Нико није остао у малој башти осим њега. Сви су отиш-
ли пошто су вечерали у башти или малој сали повезаној са
њом. Већина гостију се попела у своје собе, док је мањи
број одмилео путем што пресеца празан простор. Конобар
је чекао да и овај гост оде не би ли склонио столице и
столове, међутим младић је и даље седео. Није показивао
намеру да крене. Седео је сам, лица окренутог ка сувом и
прохладном ветру који је дувао из подножја планине иза
празног простора. Пошто никако није могао да нађе начин
како да унесе столове и столице, укључујући његов сто и
столицу, конобар је кружио около као да га жели подсети-
ти да је време за одлазак. И прикупио је храброст, стао по-
крај и упитао:
– Да ли могу да вас услужим?
Гост је одговорио питањем:
– Има ли слободних соба у хотелу?
– Мислим да има. Изволите разговарати са власником
хотела.
– Оном девојком на крају сале?
– О не, власник је унутра, поред сале.
– А ко је онда она девојка?
– Управница ресторана и кћерка директора.
– Хвала.
Пошто није напуштао своје место, конобар промрси:
– Да ли бисте били тако љубазни да се померите како
бих пренео сто?
– Извините, потребно ми је неко време да повратим сна-
гу од изненандног замора.
Конобар је отишао, а гост остао сам као и пре. Погле-
дао је према девојци, што је урадио и неколико пута док је
вечерао, а и она, такође, учинила је исто. Рекао је у себи:
– Е, да је она власник хотела!
А затим надахнуто:
– Како би било дивно да човек има девојку красну по-
пут ње!
Пошто је прошло неколико тренутака, а он се и даље ни-
је померао, у сусрет му је кренуо власник хотела, док је
кћер стајала на крају пролаза који је повезивао мали салон
и башту, жељна да задовољи радозналост.
Власник хотела се обратио младићу:
– На услузи сам вам.
Младић рече збуњено:
– Хвала.
– Рече ми конобар да желите собу?
– Да, требам собу за једну ноћ.
– Изволите унутра да обавимо формалности.
– Ако желите да знате истину ...
– Господине?
– Не знам у ствари шта говорим.
– Али, без сумње имате нешто да кажете?
– Не знам како то да изговорим.
Примакла се и девојка и стала поред оца који је наставио:
– Али, кад-тад мораћете испричати.
– Дајте ми мало времена.
– Можда немате новаца?
– Имам га довољно, чак и више него је потребно.
– Па, онда у чему је проблем?
– Проблем је у томе што се осећам тешко, и то веома...
– Али, ви изгледате сасвим доброг здраља.
– Ствар је у томе што не знам ко сам!!
– Шта кажете?
– Не знам ко сам.
– Да ли сте ви господар вашег разума?
– У то сам уверен!
Умешала се девојка:
– Како то да не знате ко сте?
– Не знам одакле сам... ни ко сам... ни име своје не знам.
Упитао је отац:
– А, како сте се појавили у башти хотела?
– Нашао сам се на празном простору, иза неке планине,
а једина грађевина испред мене био је овај хотел. Нисам
се усудио да зађем дубље у град, па сам ушао у башту вашег
хотела.
– Имате ли личну карту уз себе?
– Не. Можда сам покраден.
– Али новаца имате, као што сте рекли.
– Нашао сам га завијеног у појасу око стомака.
– Да ли је то ваш новац?
– То је оно што сам закључио.
Отац и кћер су разменили погледе у тишини, па је отац
наставио:
– Сетићете се нечега, без сумње. Сигурно се сећате одак-
ле сте дошли?
– Не.
– Своје породице?
– Не.
– Посла?
– Не.
Опет се јавила девојка:
– Да ли сте ожењени?
– Не знам.
Човек је размишљао неколико тренутака, а затим упитао:
– И шта намеравате да урадите?
– Још увек немам идеју.
Човек је опет размислио и наставио:
– Без сумње ћете успети у тражењу свог корена и огранака.
