Марко Недић: Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића
Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008.
Марко Недић је научник који се веома дуго и
континуирано бави књижевним опусом Мирослава Јосића
Вишњића.1 Његова досадашња опсежна и детаљна истра-
живања заокружена су књигом Проза и поетика Миросла-
ва Јосића Вишњића. Та истраживања допринела су да се с
различитих аспеката у потпуности осветли стваралаштво
овог значајног савременог српског писца:
– да се оно најпре, у оквиру поглавља именованог
Уместо увода с поднасловом Приступ у контекст, са-
гледа у контексту дела других стваралаца, претходника и
савременика М. Ј. В., да се уоче поетичке сличности и
разлике између његове прозе и прозе тих стваралаца, да се
утврде евентуални утицаји, као и списатељева самосвој-
ност и његови најкарактеристичнији приповедачки по-
ступци;
– да се у оквиру поглавља Рана проза региструје
„померање доминантих поетичких модела“2 у српској про-
зи у време појављивања збирке Лепа Јелена и утврде

1 Даље у тексту М. Ј. В.
2 Марко Недић, Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића, Инсти-
тут за књижевност и уметност, Београд, 44. НАПОМЕНА: Сви цитати у
тексту преузети су из ове књиге са ознаком броја стране у загра

основне карактеристике прича заступљених у тој збирци,
затим у Роману о смрти Галерије и збирци прича Двана-
ест годова, роману Чешка школа, и збирци прича Квар-
тет, да се уочи да је лиризација прозног текста доминан-
тан поступак М. Ј. В. и да је карактеристичан за сва његова
дела, без обзира на њихове тематске основе;
– да се у оквиру поглавља Романескни циклус ТБЦ уочи
тежња аутора „да своје књижевно дело обележи једним
остварењем које ће бити знатно другачије од осталих и
које ће својом структуром и садржином у великој мери
отварати могућности за даља истраживања индивидуал-
них ауторових наративних могућности“ (167);
– да се утврди оригиналност наративних поступака ко-
ришћених у зглобовима тог циклуса и упореде романи ко-
ји припадају том циклусу – по чему су слични, по чему се
разликују, по чему је један иновативан у односу на друге,
којој врсти романа припада сваки од њих и сл.;
– да се у оквиру поглавља Нова истраживања утврде
тематске основе Јосићевих дела која су настајала крајем
XX и почетком XXI века, размотри питање дистанце од
догађаја о којима се приповеда и уочи начин на којиМ. Ј. В.
ту дистанцу успоставља;
– да се увиди „коришћење хумора као значајнијег сред-
ства најновијег ауторовог наративног обликовања ствар-
ности“ (294), да се Роман без романа, као и роман Док нас
смрт не растави упореде са својим литерарним предлош-
цима и размотри природа књижевних јунака романа и
прича објављених крајем XX и почетком XXI века;
– да се у оквиру поглавља Уместо закључка, чији је
поднаслов Наративно-поетичке координате, утврде везе
и односи између раних радова М. Ј. В., његових првих
прича и романа, с делима која су касније настајала и сагле-
да развојни лук списатеља, еволуција његовог ствара-
лаштва, најдоминантнији приповедачки поступци и сред-
ства захваљујући којима су они функционални, као и из-
мена тематских основа у делима и померање хронотопа –
најпре „проналажење наративног предмета у актуелном
времену и препознатљивом простору“ (361) у његовим
првим објављеним књигама (време приповедачевог де-
тињства и младости, завичајни простор – Бачка, село Ста-
пар), као и у књигама писаним крајем XX и почетком XXI
века – време бомбардовања, Београд (Ратна пошта) и
постратни период, после ратова деведесетих – Београд,
Булевар краља Александра (Приче из трапа), док се у
неким делима која су такође настајала деведесетих година
XX века – нпр. Одбрана и пропаст Бодрога у седам бур-
них годишњих доба, писац удаљава од захтева за савре-
меношћу и окреће темама из историјске и културне прош-
лости;
– коначно, да се утврде место и значај М. Ј. В. у савре-
меној српској књижевности и иновације које је у њу унео.
