НЕПРИЈАТЕЉИ

Једног јутра крајем јула, док смо били у патроли у бли-
зини зоне за приземљавање Гејтор, Ли Странк и Дејв Џен-
сен су се потукли. Било је то око нечега глупог – несталог
перореза – али туча је, свеједно, била жестока. Неко време
предњачио би један, па други, али Дејв Џенсен био је
много крупнији и много јачи, и на крају је обавио руку око
Странковог врата, прибио га на земљу и почео да га удара
по носу. Ударао га је јако. И није престајао. Странков нос
оштро је праснуо, као петарда, али чак и тада Џенсен је
наставио да га удара, једним за другим кратким крутим
ударцима који нису промашивали. Требало нас је тројица
да га одвучемо. Кад се завршило, Странка су морали
хеликоптером да пребаце у позадину, где су му се
постарали о носу, и два дана касније поново нам се
придружио носећи металну шину и пуно газе.
Под било којим другим околностима, на томе се могло
завршити. Али ово је био Вијетнам, где су момци носили
оружје, и Дејв Џенсен се забринуо. Већином је умислио.
Није било претњи, нити заклињања на освету, само нема
тензија између њих која је натерала Џенсена да предузима
посебне мере предострожности. У патроли је пазио да пра-
ти Странков положај. Себи је ровове копао увек на супрот-
ној страни терена; гледао је да му увек неко чува леђа; из-
бегавао је ситуације у којима би њих двојица могли остати
насамо. Напослетку, након недељу дана овога, напетост је
почела да ствара проблеме. Џенсен није могао да се опу-
сти. „Ко два различита рата да води“, говорио је. Нема
безбедног тла: свуда непријатељи. Нема фронта ни поза-
дине. Ноћу је тешко спавао – осећај немира – увек на опре-
зу, чуо је чудне звуке у мраку, умишљао како му се граната
котрља у ров или како га нож голица по уву. Разлика изме-
ђу добрих и лоших момака за њега је нестала. Чак иу доба
релативне безбедности, кад бисмо ми остали одахнули,
Џенсен би седео леђима уз камени зид, с оружјем преко
колена, гледајући Ли Странка брзим, нервозним очима.
Коначно, дошло је до тачке када је изгубио контролу. Неш-
то мора да је пукло. Једног поподнева почео је да пуца из
свог оружја у ваздух, узвикујући Странково име, само
пуцњава и вика, и то није престало док није испрангијао
читав шаржер муниције. Сви смо лежали потрбушке на
земљи. Нико није имао петљу да му се приближи. Џенсен
је почео да пуни оружје, али онда је одједном сео и на-
слонио главу на руке и није хтео да се помери. Два или три
сата просто је седео тако.
Али, није то бизарни део.
Јер, касно исте те ноћи позајмио је пиштољ, дохватио
га за цев, и употребио га као чекић како би сам себи раз-
био нос.
Потом је прешао терен до Ли Странковог рова. По-
казао му је шта је урадио и питао јесу ли квит.
Странк је климнуо главом и рекао: „Наравно, квит смо.“
Али ујутру Ли Странк није могао да престане да се
смеје. „ Човек је луд“, рекао је. „Ја сам му украо јебени пе-
рорез.“

ПРИЈАТЕЉИ

Дејв Џенсен и Ли Странк нису постали другари одмах,
али јесу научили да верују један другом. Током наредног
месеца, често су се удруживали у заседама. Чували су је-
дан другом леђа у патролама, делили ров, ноћу наизменич-
но чували стражу. Крајем августа склопили су пакт да ако
се једном од њих икада деси да буде потпуно сјебан – рана
за инвалидска колица – други би аутоматски пронашао
начин да то оконча. Колико сам ја видео, били су озбиљни.
Ставили су то на папир, потписали се и питали пар мо-
мака да буду сведоци. А онда је у октобру Ли Странк на-
газио на подметнуту тромбонску мину. Откинула му је
десну ногу у колену. Успео је да начини један смешан по-
лу-корачић, као да је поскочио, а онда се накренуо и сру-
шио. „О, дођавола“, рекао је. Неко време само је то понав-
љао, „дођавола, о, дођавола“, као да је запео о нешто и
повредио прст на нози. Онда се успаничио. Покушао је да
устане и отрчи, али више није имао на чему. Пао је свом
тежином. Патрљак десне ноге му се грчио. Виделе су се
љушчице костију и крв је шикљала у кратким млазевима
као вода из пумпе. Деловао је затечено. Посегао је наниже
као да жели да измасира изгубљену ногу, онда се оне-
свестио, и Рет Кајли му је ставио подвезу, дао му морфи-
јум и убризгао му плазму.
Није било ничег посебног да се учини сем да се чека
евакуација. Пошто смо обезбедили зону за приземљавање,
Дејв Џенсен је отишао и клекао поред Странка. Патрљак
је сада престао да се грчи. Једно време донекле се постав-
љало питање да ли је Странк још увек жив, али онда је
отворио очи и подигао поглед ка Дејву Џенсену. „Забога“,
рекао је, и завапио, и покушао да склизне даље од њега и
рекао: „Забога, човече, немој да ме убијеш.“
– Опусти се – рекао је Џенсен.
Ли Странк деловао је слабашно и збуњено. Мировао је
накратко, а онда је показао ка својој нози. „Стварно, није
толико лоше, Није страшно. Е, стварно – могу они то да
пришију – стварно.“
– Тачно, кладим се да могу.
