КОРАЦИ

Леонардо Коломбати


ЧОВЕК ВОДЕ


Салимбене из Парме приповеда да је Фридрих II хтео
да открије који би језик и изразе употребљавала деца која
до ране младости не би могла ни са ким да говоре. Стога
је бабицама и дојиљама новорођенчади забранио да им го-
воре. Хтео је заправо да сазна да ли ће та деца прогово-
рити хебрејски језик, који је био први по постанку, или пак
грчки или латински, или арапски; или пак језик родитеља
од којих су настали. Али труд му је био узалудан, јер сва та
деца би умрла.
Трећи дан у Нигерији. У базену хотела „Икоји“ по ко-
јем плутају остаци угинулих инсеката огледа се небо про-
шарано златним пламеновима. Са прозора своје собе, овде
горе на дванаестом спрату, пратим погледом змијолику
линију асфалта која од језера Лагос досеже до Јабе, прела-
зећи преко лагуне и уџерица са зарђалим лимом, ужаре-
ним од сунца. На хиљаде димњака на картонским барака-
ма испушта дим у ваздух; мравињак рибара у кануима
размилео се по површини воде, тамне и глатке као нафта.
Неколико трупаца који треба да доплове до пилана наку-
пило се уз стубове моста, а по њима трчкарају мишеви: из
ноздрва им цуре капи црног уља (када сам их угледао из
мото-таксија, одмах сам помислио на ликове из Клуба Ми-
кија Мауса који су педесет пете у Дизниленду играли но-
сећи маске са округлим ушима на глави). Иза пилана, на
предњем делу луке, налазе се остаци старих пијаца; још
даље, назиру се обриси војне болнице. 

У понедељак сам одмах са аеродрома стигао у хотел и
затражио флашу вотке и курву. Онда сам сишао у кинески
ресторан и пола сата шетао поред слот-машина у касину,
не потрошивши ни долар. Обамрлост чулā већ ми је бли-
ска, као јастук спљоштен од употребе.
Јутрос су ме инжењери из Солт Лејк Инка одвели до
Ебуте-Метеа, с друге стране моста. Туда би требало да про-
ђе водовод. У ауту ми је инжењер из Сомалије рекао: „Не-
мојте се плашити.“ Док смо прелазили преко ТердМејнленд
моста, гледао сам бараке покушавајући да одгонетнем која
од њих припада мојој малој курви.
Моја хотелска соба кошта 285 долара.
Небо је још увек имало ону невероватну сиву боју.
Ауто се зауставио на врху једног насипа, на неколико кора-
ка од лагуне. Стотине особа чекале су у реду испред два
бунара дубока тридесетак метара и за пет центи пуниле
канистере загађеном водом. Другог инжењера – белац, Јуж-
ноафриканац – занимало је где сам рођен. Претварао сам
се да не разумем и пустио да мој колега Американац упи-
та да ли је призор који видимо пред својим очима уобичајен:
двојица људи врше нужду по земљи, на два корака од нас.
„Свега четворо од хиљаду становника овог града има
клозет у кући“, одговорио му је Сомалијац. А ја сам му по-
нудио дим: „Марихуана. Овде је називају Индија Хемп“.
По делти Нигера, у даљини, распростирали су се за-
слепљујући пламенови високи тридесет метара. Откако су
1957. откривене прве резерве, сваког дана извлачи се два
и по милиона барела нафте. Пламенови гаса су тако
снажни да се разазнају на сателитским снимцима. Али ве-
лике тањирасте очи не могу да виде загађујуће токсине
као што је бензен, који изазива бронхитис, астму, туморе.
На повратку, сео сам до возача. Зове се Омојоро и има
педесет две године. На образима има племенске ожиљке.
Казао ми је да је у Лагос дошао још као дете. На трен смо
се згледали, када је зауставио ауто да бисмо пропустили
конвој који је ишао ка млиновима. Његове зенице трепта-
ле су као звезде у пустоши свемира.
Осећај кривице ме надраста и надјачава моју вољу.
Ноћ се спустила – још једном – на ово срање од земље.
А ја сам сâм.
Сада се сећам.
Седим на тепиху, пред телевизором, иако је још увек
рано да почнем да пратим шта се дешава у последњем

