Бошко Сувајџић

РЕЧИ У ОГЛЕДАЛУ / ПЕРИТЕОРИОН

РЕЧИ У ОГЛЕДАЛУ

речи
ти
постојиш
твоје речи постоје
постоје речи твојих речи
речи твојих ћутања испод речи
постоје речи безнадежне речи постоје
речи плаве постојање твоје славе речи твоје
постоје речи несољене безнадежне речи постоје
речи облакодери вртови језера јаме реке калеидоскопи
речи погаче дојкама разгрћу хлеб празнину месе реч по реч
постоје речи неутешне шапати угљенисани слепе речи постоје
постоје речи слепе угљенисани шапати неутешне речи постоје
реч по реч месе празнину хлеб разгрћу дојкама погаче речи
калеидоскопи реке јаме језера вртови облакодери речи
постоје речи безнадежне несољене речи постоје
твоје речи славе твоје постојање плаве речи
постоје речи безнадежне речи постоје
речи испод ћутања твојих речи
речи твојих речи постоје
постоје речи твоје
постојиш
ти
суза
дар
зар је
ока гар
да је бар
врели жар
змијски цар
обукао бео вар
полећео у дувар
склупчао се заувар
у аждаји змијски цар
да превеже сунчев зар
да се проспе кроз олтар
да с’ упреде звездан шар
страшном пређом завичаја
маштравом од дробног сјаја
маштравом од дробног сјаја
страшном пређом завичаја
да с’ упреде звездан шар
да се проспе кроз олтар
да превеже сунчев зар
у аждаји змијски цар
склупчао се заувар
полећео у дувар
обукао бео вар
змијски цар
врели жар
да је бар
ока гар
зар је
дар
очи
на
скелету
ниче месо
ниче месо
на коле
со
душа
зри на грани јеле
а јеле би да се селе
једно
око друго
гости свако
гута своје
кости
(састругане очне дупље
не дихтују па су шупље)
клетве
на рогу је од јелена
божја кућа затворена
обилазе прсти руке ко чиреви око
гуке
ушивају материце у облаке звезде
птице
крви пиле живе биле па се јаду досетиле
(ишле оне тако неко време)
љубав
рокнућемо ту кураву
окачити је о ченгеле
дај бабо главу или бар
менгеле
пизду јој поцепати звезде у трбух
зашити
јашити јашити па прекардашити
кости састругати гвозденом
полугом
ископати једно око једну руку једну
кост
једну сузу једно
другом
телесне течности бацити
(у живот је побацити)

ПЕРИТЕОРИОН


МОМЧИЛОВА ПЕСМА

Оставих жену и кућу у планинама Родопским понад
Арде,
где Бог је снесен ко јаје, у граду званом Ксантија,
легалу звезда и Сунца.
Посабрах Србе и Грке, и Бугаре, и грозне словенске
барде –
једном речју фукару – без порода и својте;
и док се стари свет пирлитао на ројте, на челу грозних
сатнија,
кретох на Исток у бој.
(Моја судбина није била овде. Чекала ме је на новом
гибралтару.)
Мој је мач био барјак мој. Слава је моја ишла испред
мене,
иза мене кукњава и плач.
Рукнух као снег са врхунца, овенчан крвљу и славом.
Ја, Момчило Бугарин. Севастократор.
Знао сам да ћу платити главом.
Тутњали су добоши потмуло, проносећи на свим
језицима света
одјеке моје славе. (Ко да речи држе главе.)
У даљини су пламсале ватре.
Јасно се чуло: испод мира манастира
леут свира.
А около: у небо пободени барјаци и војничке шатре.
Падале су, ко буково лишће, главе.
Беху то времена тешка,
невесела.
Смишљао сам тихо и ударао муњевито, ко стрела.
А седам светогорских монаха и седам грчких мудраца
(уз малу помоћ латинских
прелата)
пред војском ношаху
седам светих књига
са седам црних
печата.
Свет се променио. Ко има ухо нека чује:
(одјекује) урлик руље, ропац с крста, смех Сатане.
Натенане.
Свет је овај ужасом испуњен, пун као казан.
Пуст као саблазан.
(Ко има ухо нека чује.)
Улогорили смо се, у свитање, у сну.
И ја, Момчило Бугарин, севастократор,
уснио сам иза старога гибралтара:
нову Земљу, нову Наду,
нови Сион.
Перитеорион.


ДРУГА МОМЧИЛОВА ПЕСМА

Понад Арде,
ма одавде
на хват крви
Град ко јаје,
снео га је
Мурат Први.
Од Ксантије до Тракије
гуц ракије.
Византије више није.
И сатније сјајне, грозне
сад су меке ко шпилхозне.
Испод мира манастира
леут свира.
Расте пропаст ко ембрион:
зија змијон.
Перитеорион.


ПЕСМА ПОГИНУЛОГ МОМЧИЛОВОГ ВОЈНИКА СА
ТРАПЕЗУНТА

Иђаше Момчило Перитеоријски по земљи као сенка, као
магла, као дим,
војвода јединосуштни, управитељ горњих крајева,
првоначелник
архистратига.
И шуме се размицаху, и дрвеће светлозарно уклањаше
лишће пред њим,
и бљескаху у полумраку мачеви и бојна копља, блистави
шиљци сига.
И анђели по планинама посипаху снег , пахуљасто
зрневље,
а Трибали кукавни грбине и власи седе повијаху до
земље.
И језици наши стадоше говорити, а да речи не
прозборисмо; и потом
усековаше нам главе, и измешаше речи, и разлучише са
животом.
Иђаше војвода Момчило пред војском, са херувимима
небеским, у слави.
А по заповеди његовој лећаху над њиме облаци, и звезде,
и птице крилате,
(и Трибали).
И вране се питаху пастрмом са гозбе обилате.
И тецијаху реке небеске, и отворише се поводњи,
и затворише се тешко, ко манастирске двери, капци
Господњи.
И обашка: у војсци се запати јевтика, и чир, и вашка:
накот немушти, змијски.
Иђаше војвода Момчило. Перитеоријски.
Шта се сачувало од завичаја? Ништа. Дубоке ће реке
тећи од мора натраг у
своје врело
као што су увек текле, као што су могле тећи и у нашем
сећању на море, од мора
сношљивијем.
Памтимo пустош ратишта, дабоме. Около су брујале
траве, као да држе опело.
(Људи су што и биљке, да кажемо с Ливијем.)
У ропцу самртноме липсаваху Трибали свакојаке феле,
узраста, нације.
Јеђаху земљу као сено. (Изиђи из језера, жено!)
Гротескне инкрустрације,
са очима плавим од воде. (Изиђи из воде, Ироде!) Како
може онај који дроб
повраћаше у тело,
како може онај језиком сведочити Бог , или живот, или
јензик, или дзело?
Ја, Момчилов војник са Трапезунта (што разли се по
земљи као магла, као жива,
висок као мунаре),
сведочим крвљу:
мраморно дно, по коме смо ходали; сводове који су се
белели на врху;