– Мислиш?
– Наравно да мислим.
Странк се намрштио ка небу. Поново се онесвестио,
онда се пробудио и рекао:
– Немој да ме убијеш.
– Нећу – рекао је Џенсен.
– Озбиљан сам.
– Наравно.
– Али, мораш да обећаш. Закуни ми се – закуни се да
ме нећеш убити.
Џенсен је климнуо главом и рекао „Кунем се“, и онда
смо мало касније однели Странка до хеликоптера за ева-
куацију. Џенсен је испружио руку и додирнуо здраву ногу.
„Хајде сада“, рекао је. Касније смо чули да је Странк умро
негде изнад Чу Лаи, што изгледа да је Дејва Џенсена осло-
бодило огромног терета.

КАКО ИСПРИЧАТИ ИСТИНИТУ РАТНУ ПРИЧУ

Ово је истинито.
Имао сам другара у Вијетнаму. Звао се Боб Кајли, али
сви су га звали Пацов.
Пријатељ му погине, и једно недељу дана касније Па-
цов седне и напише писмо његовој сестри. Пацов јој ис-
прича каквог је сјајног брата имала, како је сабран лик
био, број један другар и саборац. „Права војничина“, каже
Пацов. Онда исприча неколико прича да то покаже, како
се њен брат увек добровољно јављао за ствари за које се
нико ни у сну не би јавио, опасне ствари, типа одласци у
извидницу или на оне жешће зајебане ноћне патроле.
„Муда од нерђајућег челика“, каже јој Пацов. Лик јесте
био помало луд, свакако, али луд на позитиван начин, пот-
пуно неустрашив, зато што је волео изазов у томе, волео је
да се одмери, просто човек против жутаћа. „Сјајан, сјајан
лик“, каже Пацов.
У сваком случају, писмо је страва, веома лично и дир-
љиво. Пацов готово почиње да виче пишући га. Очи му
засузе док јој прича о дивним тренуцима које су провели
заједно, како је поред њеног брата рат деловао готово за-
бавно, јер је увек правио фрку и палио села и бацао димне
бомбе где стигне. Уз то је имао и сјајан смисао за хумор.
Као онај пут на оној реци кад је кренуо на пецање са це-
лим сандуком ручних бомби. „Вероватно најсмешнија
ствар у историји света“, каже Пацов, „сва та крв, једно
дваес зилиона мртвих жутаћких риба. Њен брат, он је
имао прави став. Он је знао како да се проведе. На Ноћ веш-
тица, те јако вруће, језиве ноћи, лик фарба цело тело раз-
ним бојама и ставља неку чудну маску и отпешачи до не-
ког села и креће да тражи слаткише готово потпуно го,
само чизме и муда и М-16. Изванредно људско биће. При-
лично звекнут понекад, али живот си му могао поверити.“
А онда писмо постаје веома тужно и озбиљно. Пацов
срце излива на папир. Каже да је волео тог лика. Каже да
му је лик био најбољи пријатељ на свету. Били су кô срод-
не душе, каже, кô близанци или тако нешто, толико тога су
имали заједничког . Каже ликовој сестри да ће је по-
тражити кад се рат заврши.
И шта се дешава?
Пацов пошаље писмо. Чека два месеца. Глупа пизда
никад не одговори.
Истинита ратна прича никада није морална. Она не поду-
чава, нити подстиче врлину , нити предлаже моделе исправног
људског понашања, нити спречава људе да раде оно што
људи одувек раде. Ако прича делује морално, не верујте у
њу. Ако се на крају ратне приче осетите полетно, или осе-
тите да је неки делић правичности спасен из веће пусто-
ши, онда сте испали жртва једне веома старе и грозне ла-
жи. Нема никакве правичности. Нема врлине. По основ-
ном практичном правилу, стога, истиниту ратну причу мо-
жете препознати по њеној апсолутној и бескомпромисној
оданости бестидности и злу. Послушајте Пацова Кајлија.
„Пизда“, каже он. Он не каже кучка. Сигурно не каже же-
на, или девојка. Каже пизда. Онда пљуне и остане загле-
дан. Има деветнаест година – превише је то за њега – тако
да вас погледа оним крупним тужним убилачким очима и
каже пизда, зато што је његов пријатељ мртав, и зато што
је то тако невероватно тужно и истинито: никада му није
одговорила.
Истиниту ратну причу можете препознати ако вас по-
срами. Ако вам није стало до бестидности, није вам стало
ни до истине; ако вам није стало до истине, пазите како
гласате. Пошаљете момке у рат, врате се кући погана језика.
Послушајте Пацова: „Господе боже, човече, дивно јој
писмо напишем, јеботе, црнчим да га напишем, и шта би?
Глупа пизда никад не одговори.“
Тај мртав лик звао се Курт Лемон. Десило се то да смо
прелазили неку блатњаву реку и марширали на запад у пла-
нине, и трећег дана смо стали да предахнемо дуж једног
рачвања стаза дубоко у џунгли. Лемон и Пацов Кајли су
сместа почели да се измотавају. Нису разумели ништа о
јези. Били су клинци; једноставно нису знали.Шетња у при-
роди, мислили су, није чак ни рат, па су зашли у хлад неког
огромног дрвећа – четворострука крошња, без имало сун-
ца – и церекали се и називали један другог жутом кевом и
играли се неке глупаве игре коју су били измислили. Део
игре биле су димне бомбе, које су безопасне уколико се не
глупирате, а они би извукли осигурач и одмакли се пар
стопа један од другог и играли добацивке у хладу тог
огромног дрвећа. Ко год би устукнуо, био би жута кева. А
ако нико не би устукнуо, бомба би пригушено праснула и
били би прекривени димом и смејали би се и плесали
унаоколо и онда кренули изнова.