– Сасвим разумљиво.
– Сигурно ће и вашу слику објавити у новинама.
– Исправно размишљање.
– То ће свакако учинити они који брину за вас.
– У то сам сигуран.
–У питању је заиста необичан случај, али ће се убрзо све
срећно завршити.
– И ја то желим.
Девојка је упитала нежно:
– Кажите, шта осећате?
– Да сам нико и ништа, да сам дошао ниоткуда и да идем
никуда.
По други пут су разменили погледе, а младић је наставио:
– Отићићу, прво ћу отићи, код лекара.
– Правилно.
– Међутим, у међувремену ми је потребно коначиште
и да будем поштеђен претеране радозналости.
Отац је изговорио забринуто:
– То је већ ризик који може скупо да ме кошта.
– А може све и на добро изаћи.
– Ако Бог да!
– Запамтићу ваше дело докле год будем живео.
Упутио га је у собу са портиром, посматрајући заједно
са кћерком, у немој збуњености, како одлазе. Разменили
су дуг поглед.
– Све ово је тако невероватно, да је тешко поверовати
– рече отац.
Девојка је промуцала:
– Ипак, он је искрен у својој болести ...
– То је оно што је чудновато.
– Да.
– Мислиш ли да сам погрешио у својој одлуци?
Рекла је тихо:
– Ти никад не грешиш.
* * *
Балкон виле – изнад планине – лебдео је у густој мркли-
ни. На њему су била два човека. Изгледали су попут две
авети. Један је седео на столици за љуљање, а други стајао
испред њега.
Упита је онај који је седео:
– Шта је иза тебе?
– Доведоше га његове ноге до хотела.
– То ме не чуди.
– Како било да било, дошао је ниоткуда.
– Ништа ново у томе.
– Ипак, ово је сасвим нова ситуација.
– Тачно си рекао. Буди будан и све бележи.
– Слушам и покоравам се.
* * *
Гости су се разишли после вечере и код рецепције су
остали само отац, девојка и младић. Немир је био упад-
љив на младићевом лицу.
– Још се ниси опоравио – проговиро је отац клонулим
гласом.
Младић је рекао:
– Слика ми је објављена у новинама, али нико се није
распитивао за мене.
– Има ту и добра ствар, а то је да се ни полиција, тако-
ђе, није распитивала.
– Скоро сам сигуран да нећу дочекати опоравак.
– Дуго и компликовано?
– И веома напорно.
После краће ћутње, поново ће:
– Дошао сам у ситуацију кад осећам да сам вам само теш-
ко бреме.
– Не, уопште.
– Заиста?
– Постали смо оно што сматрам да су пријатељи.
– Ви сте све што имам на овом свету, то је истина.
– Више се не прибојавам одговорности што сам те при-
хватио.
– Пре или касније открићеш ко си – убацила је девојка.
Младић је био постиђен:
– Чини ми се да нећу открити било шта вредно.
– Одрастао си и немаш потребе за било ким.
– Да ли то значи да ћу цео живот провести у ишчекивању?
– Биће ти боље да размишљаш о садашњости и будућ-
ности – разложио је отац.
– Док новци не нестану?
– Да.
– Онда морам себи наћи неки посао.
– Шта ти иде од руке?
– Не знам. Морам да пробам.
Отац је размишљао неко време, а затим рече:
– Имам идеју.
Гледао је у младића знатижељно.
– Хотел тражи обнову.
– Шта то значи, господине?
– Предлажем да учествујеш у обнови својим новцем и
истовремено помогнеш у рачуноводству.
– Добра идеја.
– Па, онда да почнемо!
– Међутим, стрепим да можемо открити да је новац туђ.
– Прошло је доста времена од када си обзнанио свој
случај и то је довољно да будеш ослобођен одговорности.
Младић се окренуо према девојци.
– А ти, шта мислиш?
– Слажем се са мишљењем оца.
– Величанствено.
– Добро. Договорили смо се – задовољно ће отац.
