ИСПЛОВЉАВАЊЕ

– Желите да свирате? Добро. Ја ћу вас научити. Али, па-
зите! То је смртно озбиљна ствар. Не, немојте се смејати.
То ће вам променити живот. Начин размишљања. Немојте
покушавати да памтите музику логичким повезивањем.
Морате да је осетите у прстима. То је нешто посебно. Као
психоза. У глави треба да имате холограм композиције.
Слушам професора клавира како ватрено говори сре-
довечној дами. Зрелој лепотици која је тек сада нашла вре-
мена да стекне фина знања. Нешто ми позната ова реч хо-
лограм. Лепо звучи, ко Звездане стазе. На врху језика ми је,
и ништа. Знам само да из овога нашег , обичног света, си-
гурно није. Не сећам се баш најбоље градива које сам дав-
но учила. Ионако ми то ничему не служи. Могу да носим
плави мантил, чистим, перем и без тога.
Чинило ми се у почетку да је то одличан посао. Деца
мање прљају, ја мање радим и слушам по цели дан музику.
Али, мајко мила, колико дуго шкрипи виолина у рукама
будућих концерт мајстора. Како су кратки дечији прсти за
теже мелодије клавира.
Временом сам почела да исувише обраћам пажњу на зву-
ке. Чак се безвучно смејем. У ствари, осмехујем се. То ми до-
бро дође. У овој тишини људских звукова, јасно чујем сва-
ки покрет још од улазних врата. Иако смо на првом спрату,
изнад високог приземља. У простору који личи на лавиринт.
Ја сам га савладала, али ови нови се увек збуне. Појавим
се уз љубазни израз лица и упутим их где треба.
Простор за пушаче је, изгледа, најомиљеније место.
Тамо често одлазим, да празним пиксле. Ваљда зато што
се обуздавају док раде, кад уђу у тај издвојени део, за тили
час напуне те посуде, мале за њихову огромну страст. Они
у све сувише емоција улажу. Ја не знам куда ће их то одве-
сти.
И данас празним пиксле. Задржавам се дуже, јер ме при-
ча привлачи. Смешно ми је што млади професор тако пун
себе говори средовечној дами, која жели да свира клавир,
свакакве којештарије. А она га слуша, као да је крива, јер не
зна нешто што сви овде, сем мене, добро знају.
Почиње невреме. Подрхтавају стакла прозора који се
не могу отворити. Одваљује се лесонит који је затварао као-
бајаги зид испод прозора. То је, у ствари, шупљина која
јечи. Завеса лелуја у трапавом ритму. Иако су око нас де-
лови, рекло би се, чврсте грађе, као да смо на тешкој ветро-
метини.
Заштићени смо бар од кише. Глувим осмехом пратимо
људе чији се кишобрани распадају услед олује. Журим ку-
ћи, али пљусак за то не брине. Идем да скувам кафу. Нема-
мо куд. Ходам добро познатом путањом, пушионица – ку-
хиња.
Као оне рекламе – цап, и готово – деловима секунде
несвесно региструјем већ познате плакате, излепљене по
преградним зидовима. Овај хук и ветар, који пробија кроз
невидљиве али свеприсутне отворе, увлачи се у оне забо-
рављене делове папира, без лепка. Пажњу ми привлаче
незнатна, једва видљива и чујна померања.
Враћам се назад. Пијемо кафу и чекамо да се невреме
стиша. Госпођа каже да воли пролећне кише, то је пуни
енергијом. Смирује је ваздух пун озона. Улицом теку по-
тоци прљаве воде, који до главне улице спуштају земљу и
песак из бочних сокака.
Професор клавира однекуд доноси већ отворену боцу
црног вина. Нуде и мене да им се придружим.
– Да ли ви сањате ноте? Да ли сањате како свирате? –
професор остаје у дубиозама. Напољу је и даље смак света.
Госпођа скромно признаје да не сања како свира, из про-
стог разлога што не зна да свира. Притисле је и неке не-
воље. Не зна где јој је глава. Уопште више и не сања. Сви-
рање види као оазу мира и лепоте, без великих амбиција.
Видим да је јако разочаран.
Ја стално сањам нешто. Ноћас сам сањала како ми из
WС шоље испливавају провидне кесе пуне замрзнутог граш-
ка, сецкане свеже паприке, печене целе... Пробудио ме је
син који је викао:
– Поплава, поплава!
Шта ти је твоја крв. Дал’ сања исто, помислим. Скачем
из кревета, јер осећам оштар мирис прекисељеног купуса.