Све је у потпуности истинито.
То се десило, мени, пре готово двадесет година, и још
увек се сећам тог рачвања и тихог звука капљања негде
иза дрвећа. Сећам се мириса маховине. Горе у крошњама
било је ситних белих цветова, али без имало сунца, и се-
ћам се сенки како се простиру под дрвећем где су Курт Ле-
мон и Пацов Кајли играли добацивке димним бомбама.
Мичел Сендерс је седео и бацакао свој јо-јо. Норман Боу-
кер и Кајова и Дејв Џенсен су дремали, или напола дрема-
ли, а свуда око нас биле су те назупчене зелене планине.
Осим смеха, све је било тихо.
У једном тренутку, сећам се, Мичел Сендерс се окре-
нуо и погледао ме, готово климнувши главом, као да је же-
лео да ме упозори на нешто, као да је већ знао, а онда је
после неког времена смотао свој јо-јо и склонио се.
Само су се измотавали. Зачуо се шум, претпостављам,
што мора да је био детонатор, па сам се осврнуо и видео
Лемона како пружа корак из хлада на јако сунце. Лице му
је одједном било смеђе и сјајно. Згодан клинац, заиста.
Оштрих сивих очију, витак и уских бокова, и кад је поги-
нуо, било је готово дивно, начин на који га је сунчева свет-
лост обавила и винула га и усисала га високо у дрво пуно
маховине, лозе и белих цветова.
* * *
У било којој ратној причи, али поготово истинитој,
тешко је одвојити оно што се десило од онога што се
наизглед десило. Оно што се наизглед дешава постаје
сопствено дешавање и мора бити испричано на тај начин.
Углови гледања су искривљени. Кад нагазна мина експло-
дира, ви зажмурите, погнете главу и одлебдите изван себе.
Кад неки лик погине, као Курт Лемон, ви скренете поглед
и онда погледате поново за тренутак и онда поново скре-
нете поглед. Слике се помешају; углавном пропустите мно-
го тога. А онда после, кад кренете да причате о томе, увек
постоји та надреална наизгледност због које прича делује
неистинито, али која, у ствари, представља тешку и прециз-
ну истину како је изгледало.
У пуно случајева, у истиниту ратну причу се не може
веровати. Ако поверујете, будите скептични. То је питање
веродостојности. Често су сулуде ствари истините, а нор-
малне нису, јер су нормалне ствари неопходне да бисте
поверовали у истински невероватну лудост.
У другим случајевима, истиниту ратну причу чак и не
можете препознати. Понекад је просто ван граница препо-
знавања.
Ову сам, на пример, чуо од Мичела Сендерса. Ближио
се сутон и седели смо у мом рову дуж широке блатњаве
реке северно од Кванг Нгаија. Сећам се како је миран су-
мрак био. Дубоко ружичасто црвенило пролило се по реци
која се кретала бешумно, а ујутру ћемо прећи реку и мар-
ширати на запад у планине. Била је права прилика за до-
бру причу.
– Бог ми је сведок – рече Мичел Сендерс. – Шесто-
члана патрола креће у планине на основну ослушкивачку
мисију. Треба да проведу недељу дана горе, само да се
притаје и ослушкују непријатељска кретања. Понели су
радио, тако да ако чују ишта сумњиво – било шта – треба
да позову артиљерију или борбене хеликоптере, шта год
да затреба. У противном одржавају строгу теренску дис-
циплину. Апсолутна тишина. Само слушају.
Сендерс ме је летимично погледао да се увери да сам
замислио сценарио. Играо се својим јо-јоом, развлачећи
га кратким, одсечним покретима зглоба.
Лице му је било безизразно у сумраку.
– Причамо о прописном ослушкивању, строго по пра-
вилима. Тих шесторица момака ни не писну добрих не-
дељу дана. Немају језик. Само уши.
– Јасно – рекох.
– Разумеш ме?
– Невидљиви.
Сендерс климну главом.
– Потврдно – рече. – Невидљиви. И сад, деси се то да
се ти момци завуку дубоко у жбуње, скроз закамуфлирани,
легну и чекају и то је све што раде, ништа друго, леже тако
седам дана заредом и само слушају. И човече, да ти кажем
– језиво је. Планине су то. Појма немаш шта је права језа
док се тамо не нађеш. Џунгла, отприлике, само што је
скроз горе у облацима и увек је магла – као киша, само што
не пада – све је скроз мокро и лелујаво и запетљано и не
видиш ни прст пред носем, ни сопствену киту не можеш
да нађеш да пишаш. Као да уопште и немаш тело. Жешће
језиво. Просто се крећеш са испарењима – магла те некако
увуче... А тек звуци, човече. Звуци одзвањају заувек.
Чујеш ствари које нико никада не треба да чује.
Сендерс је заћутао на секунд и само растезао јо-јо, а
онда ми се насмешио.
„И тако, после пар дана, момци почињу да чују неку
скроз тиху, некако уврнуту музику. Чудни одјеци и тако то.