– Сада је тренутак да вам искрено саопштим жељу која
већ дуго тиња у мојој души.
– Слушамо те.
После краће ћутње, младић истисну:
– Желим да затражим руку ваше кћери.
– Не пожуруј ствари.
– Чекао сам месецима, више не могу.
– Али, можда си био ожењен?
– Нико ме није тражио.
– Па, добро, разменили смо мишљење о свему, а сада
одох у брзу шетњу.
Човек то рече и оде. Младић и девојка су стајали и гле-
дали једно у друго.
– Да ли си и ти подозрива попут оца? – упитао је.
Одговорила је угодном мирноћом:
– Добро знаш моје мишљење.
– Да ли можда желиш да чекам док се не обелодани мо-
ја прошлост?
– Уопште ме не брине уколико разоткријеш своју прош-
лост или она разототкрије тебе!
– Задовољан сам, али ме немир прогони.
– Ипак ме волиш, зар не?
– За ово место везује ме само љубав према теби.
– Нека буде тако.
– Радићу, а затим те узети за жену, међутим твој отац је
подозрив.
– Не, напротив, познајем оца добро.
– Учинило ми се да сам стекао његово поверење.
– Ти и јеси човек достојан поверења. Помолимо се Богу
да нам дарује среће.
– Помолимо се из дубине срца.
* * *
На балкону виле – изнад планине – текао је разговор у
густој мрклини. Упитала је утвара која је седела на сто-
лици за љуљање:
– Шта је иза тебе?
Оговорила је сподоба која је стајала испред:
– Примио га власник хотела.
– Добар човек и превејана лисица.
– И урадио је све што је могао, не би ли открио свој иден-
титет.
– А зашто није завирио директно у своју душу?
– Они више воле индиректним путем.
– И усковитлао је радозналост код људи.
– Више ништа не може изазвати њихову радозналост.
– Тачно.
– И остао је незнан попут мистерије.
– Мислиш сам себи?
– Нормално.
– И шта је даље било?
– Избила је љубав.
– Опет?
– Да. У исто време отац је меркао младићеве новце.
– Тешко лопову да краде!
– Он је послован човек, мој господару.
– Има ли овде овде разлике између лопова и пословног
човека?
– У овом случају они се разликују.
– И шта је било затим?
– Уложио је младић своју имовину у хотел и оженио
девојку.
– Баш је необична ова игра.
– Љубав и посао се осмехују.
– А његово трагање за пореклом?
– Тешко да му је то падало на памет, осим када би се
осамио.
– Да ли је често био сам?
– Његова жена то није волела.
– Лукава на оца!
– Чињеница је да воли и њега и хотел.
– Ствари се запетљавају, а нада слаби.
– Али, ипак постоји.
– Буди будан и све бележи.
– Слушам и покоравам се.
* * *
Окупила се породица у малој башти око стола – отац,
муж и супруга. На лицима им сенке заласка сунца које је
проход времена неједнако мењао. Отац је говорио:
– Нећу дочекати следеће лето, осећам то.
– Даће Бог и продужиће ти живот, оче – рекла је кћи, а
муж надовеза:
– Поправиће се ваше здравље.
Старац је наставио:
– Срећан је онај који дочека ово доба.
– Нису околности толико рђаве, оче.
Упитао је супруг:
–Да ли, уопште, може постојати нешто горе?
Супруга ће уверено:
– Увек постоји нешто што је лошије.
Супруг ће иронично:
– О, како је дивна твоја мудрост.
– У наше време живот је био много једноставнији и
срећнији – замишљено ће старац.
– Увек постоје замерке на садашњост и жал за прош-
лим временима, међутим и прошлост је имала своју са-
дашњост – ускочи муж.
Тада ће супруга:
– Препирке нам неће донети ништа добро. Јурцамо као
да нас шибе жежу по леђима.
Муж одмах надовеза:
– Куку ономе ко се препусти само једном сату одмора.
