Сабахудин Хаџиалић

BLUES ЗА МОЈУ БИВШУ
ДОМОВИНУ/ОТАЏБИНУ

МАЕСТРО И МАРГАРИТА XXI ВИЈЕКА/СТОЉЕЋА

Топлина
сопствене сујете
испуњава
исткане поре
мојих суноврата.
All aboard!
узвикује
црни
мачак
док трамвај звани чежња
пресијеца главу
недораслог лика.
Прекратко сам живио
да
бих схватио
како
ни живио нисам!

BLUES ЗА МОЈУ БИВШУ
ДОМОВИНУ/ОТАЏБИНУ

Имао
сам домовину.
Узели су ми је.
Нису ме ни питали.
Исти они
који би сада
поново
царинске уније,
размјену засједања Влада
и предају злочинаца.
Исти
ОНИ
који су их креирали.
Мени остаје само да кажем
Једну једину ријеч:
ДОМОВИНА/ОТАЏБИНА.
Једнога дана ћете схватити
да су тамо
столовали ЉУДИ
а не... НЕ ПУЦАЈ!!

ЛА(Х)КОЋА ПРЕТПОСТАВЉЕНИХ НАДАЊА

Они не схватају
да је буђење почело?!
Они не схватају да је реалност сурова.
Они не схватају да
ће
коначно
нестати.
Осим ако опет
не погријешимо.
Још од 1990. године покушавамо.
И гријешимо... гријешимо.

RESURRECTION
Будност
сирове стварности

онемогућава
Моје указање
Прије 2000
година
је
било
лакше.
Више је
Вјерника
било.

PERPETUUM MOBILE НА БАЛКАНУ
У авлију/двориште
изађох/одох
и
попих кафу/кахву/кавицу
са комшијом/сусједом својим.
Потом/иза тога
узех
пиштољ/самокрес
и
просвирах/упуцах
се у главу?!
Због језика
који
метка нема
али живот узима!

FINAL SOLUTION
Како ријешити
Гордијев чвор уБ(иХ)?
Пита се врли питац неки...
И никако да се умори
од
питања,
стољећима,
вјековима.
Босна и Херцеговина
је
рјешење сопствено.

Када нестане и ње,
ни питат се више
неће!
МУДРОСТ
Бјежим ка излазу
из сопствене
сујете.
Болан немало бијах.
Бјежим ка улазу
сопственог краја
и...
не
буним
се.

СВЈЕЖИНА
Лешина
је
иструнула на моје очи.
Звијезде
се више
нису видјеле.
А ја....?
Ја сам и даље умирао.
Но, умријети нисам знао.

СУДБИНА БОСНЕ (А И ХЕРЦЕГОВИНЕ)
Пробудих се кошмаром осјенчен.
Сањах о невиности сутрашњице.
Ходах чуђењем натопљен.
Остадох у блату суноврата.
Утопих се унутар осредњости.
Одох чуђењем натопљен.
Вјеровах да јесам – сада и овдје.
Бијах – тамо и тада.
Лагах чуђењем натопљен.
Опстах јакошћу гоњен.
Постах милошћу смјеран.

Потрчах чудјењем натопљен.
И све то.... Због чега?
Увијек се питам.
И остајем на томе.

БИЈАШЕ ЈЕДНОМ БОСНА (А И ХЕРЦЕГОВИНА)
Црнило
сиви
унутар сопственог
хабитуса.
Коначно,
ближи
се
крај надасве
бескорисног
сна.
Пустите ме да
спавам.
Не!
Нећу да сањам.
Ови простори
то нису ни заслужили.
Да не говорим
о
безличним
индивидуама што људима
се зову.
48 година послије
Завист и пакост
хране се грешкама
мојим.
Покушавам их увидјети
безболно тражећи
јавство
бића властитог .
Ни не схваћам да
без боли
ни живот не настаје
а камоли...

БИТИ ЈА ДАНАС И ОВДЈЕ
Он бјежи од мене.
... Лик у огледалу...
Он остаје у видокругу.
... Лик у огледалу...
Ја остајем ту.
Истопљен у надању.

УЛИЦА МОЈИХ СНОВА
Не залази
у погрешну улицу.
Можеш се
веома ла(х)ко
изгубити.
Улице су као
и
људи:
двосмјерне,
једносмјерне,
чисте
и
прљаве,
али
неријетко
и
слијепе.

ЊЕМУ, АЛИ И... НАМА
Године
иза мене
чине ме јаким
унутар слабости моје.
Одсјајем бљешти
у мислима
усмјерених надања
јер
шта је живот
до само још
једна чудна

мисао унутар Његових
накана
да створи
себе
у нама.

VICE VERSA
Топлина мрака
хладноћом
одзвања.
Хладноћа свјетлост
топлоти
тежи.
И све би било
лијепо
као усахло цвијеће надања
када бих само
знао да могу
ријечима
истину рећи.
А не лагати
себе.
Аи вас!

САРАЈЕВО, НЕКАД... И САД
Јутро
у Сарајеву
и ове године
магловито бјеше.
Као и душа
ненаданог чекања
ове вечери
кишовите и тамне.
Хладне, јунске.
Вечери.
Јутра.
Као и сутра.

И ЈА САМ ДИО ЊИХ
Милина је гледати
сопствени лик
у огледалу
судбине.
Док
се топи
пред налетом
варвара
чудних.
Што само
наизглед добри
бјеху.
И тако све
док не отворише
карте.
Преписујући и овај
пут
не само речено.
Већ и написано.

ENDLESS LOVE...
Болни тренутак
спознаје бјеше оног тренутка
када је
он у њој
видио
себе.

НИСАМ КРИВ!
Милозвучно
је било
за очекивати
и
чути

да он
није крив!
И није
био крив.
Јер шта је
кривица до
наметнути облик
искривљене свијести
да он јесте крив.
А можда и није био
крив.
Јер криви су они
који су га окривили.
Ради кривице.
Његове.
Али, и своје...

ТРЕНУЦИ СЈЕЋАЊА
Све је топлије
и топлије
у угаслим срцима
претпостављених надања.
Све је хладније и хладније
у кључалим очекивањима
могућих визија.
И све је нестало
у трену.
Баш као што
је
и
настало.
У трену
магловитих
судбина.