Злата Коцић: Мелод на води

Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Мелод на води је осма песничка књига Злате Коцић.
Претходиле су јој: Клопка за сенку (1982), Оро око гротла
(1990), Ребро (1993), Гнездо и купола (1995), Полог (1999),
Ваздушне фреске (1999) и Лазареве лестве (2003). Са-
стоји се из осам циклуса: Рељеф, Понорница, ускличник,
Платан, Сусрет, на води подно Маглича, Из чаше жичке,
Ка стакленом мору, Кроз таласе и Свети мелоди. Сваки
циклус садржи по седам песама и, могло би се рећи, запра-
во и јесте једна – развијена, мелодијски складана и раз-
бокорена. Песме су углавном астрофичне. Само седам има
строфе. Од тога, Мелод преджичким Распећем – три окта-
ве, Остаци – три октаве и један катрен, а Свете чести-
це – четири октаве. Појављује се и унутрашња, као и
„разбацана” рима. Увученим стиховима истакнути делови
песама имају нагомилане риме, налик на завршне, узне-
сене, деветерце лабудове песме Лазе Костића Santa Maria
della Salute. У највећем броју случајева, када је о стихо-
вима с нагомиланим римама реч, имамо „огледалску” ком-
позицију: од средине отпочиње се са обрнутим понавља-
њем већ прибележених стихова. Тако се налазимо усред
срца поетске и музичке полифоније. Њу остварује Гудач с
Божјим гудалом у руци. Може ли „музика” која веје из
ових стихова (и не само њих) победити наново васкрсли
хаос? Спасава ли – је ли то, уопште, у њеној моћи или смо
ми само заточници једне варке више? – лепота свет? Која
лепота? Који свет? Приметна је симболика бројева седам
и осам. Први број је, између осталог , симболичка замена
за свемир и макрокосмос, означава потпуност, свеукуп-
ност, савршенство, починак, изобиље, синтезу, девичан-
ство, симбиотички спаја духовно и световно, број је Вели-
ке Мајке. „Покрива” седам стадијума универзума, небеса,
пакла, планета и њихових метала, сунчаних зрака, ду-
гиних боја, дана у недељи, нота, светских чуда, светих тај-
ни, врлина, смртних грехова итд. Осам је број наново за-
добијеног раја, ускрснућа, блаженства, поновног почетка.
Други циклус Понорница, ускличник има одредницу:
„Праху? Сени Јована Дучића”. У њему доминира осме-
рац. Указује ли овај детаљ на то да је Дучић, иако се првен-
ствено сматра версификацијским магом једанаестерца и
дванаестерца, свој основни стих ипак пронашао у позније
пригрљеном осмерцу.
Мелод на води пун је цитата. Цитирају се 51 и 104 Да-
видов псалам, Јеванђеље по Матеју и оно по Јовану, По-
кајни канон св. Андреја, Откривење Јованово... Има и ци-
тата из црквених појања. Збирка се асоцијативно надове-
зује на поезију светих мелода: Јована Дамаскина, Кузме
Мајумског , Теодора Студита, Јосифа Химнографа, Андри-
је Критског , Теофана Грапта, Павла Тивејског , Јефрема
Сирина... Ту је и ТЕРИ – РЕМ, Не – а – не, што је, према сред-
њовековним записима, била успаванка Мајке Божје Мла-
денцу Христу. На другом полу налазе се, у збирку инкор-
пориране појединим стиховима, песме Јордана Николића
које је народ прихватио као своје.
Обратимо пажњу на лексичку раван проучаване збир-
ке. Њоме врве локализми, деминутиви, посебно архаизми
преузети из религијске литературе: „аз; ангел; арка; бде-
није; благоуханије; богоспасаемом; бродица; ваведење;
васељенски; велебни; вкусити; водокрсни; воздвизаеми;
вторити; двер; дунавље; ескадрила; жал; житије; заскра-
мити; засочити; згрлити; згубити; јаох; кајни; конфета
(касетна); јелејни; лечебни; љувени; милодух, многаја; мо-
гун; надвојити; небовидни; небосвод; небула; невидим;
обретеније (али: душе); отрок; пипун; пољуб; прашка
(деминутив); прегрешење; распахнути; савље; самовида-
ње, сараспеће; славословити; слободица; смаковни; столп-
ник; студит; твојево; умиљеније; хлебац; хоровати; целов;
чрево.“ Ту су и ономатопеје птичјег оглашавања. У чи-
тавој збирци језик се, изнутра, разлистава, млади, а потом
– разиграва. Све песме су „замелодијане“ на особен
начин. Њихов мелодијски ритам могли бисмо окрстити
као „водопојање“. Он је, не ретко, налик на онај присутан
у тепањима, успаванкама, бајалицама.. Но, не ретко до-
сеже и до химничког .