америчком Шангри-Ла1 или – како га је назвао његов
оснивач – најсрећнијем месту на земљи. Десет ми је го-
дина, носим нове бермуде, пијем сок од поморанџе и мрзим
свог оца. 17. је јули 1955, налазим се у Анахајму у Кали-
форнији, као што ми је и обећано, али – на тавану куће од
цигала на углу Лексингтонове и Педесетчетврте.
Прошлост је невероватна ствар. Сви догађаји који у
сећању још увек изазивају неко изненађење, страх, помет-
њу, припадају и садашњем времену.
Мајка ми се привија уз леђа и милује ме по коси: „Ићи
ћемо тамо следеће године.“ Затим ми весело маше руком.
На вратима се појавила жена-риба, сва одевена у златно.
Са њом мајка почиње да разговара о некој певачици, соп-
рану, од пре много година, извесној Аделини Пати чији је
глас први пут чула из грамофона и толико се одушевила да
је слала пољупце грамофонској труби. Викала је: „Ah,
Mon Dieu! Сад разумем зашто сам Пати! Ах, тај глас!
Каква уметница! Све ми је јасно!“
Када се смеје, по лицу жене-рибе шире се мали круго-
ви бора, као да је неко убацио камен у њена уста пуна
устајале воде.
Онда остајемо сами. Време је ручка. Мој отац лагано
жваће и гледа нешто на зиду иза мојих леђа. Повремено
чисти лице салветом и када изводи тај покрет, есцајг на
столу подрхтава. Тренутак је – чини ми се – када би моја
мајка хтела да врисне, бесно врисне, онако како би јој
њена несрећа и друштвени статус сигурно омогућавали,
само да нема мене, мене која бројим минуте и трудим се
да до краја поједем шницлу са кечапом.
„Зашто ме тако гледаш?“, отац је упитао мајку. „Шта
је?“, каже, и поново ставља есцајг на тањир. А она, мама,
хтела би да викне, као да је побеснела руља стеже међу сво-
је обруче, али јој глас замире у грлу. Остаје непокретна, са
чашом у ваздуху; само трепће капцима, нагонски, да би
скинула (али не може) ону сиву копрену која јој већ другу
годину прекрива лево око.
„Ти знаш...“, шапуће, и за то време мало нагиње главу.
Сиво мамино око приближавало се када бисмо заједно
отварали моје школске књиге. Највише је волела да про-
налази имена на географском атласу. „Злато“, говорила је,
„види, молим те: језеро које се зове Титикака. Заиста по-
стоји, тамо негде у свету.“
1 Шангри-Ла је замишљено место које је у свом роману Изгубљени
хоризонт из 1933. описао британски писац Џејмс Хилтон. Шангри-Ла
је постао синоним за утопију, рај на земљи. (прим. прев.)

Рекли су ми да је излазак из хотела током ноћи једнак
смртној пресуди. Нигерија је право место за путника који
је или испосник или, пак, крајњи мазохиста.
Изван хотела „Икоји“, месец је жута кост обешена у
дну Аволово Роуда. У својој магловитој непомичности,
ваздух као да је уздрман лепетом крила а боје као да су на-
сликане. Група црнаца, пред једним либанским фастфу-
дом с друге стране улице, добацује ми поздраве – вероват-
но ми се ругају. Један од њих, највиши, пљује залогај фа-
лафела и почиње да звижди за мном, док убрзавам корак.
Поново мислим на вест коју сам прочитао у новинама,
овог јутра: страдало је седамдесет особа, тела су угљени-
сана у пожару када се запалила цистерна из које су крали
гориво. То се догодило у месту Гусао, на северу земље.
Хтео бих да све њих видим тако: спаљене живе, у једном
једином, крајњем пожару.
Када сам ушао у „Санта Фе Салун“, човек који седи
сам за столом у средини сале довикује ми: „Мистер!“ Спуш-
там поглед, правећи се да ништа нисам чуо и крећем да се
сместим у једном ћошку. Али, он устаје, долази до мене и
– на енглеском – позива ме да му се придружим. Прихва-
там.
– Италијан?
– Да.
– Први Италијан кога у последњих петнаест година сре-
ћем у овом крају, каже, смејући се. И док то чини, поигра-
вају му крупни подочњаци под ситним очима – подозри-
вим, подсмешљивим – а крупна адамова јабучица даје му
израз неке одбојне сензуалности. Представља се као Ен-
дру Хејнс, из Ипсвича. Ради за „Екватор Експлорејшн“,
енглеску компанију у чијем је власништву нафтна плат-
форма „Балфорд Долфин“.
– То је четрдесет миља од обале, на обали делте Ниге-
ра. Идем тамо неколико пута годишње, у контролу. У ства-
ри све води „Пик Петролеум“, из Нигерије. А ионако смо
већ све продали Норвежанима. Нећу више морати да се
враћам у ову забит.
Једна конобарица доноси нам малу таблу на којој је
исписан мени. Насупрот имену, у „Санта Фе Салуну“ по-
служују само италијанске специјалитете. Обојица наручу-
јемо пицу док му говорим о свом пословању са „Слот Леј-
ком“. Али Хејнс ми не делује заинтересовано и одмах ме
прекида:

– Јеси ли чуо? – каже. – Полиција је убила тројицу на-
вијача током утакмице између „Енјимбе“ и „Аква Јунајте-
да“, два тима из прве нигеријске лиге. Изгледа да су нави-
јачи Енјимбе напали судију након спорног пенала...
– Нисам обожавалац фудбала – кажем му.
– Па, какав си ти то Италијан?
– Већ више од четрдесет година живим у Сједињеним
Државама.
Можемо одлучити о томе како ћемо живети сопствени
живот. Али – Бог само неколицини даје врлину храбрости.
Постоје, зачудо, разлози који су јачи од страха. Но, колико
год да је дух неукротив, остаје – дубока и неопипљива –
сенка коју прави грижа савести.
Поклон за мој десети рођендан била је Америка. Мој
отац био је италијански амбасадор при Уједињеним наци-
јама и тамо је проводио скоро целу годину. Никада до тада
нисам видео његов дом у Њујорку. Била су то времена ка-
да се још увек путовало авионима са трупом металне боје:
код нас у Италији тек је била настала телевизија а парови
се нису разводили; моја мајка, коју су у Милану заједљиво
називали „белом удовицом“, одлазила је на прославе са
сестрама Ђусани. Два пута годишње летела је до мог оца.
Током вечери, пред Божић, увек је била раздрагана и про-
лазила кроз кућу певајући арије које је слушала у Скали.
Ја сам остајао са гувернантама и када би се моја мајка вра-
тила, правио сам се да не примећујем да је сва растројена;
гувернанта Емилија увек ми је говорила: „Не треба да зна
да си схватио. Сломио би јој срце.“
Стигли смо у Њујорк у јутро 16. јула 1955. Током лêта
отац је стрпљиво одговарао на сва моја питања о
Америци. Био сам убеђен да се Метрополис* налази негде
на источној обали, па сам питао оца колико је то удаљено
од Њујорка.
– Пар сати возом – одговорио ми је.
– А где је Дизниленд?
– Близу Лос Анђелеса.
– Онда треба да још једном путујемо авионом... А је ли
тачно да тамо има дворац Успаване Лепотице?
2 Метрополис (Metropolis), град у америчкој држави Илиноис, про-
глашен за „Суперменов град“, пошто се у истоименом стрипу, касније
и филму, спомиње град Метрополис. У граду се налази споменик Су-
пермену, Суперменов музеј, а постоји и празник посвећен овом јунаку.
(прим. прев.)

Усред тог „Шангри-Ла“, насталом након убода врете-
ном, чекала ме принцеза Аурора...
Сан је демократскији од бдења. Сви сањају о жени која
је увек једна те иста жена. И ја сам, у последњих двадесет
хиљада ноћи, сањао ту жену: моју мајку. Када не говорим,
она ми каже: „У реду, кад баш хоћеш, ћути, господине
Ћутљиви.“ Године мог детињства пролазе, а она је још увек
неспретна као почетница, а у ствари пати када ме чује ка-
ко шапућем, након што сам сатима задржавао тишину ме-
ђу зубима: мој живот је трагичан, зар то не разумеш? Ја
сваког мрзим.
Енглез чисти папирном салветом прсте умрљане
сосом. „Када сам први пут дошао у Нигерију“, каже, „још
увек је био генерал Бабангида3. Фино је смислио да обез-
вреди наиру за осамдесет посто, договорио се са Међуна-
родним монетарним фондом, а дуг државе је од тога дана
скочио на двадесет милиона долара.“
Човек који добро ради свој посао – то је утисак који
оставља господин Хејнс, и поред лажног цинично-раси-
стичког „андерстејтмента“. А ја покушавам да му обја-
сним како добро обављам свој посао и говорим му о обда-
ништу са плавим тобоганом и љуљашкама које смо поста-
вили усред оне исте прашине из које бисмо хтели да из-
влачимо воду која би утолила жеђ прљавог мравињака (али
превасходно нашу: огромну, непрестану жеђ); не долазе
ми речи, већ само грмљавина и одсјаји из прошлости, та-
писерије са крупним и ситним цветовима, полутама отме-
них соба, лица која се напола виде у огледалу, откривен
прозор, псовке и узвици затомљени иза врата, врата која
воде у свет који превазилази углед и отменост... осећам да
у мени нараста неко црно осећање, упорно, које побуђује
сваки нерв, а посебно онај мој рањени и трагично осра-
моћени део, незаштићен под платненим чакширама, по-
ново спреман на немилосрдно поређење са истим тријум-
фалним делом господина који се зове Ендру Хејнс, човека
који личи на војника снимљеног док креће у рат и који
само што не поједе фотографа живог .


