumstant). Пошто је идеја драгомана Леонтија и рабаџије Антонија о приказу Псоглавог заинтересованом странцу пропала у Чумићу, они смишљају да је, после епизоде са рањеним Бр-ношом и гошћења у Јеленкиним одајама, реализују у борачком локалитету. Прилог преварама увећава, при крају романа, и смешно рабаџијино маскирање у „караконџулу”. Потера за ђаволом суочиће Јеремију са Јеленком нeколико пута, по њеној заповести мораће да се прихвати и кубуре. Неизвесност трагања за сподобом одводи у нов фабуларни рукавац, „у театар” – како би рекао аутор. Овај роман је оглед о прерушавању; утицај из драмске уметности је матрица коришћених костима, маски, шминке и језика (турцизми). Чак је и поистовећивање беделуса са Жил Блазом покривач литерарно позајмљеном Гордону Пиму, такође слепом путнику – добровољно заточеном међу сабијеним пртљагом у утроби брода. Уплитање мита, о савладаном Псоглавом, бајки о кресиву и Снежној Краљици, вредноваће се читалачком рецепцијом.

Вештина фабулирања је завидна, посебно на местима узбудљивих епизода обавијених ноћном скрамом, реализованих страхом од утвара и некрофилских реквизита, трајности демонских прича о чудним сподобама и оставштини грофа Гоула. Преокрети су допуњени искуствима главних ликова и епизодиста, углавном о фантазмима претходних очевидаца и обиљу доказа о привиђењима. Аутор је искористио све појединости, можда је могло бити мало селекције. Доза неопуштености наслућује се на местима где очекујемо узлете – ова врста романа просто вапи за ванредним епизодама. Кобност мале госпође објашњена је сусретом те жене и случајних мушких протагониста, већ припремљених причом о њеној фаталности; страх од ње појачава и затечени рањеник на путу, који у тражењу спаса тражи да га воде Јеленки у двор. Добро обавештена о непочинствима сапутника у рабаџијским колима, претњама и упозорењима – шири своју утицајност, увек се појављује изненада, окружена моћним чуварима. То је и спојница приповедних планова о глобусу, одбеглим Јеленкиним момцима (ребелијама) који се увек нађу на месту потраге за Псоглавим, конструкцијама обмане странца и заједничких урота. Загонетком тајновите хајдучице, лудилом и хладноћом провоцира се теза о трагичности женске лепоте. Жеља да све изгледа боље него што јесте, завера ћутања и сатирање сведока о Јеленкиним испадима у прошлости мотивишу њено учешће у хајкама на утвару маскирану у чудовиште.

Текстуална пракса драмског писца најбоља је у дијалозима, било да се односе на размене утисака о фингираним чињеницама пратећих доживљаја књижевне стварности овог романа или „фингираним” евоцирањима прошлости, комбинованих са записима из књига о доминантним топосима. Успоравања у тексту јесу одморишта у форми пејзажа, они истина орнаментално опслужују токове збивања, али се и опиру потенцији узбудљивости. Драмска важност достигнута је онда када опис има сценску мотивацију поклапања са мистиком амбијента, у коме се по правилу догађају необичне авантуре интерпретиране доживљајем и опсервирањем лика – непосредног учесника.

Остаје проблем позоришног писца да разреши како дидаскалије преточити у романескно ткање. Роман не захтева ни толико прецизности у мизансцену, где ће ко стајати, у кога ће гледати, како ће бити окренут, битно је, али не у тој мери. Савремена наратологија се бави питањима ко прича и ко гледа. Свеприсутни наратор Ђорђа Милосављевића има и филмско око и филмски снима пределе које види слепи путник кроз прорезе рабаџијских кола и као беделус који глуми Псоглавог у тмуши ноћног покривача. Он просто види више од могућих граница видљивости по оптичким мерама. По асоцијативности, најближа нам је ситуација са Мишом из приповетке Први пут с оцем на јутрење Лазе Лазаревића, кад кроз кључаоницу иза врата осматра последице карташког попришта и очевог краха у великој соби.