– Ето, ја радим са тобом снагом десет мушкараца.
– А ја снагом десет коња!
Старац се опет огласи:
– Ех, некада је посао био задовољство, а плодови укусни.
– На грбачи носимо седморо деце – процеди муж.
– Носили смо ми и више, и у њима радост налазили.
– Али, зар не схвататешта данас значи имати и једног сина?
– Такве су прилике и код других људи – оте се супрузи.
– У мукама сви смо исти!
– Колико су нам само људи завидели због овог хотела!
– уздахнуо је отац.
– А данас гледају у нас сажаљиво – промрси супруг .
Супруга ће, уздишући:
– Ех, некада празан простор сад крцат је хотелима.
– И све су то модерна здања.
Отац се обратио зету:
– Имаш ли довољно уштеђевине за обнову хотела?
– Обнова није решење.
– А, шта је решење?
– Да га срушимо и саградимо нови.
– А, одакле ти новци за то?
– Немамо другог избора, или ће се наш хотел претво-
рити у обичну крчму.
– О чему размишљаш?
– О узимању кредита, ако је могуће.
Рекла је супруга:
– Не буди песимиста.
– Немам ја времена за песимизам.
– Заборављаш на важне ствари.
– Заиста!
Отац их прекиде:
– Недостаје вам једна важна ствар које беше у обиљу о
моје време.
– А то је, господару?
– Вера.
– Ни то нам не недостаје.
– Немате ви времена за веру. А знаш ли ти шта је вера
нама учинила?
– Шта је учинила?
– Мој убоги деда једног дана је пронашао у дворишту
своје куће закопано благо.
– Закопано благо?!
– Дозивао је Бога и молио да му удели, и Бог му уде-
лио. Новцима од закопаног блага подигао је први хотел у
овом крају.
– Требало је да потражи власника блага и све да му
врати.
– Не, благо беше Божији поклон.
– Данас закони примање таквих поклона сматрају отима-
чином.
– Проклетство! Па ви чините пљачке на хиљaду и један
начин.
– Извините, мој господару, да ли ви то од мене тражите
да молим Бога да ми удели како бих пронашао закопано
благо?
– Ти га сигурно нећеш наћи, ма колико га тражио.
– То је сигурно.
– Зато што вера не може да искује благо.
Супруг је погледао у жену.
– Да ли ти ово сматраш надом?
Отац је одговорио уместо ње:
– То је част, али ми више нисмо достојни тога.
– Добро.
– Међутим, имамо ми и друга богатства.
– Да?
– Наше потомке.
– Они су брига од које ми се ломе леђа.
– Али они ће сутра постати власници нових хотела за-
хваљујући свом пореклу и раду.
– О, Боже, какве фантазије!
– Истина ће добити конкретну форму.
– О, Боже, каквог похлепног умовања!
– Не, већ је на нама да им омогућимо стицање врхун-
ског образовања.
– Бојим се да не умремо од глади за то време.
– Да, то је неумољива трка у којој побеђују само истрајни.
– Недостаје вам вера – прогунђао је отац.
Супруг процеди:
– Нема данас места сновима о закопаном благу.
Старац је устао с напором и кренуо унутра, говорећи:
– Нећу дочекати следеће лето, осећам то. Уистину је
срећан онај који оде са овог света.
Убрзо је и супруга отишла, али се после неколико тре-
нутака вратила с флашом хладна пива и две чаше које је
одмах напунила. Тама се спустила. Промрмљала је:
– Освежи своје срце.
– Све што имам неће бити довољно да се сагради један
нови спрат – промрмља супруг .
– Освежи душу, драги мој.
– И шта значи један нови спрат у старом хотелу?
– Освежи срце, зар ме не слушаш!
– Па стари темељи не могу издржати више спратова.
– Зар не желиш да освежих душу своју?
– Посматрам нове хотеле и туга ме убија.
– Потребно ти је мало одмора, па зато освежи своје срце
– упорна је жена.
