Микаило Бодирога

ЦАДИЦИ

Морамо престати да трошимо своју дивну шарену пре-
красну муницију, засејану и исковану у најлепшим кадио-
ницама-топионицама где се топи олово, и за оружје и за га-
тање и за сузе. Невероватна је срећа живети у крају у ком
проститутке проводе детињство, у крају где девојчице у
гаћицама гаје сируп од кога четвртак постаје петак а април
мај. И где на крововима јесењих кућа те исте девојчице
копрцају крила наједрена стаклом, подижући мајско сте-
пениште у пени, опнокриле виле, у том суром часу скра-
буљеног лета, читав млечни сат. Да сам ја девојчица, та
девојчица би мами рекла једну ружну песмицу, која није
лепа: Са бора за жабе, дуњасто и зумбуласто миришу ки-
хотњаци, кихотине. О, ко ће кихнути уз то? Чим пролеће
оживи зденце мастила, обећавам. У том нашем кварту, са
капуљачама преко сенки, милицајци над девојачким гробо-
вима подижу клацкалице, клепсидре у којима уместо пе-
ска цури сунце. А ми? Жртвовањем деце, нагорелим мака-
зама, можемо милицајцима досађивати цело једно поподне
на прозору, или цртајући их по бубама. Трамвај пун цади-
ка, ако то види, згранут, склизнуће са шина и ушуњати се
у нашу собу. И један цадик ће целу ноћ спавати на седиш-
ту до мог кревета. Дивизије цадика пролазе кроз позориш-
та у сенци брестова, плави сврачак им се руга: Црни кристал
– дивља лептирица, кад су сасвим, сасвим мало умирали.
Калуп крви под зубима. Цадик хрче смешне пределе ока
два од смеђег камена, пределе који застиру сновима улицу
кестенова под прозорима што пијуцкају, једну за другом, 

чашице мајских неона. Напољу, усахло и сумануто сунце
одлази преко брда, у кочијама злаћаним, лав у крилу, кру-
ница и све то. Криче сакате заставе и једна снежна крава,
за развучена поколења маштских родитеља. А септембар
и август већ се играју зелене машинке. Кад буду звезде ро-
мињале, биће ту цело бесмислено море, једно топљено
срце пред којим тама шири своје носнице – очи наше које
нам после потмуло подрхтавају у језеру замрачене собе. –
Ко има страшни глас и треби тишину? Храст је окићен
зечјим кожама, овце терају своје богиње на пашу, у смеш-
не пределе, копља су у нашим трбусима као саднице на
оголелим падинама, зоолошки врт повраћа на наше главе,
фоке, патке, павијане и куниће – није ми баш јасно, колико
ја имам година? Занимљиво ће бити ако сам беба или ста-
рац. Знам само да ми је жао што не могу да поразговарам
са Исусом-старцем; мој сопствени рођендан ће ми за ро-
ђендан поклонити кутијицу за семе, да не израсте свашта,
ако се семе моје проспе, као објава за ратаре, у сну или у
оку, од августа до месеца. – Барице око моје главе пуне су
пуноглаваца, из чијих уста излазе минијатурне жабе, у
таквом броју да преплављују океане, творећи од њих ка-
шу. Успут, жабе једу само врапце и морске псе, и све уми-
ру у трену кад умре било која од њих. Да да, моја мала
Свелице! Тамни Кошутњак је твоје благо међуножје. Топ-
ли парк који вапи и гута небо кишом, прах слепог голуба.
Плућа су ти натопљена мастилом, извињавам се: био сам
алергичан на твоје очи и смех, богобојажљив у топлоти
престолонаследника, гримизних столица и торти, нежно
жваћући зечје уши желео сам да убијем своју душу једног
мартовског поподнева, у топлом вуненом џемперу, или у
замућеној реци. Желео сам то и пре, са две кофе – жицом
да исечем вене, и напуним кофе. Којима би залили врт.
Желео сам скок са обале моста, у расветљеној ноћи, кад
мост јесте река! Али, са сузама у галопу вратила се крв у
грло, и музика је била ултрамаринска, и веверица ме је
посетила, и свеколики Бог . Једини одговор био је, да сам
то ја сам тамо, зачаран у црне ципеле. На граници пре-
неражене шуме, угрожен до смрти сопственим сврабом,
ужаснут својом утробом, откуцавам кап по кап трниће
крви, смрчеве сене. Да да, јесте тако. Ја задајем сан. Ко
штит неки ратнички. О, далеке планине, небеса и мора!
Одали сте ме поточићу сребрне ракије. Вода љуби моје
колено, и скрива се. И на планини, таласима плави врх,
тамноплаво слово Љ, осипа мој живот до дна. Својим сне-
ним музицирањем, буде нас, мене и плаве јариће, из