Као радио или тако нешто, само што није радио, него нека
необична жутаћка музика што излази право из стења.
Издалека, отприлике, али и одмах ту, изблиза. Покушавају
да је занемаре. Али у питању је ослушкивачка мисија, зар
не? Стога ослушкују. И сваку ноћ слушају тај опичени жу-
таћки концерт. Свакојака звона и ксилофони. Мислим, то
је дивљина – нема шансе, то не може бити стварно – али,
ето га, као да планине хватају јебени Радио Ханој. При-
родно, постају нервозни. Један лик залепи жваке у уши.
Други готово скрене. Но, ствар је у томе што не могу да
пријаве музику. Не могу да дохвате радио и позову базу и
кажу, “Е, чујте, дајте неко оружано дејство овамо, треба да
разнесемо ову уврнуту жутаћку рок групу.” То не могу. Не
би прошло. Стога леже тако у магли и држе уста затво-
рена. Оно што додатно погоршава ствари, видиш, је то
што јадничци не могу нормално да се измотавају. Не може
кроз шалу све да прође. Не могу чак ни да причају међу-
собно, осим можда шапатом, скроз пригушено, а то их са-
мо чини још нервознијим. Слушају и не раде ништа друго.”
Поново је уследио период тишине док је Мичел Сен-
дерс посматрао реку. Мрак се већ скоро спустио, и скроз
на западу видео сам планине како се дижу у сенци, све те
мистерије и непознанице.
– У ово што следи – Сендерс рече тихо – нећеш пове-
ровати.
– Вероватно – рекао сам.
– Нећеш. А знаш зашто? – упутио ми је дуг и уморан
смешак. – Зато што се десило. Зато што је свака реч апсо-
лутно у слово истинита.
Сендерс је направио некакав грлени звук, попут узда-
ха, као да жели да покаже да му није стало да ли му ја
верујем или не. Али, јесте му било стало. Желео је да осе-
тим истину, да поверујем чисто силом осећања. Деловао је
тужно, на неки начин.
– Тих шест момака – рекао је – до сада се већ попри-
лично сагорели, и једне ноћи почну да им се причињавају
гласови. Као на неком коктелу. Тако звучи, као неки вели-
ки свечани жутаћки коктел тамо негде у магли. Музика и
ћаскање и све то. Сулудо, знам, али чују чепове шампањ-
ца. Заиста чују чаше за мартини. Скроз помпезно, све
врло цивилизовано, само што ово није цивилизација. Ово
је Вијетнам.
– У сваком случају, момци покушавају да остану
хладни. Само леже и грувају, али после неког времена по-
чињу да чују – нећеш поверовати – чују камерну музику.
Чују виолине и чела. Чују опасан сопран неке маме-сан. А
онда после неког времена чују жутаћку оперу и неко
певачко друштво и Хор хаипхоншких дечака и вокални
квартет и свакојака уврнута напевања и тамо неке Буда-
Буда будалаштине. А све време, у позадини, коктел још
увек траје. Сви ти разни гласови. Мада, не људски гласо-
ви. Зато што су то планине. Пратиш ме? Стена – прича.
Исто – и магла, и трава и проклети мунгоси. Све прича.
Дрвеће прича о политици, мајмуни причају о религији.
Читава земља. Вијетнам. То место прича. Прича. Разу-
меш? Вијетнам – он заиста прича.
– Момци не могу да издрже. Одлепе. Дохвате радио и
пријаве непријатељско кретање – читава армија, кажу – и
наруче оружано дејство. Довуку артиљерију и борбене
хеликоптере. Затраже напад из ваздуха. И, да ти кажем,
сјебу ти они скроз тај коктел. Целу ноћ, само рокају те
планине. Преточе џунглу у сокић. Разнесу дрвеће и пе-
вачка друштва и шта год још да има за разношење. Дошло
време за пржење. Бацају напалм уздуж и попреко гребе-
нова. Доведу Кобре и F-4, користе бели фосфор и експло-
зиве високе разорне моћи и запаљиве бомбе. Свуда само
ватра. Запалили су планине.
– Око зоре коначно завлада тишина. Као да никада ти-
шину ни чуо ниси. Један од оних баш густих, баш магло-
витих дана – сами облаци и магла, момци у тој специ-
фичној зони – а планине су апсолутно, мртвачки неме. Кô
у Бригадуну – све је испарило, знаш?Магла је све усисала.
Нити један звук, сем што га они још увек чују.
– Спакују се они и натоваре леђа. Спусте се низ пла-
нину, натраг у базу, и кад стигну тамо, они ни да писну. Не
причају. Ни реч, кô глувонеми да су. Касније прилази неки
натовљени пуковник и пита шта се то ког ђавола тамо
десило.Шта су то чули? Чему онолико наоружање? Човек
је попиздео, баш се окомио на њих. Мислим, спискали су
шест зилиона долара муниције, и гузати пуковник хоће
одговоре, хоће да зна кој’ мој се то десило.
– Али, момци ни да зуцну. Само га гледају неко време,
помало подсмешљиво, помало зачуђено, и цео рат се крије
баш ту, у том погледу. Он каже све што никада нећеш мо-
ћи да кажеш. Каже, човече, теби је восак у ушима. Каже,
јадниче, никада нећеш знати – погрешна фреквенција –
чак и не желиш ово да чујеш. Онда салутирају дркаџији и
оду, зато што се извесне приче никада не причају.