– Како то њима навраћа срећа, а нас мимоилази?
– Ти не желиш да ме слушаш!
– Или нови хотел или гладовање!
– Имамо воље, а имамо и зграду.
– Размишљаш попут свог оца.
– Хоћу рећи, имамо благо које није закопано.
Хтела је да му помилује руку , али је он нагло устао и рекао:
– Време је да кренем. Имам састанак с једним човеком!
– и отишао је.
* * *
Супруга је остала сама. Приметила је човека како про-
лази кроз баштенска врата. Поклонио се уљудно и рекао:
– Добро вече, госпођо.
– Добро вече.
– Дозволите ми да се представим, ја сам власник вели-
ког хотела.
– Добро дошли, изволите сести ...
Човек је сео, погледао у две пуне чаше и упитао:
– Да ли ће нам се неко придружити?
– Ох, не. Мој муж је био овде, али је отишао.
– Отишао да се сретне са власником хотела „Ан–Нур“.
– Откуд ви то знате?
– Ми сазнамо све шта нас занима, госпођо драга.
– Труд хвале вредан.
– Вероватно је заборавио да попије своје пиво.
– Није то важно.
–Пословни људи често заборављају многе угодне ствари.
– Ви сте у то упућени.
– Ипак, они успешни међу њима ништа не пропуштају.
Она рече са нешто узбуђења:
– И ми смо, такође, од оних успешних.
– Радује ме да то чујем.
– Како видим, нисте нас почаствовали вашом посетом
све док нисте сазнали да је мој муж одсутан.
– Да бих срео вас, госпођо моја.
– А зашто, господине?
– Истина је у томе што ја дубоко верујем у надмоћ жен-
ске мудрости.
– Ако покушавате да поредите мене и мог супруга, онда
одбијам ваш комплимент.
– Нисам дошао да задевам препирку.
Затим је погледао у чашу пива и упитао:
–Да ли дозвољавате да се прихватим места вашег
супруга?
– Не допадају ми се ваше речи.
– Извините, али сви мушкарци кварта задивљени су
вама.
– Да ли сте то дошли, господине, да ми и ви саопштите
своје дивљење?
– Дошао сам, драга госпођо, да купим овај хотел.
– Наш хотел?!
– То је једини стари хотел у целом овом крају.
– Ох, каквог ли предлога! Нисам заиста то очекивала.
– Ваш муж покушава да узме зајам, међутим у томе не-
ће успети.
– Зашто?
– Зато што нико не жели да створи од њега супарника
који ће сутра представљати опасност.
– Не волим да причам о овоме у његовом одсуству.
– Најбоље је продати га. Обраћам се вашој разборитости.
– Не разумем шта хоћете рећи?!
– Ово је стари хотел, неподесан за боравак, и заиста
нема вајде нешто очекивати од евентуалног реновирања.
А што се тиче цене коју нудим, она ће свакако надоме-
стити приходе које сте очекивали.
– Али, он је наш живот, наша будућност.
– Можемо се договорити да вама и вашем супругу обез-
бедимо посао у новом хотелу.
– Немојте говорити као да је споразум већ постигнут.
– Ово што говорим је највећа мудрост.
– Нови хотел ће бити подигнут нашим рукама и нашим
новцем.
– Немате ви новаца, а ваша деца још увек стичу знање.
– Пустите господине, то је наша ствар.
– Увек постоји и заједнички интерес.
– Не верујем.
– Као да говорим вашем твдоглавом супругу.
– Ми смо једно биће, господине мој.
– Најбоље ће бити да откријем шта ми је на души!
– Шта ли вам је то на души?
– У ствари, ово са хотелом није уопште важно.
– Ипак, иако је стар, хотел се налази на одличном месту ...
– Оно што ме највише занима то је да створим прија-
тељске и људске односе.
– Заиста?!
– Верујте ми, не оскудевам у новцу.
– Да?
– Оно што мени заиста треба, то је љубав.
– Сачекајте повратак мог супруга па са њим размените
страсти.