Чујем оно – шљап и гледам како из WC шоље испливавају
полуубуђали листови. Скупљам воду, купус у кесе, па у
ђубре. Зовем хитну комуналну службу. Они, за дивно чу-
до, дођу. Сећају ме се од прошле сезоне кад су кесе са за-
мрзнутим грашком, сецканом свежом паприком, целом
печеном, заглавиле канализацију.
На првом сам спрату. Направљена је нека грешка у од-
воду до приземља. Високог приземља. Садржина цеви огла-
шава се непрестано неким чудним звуцима. У тим лави-
ринтима, често дође до застоја. Шта је урађено – урађено
је. Ту нема помоћи.
Шеф ноћне смене је згрожен призором. Не може да
верује какви људи живе у мојој згради. Отишла бих до же-
не председника кућног савета, она је већ познати кривац.
Али ко сме њу да дира?! Сигурно не једна самохрана
мајка.
Знам да добра сајла тренутно решава проблем.
Кад је све прошло, шеф ноћне смене се нашалио да тре-
ба комшиници потражити вино, па да мезе буде потпуно.
– Е, па живели.
– Живели, одговарам ја професору клавира.
Причају о лепоти добовања кише по лименом крову. Ја
бих да им причам шта све испловљава из моје WC шоље.
Какви се звуци чују из канализационог одвода. Јер, цели
живот је музика. И све ти зависи од доброг слуха за неке
ствари. Само, не знам да ли их то занима. Зато слушам
професора који наставља:
– Госпођице, да ли сте чули за гешталт психологију?
То је најбоља илустрација онога што желим да вам кажем.
Целина је важнија од делова. Тако, мелодија није једнота-
ван збир јасно дефинисаних тонова, већ је то структурал-
на целина коју једнако доживљавамо транспоновану у дру-
гом кључу, иако су се сви елементарни тонови променили.
Средовечна госпођица клима главом. Ваљда разуме. Ја
не разумем. Али знам да је музика лековита. Свашта сам
чула о томе колико је здрав онај Моцарт. Кажу и да нојеви
не забијају главу у песак кад слушају музику.
Силна поподнева провела сам у маштању. Као, ја имам
фарму. Нојеви по цели дан слушају музику. Свега има до-
вољно. Живим у приземној кући. Нема зграде без лифта,
нема какофоније канализационих цеви. Заборавила сам на
жену председника кућног савета. Само, на пролеће, још
увек сањам испловљавање.
Кад дође време да будем уз моје животиње, правим по-
себан репертоар. Сад могу да имам и госта – понекад на-
врати госпођица госпођа. Да ужива у природи и киши.
Није научила да свира клавир, али просто не зна шта би
без Моцартове музике. Не знам ни ја. Слушамо је и чека-
мо ефекат.
Ех! Нек причају они, ја морам да чистим. Вино је мало
прекисело. Али шта ћу, пијем га на екс.

ШЕШИРИ ГОСПОЂЕ МАРТЕ

Ова моја еманципована мајка ништа неће да ради. Од
како је директор, хранимо се код чика Миће у кафани. По
цели дан је бесна или плачљива. До Уједињених нација и
људских права стиже само преко истоимене дијете. Овако
је чист фашиста. Лепо наплакује, бар мушки падају на те
форе. И стално жваће киселе јабуке. Јесте тешко, али то је
улагање у будућност – добра линија је јако важна ствар.
Тата њу зове „мацо“, она њега „куцо“, а он и јесте ко куче, са-
мо да она каже „апорт“. Док једног дана није одлучила да
испробава своје моћи и технике манипулације на другим
људима.
Ја сам ту, остарех жељна обичне, да не кажем нормал-
не жене у кући, плетених шалова, неуштирканих крпа (то
за госте је увек функционисало), дељења женског време-
на. Због тих уштирканих крпа велики број жена је веровао
да је она врсна домаћица. Али мама је имала другачији
план.
Добро, убацила ме преко везе у ту вишу школу, ко да
сам ја дебил па не могу сама. Залудела ми тадашњег мом-
ка који је више са мном спремао моје испите него што је
мислио о својим.Његова мама слала торбе пуне хране. Цар-
ство укуса, радост згрченим студентским желуцима. Не од
глади, него од оне фине предиспитне напетости. Потпуно
ме је предала њима. Они ћутали, нису се бунили, рачунали
да жена има меру. Мислили – ако има добру жваку, иза
тога стоје и добра дела. Каква предрасуда! Али то је њен
стил. Коме ме све није уваљивала у разним фазама жи-
вота, само да ме не да оцу, јер онда не би могла да глуми
жену жртву. А и лепо је да кажеш како си се сатро бри-
нући о детету, бар за ову средину, па цап – извучеш готову
девојку да се осмехне као доказ.