Истиниту ратну причу можете препознати по томе што
се наизглед никад не завршава. Нити тада, нити икада.
Нити кад је Мичел Сендерс устао и склонио се у мрак.
Чак и сада, у овом тренутку, сећам се тог јо-јоа. На не-
ки начин, чини ми се, морали сте бити тамо, морали сте да
чујете, али видео сам колико очајнички је Сендерс желео
да му верујем и његову фрустрацију што није баш најбоље
погодио детаље, није баш убо коначну и закључну истину.
И сећам се како сам те ноћи седео у свом рову, гледа-
јући небо изнад Кванг Нгаија, размишљајући о пред-
стојећем дану и о томе како ћемо прећи реку и марширати
на запад у планине, о свим начинима на које могу поги-
нути, о свим стварима које не разумем.
Касно те ноћи Мичел Сендерс дотакао ме је за раме.
“Сад сам се сетио”, прошаптао је. “Мислим, поуке. Нико
не слуша. Нико ништа не чује. Кô онај гузати пуковник.
Политичари, сви ти цивилни типови. Твоја девојка. Моја
девојка. Свачија слатка мала невина девојка. Оно што њи-
ма треба јесте ослушкивачка мисија. Пара, човече. Дрвеће
стење – мораш да слушаш свог непријатеља.
А онда опет, ујутру, Сендерс ми је пришао. Вод се спре-
мао за покрет, проверавао оружје, обављао све оне ситне
ритуале који претходе дневном маршу. Водећа група већ
је била прешла реку и у колони се кретала ка западу.
–Морам нешто да ти признам – рече Сендерс. – Синоћ,
човече, морао сам да измислим пар ствари.
– Знам то.
– Певачко друштво. Није било никаквог певачког
друштва.
– Јасно.
– Ни опере.
– Ма пусти, разумем.
– Да, али слушај, и даље је истинито. Тих шест момака,
они су тамо стварно чули неки опак звук. Просто да не по-
верујеш какав су звук чули.
Сендерс је навукао свој руксак, зажмурио на тренутак,
а онда ми се готово насмешио. Знао сам шта следи.
– Добро – рекао сам – шта је поука?
– Ма нема везе.
– Не, хајде реци.
Дуго је ћутао, гледајући у страну, и тишина се све више
протезала док није постало готово непријатно. Онда је
слегао раменима и упутио ми поглед који је трајао читав
дан.
– Чујеш ово, човече? – рекао је. – Тај мук – послушај
само. Ето ти твоје поуке.
У истинитој ратној причи, ако уопште има поуке, она је
попут нити која чини тканину. Не можете је извадити. Не
можете извући значење а да не распарате дубље значење.
А на крају, заиста, нема се шта посебно рећи о истини-
тој ратној причи, осим можда “Ау!”.
Истините ратне приче не генерализују. Не препуштају
се апстракцијама и анализама.
На пример: рат је пакао. Као морални исказ, ова отрца-
на фраза делује савршено истинито, али ипак, пошто гене-
рализује, не верујем у њу својим стомаком. Ништа ми се
не грчи изнутра.
Своди се на осећај у стомаку. Истинита ратна прича, ако
је истинито испричана, тера стомак да верује.
Ова делује на мене. Већ сам је причао – пуно пута,
пуно верзија – али, ево шта се заиста десило.
Прешли смо ту реку и марширали на запад у планине.
Трећег дана, Курт Лемон нагазио је на нагазну мину 105.
Играо се добацивке с Пацовом Кајлијем, смејао се, а онда
је био мртав. Дрвеће је било густо; требало нам је скоро
сат да рашчистимо зону за приземљавање за евакуацију.
Касније, више у планинама, наишли смо на вијеткон-
шко младунче бивола. Откуд оно тамо не бих знао – нема
ни фарми ни пиринчаних поља – али, ухватили смо га и
обавили канапом и повели са собом до неког напуштеног
села где смо стали да преноћимо. После вечере, Пацов
Кајли је пришао и помазио га по носу.
Отворио је конзерву следовања, пасуљ са свињетином,
али младунче бивола није било заинтересовано.
Пацов је слегао раменима.
Одаљио се један корак и прострелио му десно предње
колено. Животиња није ни писнула. Пала је свом тежи-
ном, затим поново устала, и Пацов је пажљиво нанишанио
и хицем јој откинуо уво. Погодио ју је у задњи део и у
малу грбу на леђима. Погодио ју је двапут у слабине. Није
хтео да убије; хтео је да повреди. Прислонио је цев пушке
на уста и откинуо их. Нико није рекао ништа посебно. Цео
вод је стајао и посматрао, осећајући свашта, али није било
пуно сажаљења за младунче бивола. Курт Лемон је мртав.
Пацов Кајли је изгубио најбољег пријатеља на свету. Ка-
сније те недеље написаће дуго лично писмо ликовој се-
стри, која му неће одговорити, али засад је то питање бола.
Свуда око нас осећао се мирис дима и прљавштине и ду-
боког зеленила, а вече је било влажно и веома вруће. Па-
цов се прешалтовао на аутоматску паљбу. Пуцао је на-
сумично, готово лежерно: кратки рафалчићи у стомак и
задњицу. Онда је напунио оружје, чучнуо, и погодио лево
предње колено. Поново је животиња пала свом тежином и
покушала да устане, али овога пута није успела. Затету-
рала се и пала на страну. Пацов ју је упуцао у нос. Нагнуо
се и прошапутао нешто, као да прича љубимцу, а онда је
упуцао у грло. Све време младунче бивола било је немо,
или готово немо, само благ звук пенушања на месту где је
био нос. Лежало је врло мирно. Ништа се није померало
сем очију, које су биле огромне, зеница блиставо црних и
отупелих.