– Ја, међутим, верујем у жену.
– Не делим ваше мишљење, господине мој.
– Било како било, мислим да смо се разумели и имамо
довољно времена за размишљање и доношење одлука.
Човек је устао, осмехујући се.Испио је чашу пива наискап,
поклонио се и отишао.
* * *
Разговор је текао у мрклини која је обавила балкон ви-
ле изнад планине. Упитала је прилика која је седела на сто-
лици за љуљање:
– Шта је иза тебе?
Одговорила је сподоба која је стајала испред:
– Ствари су се закомпликовале.
– Шта ради наш газда?
– Ради као суманут, бори се на хиљду поља.
– А његова жена?
– Прати га на сваком кораку.
– А остали?
– Раде на освајању хотела али и његове жене.
– Да ли она зна за њихове намере?
– Апсолутно, али их одбацује свом жестином.
– А да ли супруг зна?
– Сазнао је захваљујући интелигенцији, али и искрено-
сти своје супруге.
– А зашто га је известила?
– Да би му доказала чистоћу и сачувала љубав у њего-
вом срцу.
– Зар је више не воли?
– Није код њега било времена за љубав.
– Зар више није размишљао о загонетној прошлости?
– Ни за то није имао времена, мада је једном рекао суп-
рузи да би вероватно, уколико би му се вратило сећање,
открио да је син милионера! А она му се ругала, говорећи
да машта о благу попут њеног оца.
– Када ће, по твојој процени, наново почети да раз-
мишља о свом пореклу?
– На какво порекло циљате, господару?
– О, глупог ли човека.
– У реду господару, то зависи од успеха његове мисије.
– Тамо никад краја дешавањима!
Ућутала је сподоба која је стајала, а поново се огласила
она друга:
– Буди будан и све бележи.
– Слушам и покоравам се.
* * *
У малој башти седели су двоје супружника, доста оро-
нули, а испред њих стајао младић пун живота, али и не-
спокојства. Младић је проговорио:
– Много сам се забринуо када сам прочитао твоје
писмо.
Рекла је супруга:
– Слутила сам то, сине ...
– Сео сам на први авион ...
– Морао сам да те питам за мишљење – казао је супруг .
– Упркос сазнању да си веома заузет израдом дисерта-
ције – надовезала је мајка.
– Да ли је ствар до те границе лоша, оче?
– Баш тако, сине.
Супруга ће плачним гласом:
– Глад је била међу разлозима који су одвели твоју се-
стру у смрт.
– Али, хотел није без гостију!
– Били смо присиљени да снизимо цене собама – на-
ставио је супруг . – Приходи нису намиривали потребе.
Ствари су кренуле од лошег ка горем.
– А уштеђевина, оче?
– Потрошили смо све да бисмо преживели.
Супружници су разменили брзе погледе, па се отац обра-
тио сину:
– У ризику те мучне борбе изгубили смо твоја два брата.
Младић је прошапутао:
– Колико сам био тужан због њих.
– Пси нас даве користећи најгнуснија и најокрутнија
средства.
Супруга ће плачним гласом:
–Тога дана нашли смо тело твог брата у подножју планине.
– И, шта је открила истрага, мајко?
– Подигнута је оптужница против Н.Н. лица.
– Твој деда је умро од туге – тужно је додао супруг .
– А други брат је убијен када је покушао да освети бра-
та – задрхта жена.
– Да Бог да да убице испаштају своје грехе!
– И тако нас окружише глад и смрт – промуцао је суп-
руг , а жена наставила:
– Због тога је отац размишљао да прода хотел и да се
одселимо на друго место.
Младић је прошапутао:
– То се никада неће десити.
– А решење, сине?
– Не верујем да сте то одлучили, пре бих рекао да само
износите идеје за разговор.
– Ида је тошто говориштачно, ништа се не би променило.
– Треба вам више стрпљења!
– Али ми старимо све више, као што видиш.
