КОРАЦИ


Бранислава Васић-Ракочевић

БИЋЕ ДР САВЕ И ЈЕЗИК ПРОФ. ДАМЈАНОВА

Сава Дамјанов: Историја као апокриф

Агора, Зрењанин, КЦ, Нови Сад, 2008.

Нови роман Саве Дамјанова, Историја као апокриф,
носи у себи сву тежину и ведрину једног донкихотовског
подвига у борби са силним квазиакадемским, квазинауч-
ним, квазиуметничким и другим сличним ветрењачама.
Но, специфичност Дамјановљевог проседеа и јесте у томе
што таква једна „ритуална борба“ има све димензије праве
дечје игре, уводећи читаоце, путем свог сталног јунака –
језика – у један посве нови свет.
Већ на самом почетку, читалац је ухваћен у посве но-
вом свету који наликује огледалима у кући смеха; све је
заправо познато, али влада потпуна збрка појмова, вре-
менских одредница, и неред у сваком знаном домену исто-
рије, културе и цивилизације. У таквој ванвременској ор-
бити, без моралне, етаблиране, вредносне, нормативне гра-
витације, читалац се заједно са аутором и његовим лико-
вима поиграва стварносним елементима, одмеравајући
њихову тежину у некој другој сфери, одбацујући без гри-
же савести оно што је у том моменту нежељено или не-
прихватљиво или их, пак, укршта са неким другим праве-
ћи урнебесне спојеве. Хумор је тако интегрални део тог
света, који концепција игре нужно повлачи за собом. Исто-
рија се појављује као главни лик, по речима аутора, као
„порно-дива“, дакле глумица плаћена и обучена да буде
све што се пожели. У том смислу, важно је споменути
приповедни поступак, у роману назван интермецо, који
заправо представља различите порнографске изведбе Исто-
рије-диве (први интермецо, variatio felatio; други lingua-
cunilingua; трећи variatio grupatio), а сваки је интермецо у
ствари, варијација на причу, односно јасна алузија да
историја може да буде испричана и овако и онако. Зависи
само – шта муштерија (гледалац/читалац) преферира.
Роман је, заправо, конципиран као збирка прича, у који-
ма се деструира једнообразност, као и ткиво класичне
романескне форме, првенствено тиме што су испричане
из различитих приповедачких перспектива. Нпр., припо-
вест (или поглавље?) Suburbium, поиграва се неком вр-
стом свевидећег приповедача (иако је писана у првом ли-
цу,у виду исповести), јер, у духу представљеног света, има
увид у живот подграђа кроз векове. Затим у Тито је био ја,
прича је испричала јунака, док је у Тибингеншкој филозо-
фији начињен неки вид big brother увида у циркус историје.
Језик је, као и осталим делима Саве Дамјанова, један
од јунака, носилаца приче. Тако и овде безброј пустих је-
зичких и звуковних асоцијација, потпуно без цензуре, гра-
де првобитни синкретични хаос, у коме се подсвест акти-
вира, а свест све више гаси, те се ужива у оним потпуно
аутентичним сферама људског бића. То је једна од најзна-
чајнијих и заиста највреднијих адута Дамјановљеве прозе,
јер допире до оних светова до којих су аутентични ми-
слиоци и даровити уметници заиста веровали да уметност
може досегнути, све док се посредством порно-диве исто-
рије, културе и различитих наслага и норматива није пре-
творила у нешто посве друго. Поред тога, овакав језички
хаос уједно представља и стваран принцип како историје,
тако и данашњице – насупрот лажном поретку који нам се
само намеће као смислен и разуман, а заправо је све само
не то. Тако се може рећи да Историја јасно сугерише два
начина читања: први је уплив у нову реалност, створену за
смех и уживање, а други је, дакле, озбиљна критика исто-
рије као троједине временске и друштвене категорије (пој-
му историје се прилази са проширеног становишта). Исто-
рија (као прошлост, садашњост и будућност / историја се
понавља) је критика квазинауке, квазиуметности, квази-
академског духа, као и људског лицемерја и глупости. А
управо укрштањем оба поменута аспекта романа добија
се права слика супериорности овог подсмеха свим тзв.
достигнућима људског духа, јер – нема убиственијег оруж-
ја од подсмеха, поигравања и узвишене равнодушности.
Епилог романа под називом Сви јунаци ником пони-
коше, сугерише трећи временски ниво историје – будућност
у маниру „Јово-наново“. Управо зато историја, у виђењу
аутора, није прошлост, него спој сва три временска степе-
на испреплетена много више, него што се на први поглед
чини. Дакле, историја је хаос у коме је све могуће, а понај-
више оно што је већ било. Само, мало другачије.
Фундаментална инверзивност као потпуна демистифи-
кација разума руши комплетан свет установљених вред-
ности, а већ само хумор те апсолутне инверзије, изопа-
чења изопаченог чини и овај роман Саве Дамјанова неодо-
љивим штивом.