Пола живота је провела по партијским састанцима, а
пола по разним швалерацијама. Ни о једном ни о другом
нисмо сувише причале. Понекад ме је злоупотребљавала,
кад хоће да изнервира жену несрећника ком се намерачи-
ла. Што му је жена достојанственија, она пре завршава
посао. Образ дебео ко ђон. Зими је умела да ме измами из
хладне собе, позове у топлу, где је са неким пијаним збу-
њеним човеком који и не зна шта га је још снашло, па каже
да је време да сазнам да се они већ дуже време воле, или
тако нешто. Обавезно патетично, чисто да се да на знање
– у питању је дама, на речима.
Зна она да нећу одолети да се похвалим како моја мама
овога пута није са неким шофером са линија Смејтон–Жит-
ни поток или Смејтон–Ресинац, већ пијаним адвокатом,
избезумљеним професором… Мислим да им је стављала
нешто у пиће, иначе – шта би они радили с њом?
Посао је посао. Стално смо имали неке спонзоре. На-
влачила их је као да не жели да јој они плаћају, па кад дође
време за наплату! Била је жена са стилом, факултетом, не
баш нешто траженим и тешким, али згодним за разгла-
бање о души. Била је и директор, као што рекох, али се
много пара накрала, па је морала да се повуче на мирније
радно место. Сад има времена да чита књиге за које је одав-
но лагала како их је читала. Знам да спрема неки спектакл
да поново уђе у жижу.
Кад се завршило то моје краткотрајно школовање, по-
свађала се с мојим добрицом од момка. Желела сам да бар
један родитељ мог детета буде неко из нормалне породи-
це, али мама је мислила да ја заслужујем више. Раскан-
тала нас је са неколико интрига за цели живот. Сад чекам
да ми нађе мужа.
И док чекам, пратим модне трендове. Не могу описати
своју радост када су у моду поново ушле плетене капе, па
још они божанствени шеширићи са малим ободом. Пола
их је мојих другарица имало, рекло би се – јефтина мода
за широке народне масе. Овде то нико не третира, али кад
мрднеш даље видиш – work hand, па, оп, висока цена.
Моја школска, Драгана, открила је да њена комшиница
Марта ради за паре такве ствари. Случајно причале на
степеништу. Није скупа, мала пензија па да се припомог-
не. Е, тетка Марта или бака Марта, таквих жена нема ви-
ше. Она ради само једну мустру, по шаблону. Ради у три
величине, па ко се уклопи, уклопи се. Оставила сам Гаги
да она одлучи шта ћемо. Она је поверење дала Марти –
жена зна, има искуства. Ваљда ће бити таман.
Заказала нам је једног петка да дођемо по своје ше-
шире. Звонимо тачно у пет сати, у договорено време. Го-
спођа отвара с осмехом. Бела коса, природно таласаста,
уредно је подшишана. Стан је невелик и обилује зидним
сатовима. На једном је било седам и пет, на другом пет до
осам. Али она некако зна да смо дошле тачно на време.
Сатови изгледају као сувенири с путовања. Сви су округ-
ли. Први доноси причу идиличне плаже са кућицом од
прућа, ваљда Хаваји. Каже, донела јој комшиница са лето-
вања из Грчке. Они у центру града су, сем ње, јако богати.
Централно место на другом сату заузима коала која главом
врти лево – десно, прати ритам времена. Друга је тужна и
лежи на стомаку. Трећа је далеко и потпуно ужива. Онај са
грбом Србије, каже, сама је купила. Прећуткује коалу.
„Боже, благослови оног ко улази у овај дом, заштити и
сачувај“... речи владике Николаја нам желе дободошлицу.
На једном ексеру, чутурица у кожном повезу – згодан
сувенир.
Метални лавор, сачуван из периода када се држало до
дизајна ноћне посуде, служи као подметач за саксију с
цвећем. Саксија је некада била метална кутија за маслине.
Танка и јака ручка још стоји са стране. Из тога израста
лозица.
На раму од Вилеровог гоблена ослоњене фотографије
два весела насмејана детета. То су ваљда њени унуци. Сад
сигурно већ имају по тридесет година, али деца су нај-
слађа. Девојка из комшилука са својим близанцима. Нека
згодна црнка са неким младићем. Онда, рекла бих –Марта
као млада, или је то њена ћерка.