Прорези кроз које гледа и наслућује Јеремија налик су видокругу Гордона Пима у првој авантури. Мамљење провалијама и белинама, силажење у бездан без мердевина, понор навише или наниже, фасцинација белинама, дантеовска вертикала до пакла и назад, регистровани су и у делу Е. А. Поа Авантуре Горона Пима.

Зов науке и путеви просвећивања увек су повезани са патњом, те старе алузије препознајемо и у овом роману.

Текст активира актуелизацију вредности, наш колективни стереотип, расцеп између примитивних и цивилизованих модела. Роман Ђаво и мала госпођа не фингира, већ у слојевитости потврђује да ми данас истовремено живимо више векова, заборављајући да испод улепшане јавности кријемо мрачну приватност. Ликови кореспондирају за савременим тренутком у мери у којој невин човек пострадава због уцењивача и мреже поткупљивих, колико год им се опире они упорније насрћу на своју жртву. Утицај демонског, страх од великог ока које свуда прати кореспондирају са заједничким осећањем да су сви против нас. Симпатије млађег беделуса према странцу су изузетак, оне не могу да пониште безочно обмањивање и замајавање странца које му приређују сви актери. Мисао да се све разоткрије на крају блиска је, најчешће, онима који у процесу прикривања и разоткривања највише профитирају. Демони су заиста људског порекла и обличја, а ми вични бескрајном лову – на људе. Иронијски призвук и духовито поигравање мајсторски се уклапа у многе ситуације, коментари и плакање над убијеном бабом док Ханс прича бајку о кресиву, маскирања за преваре, набацивање боја; рабаџија у покушају да се неуспешно преобуче у „караконџулу” а ректор у призору осликавања модела тишлерског глобуса.

Некрофилски реквизити, страва и ужасеније, женска енигма, страх од утвара и чудесност путовања интригирају писце савремене српске фантастике. Сличне мотивације заокупљају и савремене романописце. Налазимо их у роману Страх и његов слуга Мирјане Новаковић из 2005.

године, и ту се из Европе у Србију упуте радозналци да провере приче које су чули о вамиру и вампиризму. Ђаво и једна принцеза интригантни су са многих аспеката. Шта нас очекује у сфери преферирања литерарних тема овог профила – наговештавају и прештампавања старих пустоловних дела, примера ради, широм Европе. Жил Блазу није одолео ни Марк Твен у свом Хаклбери Фину. Андерсеновим бајкама није одолео ни најпознатији мизантропски писац Ембрус Бирс када је у Необичним причама прерадио Малу продавачицу шибица.

Кад ишчитамо ново дело Ђорђа Милосављевића, заинтересујемо се за пустоловне романе, они су очигледно у успону. Док се литерарни глобус не распадне у некој катаклизми – привлачиће нас пустолови и њихов мирис. Очекујемо наставак авантура млађег крагујевачког беделуса, из прња у рабаџијским колима, преко воња успутних механа и тескобних соба, суноврата у борачким провалијама, тајновитог сусрета са кобном женом у напуштеном млину... мора се стићи на двор. Али и ту опстати.

Интриге из стварности и фикције бесконачне су. И литерарно примамљиве.

1 Читатељски укус половином XIX века подгревале су пустоловне књиге. Вишетомно дело Алена Ренеа Лесажа о авантурама Жила Блаза од Сантиљане преводио је Лаза Зубан: први део штампан је у Бечу у штампарији мехитариста 1833, други део у Крагујевцу 1834, у новооснованој Књигопечатњи; трећи, четврти, пети и шести 1836, седми 1843, а осми део 1844. у Београду. Колико је било интересовање за ову литературу показују подаци о прештампавању и другом издању 1866. које је приредио Радован Пеић. Поред Лазе Зубана, и Димитрије Тирол је преводио Лесажове романе. Жил Блаз, седамнаестогодишњак, напушта родни Овеидо и одлази на Универзитет у Саламанку. Сјајну будућност одједном ће прекинути група пропалица коју среће на путу и којима жели да помогне. Поред свих перипетија, касније ће стећи наклоност краља и људи високог ранга. Изворно су његове авантуре приказане у дванаест књига.