Започињући своје истраживање, Марко Недић истиче
ризик критичког тумачења књижевног дела једног савре-
меног писца, зато што његово дело није у потпуности до-
вршено. Као и остали истраживачи прозе који се баве
делом М. Ј. В., зна да је он писац велике стваралачке снаге
и да никада не пише једну те исту књигу, већ да читао-
цима и истраживачима увек приређује различите врсте
изненађења – од измене тематских основа својих дела,
преко измене приповедачких поступака, језика и стила.
Као његова основна настојања Марко Недић издваја обно-
ву књижевног језика, тема и форме и закључује да отуда
свака нова књига М. Ј. В. има нову тему и садржај, форму
и наративни поступак. У вези с тим говори и о динамиза-
цији наративне композиције и њених посебних, најчешће
мозаички распоређених јединица.
Марко Недић стваралаштвоМ. Ј. В. сагледава као „пот-
пуно заокружен и довршен наративни систем“. (10) Утвр-
ђује да су романи и приповетке „репрезентативни за неке
од најважнијих еволутивних токова српске књижевности
последњих деценија XX века и поетичких промена које су
се у њој дешавале у том времену“. (10) У његовој прози он
види „одјеке промена општег духовног сензибилитета“ (10)
који су резултат „драматичних историјских и политичких
догађаја кроз које су пролазили наше друштво и наша кул-
тура“. (10) Он пише о динамичности односа историје и
књижевности, и те како уочљивe и у делима М. Ј. В.
У вези с тим истиче потпуну самосвојност овог писца
и основну карактеристику по којој је његов опус преп-
ознатљив и који је основа његове самосвојности – то је
„поетски и лирски карактер његове прозе, њеног стила и
језика и општег доживљаја света“. (12) Ову карактери-
стику прозе М. Ј. В. Марко Недић посебно истиче анали-
зирајући и тумачећи сва дела овог писца – бавeћи се
унутрашњим субјективним, емотивним и ритмичким
особинама његове прозе. Своје анализе и запажања, као и
специфичности термина поетизација, односно лиризација
прозе, темељи на резултатима истраживача лирске прозе –
Романа Јакобсона, Михаила Бахтина, Франтишека Микоа,
Ралфа Фридмана, Жан-Ив Тадијеа, Волфа Шмида, Цвета-
на Тодорова и других.
Марко Недић смешта М. Ј. В. у контекст савремене
српске књижевности: утврђује да његова рана проза има
највише поетичких сличности с прозом писаца његове
генерације коју су називали стварносном (пре свих, Видо-
сава Стевановића, Милисава Савића и Драгослава Миха-
иловића), али с друге стране, указује и на блискост прози
такозваног високог модернизма (стваралаштву Милоша
Црњанског , Растка Петровића, Иве Андрића, Станислава
Кракова, Момчила Настасијевића, као и блискост ствара-
лаштву Борисава Станковића, Вељка Петровића и Исидо-
ре Секулић). Поетизацију и лиризацију прозе истиче као
доминантан поступак ових писаца.
Марко Недић уочава две врсте имагинације у прози М.