Хвата наше погледе и неуморно објашњава људе с фо-
тографија. Нико није њен син, муж или ћерка. И то нису
баш њени унуци, а као да јесу. Она је одувек сама. И не
чује баш добро. Прекида већ дугу причу да би нас послу-
жила слатком од купина. Драгана се радује томе. Ја чекам
свој плетени шешир који желим тако дуго. Одабрала сам
црну боју. Мама каже да је морбидно и да то могу носити
кад она умре, али ја мислим да је то најједноставније. У
некој сам фази кад ми се баш не слажу боје. Мада, ко зна
како ће то мени стајати. И не знам зашто већ распредамо
више од сат времена о Мартиним рођацима, њеним не-
оствареним љубавима и путовањима.
Мој израз баксуза-угурсуза подсећа Драгану да је мени
досадно, пита за шешире и ту настаје право чудо. Марта
више не израђује шешире, сувише је стара, не види добро.
Излазимо у шоку, она нам маше, додајући да за петнаест
минута долази друга група девојака.
Све почињем да схватам фаталистички. Није ми суђе-
но да имам свој ручно рађени шешир. И како нас бабуске-
ра форта две недеље на ту тему. Сигурно постоји неко ко
то ради за новац. Мислим, боље да је лагала да гледа у
шољу, везује развезани пупак (ма шта то значило), гледа у
тарот или шта друго него нешто овако важно.
Гага каже да би то Марти било испод части, јер је из фи-
не породице. И, само не знам – откуд јој толико кича у ку-
ћи. И да ли она уопште зна да плете? Као дама из старе
угледне породице. Па, имала је служавке као мала. Сад их
нема, нема ни стилски намештај, ни онај чувени стари
грамофон на навијање. Једино својом различитошћу штр-
чи комода од пуног ораховог дрвета. А о њој ништа није
хтела да каже. Или није било времена, за петнаест минута
стижу друге девојке које долазе по своје плетене шешире.
Још оне за данас.
* * *
Да вам не причам какво је спектакуларно каобајаги
„обијање викендице“ изрежирала мама. У ствари, не њене
него њеног волинисте. Схватила је да су сродне душе кад је
јавно заштитио ученика оптуженог за силовање ретарди-
ране девојке. Чак је филозофирао на тему ко је ту деспот,
а ко жртва. Из шупљег у празно – удружени могу чуда да
направе. Крећу пароле, па изјаве, па сузе, мислим да су
сви насели. Као, због њеног политичког опредељења. Ко
да је она битна нешто. Било је за Оскара. Чак је мене
поменула као жртву пређашњег система. Мислим да су ту
са њом саосећале и оне праве добре маме чија су деца заи-
ста морала да оду из земље.
За то време сам у Бону. Увалила ме тетки, мада сам ја
одрасла особа која може да се сама брине о себи. Но, нави-
ке су навике. Тамо баш и нема тако много Срба. Радим на
магнетној резонанци. То је јако добар посао. Мама је по-
носна. Сликам се повремено, јако дотерана, са изнајмље-
ним младићем на неком лепом месту и шаљем јој фото-
графије. Чему бих ја служила, осим томе да се она хвали
уоколо?!
Пошто сам доказала искрено брижној тетки да сам зре-
ла, добила сам дозволу да се осамосталим. Тражим стан
за изнајмљивање. Скоро у самом центру стан издаје изве-
сна госпођа Марта. Из фиоке са уредно поређаним сећа-
њима извлачим осмех. Овога пута имам много више
разумевања за лажну плетиљу шешира. Није лако бити сам,
нити наћи друштво које би с тобом о твојим шеширима.
Заокружујем оглас и одлазим код ње. Соба коју издаје
је велика, светла, са минималним, али довољним наме-
штајем. Њен део, у коме пијемо чај, јако је раскошан. Ко-
мода од ораховог дрвета је божанствена. Лампе са ста-
ринским абажуром дају тако префињену светлост. На зиду
су фотографије њених предака. Препознајем СС уни-
форме. Са поносом прича о њима, иако очекује од мене,
странкиње, не баш тако аријевске крви, да изнајмим собу.
Моја исконска жеља да ми живот чине филмске ситуа-
ције, али и висина станарине, пресуђује да прихватим
понуду.
Испоставило се да је жена потпуно O.K.. Учи ме да
радим поентлес. То је, каже, најтеже. Зна и да хекла и да
плете и да везе. Чекам прави тренутак да је питам зна ли
она нешто о изради капа. Можда стигнемо и до шешира.
Али, ко још то носи? После ових тридесет година чекања,
све губи драж.
Сад покушавам да нађем мужа. Мама је далеко и не
може да се меша, мада, то се никад не зна. Она увек нађе
канале да наноси штету.
Не могу сада о томе. Ово је потпуно забавно, четири
косицом, па наметнеш, провучеш два пута и добијеш ква-
драт, већ сам их направила на стотине. Мало подсећају на
затворске решетке, али то је само на први поглед. На дру-
ги, то је нешто шупљикаво.