КОРАЦИ


Весна Капор

МНОШТВО У ЈЕДНОМ ИЛИ „КАКО
ПОСТАТИ НЕКО ДРУГИ А ОСТАТИ СВОЈ”

Владислав Бајац: Хамам Балканија

Архипелаг , Београд, 2008.

Да ли је стварност фикција или је обрнуто, и где је у тој
тачки обрта место уметности?
Да ли је нужно,иу ком контексту, тумачити двојност и
полифонију света и поретка људског друштва декодира-
јући вечиту човекову потребу за разоткривањем сопства
кроз растакање истог?
У каквој је вези стваралачки чин са нагоном за примар-
ним инстинктом самоодржања и да ли моћ и богатство, ко-
начно, ослобађају човека било какве одговорности и отва-
рају простор за потпуно остварење слободе? Да ли... ?
Роман Хамам Балканија отвара безброј суштинских пи-
тања, истовремено нудећи исто толико одговора чији сми-
сао, свакако, зависи од перцепције ишчитавања.
Сложеност неког књижевног дела, његова слојевитост
и стил често нису одређени само талентом него и умећем
компоновања расположивих чињеница и истраживачким
способностима приповедача. Стога је овај роман, већ са-
мим наумом, више од свегашто се може очекивати пре отва-
рања корица. Писац истовремено прати историографску
грађу минулог времена и сопствени живот и век у коме жи-
ви, стварајући од првог реда једноставну, али композицио-
но, приповедачки и тематски савршено сложену целину у
којој сваки мотив оправдава, у складу са пишчевом интен-
цијом, своје место и смисао.
Први транспарентни ниво приче јесте питање личног
идентитета, чију целовитост подрива вечита двојност као
неминовност, проклетство или дар.Мехмед или Бајица, Ср-
бин или Турчин, право датости по рођењу или кодирање
целовитости услед нових услова и ситуације у којој се на-
лази главни јунак, свакако је предмет опсервирања поје-
динца, али и вечита опсесија историчара, уметника, фило-
софа, политичара свих времена..
Само графичко решење романа, већ у наслову, показује
којим смером ће се кретати прва и основна линија припо-
ведања. Један наслов, два писма (и латиница и ћирилица),
већ рефлектују правац и смисао приповедања које ће се
развијати.
Потом следи сажетак целокупне структуре дела у увод-
ном поглављу Хамам или вештина живљења у коме нас
писац уводи, теоријски, у просторе семантике насловне
синтагме: уживање, хедонизам… хамам. Различите циви-
лизације, различита историјска раван, али иста суштинска
потреба: тежња за уживањем као осовинска мотивација
бивствовања спајају све временске вертикале и меридија-
не. А сам појам термина хамам не указује само на искон-
ску потребу додира са водом, већ упућује на једну вишу,
снажнију мотивацију – потребу за прочишћењем. Извесна
оксиморонска нота, дакле, исказана је самим називом: Ха-
мам Балканија. Иронизујући већ у самом наслову простор
на коме обитавамо, претварајући га у хамам, писац казује
и отвара питање различитих визура на исти, али свакако
му истовремено дајући смисао вишег реда. Претвара га у
место вечите потребе за прочишћењем и проказује као
место вечите потраге за уживањем као наличјем стварно-
сти, једнаком у време Мехмед-паше Соколовића иу време
приповедачевог трагања за инспирацијом и смислом. У
том контексту даље тумачени су и ликови и простор.
Цела херметична структура романа потом се расклапа
по одређеном идеално саграђеном следу: измењују се лати-
нична и ћирилична поглавља, паралелно теку две историј-
ске равни, повремено се скоро дотичући и преплићући, а
у оквиру тих дијахроно-синхронијских прича паралено са
главном радњом и често, отимајући јој примат, отварају се
есејизовано разнолика питања (теме) која дотичу и поје-
динца и колектив, и коначно целу цивилизацију . Промишља-
њем тих тема са својим саговорницима и савременицима,
писац као да премошћава временски лук – па радњу, тего-
бе и дилеме једног времена заокружује у другом, постав-
љајући разум као једно апсолутно могуће исходиште оп-
станка. Оно о чему Бајица снатри у XVI веку, на неки на-
чин оживљавају и осмишљавају приповедач В.Б. и Орхан
Памук, као носиоци другог , паралелног приповедачког то-
ка. Кроз овај ниво приповедања промичу разна позната и
призната имена које је писац имао прилику да сретне, њихо-
ви ставови, идеје и радови. Џејмса Лафлин, Езра Паунд,
Алберт Мангел, Х.Л.Борхес, Албахарији, Јустејн Гордер,
Алан Стивел... само су нека од имена преко којих писац,
такође, промишља свет додајући сваком поглављу основ-
ног приповедачког тока по један есеј као потврду ванвре-
мености или свевремености свега што јесте. Покушава-
јући да сагледа комплексност идентитета, питање индиви-
дуалног и личног , те проблем националног и глобалног ,
синхронијски и дијахроно, писац непрестано промишља
различите аспекте човековог живота, што местимично де-
лује помало натегнуто, али у структури романа потпуно
оправдано.
Пратећи један живот кроз два припадајућа етноса, кроз
две врсте сећања, две културе и две неспојиве интересне
сфере, писац не само да ишчитава његову тескобу већ кри-