Збирку Злате Коцић ваља читати уз непрестано
освртање на знамениту студију Вода и снови француског
феноменолога Гастона Башлара. По њему, вода је
„суштински онтолошки преображај ватре и земље. Биће
посвећено води обузето је вртоглавицом.” У исти мах,
„патња воде је бескрајна”, она сама је „потпуно биће” које
„има тело, душу, глас”, „истинско (је) око земље”,
„изокренуто небо на којем звезде добијају нови живот”, а
„људски језик органски поседује извесну течност, про-
точност (...), има воду у сугласницима”. „Вода укршта
слике”, пише Башлар. Цитирано Злата Коцић „уграђује” у
своје песме. Проток и жубор река нашој песникињи је
налик на лирски ток свести, џојсовски, посебно у циклусу
Ка стакленом мору.
Планине, реке, понорнице, манастир Жича, поред тога
што су реални топоси, сам венски систем наше географије
и духовности, имају несумњиво симболичко значење. Тре-
бишњица је, на пример, „невеста понорна“ (Исповест), а
Жича „жичара на небу“.
Неколике речи могли бисмо због њиховог лајтмотив-
ског „кружења” збирком назвати речима-темама, опседант-
ним метафорама књиге о којој пишемо. То су, пре свих
других, „пахуља“ и, посебно, „платан“. Овај последњи де-
финише се овако: „То су Адам и Ева / у пра-загрљају / (...)
Божја плата души / (...) Родослов Постања / (Плата души)/.
Платани су и „сунчева гарда“ и „патријарси“. Доводи се,
игром речи, у везу са речима који припадају истој и срод-
ним породицама речи: „плато“; „плот“; „планетарни“; „плат-
но“; „плаштаница“.
Наслућује се унутрашња аритметика књиге. Посебно у
њеном првом делу доминира тријадни систем. Када се, на
пример, пева о реалном сврљишком планинском рељефу,
онда су у игри три планине: Стара, Сива и Сврљишка, те
„три гусенице големе“ (Прототип), постоје три сестре
које месе празнички колач: Вера, Нада и Љубав; ту су и
тромеђа и троглас. Често се набрајање, и заумно, окончава
на трећем „степенику”: „Путничка песма, рог . Звона. Вио-
лончело. / Звук урања у облик – клобучи мехур жубора /
родног / нареченог пресахлим /“ завршни стихови прве
песме збирке (Глина, гипс); песникиња пева о жили, грани
и муњи платана. Поред навођења три предмета, посеже се
и за трима мини песничким сликама: „Угарак распечате,
грб, глину“ (Конфете); „бану у пола речи, пола сна, пола
чанка“ (Исто). Уз Земљу, ту су и Сунце и Месец. Соларно
и лунарно су и у љубави и у рату. И пра-елементи су у
потпуној симбиози: „Нису засебно ваздух и земља“ (Уљуљ-
кивање); „Нису засебно вода и ватра“ (Ход по опламену).
Завршетак једне песме често је и почетак друге. Посто-
је „формулаични” почеци песама појединих циклуса.
Наводимо неколике синтагме које вреди запамтити:
„биља мирисног звон“ (Гудало. Полифон); „рањене ка-
пије“ (Коло); „водокрсне зоре“ (Исто); „у жилавој пени“
(Водопад); „под капом ведром“ (Магла); „арије дугине“
(Појило); „Дану усправном где испречи се водо-равна ноћ,“
„онде је средиште твојега крста“ (Ситан ход); „нацртај
душу воде“ (Чиста). Лако се да уочити персонификација
која је у њеном срцу, али и чест синестезијски замах. Ди-
намичност песама оснажују учестала реторска питања.
Реторској узвишености тона доприносе и апострофирања
Господа.
Актуално се јавља као један од позадинских фонова
ових песама. У песми (Исповест) песникиња овако „боји”
Требишњицу: „Јато белих голубица / (...) / треби њене пле-
тенице / од зле бомбине гамади, / Треби њезине велове / од
угрушаних одрона.“ Када у песми Конфете наиђемо на
стих „Брзи данас јахачи са светлошћу утркују се“, пред
нашим очима се укажу јахачи Апокалипсе, али се они, са-
да, налазе у бомбардерима и сведоче како се Апокалипса
збивала усред наше земље, управо пред нашим очима. Да
смо у апокалиптичном добу које је наш усуд сведоче нам
следећи стихови: „И да верно беше извајан рељеф – оглед-
ни – / не осликава више завичај: други сад пејзаж / овде
зеницу притиска. Дроби се и слеже / страшна печурка: гу-
тај! Творац дело своје / више не препознаје, камоли оно ње-
га“ / (Печурка) /.
