Душан Срезојевић: Златни даси и друге песме

(приредили Миливој Ненин и Зорица Хаџић)

Службени гласник, Београд, 2008.


Прва песма Душана Срезојевића објављена је 1908. у
Српском књижевном гласнику. До првог пристојног изда-
ња песме овог песника су морале да чекају цео век. Срезо-
јевић је 1912. у Крагујевцу објавио збирку Златни даси са
двадесет и две песме, са неколико празних страна у сре-
дини, што није био никав изузетак у штампи тога времена.
Драгутин Огњановић објављује у Крагујевцу (1975) сабра-
не Срезојевићеве песме (свега тридесет), али их дели у те-
матске циклусе, издавајајући љубавне песме од пролетер-
ских, визионарских и слично. Овакво читање лирике, а то
ћу покушати да покажем на примеру Срезојевићевих песа-
ма, погубно је. Читалац улази у свет једног дела са разра-
ђеним системом појмова и покушава да песме прилагоди
том систему.
Ново, критичко издање Златних даха представља не
корак напред, већ ваљан темељац за свако будуће проу-
чавање Срезојевићевог дела. Осим збирке Златни даси, у
додатку се налазе песме које Срезојевић у њу није увр-
стио. Такође су дате и старије верзије неких песама. Пре-
цизно је дата библиографија песама Душана Срезојевића,
као и литература о њему. Поговор Миливоја Ненина детаљ-
но пролази кроз рецепцију Срезојевићевог дела, указује
на врлине и мане који су поједини аутори налазили Срезо-
јевићу, али, на местима где за то има потреба, мишљења
тих аутора аргументовано побија или указује на њихове
мањкавости. Генерални суд о Срезојевићевом делу је изо-
стао. Може се претпоставити да је Ненин желео да да
поуздан водич кроз проучавање Срезојевићевог дела. Сва-
ко веће уплитање сопствених ставова било би разлог но-
вим полемикама и на крају довело до тога да ова књига не
буде адекватан приручник.
Срезојевићев опус је намањи у нашој књижевности.
Од њега би био мањи једино опус Младена Лесковца, ако
се занемари његов преводилачки и теоријски рад. Срезоје-
вић, међутим, цео стоји иза својих тридесет песама. Од
њега није сачувано ништа, ни гроб, па чак ни фотографи-
ја. Са једне стране, он се може назвати уклетим песником.
Рођен 1886, 1912. објављује прву збирку која је сачекана не-
милосрдније и од Дисове. Због једног љубавног скандала
1914. завршава у душевној болници. Умире 1916. непо-
знат, непризнат, до гроба га испраћа само пријатељ из бол-
нице, Петар Кочић.
Са друге стране – Срезојевић је рођен под срећном звез-
дом. Као најбољи студент књижевности, миљеник Богда-
на Поповића, Срезојевић је једини песник заступљен у
Антологији новије српске лирике, а да пре тога није имао
објављену збирку. То што је на тај начин ушао тамо где је
Дис није, и где је Костић тако лоше прошао, Срезојевића
је чинило загонетним ликом. Савременици су његово
присуство у Антологији оштро критиковали. Можда је то
и допринело негативној рецепцији Златних даха. Срезо-
јевић је, међутим, увек имао и бранилаца. То се може
оправдати и тиме што стоји на почетку наше пролетерске
поезије.
Присуство Срезојевића у антологијама српске поезије
прдставља једно од сведочанстава тог успеха. Десетак ње-
гових песама, дакле трећина опуса, нашло је своје место у
некој од антологија. Ненин детаљно наводи које су Срезо-
јевићеве песме поједини критичари издвајали. На основу
тога јасно се истичу две песме – Последњи самртник и
Безимена песма.
Почећу с традиционалном тематском поделом Срезоје-
вићеве поезије, коју осим Огњановића истиче и Павловић,
а сам Ненин се прећутно саглашава. Једна од бољих Сре-
зојевићевих песмама, Носталгија, почиње суморном сли-
ком бесмисленог и мучног живота људи и малом граду, а
завршава колективном епифанијом. Песма је тајанствена,
прецизна, снажна. Свакако једна од бољих визионарских
песама. Али, да ли је то визионарска песма? Александар
Пејовић ју је сврстао међу љубавне. Огњановић је ставља
међу пролетерске. Ненин то назива проблематичним, али
се сам посебно не изјашњава. Носталгија се налази пре
Пролетерове песме.Можда Срезојевић има и слабијих пе-
сама, али својом дужином и бројем тривијалних стихова
ова оставља најнеповољнији утисак. Међутим, у њој по-
стоје стихови који необично подсећају на оне из Ностал-
гије:

И кад на мутном новембарском своду,
Ко магијом указа се сунце
И будећи из мртвих снова воду
Пурпурном кишом запраши врхунце:
Застремише све главе у висину,
Са очима мутног, грозничавог сјаја,
Загњурени у бездану дубину
Пурпурних поља пружених без краја.

(НОСТАЛГИЈА)

Чујмо тај дивни Глас који позива!
Ми ћемо стићи! – Наше храбре чете
Пред хоризонтом који се раскрива,
Застаће о ч а р а н е, и занете.

(ПРОЛЕТЕРОВА ПЕСМА)

Срезојевићева љубавна поезија једнодушно је негатив-
но оцењена. Све замерке које су упутили претходни чи-
таоци – стоје. Чини ми се, међутим, да су се они хватали
за оно што је лоше, не само у Срезојевићевој љубавној
лирици, већ оно што је лоше у љубавној лирици уопште.
Код Срезојевића, истина, има доста таквих места. Међу-
тим не може се прихватити Павловићева тврдња да је
„Срезојевић написао песме без личнијих тонова, и те се
песме у дефинитивној оцени овога песника могу занема-
рити.“ Срезојевић заиста нема успелих љубавних песама.
Песма Сањарија, коју Владимир Черина сматра једином
Срезојевићевом песмом „успешном до краја“, напросто је
слаба и небитна. Треба имати у виду да је Черина тражио
формално савршенство у песмама. Срезојевић се целог
живота тражио као песник. Само неколико његових песама
могу се третирати као зреле, дакле успеле. Управо захва-
љујући тој незрелости успео је да, по узору на претход-
нике, напише формално успелу песму каква је Сањарија.
Личне утиске, међутим, још није знао да уобличи па му те
песме изгледају мањкаво. Рецимо, у песми Чари поједино-
сти, Срезојевић веома зрелим стиховима исписује прве
две строфе – ракићевски. Међутим, у завршном дистиху
јавља се аутентични Срезојевићев доживљај: „нежно ме
узбуди// Твој осмех таман плашљивих слифида,/ На лицу
које пали пламен стида.“ Недовољно за успелу песму, али
довољно за аутентичан љубавни доживљај. Лепа је и
песма о наутаживости жеље, Цвеће љубави: „Ох! залуд
жваћем ово слатко цвеће,/ Кад се за сваким пупољком, у
тами/ Твог грла, увек један други креће./ Који, још слађи,
уздах ми измами!“ Најличнија и најбоља Срезојевићева
љубавна песма је У пролазу. И у њој је много познатог и
тривијалног . Осим тога, песма је лоше уобличена. Прве
три строфе говоре о развоју једне случајне љубави до
времена када је међу њима „бедем предрасуда“. Они су се
са тим помирили и одлучују да се растану. Управо у овом
тренутку, Срезојевић постаје велики песник, какав ће би-
ти и у својим најбољим песмама:

Па ипак... ја бих тако силно хтео
Да, милујући твоје меке косе,
Са нежним усхићењем причам цео
Сан о животу, сав од сјајне росе.
И, кроз пољупце честе као киша,
Сад слушам како веје, као мана,
Сребрна песма, све блеђа и тиша,
Твог гласа, као оног снежног дана...