сталише потпуно нови јединствени идентитет, који главни
јунак поступно савлађује током сопственог живота, а писац
брижљиво гради и објашњава кроз различите ситуације у
Мехмед-пашином животу (од раних дана проведених у
логору за јањичаре, преко довођења чланова сопствене
породице у Цариград и превођења у ислам, до сусрета са
Лала-пашом, бившим сународником, где гласно и њему и
себи признаје: “Ја не желим да будем или једно или друго.
Ја желим да будем ја.” А то ја се исказује потпуним припа-
дањем и једном и другом етносу, и једној и другој рели-
гији и једном и другом топосу. Он бира једину могућу
опцију у којој мудрост надраста све догађаје стварности.
У складу са тим паралено се показују два пашина
завичаја, два језика, два града: Београд и Цариград. И при
том писац разоткрива чудновату географску сличност ме-
ђу њима, што пашу теши и даје му коначни мир и потврду
да је могуће припадати различитим димензијама, да је мо-
гуће бити на два места а један и целовит, што се коначно
и потврђује његовим задужбинарством потакнутим же-
љом да када погледа нешто на једном месту, истовремено
има осећај да је на оном другом. (Изградивши истовре-
мено џамију у Стамболу и караван-сарај у Београду, на
Синаново питање шта је постигао тим преклапањем, Мех-
мед (Бајица) одговара: „Сад могу кад год хоћу да погледам
на твоје дело овде и да помислим да сам тамо. И обрнуто.
Зар то није величанствено?”) И, ето тек у том моменту по-
казује се, ипак, мала пукотина или она, Андрићевска “цр-
на пруга” – што, ипак, нашег јунака и мимо пишчеве во-
ље, чини се, дели на два дела. И потврђује она сумња да
једном отргнут из завичаја, ма колико умећа савладао и
предела освојио, човек свеједно немерљиво чезне за њим.
У ту линију приповедања, писац уводи градитељство,
као опсесију градитеља Синана Јусуфа (Мимара) и Мех-
мед-паше, као полугу која може променити и надокнадити
рушилачке и освајачке политике империја које граде и
разграђују свет. Њих двојица, као сенке Великог везира,
имају и ту двоструки посао. Нешто слично Пенелопином.
Оно што један разори у походима, други покушава на-
доместити градњом. И та градња је, поново, двострука.
Прва је у славу турског царства, друга она невидљива
задужбинарска за корист сопственог народа, за део оног
бића који је јавно потиснут. Тако, заправо и настају многе
велелепне и важне грађевине широм Отоманског царства.
А тако је настала и ова књига. Од потраге за пресахлом
инспирацијом која почиње код Вишеграда у бањи, хамаму,
Вилина Влас, који је негда саградио Мехмед-паша, преко
пишчевих путовања и сусрета са најразличитијим ства-
раоцима нашег времена, мешају се и поткрепљују две исто-
ријске стварности чији императив јесте: стварање као врхун-
ски принцип исказивања и себе и друштва.
Истовремено се у роману , абецедним редом мењају вре-
менске перспективе. Прича о главном јунаку је истовре-
мено и прича о нашем свевидећем приповедачу, који раз-
мотава не само историјско време и чињенице него и читав
низ тајанствених детаља којима оправдава зидање романа.
На првом месту после повучене паралеле (Мимар –
Мехмед и писац В. Б. – Орхан Памук) објашњава се кос-
мичка оправданост писања баш овог романа. Такође, са-
знајемо да је место са кога говори писац, место спајања
Мехмеда (Бајице), архитекте Бајаловића и коначно самог
приповедача, те да је та “игра сличности” просто ини-
цирала настанак приповести.
Приповедач већ на почетку, разговарајући сам са со-
бом, покушава да расветли место писца у свету. “Ко уоп-
ште писца суштински озбиљно схвата... то је још један до-
датни разлог , ако не и оправдање, зашто му је дозвољено
да комотно укрста. И да одговара…”
Међутим, ово ограђивање с почетка, ипак током ро-
мана добија другачију боју. Писац се поистовећује са гра-
дитељем, градитељ са мислиоцима. Ови са рок певачима...
– и све добија једну суштински приповедну ноту, логику у
којој се сугерише истинска различитост и њено прихва-
тање, те разум као основни принцип људског делања –
што, мора се признати, и није тако често забележена поја-
ва ни у књижевности ни у стварном животу.
Пратећи пишчеве сусрете са савременицима, њихову
различитост као потврђивање начела истости, све време
као императив стоји питање: ко, заправо, влада светом и
како се померају границе моћи?
Коначно, роман Хамам Балканија тешко је сажети у са-
мо једну раван читања. Приповедање тече глатко, али то је
само замка доброг паковања. Испод привида једностав-
ности у сваком поглављу отвара се мноштво дилема,
питања, слика и философских уверења.
Сваки лик је слојевито грађен, свака ситуација има
исту такву перспективу. Ништа није једноставно... а ипак
би могло бити... – једна је од мисли које изничу после
читања. Једноставна, а истинита.
На свакој страници, може се наћи разлог за отварање
полемике или, бар, повод за размишљање о прочитаном.
Има ли веће награде написаном?