колибе у коју јутрима свраћају дечаци, буде нас пилићи из
колибе, окружени грозном страшћу онанизма, буде нас
својом необичном песмом. Осуђени смо на марш, кинин.
Буде нас из колибе кинини наши свели. Што их круни
цадик на северни пол. У том јутру ја морам да будем ти-
танско крокодилско јаје, да пукнем и распршим се по тра-
ви целог света – после слома и рукописа, са небом хра-
стових питомаца, месец је путоказ за сунце – кад видиш
месец, увек знаш где је сунце. Месец је чивилук за
изношене душе.Млади месец само. Под њим флаше расту
као боја огледала одостраг . А иза, има свега. Сав свет је ту.
Бива. Ту се праве ствари. Птице лете изнад смрека, а за
њима пристижу страшни људи-плаше, у наш залазак сна.
Лижу поспане марамице. Цадици пишке у траву, и ми пу-
шимо ту траву, срећни, љубимо и лижемо им рибице, чет-
ком косу мазимо. Кристали белог губа, у устима пекли
смо им бор. У устима нашим, у медвеђем долу, вукови су
убили коња. То је био од огромних грабова и букава и
опаког лишћа на осојној страни стравични до. И режао је
на нас. У долу ноћу тутњи страх и ватра је друкчије жива.
Кад уздахне, људи проходају улицама, тренуци се дижу за
њима као хорде, и ходе цадици пољима. Подривачи легура
– за њих, наш деда сачувао је дане у џеповима сунца, по-
чинак бедан за осушену шкољку дедину. – Колико година
већ, ми смо за њега мртви? Изнад нас, вековима, гробље
лије кости саливене, звончиће од суза, сребрне и црне жи-
вотиње, меде, да кажем, се играју. Јастук је пун дувана;
кад буде на небу слеђена дуга, збиће се роман сенка, по-
чеће да цветају свеске у прозорима наших кућа, цадици
већ кују за нас панцире геометријских кошуља, акварију-
ме људских телеса да грејемо и хранимо свежом водом; у
њима, у телесинама, распад ткива обуздаће тежње да сва-
ка ствар остане својим оком, свиленкасто стакло акваријума
отежаће до повраћања, из космоса у космос... Зато цади-
ци тако ревносно шаљу нама дописнице од белих људских
костију, ис дописницама у рукама поштари нас траже пет
векова већ, ревно као зричке видра, и кад-тад нас нађу, и
запљуну, заувек. И заувек жмуримо у углу у ком смо се
крили. Коцке и кривуљари и координате и замке и мачке и
ледени прекидачи и сунце од чоколаде, топљиво, усирено,
и присни перископи и опнокрила наређења и неваспитане
птице и умне позиције и овчје богиње на кравама муза-
рама и жваке. Смрт је људска заједница. Улице су од бора
високог , прозора застртих цветним заставама, кровова
сивих и гримизних, пузавица што прекрише чађаве олуке.

Теку облаци сплетени, пси-мексиканци опет су ту, и снег
са бакине лутке – чују се далеки одјеци резонантне кутије,
плавог кањона – звиждуци кидају жилице живе, сребрно-
косе виле. Неуки и немушти у души, ми смо лептирице-
гљиве, у влажном перју зар. Умирало је блиских људи тма,
боја дубока. Луди град их је туцао сивим небом, јадни де-
бели свет. Да је казне и покајања, било би и царства греха,
у вертикали, оморина високих сутона, заспалих пчела,
песама дивљег тенка. Овако, не трче више исти пси под
пасјим сунцем, не. То је врт свих страна света, и сад ето ту
недостају даху, поморанџе-дуње. Глад златних паука. Ца-
дик силази да ме коље златном косом у снове. Пре но што
усни да спава сном заласка. Од звука је направио каду. Од
капљице звука. Плаво жито, ја сам грех. А где је моја љу-
бав Боже, закопчана у теби? Смрт као снег пада на земљу
– јесен, да је жутим оком трепне на длан. Хијацинт капље
из проводника, ми смо сами, далеко од обале, у огледалу,
знамење ћемо отворити. Црнокосе снежне планине рецка-
ју грозну тамну пећину у којој дах се ху. Сањам пантљике-
змије, умем вући ноте, месец ради на лој. Пуље шта су то?
Исти град, у коме пури брисач тинте, на рекама ламама, и
смрт је парада уз. Наступа парада-тратата. Мом тати корач-
ница сваког дана, поред пруге где возови: у. И тако, као
песак у крај камина, дуги сан за никуд. А шрмшрш? Пис!
Крв. Крц! Шушу-кров. Јастук, тром као во, научио је да
спава попут зрикаваца, хрче као авет, слузи неонску крв,
заљубљен у моје седе очи закључава боје и једино је тихо
и чисто у мојој глави, зелено маче је склупчано у њој, око
фењера, топлог и руменог , смеши се и преде. Цадик спава
под јорганом намирисаним мишјим урином уз пчеле и
листиће благог дувана. Својим хркањима спаја све тачке
непрепознатљивог и огромног среза. У крчми, с конобари-
ма се игра Бог . Смрти страшне наручује. Умиремо у слат-
кој зеленој ноти. Газимо море у шољама, кртичњаци. Сву
ноћ сам био киша-бриша: толико трају наши, живљења
достојни дани, сенке наших коња. Да саопштим у ветар, или
у пену морску, у песак са дна: Продајемо вечност. Смрт-
красота све памти, све решава. Падају бела помена, у го-
дине, попут, на пустињски песак залуталих пахуља. Мно-
го је земље и даха, воде, срасла је магла са стаблима;
меланхолија-симбиоза. Ово је за све који пијани од ми-
шића и живота не умеју да миришу: нико нас неће спасти
од заборава и сећања снега. Бог може учинити поклон:
Може нас претворити у лишће, које ће затим разнети, али
заиста! Само црвено вино, храст неки, крстић, и зелено у