(У ПРОЛАЗУ)

Мотив неоствареног сна централни је мотив Срезо-
јевићавог песништва. Око њега су окупљене све његове
боље песме, укључујући и ову љубавну. Схема је једно-
ставна. На почетку постоји сан. Сан се потом покаже нео-
стваривим. Али, љубав према сну остаје. Срезојевићев
пут у лудило био је логични корак даље.
Овај искуствени образац постоји и у Песми коју никад
нећу написати. То је песма о неизрецивом, о горчини
песничког неуспеха. У овој песми то није лични неуспех
већ неуспех једног пројекта – песничког пројекта. Песма
Последњи самртник говори о неуспеху једног другог,
важнијег пројекта – човечанства и живота уопште. Осе-
ћање песника из Песме коју никад нећу написати и осе-
ћање природе да је живот био неуспех – слични су:

Моје занавек угашене груди
Огромна црна притиснуће туга.
Под мразлим дахом убиствене студи
У вртлозима очајања дуга.

(ПЕСМА КОЈУ НИКАД НЕЋУ НАПИСАТИ)

И докле твоје материнске груди
Пали к’о отров, бол један бескрајан:
Док црна неман неуморно, буди
Леден ужас, свуд са грозом вајан.

(ПОСЛЕДЊИ САМРТНИК)

Завршна строфа Последњег самртника, међутим, под-
сећа на завршне строфу песме У пролазу.
Твој свети уздах мирисаће ти’о
На миришљаве праинсконске влаге, –
Сетне и сузне, и сан неки мио
Који тишташе твоје груди драге

(ПОСЛЕДЊИ САМРТНИК)

Да подвучем – причање се претворило у уздах (пошто
се нема коме шта рећи), први (снежни) дан љубави постаје
праисконски влажни дан; сан о животу постаје неодређен
„сан неки мио“.
У Срезојевићевој љубавној лирици налазе се замеци
најбољих његових остварења. Несавесно их одбацити –
било би погрешно.Могуће је да је био превише притиснут
савременом љубавном поезијом да би аутентични израз
остварио у њој – али то не значи да тог аутентичног израза
није ни било.
Песма Унутрашњи дијалог представља још један од
врхова Срезојевићевог дела. У овој дугачкој песми се пре-
испитује сврха човековог постојања, а са тим и смисао пе-
сничког стварања. Кључну улогу играју две последње строфе:

До међе моћи. Биће доста ако,
Куцнув и ја у узвишено звоно
У које куца поколење свако,
Једно са другим, с вером или боно,–
Видим како се, у магли што руди.
К’о незапамћен мастодонт прастари,
У огромном лежишту свом буди
Универзална загонетка ствари.

Покушај да се „куцне у звоно“ представља уписивање
у човечанство. Није реч само о простом постојању, то по-
стојање се мора и оправдати. У позадини ових стихова кри-
је се идеја да остварено дело представља остварење живо-
та. То остварење је истовремено и учешће у нечему колек-
тивном. Не само да се тајна наслућује тим куцањем, oна
се тиме спасава заборава. Човечанство које покушава да
до ње дође свесно је да је нешто заборавило. Када тога
нема заборав је потпун – заборав заборављеног . Ту се за
Срезојевића открива сврха свих узалудних напора у
животу. Не у циљу до кога треба да доведу, већ у злу која
ова будност песника треба да спречи. Можда би се уместо
овог , хелдерлиновског тумачења песме, могла понудити и
другачија марксистичка перспектива, у складу са Срезо-
јевићевим пролетерским песмама.