Ј. В. Осим доминације поетске имагинације у Чешкој шко-
ли, Лепој Јелени, Дванаест годова и у роману Приступ у
светлост и уочавања бројних натуралистичких слика
стварности, у романима Одбрaна и пропаст Бодрога у се-
дам бурних годишњих доба и Приступ у кап и семе, као и
донекле у Световном тројству, Роману без романа, Но-
вим годовима, О дуду и гробу и Причама из трапа – уоча-
ва и имагинацију која је углавном заснована на чињени-
цама, биографском искуству, документарној грађи,
општим историјским, идеолошким, чак и политичким
околностима. Марко Недић те две врсте имагинације види
као комплементарне и сматра да је њихово укрштање „сре-
ћан спој наизглед различитих наративних перспектива“. (25)
Као једну од важнијих одлика прозе М. Ј. В. Марко Не-
дић истиче „превласт савременог тренутка у раним књи-
гама и постепено померање у доцнијим романима и при-
поветкама у националну прошлост и понирање у преломне
историјске и политичке догађаје српске историје 1848. и
1849.“ (27) У вези с тим он разматра значај дистанце од
догађаја о којем се приповеда и констатује да је М. Ј. В. по
том питању изузетак међу српским писцима – на основу
књига Приступ у починак, Ратна пошта и Приче из тра-
па закључује да се ваљана проза чија је тематска основа
рат може писати и док догађај о коме се приповеда траје и
сматра да писање такве прозе овом писцу полази за руком
зато што он у ратним околностима и судбини појединца
види „универзалну људску ситуацију која се понавља у
свим временима“. (27) И у делима с ратном тематском
основом М. Ј. В. лиризује текст, веома пажљиво се бави
језичким слојем те прозе, њеном интонацијом и ритмом.
Марко Недић такође истиче мозаичку композицију
прозе М. Ј. В. и предност такве врсте компоновања проз-
ног текста у односу на класичну, линеарну хронолошку
композицију. Као предност мозаичног компоновања проз-
ног текста истиче могућност исказивања разноликости и
богатства постојеће стварности и контролисање стилско-
језичког и естетског јединства прозног рукописа. „Тежња
за разноликошћу, за променом морфологије и динамике
прозне композиције налази се у основи Јосићеве наратив-
не поетике“, закључује Марко Недић.
Аутор, такође, издваја низ аутопоетичких ставова које
у делима М. Ј. В углавном изричу поједини књижевни ли-
кови или наратори. Као најрелевантније истиче нараторо-
ве ставове у Роману без романа, зато што се они умногоме
поклапају са пишчевим експлицитним ставовима, изре-
ченим у интервјуима и текстовима о српским писцима,у
књизи У другом кругу и у Писмима српским писцима.
Марко Недић уочава да је М. Ј. В. изразит однос успо-
ставио према прози Милоша Црњанског и Боре Станко-
вића и да се тај однос заснива на „унутрашњем доживљају
стварности“. (33)
Као значајне поступке којима се М. Ј. В. служи издваја
аутоцитатност и аутореференцијалност и образлаже функ-
ционалност тих поступака у уметничком тексту: „Ауто-
цитатност и аутореференцијалност нису ретки и неочеки-
вани у његовој прози с обзиром на то да је аутобиографска
и аутофикцијска мотивација један од великих услова ње-
говог поетски и емотивно инспирисаног текста.“ (33)
У вези с тим Марко Недић разматра и „питање извор-
ности нараторског гласа у прозном тексту и питање слу-
шаоца или саговорника коме се прича саопштава“. (33) Он
испитује позиције приповедача и слушаоца, и закључује
да су позиције сваког од њих од текста до текста раз-
личите. Приповедање у првом лицу издваја као доминант-
но у прози М. Ј. В.
У оквиру поглавља Уместо закључка са поднасловом
Наративно-поетичке координате, посматрајући прозно
дело М. Ј. В. као целину, Марко Недић још једном подсећа
на три кључне развојне поетичке фазе овог писца, о
којима је у тексту било речи, и према којима су формирана
три средишња поглавља ове књиге, а као најдоминантнији
поступак овог писца још једном издваја лиризацију прозе.
„У лирској прози ништа не можете имитирати, морате
све стварати из почетка“, рекао је једном М. Ј. В. У
„стварању из почетка“ он је заиста увек нов, другачији,
како је на основу својих истраживања закључио и Марко
Недић. Та особина прозе М. Ј. В. свакако ће привући и но-
ве истраживаче његовог опуса, а књига Марка Недића Про-
за и поетика Мирослава Јосића Вишњића, у којој је сагле-
дано стваралаштво тог писца у целости, биће поуздан
водич и таквим истраживачима.