Оливера Вукотић

БOШКО КАРАНОВИЋ (1924-2009)

IN MEMORIAM

Овог пролећа напустио нас је Бошко Карановић. Он
сам је историја, речи су којима су га колеге описивале.
Неизбрисива је празнина остала иза њега, човека кога
многи памте као брижну, очинску фигуру која је увек има-
ла времена за друге. Један је од најзаслужнијих за после-
ратну афирмацију графике на овим просторима а значај ко-
ји његов лик и дело имају у нашој уметности је несагледив.
Рођен је 1924. у Босанској Крупи. Детињство му је би-
ло „обојено“ сликама из музеја које је обилазио у Италији,
али и суровом стварношћу која му је, захваљујући рату, од
огњишта згариште, тако да је са породицом пребегао у Бео-
град. Тај сплет несрећних околности довео је до тога да га,
уместо намењене му професије трговца, животни пут
ипак одведе ка својој првој љубави – уметности. Дипло-
мирао је сликарство на Академији за ликовне уметности у
Београду, у класи Марка Челебоновића. Графику је спе-
цијализирао годину дана касније, у класи Михајла Петро-
ва. Како је сам наводио, те давне 1949. конкурисао је на
Сликарство – али су га професори, видевши му мапу, иза-
брали за асистента на Графици, тако да је свој радни век,
тачније све до 1949. године провео као професор на Гра-
фичком одсеку на матичном факултету. Поред бројних бло-
кова цртежа у којима је бележио импресије из светских
музеја, или пак властита али и искуства и открића студената 

стечених на факултету, Карановић је своја размишљања
записивао у дневнике који су нека врста хронике Графич-
ког одсека. Заслужан је и за формирање Кабинета графике
тј. колекције графичких радова студената, коју је почео да
формира одмах након запослења на факултету. Данас, ова
збирка представља вероватно најзачајнији фундус те врсте у
земљи.
Круна његовог педагошког рада, свакако, је изложба
Каран и студенти 1950-85. Приређена је у галерији Дома
културе „Студентски град“, поводом тридесет и пет го-
дина његовог педагошког рада. Наслов изложбе је настао
од омота у коме су стигли графички листови Нусрета Хрва-
новића а на коме је писало „За изложбу Каран и бивши сту-
денти“. Елиминисина је реч „бивши“, јер је изложба обу-
хватила радове свих студената без икаквих одредница.
Ова антологијска изложба презентовала је више од сто-
тину студенатских радова, а пратећи текстови колега и сту-
дената у каталогу на најбољи начин сведоче о поштовању
које је међу њима имао.
Један је и од оснивача Галерије „Графички колектив“,
за који му је, како је наводио, први задатак био да промени
дотадашњу иконографију новогодишњих честитики коју
су чинили оџачари, животиње и сл. Међутим, не само да
је утицао да се обогати садржај честитике, већ је све до
своје смрти, управо он био тај који је графике малог
формата или цртеже, њему блиским људима слао за Нову
годину. Свака од њих имала је личну посвету која је ода-
вала његово истинско интересовање за друге. Та врста
пажње, у међувремену је ишчилила из наших живота, али
је он увек подсећао на значај који сам тај чин има. Стога
не чуди када је говорио да урезану линију на графичкој
плочи не треба брисати папиром или неким другим ма-
теријалом, већ дланом – јер „он јој даје душу” тј. графику
заувек боји емоцијом њеног творца.
У оквиру делатности „Графичког колектива“ 1945. по-
кренуо је Круг љубитеља графике тј. југословенски огра-
нак међународне организације АРТА. Такође, један је и од
оснивача Центра за графику „Академија“ на Факултету
ликовних уметности у Београду, као и бројних графичких
манифестација у земљи и иностранству. Захваљујући ње-
му штампа се графика у линолеуму, а написао је и једну од
првих верзија програма за предмет Графика.
Његов педагошки рад није се ограничавао само на
професуру на факултету, већ је широм земље држао

бројне курсеве графике који су у великој мери утицали на
популаризацију ове ликовне дисциплине. У интервјуу да-
ту потписнику ових редова 2002, рекао је: „Мика Петров
је имао велику слабост према аматеризму и то је мени оста-
ло у памети, иако ја нисам осећао неку склоност. Али
остало ми је у памети то разумевање и неговање не само у
школи, него и ван школе…Ево сад добијам нека писма од
тих полазника који кажу да им је то хлеб, кажу ‘од тога
живим‘, што ме је јако задовољило”.
Подједнако важан сегмент у сагледавању стваралашва
Бошка Карановића је његов уметнички рад, јер, иако није
приредио велики број самосталних изложби, његове гра-
фике, цртежи и слике заузимају истакнуто место у до-
маћој историји уметности. Независно од времена у коме
су настале, као и од тога да ли су у питању фигуралне ком-
позиције или пејзажи, његове графике одликује топлина
атмосфере, одсуство случајности, пажљиво конципиран
однос хроматских поља и линија и повремен уплив лите-
ратуре. Наглашени архаичан призвук и суптилна тонска
градација композицијама дају поетску атмосферу. Крајем
шездесетих полако је напуштао графику и вратио се својој
првој љубави – сликарству. Последњу самосталну излож-
бу имао је с јесени 2008. године у„Графичком колективу“
и на њој је изложио цртеже из џепних блокова. Они су, као
и све остало што је радио, откривали много – јер Бошко
Карановић је био један од оних који је увек иу свему
давао свој максимум.