Песничке слике „покривају” заумне, унутрашње, ду-
шине пејзаже, метафорику књиге, сновиделне надреалне,
не ретко на игри речи засноване, понорне метафоричке
ковитлаце: „Блажен, који закорачи / у зрак као у звонари“
(Звонара); „отвараш очи – књигу расклапаш очеву, /
ситним корачаш слогом, у крупнији ред / завирујеш, у зна-
кове прозирне и тмасте“ (Расадник);“ Душу простреш: да
буде расадник платана“ (Исто); „Дуга подастире платна“
(Коло); „На дну небеске чашице“ (Водопад); „ Чаша
причесна, приче сна / да приљубиш усни на јави. / Усни на
јави љубав / у љубави усни. Најави...“ (Зидање); „јутарњи
светли пољуб“ (Свете честице); „То хорују мореузи изме-
ђу два света“ (Дар); „хорски пљусак очињи“ (Фебруарски
род); „А наше воде као изнад пакла“ (Нота); орезују „Ма-
казама подземним просторе небеске“ (Молебан); „велико
водено дрво“(Вода живота); ... „завијоре небом / неви-
диме косе земљине“ (Уљуљкивање). Наводимо још и при-
мере за два „обрасца” успешног активирања игри речи:
„За ораторијуме (о, рат, о рију ме)“ (Нота); „па – мучни
тепих“ (Појило), као и две једине поетичке слике (прва је
дата у упитној форми) читаве збирке (ако се не потру-
димо и имплицитно поетичко не нађемо у лирској поети-
ци воде која струји овом књигом): „Можда делатнијим
показаће се сан?“ (Макета); „мислиш рез, а песма“ (Уљуљ-
кивање).
Наводимо исцела песму (Атлантик):

Изводе љубу понорну,
а ти – у понор туђински.
Сунце је к теби узноси.
С обале твојих реченица
јаблан узлеће: ускличник
и тачка под њим – кугла
земаљска, божја лубеница.
Блажено у њој семе.

Како песникиња у њој врши „померање”? Уводи, „под-
земно”, Костићеву теорију укрштаја. Спаја на први поглед
неспојиво, јер Реч горње и реч доње / склиске су... „(Хер-
цеговачка Грачаница)“: придев (сам по себи поноран)
увезује с именицом (хиперболично њоме и страдално озна-
чавајући туђост, обескорењеност), дрво узлеће као реч да
би се, бумераншки, вратило, сада из интерпункцијских
знакова, на земаљско тле с којег је, као у најпонорнијем
Стеријином стиху „Јаблани лете небо да простреле“, узлете-
ло, но сада преметнуто у „божју лубеницу“. „Блажено семе“
које се находи у поенти песме уноси допунску, амбива-
лентну по логици ствари херметичност, у кратку песму ко-
јом смо се најкраће могуће, и на прву лопту, позабавили.
Неспорно антологијска песма (она која се мора наћи и
у најригорознијим цветницима српске поезије) је Вода
живота.
Миодраг Павловић из последње фазе свога певања ау-
тор је са којим се наша песникиња самерава. Ту је, веома
близу, и Момчило Настасијевић на чију се поетику, битно
измењену, њеном песничком сензибилитету прилагођену,
стваралачки наслања. (Овај знаменити српски песник, не
приступи ли му се откривалачки и неподанички, иначе
„потапа” песнике који се нађу у његовој орбити, те се мо-
же писати о читавом песничком гробљу које се непреста-
но умножава унутар наше савремене поезије.)
На први поглед, поезија Злате Коцић указује се као
веома блиска оној коју ствара Милосав Тешић. Но, то је
„оптичка” варка: Тешић се „губи” у језику, робујући му и
допуштајући да он сасвим превлада семантичку раван пре-
тварајући је у пуку звучну одору разиграног језика; Злата
Коцић, напротив, „контролише” језик, он јој служи, фили-
грански брушен, за цизелирање велике „водене” слике чи-
је су саставнице песме ове збирке.
Мелод на води једна је од најзвучнијих књига свеко-
лике српске поезије. Песникиња зида песму, књигу-песму,
језиком, гласовима: и у језику и на језику.