огледалу; нећу да спавам у сну! Па, приче мог стрица са
шеширом су време! Ето, али чим почне рат! Позвониће на
врата наш жути мачак. Папирни аутобус са точковима од
скаја протутњаће нашом улицом и заокренути на скверу
црног кристала, шкрипећи: Само јагње броји до десет и
има година крој! Знам да је смрт тај магични друг који ме
извлачи из саћа. Није ме било на овом свету, заборавио
сам и како дува ветар, и како ми се спава, и столицу, и вазу
са поквареним цвећем – усправни градови јецали су као
металофон. Ми смо били ти усправни градови. Сутра је
било врло слатко. Обавезно на путу у разбарушену
прашуму, душа је била чиста машина, луда дуга – у њој,
носили смо нарамке летњег звонца прекривене мазном пра-
шином, носили смо загрљену драгу смрт и певали страш-
не корачнице: „Оштрица секире куља у срни, миришља-
вим ораницама беласа живот, капути влаже друм наоко-
ло...“ Крајници су нам били пуни мастила, а коса сунчаних
пастрмки. О, како нас је љубио мокрозелени пламен шу-
ме. Нудиле су нам се звери у ваздуху око месеца, на пут је,
пред нас искочило чудовиште. Мрежњача од армираног
стакла, мокраћних вијуга... А за њим у нашу собу нахру-
пили су кроз прозор плотуни радости, термоакумулационе
пећи, хероји бубрези! Читав сујетаријум од есенција ваз-
духа. А тај сујетаријум је остао довека мој. Месец ми због
њега сад извлачи мокраћну бешику напоље, укочени су
моји прозори, двориште је покрила сненост самртника,
тиха као слово ш. Црв у долу. Шишти: ш. Скрабежни пас,
ужасна дела која су нас устоличила – како смо се упла-
шили! По непцима нам мили слатка виолина, ми љубимо
заноктице Сминске, о, узане спљоштене печурке; црта
Смина за ручак ражене хлебове, њима, тим хлебовима чу-
ва нас од злих минута кад надиру из сатруле будућности,
шшш... нема више! Овако ће, као што сад ми лице, киша
једног дана умивати и моју крстачу. О, не! Ивица крстов-
ни, пчеле капљице чине мрак. Ја сам тркач кроз мед. Свака
реч садржи тај минерал. Кедал. Једном давно написао сам
роман О смрти која је све друго, и обрисао га каменом. Да
га неки цадик не прочита. Читава моја држава и ја срећни
смо због тога. Видимо сунца на површини ноћи. Питамо:
како оживети смрт? Ми смо будале и глупаци. Замишља-
мо један мрак у забаченој, стрмој уличици и пијаног гр-
бавца-губавца у том мраку. Шепа ка подераном кућерку и
вуче, кад зажмуриш, нежни звон на узици око изобличе-
ног врата. Носи бебу у зубима. Меша се лавеж лимене
кантице са сиктањем пацова из сливника, душа тог створа

је наша жеља. Тихи први дим. По нама искре пахуље из
истог облака у мраку. Црвљиви удови крабуљају ка мени
колима сандаловине, потлаченим гушницима у правцу
срама, свињама угинуле маховине и капима урина жудним
дахом. Морам да вратим – оном ко ми је поклонио – неса-
мерљиви бол запретен у том лицу. Јадни грбавац-губавац
несрећни... Уколико га волим, никако не може бити мој. И
ужаснут тим толико га волим, као умро. За вечеру, кувам
му малог белог зеца са заборављеним црвеним очима. На
истом шпорету ври за њега чај од шипка, а на столу га че-
ка млеко, у затонском миру колибе варено, и орахове ма-
сноће под прстима. Црни лук смрвљен каменим мразом,
са колутовима дима, финим дуванским зачином и жвака-
њем станиола. Ватра пуцкета старим храстом. Жуте дуби-
не. Цадик је прутом ишчачкао пламенкасту тикву испод
велике пирамиде покислих пањева, мамурних од бдења
над ватром колибе. Тиха цигарета цвета зар – док су цади-
ци ту, биће она топла и нема. Лепршају цадици као при-
деви сунца, а посмртности нема...