Избудисмо се из дубина таме.
Гласови мутни из незнаног кута
Пиште, зовући некуда, и маме.
Шум њихов вечно нашим трагом лута.
Тучни сводови погледају тамно,
Вечито нешто чекајући. Блуди
Слуктање једно силно, непојамно.
И све за Нешто свој подстицај нуди.
Груди се наше надимају. Гризу
Нам тамна чела пијавице бора.
Своје духове осјећамо близу
Вечитих, никад нетакнутих гора.
Мирни смо као кипови и бледи.
У дубинама где Велико руди,
Све људско у нас мрзне се и леди.
Са дахом богова нисмо више људи.
Покрет богова васиона слути.
Али он још не долази. Пун таме,
Наш поглед дубок вечне сфере мути,
Пред собом свуда цепајући скраме.
Дах нам се гаси... А тренуци миле.
(Не мари: Време нека ваља вале.)
Око духова наших који чиле,
Ореоли се узвишени пале.

(БЕЗИМЕНА ПЕСМА)

Безимена песма стоји као врхунац Срезојевићеве пое-
зије. Историја човечанства (или општа судбина) представ-
љена је као живот појединца, и то чистим сликама, без ди-
ректног поређења. Живот појединца ухваћен је у стадију-
мима: „избудисмо се“; „маме (нас)“; „Гризу/ Нам тамна че-
ла пијавице бора“; „дах нам се гаси“. Прво лице множине
указује на то да је реч о човечанству или општој судбини
човека. Тумачење и овде остаје отворено. Има повода да
се песма прочита као пролетерска: „Вечито нешто чека-
јући“; „И све за Нешто свој подстицај нуди“. Овде би тре-
бало избећи интенционалну заблуду или смештање песме
у жанровске оквире. Мисаони склоп је заокружен и може
се стављати у различите контексте. Лична судбина је гра-
матичким средствима (првим лицем множине) стављена
на ниво опште. Уопштено говорећи, у песми је реч о раз-
воју човека. Он настаје ни из чега: „Избудисмо се из дуби-
не таме“. Свет је нејасан: „Гласови мутни из незнаног ку-
та“. Оно што човека мами није, како би се очекивало, те-
лесно искуство. Та фаза је код Срезојевића занемарена.
Искуство које се узима у обзир није чулно, оно одмах
припада неком вишем свету. Дух чевека се временом при-
ближава том нечулном: „Своје духове осећамо близу/ Ве-
читих никад нетакнутих гора.“ Горе нетакнуте на начин
на који је то случај са „загонетком ствари“ из Унутраш-
њег дијалога. Оне нису нешто што појединац није до-
стигао, већ нешто што никада није достигао. О томе све-
дочи ово „ми“. Затим следе сасвим хелдерлиновски сти-
хови: „Покрет богова васиона слути/ Али он још не до-
лази.“ Смрт о којој се говори на крају сведочи о томе да они
нису ни дошли. Најзагонетнији је завршетак песме: „Око
духова наших, који чиле,/ Ореоли се узвишени пале“.
И по цену могућег учитавања усудићу се да протума-
чим крај, а тиме и целу песму. Ореоли који се пале нису
ореоли бића која су дошла до суштине. Визија којом се
смрћу осветљава и осмишљава живот није ни необична,
ни нова. Чини ми се да се из Срезојевићеве песме може
извући један дубљи слој значења. Те душе, које су тежиле
нечему вишем, не досежући га, постају свеци, узори на
које се треба угледати. То је Смисао живота. Не – постићи
циљ, већ само „куцнути у звоно“. У њега треба да куцне
„поколење свако“. Они који су куцали пре, на то позивају.
Они који ће доћи – имаће „нас“ као узоре, свеце. Једном
речју, за Срезојевића је испуњен, узоран, прави људски
живот само онај који је испуњен чежњом за нечим вишим.
Безимена песма прати људски пораз у том животу, али том
поразу даје статус узорног пораза и јединог могућег сми-
саоног живота. Не осмишљава се живот смрћу, већ обрну-
то, у смрти се добија ореол за такав живот. Уколико се
„ми“ разуме као апсолутно „ми“, као целокупно човечан-
ство, онда се тај циљ може схватити и као циљ човечан-
ства. Не, дакле, доћи до нечега конкретног и оствареног ,
већ вечно тежити оном најдубљем и недостижном.