Пацов Кајли је плакао. Покушао је нешто да каже, али
је онда пригрлио своју пушку и отишао некуд сâм.
Ми остали стајали смо у неправилном кругу око мла-
дунчета бивола. Неко време нико није проговорио. При-
суствовали смо нечему суштинском, нечему потпуно но-
вом и дубоком, делу света тако запањујућем да још увек
није постојало име за то.
Неко шутну младунче бивола.
Било је још увек живо, мада једва, само у очима.
– Изванредно – рече Дејв Џенсен. – У животу ништа
слично нисам видео.
– Никада?
– Ни приближно. Никада.
Кајова и Мичел Сендерс покупили су младунче биво-
ла. Превукли су га преко празног трга, подигли, и бацили
у сеоски бунар.
После тога, сели смо да причекамо Пацова да се сабере.
– Изванредно – стално је понављао Дејв Џенсен. – Нов
приступ. Никад га пре нисам видео.
Мичел Сендерс извади свој јо-јо. – Па, то ти је Вијет-
нам – рекао је. – Врт Зла. Овде ти је, човече, сваки грех
скроз свеж и оригиналан.
Како се генерализује?
Рат је пакао, али то није ни пола истине, јер рат је та-
кође и мистерија и страва и авантура и храброст и откриће
и светост и сажаљење и очајање и жудња и љубав. Рат је
гадан; рат је забаван. Рат је узбудљив; рат је диринчење.
Рат те учини човеком; рат те учини мртвим.
Истине су противречне. Може се рећи, на пример, да је
рат гротескан. Али, истини за вољу, рат је такође и леп.
Упркос свим страхотама, не можете а да не посматрате у
чуду ту грозну величанственост борбе. Останете загледа-
ни у сигналне ракете док се одмотавају кроз мрак попут
блиставих црвених трака. Чучите у заседи док се хладни,
равнодушни месец диже кроз ноћ над пиринчана поља.
Дивите се течним симетријама трупа у покрету, складу
звука и облика и пропорција, великим покровима ватреног
метала што се сливају из борбеног хеликоптера, мецима за
осветљавање, белом фосфору, пурпуно наранџастом сјају
напалма, црвеном бљеску ракете. Није лепо, да будемо тач-
ни. Задивљујуће је. Испуњава цело око. Заповеда вам.
Мрзите га, да, али ваше очи га не мрзе. Као што фатални
шумски пожар, као што рак под микроскопом, било која
битка или бомбардовање или артиљеријска ватра имају
естетску чистоту апсолутне моралне равнодушности –
моћне, неумољиве лепоте – и истинита ратна прича рећи
ће истину о овоме, иако је истина ружна.
Генерализовање о рату је попут генерализовања о ми-
ру. Готово све је истинито. Готово ништа није истинито.
Можда је, у својој бити, рат само још једно име за смрт, па
ипак, сваки војник ће вам рећи, ако говори истину, да бли-
зина смрти собом носи одговарајућу близину животу. По-
сле ватреног окршаја, увек је ту неизмерно задовољство
живости. Дрвеће је живо. Трава, земља – све. Свуда око
вас ствари су просто живе, и ви међу њима, и од живости
почнете да се тресете. Осећате интензивну, вантелесну
свест о свом живом ја – свом најистинитијем ја, људском
бићу које желите да будете и које потом снагом жеље по-
станете. Усред зла, желите да будете добар човек. Желите
уљудност. Желите правду и љубазност и људску слогу,
ствари за које нисте ни знали да желите. Има ту нечега
великог , нечега божанског . Јесте чудно, али никада нисте
живљи него када сте готово мртви. Препознате шта је
вредно. Свеже, као по први пут, волите оно што је најбоље
у себи и у свету, све што се може изгубити. Док траје су-
тон, седите у свом рову и посматрате широку реку која по-
прима ружичасто црвену боју, и планине иза ње, и иако
ујутру морате прећи реку и кренути у планине и чинити
грозне ствари и можда умрети, упркос томе, затекнете се
како проучавате фине боје реке, осећате задивљеност и
страхопоштовање према заласку сунца, и испуњени сте
снажном, болном љубављу према томе какав би свет мо-
гао и увек требало да буде, а сада није.
Мичел Сендерс је био у праву. Као обичан војник, бар
рат осећате – духовну текстуру – као неку велику сабласну
маглу, густу и вечну. Нема јасноће. Све лелуја. Стара пра-
вила више не обавезују, старе истине више нису истините.
Исправно се прелива у погрешно. Ред се стапа у хаос, љу-
бав у мржњу, ружноћа у лепоту, закон у безвлашће, учти-
вост у дивљаштво. Пара те усиса. Не знаш где се налазиш,
нити зашто си тамо, и једина извесност је неодређеност
која преовлађује.
У рату губите осећај за коначно, а тиме и сâм осећај за
истину, стога се поуздано може рећи да у истинитој ратној
причи никада ништа није апсолутно тачно.