– На теби је, сине, да све знаш – надовеза супруга – па
тако и да нас је ова борба увукла у сурове послове који
нам пре нису ни падали на памет.
– Сурове послове?
– Да, сине! Нисмо ми баш невини у очима закона, ни ја
ни твоја мати.
– Наша недела могу бити откривена у сваком тренутку.
– О, проклества!
– То је наш живот, са свим својим чемером.
– А упорност да останемо овде само ће нас гурнути у
још веће грехе – засопта супруг .
– И, какво је сада твоје мишљење, сине мој? – упитала
је мајка.
Младић је уздахнуо, мало оклевао, затим рекао:
– Морам вам открити најважнију вест свог живота.
– Шта је то, сине?
– Ако се стрпимо неколико година, моћи ћу да обновим
хотел без тешкоћа које помињете.
– Ти?!
– Да, а то је и предмет моје дисертације.
–Можда је то само очекивање, ништа друго до гола нада?!
– Не, већ више од тога. Саопштио сам вам поуздане чи-
њенице.
– А, ако је твоје просуђивање погрешно?
– Морамо прихватити ризик по било коју цену.
Погледала је жена у супруга.
– То је нови елемент који није био у нашим проценама.
Рекао је супруг:
– Али је као сан.
– Корисније је обновити хотел него чинити сурова дела
– потврдио је младић.
– Богами, бићемо приморани на још већа недела док те
будемо чекали.
–Значи, остају нам стрпљење и упуштање у нова злодела.
– Има у теби заноса који нас подсећа на твоју браћу.
– Али се надам другачијем завршетку.
Рекла је мајка:
– То је новина која није била у нашим проценама.
Додао је отац:
– Видим да си наклоњена његовим идејама.
– Не поричем.
Младић прозбори тихо:
– Морам се сутра вратити авионом.
Мајка рече:
– Путуј с миром.
– Нека те прати мир и нека ти је суђено благостање.
* * *
Супружници су седели сами, један поред другог . За-
владао је мук.Жена је гледала крадомице у човека, а затим
проговорила прекидајући тишину:
– Треба да се стрпимо, као што смо му обећали.
– Усхићена си његовом дисертацијом о којој, узгред, ниш-
та не знаш.
– Али знам њега и верујем му.
– Лепо.
– А ти си, како ми се чини, подозрив?
– Ех, заказала је сада твоја видовитост.
– Нико те не познаје као ја.
– Тако мисле све супруге.
– Не ругај се, човече.
– Не, веома сам озбиљан.
– Ти си подозрив!
– Нема ништа лоше ако човек размишља.
– Ти нешто тајиш.
– Шта имаш на уму, жено?
– Рекао си да је сва уштеђевина потрошена да бисмо пре-
живели.
– Истина, рекао сам то.
– Међутим, још увек није потрошена.
– Оно што је од ње остало није довољно за било шта.
– Довољно за неког ко намерава да побегне!
– Шта имаш на уму?
– Знаш ти шта мислим!
– Ја размишљам само о једној ствари, а то је благоста-
ње породице.
– Благостање породице је нешто што не може да се од-
ваја од судбине хотела.
– Под том девизом претрпео сам оно што сам претрпео.
– На теби је да прихватиш савет и оснажиш своје стрп-
љење.
– Оснажити стрпљење!
– Међутим, ти нешто друго скриваш.
– Шта, побогу, жено?!
– Можда је то бекство.
– Бекство?
– Назирем твоју будућност из увода твоје прошлости.
Упитао је смејући се:
– Па, да ли ми је претходило бекство?
– Да.
– Е, баш је лепо да се насмејемо у облацима ове крваве
прашине.
– О каквом смеху говориш?
– Онда је најбоље што можемо учинити да променимо
тему.
Бацила је на њега оштар поглед.
– Изгледа да је дошло време да ти отворено кажем.
– Шта?
– За добро твоје породице, за твоје добро, отворено ћу
ту рећи шта сам скривала све ове године.