3 Ибрахим Бадамаси Бабангида (1941- ) постао је председник Нигерије
ненасилним војним пучем, обећавајући демократске промене и вра-
ћање цивилне власти. Његов мандат имао је многе особине диктатуре
и био обележен бројним кршењем људских права. Сишао је са власти
1993. услед масовних демонстрација због његовог поништавања
избора. Од тада је више пута покушавао да се врати у политику, а сада
најављује кандидатуру за председника на изборима 2011. (прим. прев.)

Мала курва није се смејала. Јер не зна како се то ради.
И она добро ради свој посао. Да имам њене године, упла-
шио бих се када бих је срео. Али сада, у својој шездесет
другој години, могу најзад да је мрзим, онако како мрзим
Ендруа Хејнса, Човека Нафте који ноћу (могао бих се
кладити) спава мирним сном јер воли живот. И сада пита
Човека Воде како то да у Нигерији деведесет милиона
људи не може да уради тако просту ствар као што је пу-
штање воде из славине.
– Па, сви знају да је кривица и ваша – кажем му.
А шта он каже на то? Смеје се, показујући ми своје зу-
бе налик на остриге и одмахује главом.
– Наша контрола животне средине је ригорозна – каже.
– Када извлачимо сирову нафту, пазимо да вода не буде
заражена или загађена.
– Иди да видиш Вари или Умуекем – одговарам му. –
Пробај да тражиш чашу воде од сељака из Окукола. Не
верујем да ћеш стиснути петљу да попијеш. С друге стра-
не, причали су ми да су се људи из „Шеврон Тексака“ и из
„Шела“ осигурали тако што су за заменика директора од-
редили свог човека из Mинистарства за нафтне резерве...
Када су ме одвели до делте Нигера, видео сам својим очи-
ма џиновске пламенове од којих је шума пламтела. Ваздух
је био затрован паром из хидрокарбуратора, метаном, уг-
љен-моноксидом, угљен-диоксидом и чађу из гасова на-
сталим двадесетчетворочасовним сагоревањем гасова то-
ком више од тридесет година. Када на Ебубу падне кисела
киша, деца се разболевају. Почињу да се до крви чешу по
екцемима који их сврбе. Онда се ране инфицирају, а деца
умиру.
Човек Нафте зева. Конобарица му доноси још једно пиво.
– Кад смо већ код тога – говори ми Човек Нафте док
сипа пиће – како је било пре неко вече са малом Огони-
јком4? Видео сам како се пење у твоју собу, у „Икојиу“.
Портир ми је рекао да јој је дванаест година.
Након ручка, отац пали телевизор и почиње да гледа
отварање Дизниленда, као и милиони Американаца. И по-
ред свега, не могу а да не видим. Шћућурен сам у једној
кожној фотељи и смејем се – чак – и свом оцу, када ми ка-
же: „Обећавам ти да ћемо ићи, следеће године.“


4 Огонији су афрички народ који живи у области око делте реке Нигер
где се налази нигеријска савезна држава Риверс. (прим. аутора)