Често у истинитој ратној причи чак и нема поенте, или
вас поента лупи тек двадесет година касније, у сну, и ви се
пробудите и продрмате своју жену и почнете да јој прича-
те причу, сем што кад дођете до краја, поново сте забора-
вили поенту. И онда дуго тако лежите и посматрате ту
причу како се дешава у вашој глави. Слушате жену како
дише. Рат је готов. Склопите очи. Насмешите се и поми-
слите, господе, шта је поента?
Ова мене буди.
У планинама тог дана, посматрао сам Лемона како се
осврће. Насмејао се и рекао нешто Пацову Кајлију. Онда
је начинио чудан полукорак, изашавши из хлада на јако
сунце, и скривена мина 105 га је залепила за дрво. Делови
су просто висили одозго, па је Дејв Џенсену и мени на-
ређено да се узверемо и ољуштимо га. Сећам се беле ко-
сти једне руке. Сећам се комадића коже и нечега влажног
и жутог , што мора да су била црева. Крв је била ужасна, и
још ме прати. Али оно што ме буди двадесет година ка-
сније је Дејв Џенсен који пева Лимуново дрво док одозго
бацамо делове.
Истиниту ратну причу можете препознати по питањи-
ма која постављате. Неко, рецимо, прича причу и потом
упитате, „Је л’ истинита?“ –и, ако је одговор битан, ето
вам одговора.
О ву смо, на пример, сви чули. Четири лика иду стазом.
Излети граната. Један лик скочи на њу, пригуши телом
експлозију и спасе своја три другара.
Да ли је истинита?
Одговор је битан.
Осећали бисте се превареним ако се то никада није
десило. Без реалности као основе, у питању је пука отрцана
славопојка, чист Холивуд, неистинита на начин на који су
све такве приче неистините. Но, чак и да се јесте десило –
а можда и јесте, све је могуће – чак и тада знате да не мо-
же бити истинита, јер истинита ратна прича не почива на
тој врсти истине. Апсолутно дешавање је небитно. Нешто
се може десити и бити потпуна лаж; нешто друго може да
се не деси и да буде истинитије од истине. На пример:
Четири лика иду стазом. Излети граната. Један лик скочи
на њу, пригуши телом експлозију, али граната је јака и сви
свакако погину. Пре него што умру, један од мртвих ли-
кова каже: „Кој’ мој си то урадио?”, а онај што је скочио
каже, „Прича мог живота, човече,” и онај други крене да
се насмеши, али је мртав.
То је истинита прича која се никада није десила.
Двадесет година касније, још увек видим сунце на Ле-
моновом лицу. Видим га како се осврће, гледајући ка Па-
цову Кајлију, онда се насмејао и начинио тај чудан полу-
корак из хлада на сунце, лица изненада смеђег и сјајног , и
како му је стопало додирнуло тло, тог трена, мора да је
помислио да га то сунце убија. Није било сунце. Била је то
подметнута мина 105. Али чак и када бих икада погодио
причу како треба, како сунце као да се обавило око њега и
подигло га и винуло високо у дрво, ако бих икако могао
изнова створити кобну белину те светлости, тај оштри
бљесак, очити узрок и последицу, онда бисте можда и
поверовали у последњу ствар у коју је Курт Лемон пове-
ровао, што за њега мора да је била коначна истина.
Ту и тамо, када причам ову причу, неко ће ми на крају
прићи и рећи да јој се свидела. Увек је жена у питању.
Обично је то старија жена добродушне нарави и чове-
кољубивих политичких уверења. Објасниће како по пра-
вилу мрзи ратне приче; не разуме зашто људи желе да се
упуштају у сву ту крв и грозоту. Али, ова јој се свидела.
Јадно младунче бивола, растужило ју је. Понекад, чак,
кане и која суза. Оно што треба да урадим, рећи ће, јесте
да оставим све то иза себе. Да нађем нове приче које ћу
причати.
Нећу рећи, али помислићу.
Замислићу лице Пацова Кајлија, његову жалост, и по-
мислићу: „Ти, глупа пиздо.“
Зато што није слушала.
Није то била ратна прича. Била је то љубавна прича.
Али, не можете то да кажете. Једино што можете је да
је испричате још једном, стрпљиво, додајући и одузимајући,
измишљајући пар ствари да бисте дочарали праву истину.
Нема Мичела Сендерса, кажете јој. Нема Лемона, нема Па-
цова Кајлија. Нема рачвања стаза. Нема младунчета биво-
ла. Нема лозе и маховине и белих цветова. Од почетка до
краја, кажете јој, све је измишљено. До последњег вражјег
детаља – планине и река и поготово то јадно тупаво мла-
дунче бивола. Ништа од тога се није десило. Ништа. И
чак и да се јесте десило, није се десило у планинама, де-
сило се у једном сеоцету на полуострву Батанган, и киша
је лила кô из кабла, и једне ноћи лик по имену Смрдљиви
Херис се вриштећи пробудио с пијавицом на језику. Исти-
ниту ратну причу можете испричати, само да наставите да
је причате.
И на крају, наравно, истинита ратна прича никада не
говори о рату. Говори о сунцу. Говори о оном нарочитом
начину на који се зора шири реком кад знате да морате да
пређете ту реку и одмарширате у планине и радите нешто
што се бојите да радите. Говори о љубави и сећању. Гово-
ри о тузи. Говори о сестрама које никад не одговоре и љу-
дима који никад не слушају.