– Имаш ли ти нешто што ја не знам?
– Да!
– Шта ли је то?
Рекла је мртва хладна:
– Твоја непозната прошлост.
Изненађен, горео је од знатижеље.
– Моја непозната прошлост?
– Коју си заборавио, или си одлучио да је заборавиш!
– Шта имаш на уму?
– Ти очигледно не знаш своју прошлост и немаш пред-
ставу ко си стварно.
– Па, то је позната прича.
– Да, али ја знам.
– Ти?!
– Да, као што је и мој отац знао!
– Је ли ти то озбиљно?
– Озбиљније не може бити.
– Од када?
– Од кад смо те сусрели у овој башти.
–О, Боже, какве лакрдије!
– Не, већ је то гола истина.
– И ти очекујеш да ти поверујем?
– Кунем се душом свога сина.
Узвикнуо је на начин који је указивао на страх:
– О, господе!
– Да.
– Избави ме из ове пометње.
–Учинићу то како не би по други пут упао у исту грешку .
– Ко, ја?
– Ти, мужу мој.
– Питам те: ко сам био?
– Такође си ми био муж и пре губитка памћења.
– Пре тога си био посвојче мог оца. Пронашао те како
луташ, а још си био дете.
Наставио је да пиљи збуњено.
– Ниси имао појма ко су ти родитељи, и он те одгајио
и запослио у хотелу, а потом смо се узели.
И даље ју је гледао забезекнуто, а она је наставила:
– Једнога дана украо си сеф из хотела и побегао са игра-
чицом.
– Шта говориш?
– Сети се, сети! Украо си сеф и побегао са играчицом.
– Мути ми се у глави.
– Био си као што си и данас: спој пркоса и тврдогла-
вости. Муштрао си играчицу у мери у којој си то желео.
– Ох, Боже... Какав је ово свет?!
– И зато је била присиљена да побегне, одмах после че-
га си изгубио памћење.
– Ох ...
– Отац те је посматрао са удаљености, није хтео да те
пријави полицији, све док те онога дана нисмо угледали
како долазиш.
– Ох ...
– Довеле су те ноге, или можда савест, право до твојих
жртава.
– Какав језив сан!
– Шта се после десило, знаш и сам.
– Да, одиграли сте са мном савршену представу.
– Желели смо да заборавимо прошлост заједно са то-
бом, све док ме твоја подозривост није подсетила на стање
у коме си био мало пре бекства.
Затворио је очи беспомоћно, а она је рекла тужно:
– Треба да се стрпимо, као што смо му обећали.
* * *
На балкону виле – изнад планине – у густој мрклини
седела је сподоба на столици за љуљање, а друга стајала
пред њом. Упитала је прилика која је седела:
– Шта је иза тебе?
– Породица се без клонућа сучељава са патњом, нево-
љама и тврдоглавошћу.
– Које су новости о борби?
– Суровост се гомила попут планине.
– А, какво је стање нашег газде?
– Спознао је – како верује – себе, и из тога научио лек-
цију коју неће никад заборавити.
– А своју прву личност, зар о њој не размишља?
– Нема он времена за то.
– Зар нема наде после неочекиваног освешћивања?
– Не би ме зачудило уколико се оствари његова нада да
изгради хотел.
Размишљала је прилика која је седела неко време, а за-
тим рекла:
– То је његова ствар.
Утвара која је стајала изговори:
– Слушам и покоравам се, мој господару.


НАГИБ МАХФУЗ (1911, Каиро) је највећи писац савремене
арапске књижевности. Писањем се бави од седамнаесте године.
Дипломирао је философију; први роман објављује 1939. Написао преко
50 романа и збирки кратких прича. Године 1988. добио је Нобелову
награду за књижевност. Умро је од срчаног удара у Каиру, 2006. Припо-
ветка Човек који је двапут изгубио памћење преведена је из књиге
Прича без почетка и краја (Каиро, 1971).

Превод с арапског и белешка
Мирослав Б. Митровић