Јуче ми је мајка рекла: „Злато, жао ми је, али тата има
хитан састанак а ја се не осећам најбоље.“
– Али, то је требало да буде мој поклон...
– Знам, љубави. Али није могуће.
У чаури дечје среће – окрутне, грађанске среће, против
које се упорно борим измишљајући ону тајновиту,
неизмерну тугу због које ћу касније, током целог живота,
жалити – знам да је за све што радимо у животу потребан
новац. Ако га имаш пуно, нема тога што се не може ура-
дити. Сада држим очи напола отворене да ми не би поте-
кле сузе и размишљам о томе, сада одлучујем да постоји
нешто, нешто неодређено и непознато, што је на овом
свету важније од новца, више од мајчиног или очевог обе-
ћања детету. Мајчин ружичасти пољубац дотиче ми угао
уста а ја сам сасвим слеп, и слепо чекам. „Ти си моје мало
злато, моје лепо злато“, шапуће ми дахом који се осећа на
вино од претходног дана. „Ма ти си већ прави мали човек
и знам да неке ствари сигурно разумеш.“ У ствари сад
откривам: ја сам као новорођенче. Дајте ми храну, топли-
ну, музичке пчеле које се њишу над колевком. Али не дајте
ми љубав. Јер не знам шта с њом да радим.
Двадесет хиљада људи навире према капији на четрде-
сет степени у Анахајму. Телевизијска камера кружи над
куполама дворца Успаване Лепотице, затим се одваја пре-
ма Клубу Микија Мауса који плеше уз звуке Игре косту-
ра. Ево водитеља: играју се школице. Један од њих је Ро-
налд Реган. А сада прелаз камере преко тематских делова
парка: Земља авантура, Земља граница, Земља маште и
Земља сутрашњице. Сва та митологија плавог неба,
летећих слонова, медведа певача, хепиендова и моралних
вредности гута се лако, као сладолед од пистаћа.
Моја мајка није ту. „Ту је негде“, каже мој отац када је
схватио да је тражим. Још увек не знам да је никад више
нећу видети. Ни он то не зна.
Роналд Реган интервјуише Шиљу.
По повратку у хотел обављам телефонски разговор.
– Шта хоћеш? – каже ми човек из МЕНД-а5.


5 МЕНД (Movement for the Emancipation of the Niger Delta) је
нигеријски покрет који се бори против насиља над становништвом у
делти Нигера, као и против уништавања околине од стране
мултинационалних нафтних компанија. Осим политичког деловања,
МЕНД је у последње време извео неколико терористичких акција, као
што су саботажа нафтовода и отмице нафтних инжењера странаца.

– Имам особу за вас. Енглез.
– Је ли из ,Шела‘?
– Не, ради за ,Балфорд Долфин‘.
– Где је?
– Овде борави, чини ми се.
– У реду. Онда се видимо сутра у једанаест у, Тејсти
Фри Чикен‘ на Броуд Стриту.
– Донеси паре.
Када су пронашли моју мајку срушену на плочнику,
девет спратова ниже, јошувек нисам мислио да је Волт Диз-
ни највећи непријатељ брачне слоге. У његовом свету не
постоје родитељи: Пају, Гају и Влају одгаја ујак, Моглија
медвед и пантера, Пинокија Ђепето, о седам патуљака бри-
не се Снегуљица а Бамбијеву маму одмах убију.
Припијам тело уз тело моје мале курве. Пода мном, она
сва гори: глатка је, невероватно глатка, намазана уљем, сва
устрептала. Негде у звезданом календару ова ће девојчица
надживети моју мајку – ако је сида или лоша исхрана не
спрече – и једног лепог дана, на истој тачки временског
сазвежђа, биће коначно старија од ње.
Овога јутра кришом сам је гледао на пијаци Балогун.
Потапала је мусаву тканину у лименку пуну воде и за се-
дам центи прала ноге женама са пијаце.


ЛЕОНАРДО КОЛОМБАТИ (LEONARDO COLOMBATI, 1970, Рим). Његов
први роман Perceber (2005) уврштен је у ужи избор за награду
Вијаређо. Други роман, Рио, објавила је 2007. издавачка кућа Рицоли.
Уредник је књижевног часописа Нове теме, а сарађује и са много
других новина и часописа међу којима су Коријере дела Сера, Ил Ђор-
нале, Венити Фер и рок-магазин Ролинг Стоун. Прича Човек воде објав-
љена је у антологији савремене италијанске приповетке Отвореним
очима (2008), у којима су дела других писаца младе генерације који су,
по мишљењу приређивача, вратили поглед у стварно, користећи свој
списатељски занат као сочиво да осветле тамне и неистражене стране
Италије, али и других места, као што чини Коломбати у својој причи:
нестабилност посла и емоција, нове породичне моделе, организовани
криминал, злостављање, нове облике поробљавања.


Избор, превод с италијанског и белешка
Никола Поповић