ЗУБАР

Кад је Курт Лемон погинуо, било ми је тешко да га жа-
лим. Знао сам га само површно, а то што сам знао није
било импресивно. Био је склон изигравању жестоког вој-
ника, вечито се нешто намештао, вечито се надимао, и
повремено је с тим умео баш да претера. Тачно је да је из-
вео неколико опасних егзибиција, чак и пар неких које су
деловале просто сулудо, као оног пута кад је офарбао тело
и ставио маску духа и кренуо да тражи слаткише за Ноћ
вештица. Али после није могао да престане с хвалисањем.
Стално је изнова глумио сопствене подухвате, китивши их
детаљима који се никада нису десили. Имао је мишљење
о себи које је, чини ми се, било превисоко да би изашло на
добро. Или је можда било обратно. Можда је лоше миш-
љење оно што је упорно покушавао да избрише.
У сваком случају, човек лако постане сентименталан
кад су мртви у питању, и да бих то избегао, желим да ис-
причам једну кратку причу о Курту Лемону.
У фебруару смо одрађивали оперативну зону по имену
Рокит Покит, која је добила име по томе што је непријатељ
понекад користио то место за лансирање ракетних напада
на узлетиште у Чу Лаију. Али, за нас је то било попут
двонедељног одмора. Оперативна зона протезала се дуж
Јужног кинеског мора, где је човек имао осећај као да је у
одмаралишту, са белим плажама и палмама и пријатељ-
ским сеоцима. Био је то миран период. Без страдалих, без
икаквог контакта.Међутим, као и обично, они одозго нису
могли да нешто што је довољно добро оставе на миру, и
једног поподнева војни зубар пребачен је хеликоптером да
нам прегледа зубе и обави ситне поправке. Био је то висок,
мршав млади капетан са гадним задахом из уста. Пола са-
та нам је држао предавања о оралној хигијени, демонстри-
рајући правилне технике коришћења конца и четкице, а
потом је отворио ординацију у малом пољском шатору и
сви смо један по један улазили на систематски преглед.
Опрема је, у најбољем случају, била примитивна. Имао је
бушилицу са батеријским напајањем, платнени пољски
кревет, кофу морске воде за испирање, метални кофер пун
разних инструмената. Свело се на стоматологију с фаб-
ричких монтажних трака, брзо и безлично, а главна прео-
купација младог капетана наизглед је био сат.
Док смо седели чекајући, Курт Лемон бивао је све
напетији. Све време се врпољио, играјући се својим иден-
тификационим плочицама. На крају га неко коначно упита
у чему је проблем, и Лемон је спустио поглед ка рукама и
рекао да је у средњој школи имао пар лоших искустава са
зубарима. „ Чист садизам“, рекао је. Ко у соби за мучење.
Не сметају му крв и бол – заправо ужива у борби – али
има нечега у вези са зубарима од чега га просто подилази
језа. Бацио је поглед на пољски шатор и рекао: „Нема
шансе. Мене искључите. С овим зубима нико неће да се
петља.”
Али неколико минута касније, када га је зубар прозвао,
Лемон је устао и ушао у шатор.
Брзо је било готово. Онесвестио се и пре него што га је
човек дотакао.
Четворица нас смо морали да га подигнемо и положи-
мо га на пољски кревет. Кад се повратио, имао је смешан,
нов израз лица, готово посрамљен, као да је ухваћен при
извршењу неког грозног злочина. Ни са ким није хтео да
прича. Остатак дана држао се по страни, седећи сâм под
дрветом, загледан наниже у пољски шатор. Деловао је
помало сметено. Ту и тамо бисмо га чули како псује, ви-
чући из свег гласа. Било ко други би се на све то само
насмејао, али за Курта Лемона то је било превише. Мора
да му је нешто кврцнуло у глави од стида. Касно те ноћи
испузао је до зубарског шатора. Упалио је батеријску лам-
пу, пробудио младог капетана, и рекао му да има стравич-
ну зубобољу. „Разваљује“ рекао је – ко ексер да му је у ви-
лици. Зубар никакав проблем није могао да нађе, али Ле-
мон је упорно инсистирао, тако да је човек на крају слегао
раменима и убризгао му новокаин и ишчупао савршено
добар зуб. Болело је донекле, нема сумње, али ујутру Курт
Лемон није скидао осмех с лица.

ТИМ О’БРАЈАН (TIM O’BRIEN, 1946, Остин, Минесота) је амерички
писац романа и кратких прича, познат по томе што се у њима прева-
сходно бави проблематиком Вијетнамског рата, у ком је учествовао 1969.
и 1970. године. Ствари које су носили (The Things They Carried) је збирка
међусобно повезаних прича номинована за Пулицерову награду 1990.
Приче су исприповедане у првом лицу и засноване су на ауторовим рат-
ним искуствима, али истинитост догађаја није увек апсолутна. О’Бра-
јан на више места у збирци инсистира на разлици између истинитости
приче и истинитости догађаја. Он бележи обе истине, повремено чак и
негирајући сам себе из приче у причу, тако да је немогуће јасно одре-
дити до које мере се извесни догађај одвио на описани начин. То по ау-
торовом мишљењу и није битно, док год је прича „истинита“.
Хумористички роман Заљубљени мацан (Tomcat in Love) из 1998.
представља О’Брајанов одмор од вијетнамске тематике, којој се вратио
у свом за сада последњем роману Јули, Јули (July, July) објављеном 2002.
године. По занимању је политиколог , а ради као предавач креативног
писања на универзитетима широм САД-а.

Превод с енглеског и белешка
Александар Радовановић